Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зар и то може? Моји пријатељи неки фини људи кажу: Нисмо ми срби ми смо хришћани, а ево то је сазрело и у текст њиховог духовника :

https://teologija.net/poreklo-hriscanskog-identiteta-beseda/

....

"Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили" ....             

...Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина ...

Знам да можда дирам у свету краву, али ово су перверзије, јер овом логиком  излази такође, а код неких је и сазрело да се свети Сава родио као мушко, а умро као хришћанин!

а бити мушко (мачо, силиник, угњтавач жена) великим људума су преуско да би се...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 44 минута, Панарет рече

У чему видиш расрбљавање? Шта тај појам представља за тебе? 

Ако хоћеш да не видиш то је друго, да не отварам Зизијуласаов "Првенство и националзам", као проблем може да стоји Првенство и аутоефалија, е то су ти "фини радови", "мудрост".

Сад ово може да се претвори у тему о суштини српског идентита, али то свакако није крв и тло. Крв и тло је наци жвака, а чему жонглирање антиномијом српство-светстосавље-хришћанство, то је хармоничан низ.

Ако ми дођу пријатељи и саопште да нису срби, ту нема никаквог расбрљаваља? Иначе ја сам из Сарајева и два "друга" су ми се расрбила један у католоике - хрвате, а други у католике па у ислам. Није ми то ни било толико страшно, мислио сам наће неку срећу, нису. Страшно ми је било кад сам се неку ноћ пробудио и помислио да је увјек то тако, за сваки појединачни случај, само што сам ја гледао ова два. Е тад сам се препао. "Тек сада знам шта је страх".

пре 28 минута, Драгана Милошевић рече

Nema ni muškog ni ženskog... 

Ne vidim razlog za uzbunu 

Да, сад само то још упакуј у родно и полно разликовање и примаћеш плату.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најпре сам православка па тек онда српкиња.. 

У Христу зар има мушког и женског; слободњака и роба; итд?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Драгана Милошевић рече

Најпре сам православка па тек онда српкиња.. 

У Христу зар има мушког и женског; слободњака и роба; итд?

Zavisi kako se tumače ti stihovi, može sito citata da se podesava po potrebi, ne lažem da je to ljepo, ali da li ti možeš da budeš hirotonisana za vladičicu, ili tu ipak ima žensko i muško, da li možes da se pričestiš ili prestaviš Gospodu kao muško Grk? Hoće li te primiti tako?

Uostalom za srbe ne srbe hrišćane imamo već imamo ime, i oni se opsesivno bave srbima, nije im pomoglo hrišćanstvo da se oslobode tog nevaznog identitea? Hoće li Bog pomoći onima koji su se rodili kao muškarci, pa su se udobno smjestili u žene, da budu žene?

E sad možemo valjanim tumačenjima ovih stihova, recimo kako se oni primjenjuju u monaštvu, gdje nisi muško ili žensko hrista radi, ili..

пре 16 минута, dragisa рече

a ti... jesi našao sreću?

Pa prihvatam sebe, i Hrista, i još ponekog... Moglo bi biti više sretanja-sretenja-srećenja...ali ima još da se radi- naravno ne u smislu promjene identiteta... ili ti misliš da ima i negdje drugo punoća?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да је проблем савремених кршћана у погрешном тумачењу Павлових речи да више "нема ни Јудејина ни Јелина".  Павле се обраћа у то време јеврејским хришћанима у синагогама у дијаспори. То су људи дијаспоре. Танка је код њих свакако разлика између Јудејина и Јелина. То су Јудеји који не знају матерњи језик или га врло слабо знају, пишу на грчком, живе по хеленској култури али су јудејске вере.

То је пре свега разлика међу самим Јудејима, онима који су тек дошли у дијаспору и који су још чврсто везани за обичаје и традицију отаџбине и оне који су као и сам Павле ко зна која генерација рођених у дијаспори. Није адекватно поређење али би могло да послужи за разумевање, као код нас другосрбијанци и првосрбијанци. Или рецимо четници из Чикага, који су пре свега Американци, само су вером православци и рецимо неки левичар из Србије који је за те четнике Србенда са дна каце.

Тек после долази до већег прилива правих Грка. Али прави Грци никад нису правили такве деобе као сами Јевреји што су чинили међусобом, зато се Павле овде обраћа пре свега Јудејима који имају две различите културе, два погледа на свет..

Друга ствар што православље никада не потире народе ни њихове посебности. Што данашњи теолози или намерно превиђају или заиста не разумеју. Наравно да у цркви сме да буде и Немаца и Италијана и Срба и Грка и Јудеја али им то не сме бити повод за деобе.

Као што у Цркви сме да буде и левичара и десничара и либералних и консервативно настројених људи али им то не сме бити повод за деобе.

Никад се нисам слагао са овим фанариотским поповима који негирају српско биће а ваздижу греческо. И није тачно то што каже Перишић да уласком у цркву народност појединцу престаје да даје идентитет. Поготово је то дебилно говорити за православно хришћанске народе који су  протеклих неколико хиљада година спојили свој народни и хришћански идентитет у једно. Некада је извор хришћанског идентитета потакнут народним а некада је народни потакнут хришћанским. Што би те две природе у Србину, или Грку морале да се потиру? Па није Хришћанство нека асимилаторска идеологија.

Перишић заправо нема појма о чему пише, сем ако му текст није поручен.

Српство је калемљено хришћанством, исто тако може бити и Швабство или Талијанство. Али заиста нема потребе брисати свој народни идентитет, то Христос од нас не тражи, нити је икад тражио. Оно што тражи јесте да не постављамо било шта земљаско као препреку на путу ка Царству. Ако мени моје српство није препрека на том путу, или пак ако ми је још и корисно на том путу, што бих га брисао? Због Перишића?

Треба ли да мењам пол да бих могао да се спасем? Или да се сви ушкопе јер је Павле рекао нема ни мушко ни женско?

Пол ипак даје идентитет човеку. Исто као и народност што даје идентитет. Ако пол престаје да даје идентитет човеку који је ушао у цркву, зашто онда жене не могу бити епископи? Зашто се црква труди да очува породичне вредности?

Перишић готово да улази у манихејство оваквим ставом.

Дакле, не, не престају те ствари да дају човеку идентитет, али му црква даје један апгред или апдејт, даје му нешто више, те ствари и у цркви имају своју употребну вредност, и служе сврси спасења, али је изнад свега Бог који је дао те различитости.

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Жељко рече

Мислим да је проблем савремених кршћана у погрешном тумачењу Павлових речи да више "нема ни Јудејина ни Јелина".  Павле се обраћа у то време јеврејским хришћанима у синагогама у дијаспори. То су људи дијаспоре. Танка је код њих свакако разлика између Јудејина и Јелина. То су Јудеји који не знају матерњи језик или га врло слабо знају, пишу на грчком, живе по хеленској култури али су јудејске вере.

То је пре свега разлика међу самим Јудејима, онима који су тек дошли у дијаспору и који су још чврсто везани за обичаје и традицију отаџбине и оне који су као и сам павле ко зна која генерација рођених у дијаспори. Није адекватно поређење али би могло да послужи за разумевање, као код нас другосрбијанци и првосрбијанци. Или рецимо четници из Чикага, који су пре свега Американци, само су вером православци и рецимо неки левичар из Србије који је за те четнике Србенда са дна каце.

Тек после долази до већег прилива правих Грка. Али прави Грци никад нису правили такве деобе као сами Јевреји што су чинили међусобом.

Друга ствар што православље никада не потире народе ни њихове посебности. Што данашњи теолози или намерно превиђају или заиста не разумеју. Наравно да у цркви сме да буде и Немаца и Италијана и Срба и Грка и Јудеја али им то не сме бити повод за деобе.

Као што у Цркви сме да буде и левичара и десничара и либералних и консервативно настројених људи али им то не сме бити повод за деобе.

Никад се нисам слагао са овим фанариотским поповима који негирају српско биће а ваздижу греческо. И није тачно то што каже Перишић да уласком у цркву народност појединцу престаје да даје идентитет. Поготово је то дебилно говорити за православно хришћанске народе који су  протеклих неколико хиљада година спојили свој народни и хришћански идентитет у једно. Некада је извор хришћанског идентитета потакнут народним а некада је народни потакнут хришћанским. Што би те две природе у Србину, или Грку морале да се потиру? Па није Хришћанство нека асимилаторска идеологија.

Перишић заправо нема појма о чему пише, сем ако му текст није поручен.

Српство је калемљено хришћанством, исто тако може бити и Швабство или Талијанство. Али заиста нема потребе брисати свој народни идентитет, то Христос од нас не тражи, нити је икад тражио. Оно што тражи јесте да не постављамо било шта земљаско као препреку на путу ка Царству. Ако мени моје српство није препрека на том путу, или пак ако ми је још и корисно на том путу, што бих га брисао? Због Перишића?

Треба ли да мењам пол да бих могао да се спасем? Или да се сви ушкопе јер је Павле рекао нема ни мушко ни женско?

Пол ипак даје идентитет човеку. Исто као и народност што даје идентитет. Ако пол престаје да даје идентитет човеку који је ушао у цркву, зашто онда жене не могу бити епископи? Зашто се црква труди да очува породичне вредности?

Перишић готово да улази у манихејство оваквим ставом.

Дакле, не, не престају те ствари да дају човеку идентитет, али му црква даје један апгред или апдејт, даје му нешто више, те ствари и у цркви имају своју употребну вредност, и служе сврси спасења, али је изнад свега Бог који је дао те различитости.

 

 

 

Даје му пуноћу кроз: Народ - Народ Божији, Пол - Брачност, Очинство, Мајчинство, братство, да не набрајам даље упашћу у виц. Не мислим да је у питању пуко незнање.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја не видим шта је спорно у тексту,наравно да је хришћански идентитет милион пута важнији од националног,овом првом, овај други уопште није потребан, док је овај други шлепајући се о првом, унаказио и обесмислио оба,кроз векова до дана данашњег  и то за хришћанство у целини.

Ево још један текст на ову тему истог аутора,са посебним освртом на бесмисао митског ложење на национални идентитет!

http://teologija.net/nacija-crkva/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Жонглирање до бесвјести-нација одједном има заставу постаје држава, дефенише се као европска нација, све нације су исте природе, па се нама туђи проблеми: неспојивост европсих нација са демократијом ( слично као што се са европским морализмом разара наш здрав морал који је теологија образа-иконе),.

Одједном јудаизам није вјера него само нација, просто умарање да би се схавтило да бити србин (а све важи и за пол) није кул, није модерно, није изворно. Треба од тога да се одустане биће лакше. Ту је и отворен позив на расрбљавање.

А да је само то, било је раније духовници су за дебиле, па  је створио војску кетмана, који не знају гдје су и којима је не духовник него нешто што не знам како да назовем. Мислим, има ту чувених примјера који су на добром чокоту били, а сад туга...

Да не улазим у то да нема срба који нису православни, што доказује другачију природу у односу између нације и цркве, црквено-народни сабори.

Конкретно са оцем Владаном сам се разишао када је устврдио да благодат дјелује кроз државне институције! Која је пророда тога учења и гдје је то функционисало?

Док је свети народ старозавјетна форма и не смета новозавјетној.

Срби тренитно су слаби јер нису при себи (при своме идентитету) него им покушава то измјенити у гле  чуда - хришћане!

Који су то хришћани и гдје су до сада били, може ли се тако пред рецимо св. Василија Острошког?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

"Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили" ....             

Ne vidim šta je ovde sporno. Hoće da kaže da je nacionalno sekundarno u odnosu na hrišćansko, kako i treba da bude.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Текст је коректан. Пол, боја коже, национална припадност или сексуална оријентација не могу бити основа грађења идентитета у Цркви нити се хришћанин може кретати у оквиру ових категорија. Наведено су спољне, придодате наслаге нашег личносног идентитета, али никако не оно битно. Нажалост, у Православним Црквама, које творе Цркву Христову, дошло је до несхватљивог наглашавања националног идентитета, па и његовог поистовећивања са црквеним, односно хришћанским. На ово су упозоравали и оци наши, те тако св. Јустин Нови Ћелијски пише:

„Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“

и

" Узак је наш православни човек, узак као зрак, и зато богат мраком и бременит тамом, и родиће поноћ, иза које нема подне. Острастили су своје православље, не Христово, острастили су га страшћу својом омиљеном – национализмом. Помињем старе дане, помињем старе хришћане и једва се зна, а за многе се не зна, коме је народу припадао који Мученик или св. Отац, или Исповедник. Отаџбина је њихова небо, дом њихов Црква, отац њихов – Бог, а род њихов сви христољубиви верни. Нема Јеврејина ни Грка у правом Православљу, нема Србима ни Руса, већ смо „сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). А ви, ах ви – зар не поправљате Господа Христа, када Православље сводите на србизам? зар не карикирате Апостола Павла, када међама национализма омеђујете неомеђиву, јер вечну и апсолутну, јер свечовечанску и свебожанску, Истину Христову? Распарчавају живо тело богочовечанске истине, у име чега? О, да је бар у име Апостола Павла, или Петра, или Аполоса? – Није ли национализирано православље болест, и то болест на смрт, ако што пре не потражимо лека од Онога, Који има лекове за све болести, и за саму смрт? То је страшан сигнал, иза кога тутње страшне унутрашње катастрофе, које Православље трпи у нашој души. Замисли, шта би у њој нашао св. Атанасије Велики, или св. Златоуст Превелики, када би сунчану буктињу своје вере зарио у њену мрклу поноћ? Шта св. Павле? – Сузили смо православно чувство, сузили смо православно сазнање и идеологију; где је васељенскост, где саборност, где апостолност нашег православног сазнања, наше православне идеологије? Парализована је саборност, парализована васељенскост, парализована – национализмом."

итд.

Потребно нам је постепено, али одлучно отапање национализма у црквеним структурама и у православним душама, који је узрок и савремених проблема (нпр. румунска структура у Тимочкој Крајини и сл).

Излаз је у успостављању првенства...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Беране 18. септембра 2019. године у беранском Центру за културу одржана је манифестација „Моја ћирилица“.     Присутнима се, уводном речју, обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије који је казао да би, када је реч о ћирилици, нарочито у светлу великог јубилеја – осамстогодишњице Српске Православне Цркве и настанка ћириличног писма, било примерено говорити о њеном духовном, културолошком, просветном значају. Међутим, говорити о положају ћирилице данас у Црној Гори, немогуће је, сматра он, без подсећања на окупациони програм Аустроугарске монархије, касније Италије, који је споровођен, пре свега, у Босни и Херцеговини, али и у Црној Гори.   „Када се подсјетимо да је Аустроугарска монархија окупирала Црну Гору 1916. забранила ћирилицу, потиснула је, са намјером да потисне и српску историју, предмете на којима се заснивала просвета у Црној Гори; када се подсјетимо да је Италија, такође, имала тај програм, уводећи црногорски језик, преимењујући језик, што није било случајно, видимо које су последице, можемо увидјети које су биле намјере. Осим тога, Италија је имала програм да „црногорска црква“ мора бити аутокефална“, навео је владика Јоаникије.   „Актуелна црногорска власт кроз културну политику, и ону која се дотиче вере, спроводи окупациони програм. Да ли извршава програм неког другог или извршава своју политику, свеједно је. Своди се на исто. Исте су намјере - да се промијени идентитет и историја овог народа, као што је Аустроугарска имала намјеру да у вријеме окупације потисне, избрише или прекроји историју Црне Горе. Тако, заправо, раде данашње власти и, у сваком случају, спроводе окупациони програм Аустроугарске монархије и Италије из времена I и II свјетског рата. То је више него очигледно“, оценио је Епископ будимљанско-никшићки и указао да су у Уставу Црне Горе ћирилица и латиница формално равноправна писма, али, то је, сматра Владика, мртво слово на папиру. У пракси је сасвим другачије.   „У свим државним институцијама Црне Горе користи се искључиво латиница, у свим документима. Дакле, формално ћирилица није забрањена, али у пракси јесте и то на најгрубљи могући начин, а то иде дотле да ми, који желимо да имамо, макар, личну карту на ћирилици, морамо да потпишемо неки документ. То иде, до тог понижења да људи, не знам да ли је то истина, провјерићу, да човјек, чак, мора да потпише неки документ, заправо, да тражи промјену имена“, рекао је владика Јоаникије.   „Том безакоњу, кршењу Устава, које се спроводи од стране власти, народ Црне Горе мора да се успротиви. Морамо се, нажалост, подсјећати ове наше грубе реалности, имајући потпуно поуздање да ће овај народ који је, да кажемо, ћирилични и не одриче се свог писма, истрајати и да ће и ово зло, прије или касније, проћи, јер није утемељено у души овог народа, није утемељно ни у данашњем Уставу Црне Горе, што нам не значи много. Много нам више значи да није утемељено у народу, него се на вјештачки начин спроводи, не, чак, ни на вјештачки, него, можемо слободно рећи, на насилни начин. То је оно што је жалосно али, наравно, да се треба борити против тога“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.   Предавање на тему „Наша ћирилица“ одржала је проф. др Јелица Стојановић, председник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Плакете беранским институцијама, фирмама и појединцима који његују ћирилично писмо уручили су проф. др Драго Перовић и Дамјан Ћулафић. Своје стихове су говорили песници Радинко Крулановић и Дарко Јововић, гуслама је вече употпунио народни гуслар Милета Пантовић, док се афоризмима представио Блажо Паповић. Програм је водила Јелена Божовић.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Отац Момчило Кривокапић: „Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима“.   Звучни запис емисије   Протојереј-ставрофор Момчило Кровокапић архијерејски намјесник бококоторски, који је 7. септембра прославио пола вијека свештеничке службе, на почетку емисије тумачио је Свето Јеванђеље на 13. недјељу по празнику Педесетнице, објашњавајући да је Господ наш Исус Христос онај крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима.   Говорећи о празнику отац Момчило је говорио о Црквеној Новој години коју смо прославили у суботу 14. септембра.   Отац Момчило је, одговарајући на молбу нашег слушаоца да нас проведе кроз садржај Свете Литургије, објаснио и шта значе ријечи: Горе имајмо срца.     Отац Момчило је, на молбу наших слушалаца, подијелио са нама и своја сјећања на лијепе тренутке из своје педесетогодишње свештеничке службе.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Историјски гледано, једно од најпознатијих села у архијерејском намесништву бељаничком јесте село Велики Борак. Назив је добило по манастиру који се звао Борак и налазио се на локалитету црквенац. Епитет Велики дописан је уз име пре два века због личности кнеза Симе Марковића и јунака Милисава Чамџије који су били устаници у Првом српском устанку. То је допринело да у Великом Борку буде одржана 1805. године прва Народна скупштина устаничке Србије и установљен Правитељствујући совјет српски, први орган извршне власти у Србији.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          У историјском Великом Борку 8. септембра 2019. године десио се највећи догађај у новијој историји села - освећење новог храма. По магловитом јутру окупио се мањи број верника са свештенством да дочека надлежног архијереја Епископа шумадијског г. Јована и умировљеног Епископа канадског г. Георгија. Убрзо се време пролепшало, а верни народ је испунио цео храм и целу порту. Епископи су осветили новосаграђени храм Светог великомученика Георгија уз саслужење свештеника Виде Милића, Драгана Ђокића, Горана Ракића и Саше Крстића и ђакона Ивана Гашића, Зорана Станковића и Зорана Степановића. Благољепију богослужења допринели су и Србски православни појци који су песмом увеличали ово духовно сабрање.   После трократног опхода око храма епископ Јован је положио у часну трпезу мошти Светог великомученика Лазара Косовског и том приликом истакао значај светог чина за све хришћане тог краја, али и за само место и сами храм:   -Још од првих времена хришћанства у свети престо полагале су се мошти светих мученика при освећењу храмова да тиме докажемо да је Црква основана на крви светих мученика Христових. Данас се полажу у овај свети престо мошти Светог великомученика Лазара Косовског. Ви сте данас поред Светог Георгија добили још једног заштитника - Светог Лазара Косовског. Имена која сте уписали, а која ће се положити у свети престо, сведочиће о овом времену, али ће се над њима и вршити света Литургија за ваше спасење, али и спасење свих оних који су овде уписани.   Одмах по освећењу храма епископи су служили свету архијерејску Литургију у порти новоосвећене цркве. На малом входу Епископ шумадијски г. Јован унапредио је надлежног свештеника Горана Ракића у чин протојереја. Новоодликованом проти Владика је упутио следеће речи:   -Данас те је Црква одликовала високим одликовањем - чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити.   У наставку богослужења после великог входа и освећења дарова светом причешћу приступили су епископи, свештеници и ђакони, али и велики број верних са децом. На крају богослужења владика Јован је одржао беседу:   -Данас смо призвали да Дух Свети освети овај свети храм. Данас је ово парче земље постало парче неба. Сваки храм је највеће уточиште за човека. У храму се Бог слави, а не човек, а човек се кроз Бога прославља. Само се у Цркви можемо спасити, али кроз послушност и молитву. Црква нам пружа уточиште јер она је стално будна и позива вернике да у њој траже спасење. Нама данас треба жива Црква и живи хришћани јер то је смисао храма. Само ко једе и пије тело и крв Христову је духовно жив и то га води у живот вечни. Ми смо дужни да иштемо Царство небеско као што нас учи данашње прочитано Јеванђеље. Бог нас је послао у ово време да сведочимо Христа. Истина је једна а то је Христос. Дух Свети нас води и руководи ка Христу. Не дозволимо да нас води дух овога времена јер после овог времена постоји вечност. Треба изаћи пред Бога и за тај излазак пред Христа треба да се достојно припремимо. Чинимо добро и Бог ће нам помоћи.   Епископ Јован је пред окупљеним народом одликовао ктиторе новоосвећеног храма г. Петра Миљковића и његову супругу Светлану орденом Светих крагујевачких новомученика првог степена. Истим одликовањем награђен је и добротвор светиње умировљени Епископ канадски г. Георгије. Владика је одликовао орденом Вожда Карађорђа и добротворе г. Дејана Миловановића, предузетника из Канаде, и г. Сашу Јевтића, радника из Великог Борка. Бројни приложници су одликовани архијерејском граматом признања због љубави коју су исказали према Цркви приликом изградње светиње.   Иницијатива за изградњу храма у Великом Борку покренута је пре неколико година, али се тражило погодно локацијско место у центру села. После договора са општинским органима и са благословом епископа Јована изградња је започета у јесен 2016. године. Владика је темеље храма осветио у пролеће 2017. године а крсна знамења и звона у фебруару ове године. Храм је подигнут за непуне три године.   Великоборачки свештеник прота Горан Ракић са својим парохијанима припремио је трпезу љубави за све окупљене али и пригодне поклоне за архијереје и надлежног архијерејског намесника на општу радост целог сабрања.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Празник Преображења Господњег је дан светлости, дан силе Божје и дан велике радости. Данас осећамо Господа као и на Богојављење, када се јавио као Света Тројица. Радујемо се што верујемо у Њега, нашег Спаситеља, једна је од поука празничне беседе Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, изговорене у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Степању. Богомољачко братство овог храма Преображење Господње прославља као своју крсну славу.     Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, служио је данас, 19. августа 2019. године, Свету Архијерејску Литургију, поводом храмовне славе у храму Преображења Господњег на Видиковцу уз саслуживање свештенства АЕМ.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          На крају Свете Литургије и причешћа великог броја верних Преосвећени Епископ Стефан предводио је литију око храма, после које је пререзан славски колач и освештано овогодишње грожђе. Након освећења грожђа Епископ Стефан је произнео надахнуту беседу у којој је истакао да преноси благослове Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и затим указао на смисао празника Преображња Господњег који се сврстава у дванаест великих Господњих празника којим Света Црква прославља Христов домострој спасења света. Епископ Стефан је рекао да ми данас долазимо у Цркву радујући се и благодарећи нашем Богу: „ми се радујемо том великом промислу Божијем, радујемо се његовом преображењу. Радујемо се спасењу нашем кроз Његово спасење. Радујемо се и живимо благодаћу Божијом“.   Светим Апостолима је Преображење Христово на Гори Тавор некад било велико чудо. Али, ми данас, после две хиљаде година знамо због чега се то десило и зашто се тако показао ученицима. И то Христово преображење се показује нама вернима на свакој Светој Литургији.   „Ми често пута не препознајемо Божију силу и Божију славу,“ рекао је Епископ Стефан поучавајући нас и додао да се: „Бог пројављује у свакоме човеку, јер сваки човек је створен по лику и слици Божијој. Сваки човек који је дошао данас да се причести, у њему се Бог пројављује кроз причешће. И тај човек постаје бог по Благодати. Ако смо створени да живимо као богови по благодати не можемо да грешимо као они који нису и не знају шта је вера и који се не причешћују. И који се не исповедају и не долазе у храм Божји.“ Зато је наша одговорност много већа него других људи. Те стога ако би схватили суштину наше вере, ако би схватили шта примамо у себе када се причешћујемо ми бисмо били много бољи људи. И тад бисмо својој породици, својим ближњима, свима онима који не воле Бога, који не воле Цркву ми били много бољи пример и они би се сигурно много боље понашали. Зато треба да се помолимо да нас Господ преобрази да будемо достојни Његовог живота и Његове Личности којој се ми уподобљавамо.     Извор: Радио Слово љубве   Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Епископ Стефан: „Ми се радујемо промислу Божијем и нашем спасењу кроз Њега“
      WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...