Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зар и то може? Моји пријатељи неки фини људи кажу: Нисмо ми срби ми смо хришћани, а ево то је сазрело и у текст њиховог духовника :

https://teologija.net/poreklo-hriscanskog-identiteta-beseda/

....

"Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили" ....             

...Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина ...

Знам да можда дирам у свету краву, али ово су перверзије, јер овом логиком  излази такође, а код неких је и сазрело да се свети Сава родио као мушко, а умро као хришћанин!

а бити мушко (мачо, силиник, угњтавач жена) великим људума су преуско да би се...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 44 минута, Панарет рече

У чему видиш расрбљавање? Шта тај појам представља за тебе? 

Ако хоћеш да не видиш то је друго, да не отварам Зизијуласаов "Првенство и националзам", као проблем може да стоји Првенство и аутоефалија, е то су ти "фини радови", "мудрост".

Сад ово може да се претвори у тему о суштини српског идентита, али то свакако није крв и тло. Крв и тло је наци жвака, а чему жонглирање антиномијом српство-светстосавље-хришћанство, то је хармоничан низ.

Ако ми дођу пријатељи и саопште да нису срби, ту нема никаквог расбрљаваља? Иначе ја сам из Сарајева и два "друга" су ми се расрбила један у католоике - хрвате, а други у католике па у ислам. Није ми то ни било толико страшно, мислио сам наће неку срећу, нису. Страшно ми је било кад сам се неку ноћ пробудио и помислио да је увјек то тако, за сваки појединачни случај, само што сам ја гледао ова два. Е тад сам се препао. "Тек сада знам шта је страх".

пре 28 минута, Драгана Милошевић рече

Nema ni muškog ni ženskog... 

Ne vidim razlog za uzbunu 

Да, сад само то још упакуј у родно и полно разликовање и примаћеш плату.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најпре сам православка па тек онда српкиња.. 

У Христу зар има мушког и женског; слободњака и роба; итд?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Драгана Милошевић рече

Најпре сам православка па тек онда српкиња.. 

У Христу зар има мушког и женског; слободњака и роба; итд?

Zavisi kako se tumače ti stihovi, može sito citata da se podesava po potrebi, ne lažem da je to ljepo, ali da li ti možeš da budeš hirotonisana za vladičicu, ili tu ipak ima žensko i muško, da li možes da se pričestiš ili prestaviš Gospodu kao muško Grk? Hoće li te primiti tako?

Uostalom za srbe ne srbe hrišćane imamo već imamo ime, i oni se opsesivno bave srbima, nije im pomoglo hrišćanstvo da se oslobode tog nevaznog identitea? Hoće li Bog pomoći onima koji su se rodili kao muškarci, pa su se udobno smjestili u žene, da budu žene?

E sad možemo valjanim tumačenjima ovih stihova, recimo kako se oni primjenjuju u monaštvu, gdje nisi muško ili žensko hrista radi, ili..

пре 16 минута, dragisa рече

a ti... jesi našao sreću?

Pa prihvatam sebe, i Hrista, i još ponekog... Moglo bi biti više sretanja-sretenja-srećenja...ali ima još da se radi- naravno ne u smislu promjene identiteta... ili ti misliš da ima i negdje drugo punoća?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да је проблем савремених кршћана у погрешном тумачењу Павлових речи да више "нема ни Јудејина ни Јелина".  Павле се обраћа у то време јеврејским хришћанима у синагогама у дијаспори. То су људи дијаспоре. Танка је код њих свакако разлика између Јудејина и Јелина. То су Јудеји који не знају матерњи језик или га врло слабо знају, пишу на грчком, живе по хеленској култури али су јудејске вере.

То је пре свега разлика међу самим Јудејима, онима који су тек дошли у дијаспору и који су још чврсто везани за обичаје и традицију отаџбине и оне који су као и сам Павле ко зна која генерација рођених у дијаспори. Није адекватно поређење али би могло да послужи за разумевање, као код нас другосрбијанци и првосрбијанци. Или рецимо четници из Чикага, који су пре свега Американци, само су вером православци и рецимо неки левичар из Србије који је за те четнике Србенда са дна каце.

Тек после долази до већег прилива правих Грка. Али прави Грци никад нису правили такве деобе као сами Јевреји што су чинили међусобом, зато се Павле овде обраћа пре свега Јудејима који имају две различите културе, два погледа на свет..

Друга ствар што православље никада не потире народе ни њихове посебности. Што данашњи теолози или намерно превиђају или заиста не разумеју. Наравно да у цркви сме да буде и Немаца и Италијана и Срба и Грка и Јудеја али им то не сме бити повод за деобе.

Као што у Цркви сме да буде и левичара и десничара и либералних и консервативно настројених људи али им то не сме бити повод за деобе.

Никад се нисам слагао са овим фанариотским поповима који негирају српско биће а ваздижу греческо. И није тачно то што каже Перишић да уласком у цркву народност појединцу престаје да даје идентитет. Поготово је то дебилно говорити за православно хришћанске народе који су  протеклих неколико хиљада година спојили свој народни и хришћански идентитет у једно. Некада је извор хришћанског идентитета потакнут народним а некада је народни потакнут хришћанским. Што би те две природе у Србину, или Грку морале да се потиру? Па није Хришћанство нека асимилаторска идеологија.

Перишић заправо нема појма о чему пише, сем ако му текст није поручен.

Српство је калемљено хришћанством, исто тако може бити и Швабство или Талијанство. Али заиста нема потребе брисати свој народни идентитет, то Христос од нас не тражи, нити је икад тражио. Оно што тражи јесте да не постављамо било шта земљаско као препреку на путу ка Царству. Ако мени моје српство није препрека на том путу, или пак ако ми је још и корисно на том путу, што бих га брисао? Због Перишића?

Треба ли да мењам пол да бих могао да се спасем? Или да се сви ушкопе јер је Павле рекао нема ни мушко ни женско?

Пол ипак даје идентитет човеку. Исто као и народност што даје идентитет. Ако пол престаје да даје идентитет човеку који је ушао у цркву, зашто онда жене не могу бити епископи? Зашто се црква труди да очува породичне вредности?

Перишић готово да улази у манихејство оваквим ставом.

Дакле, не, не престају те ствари да дају човеку идентитет, али му црква даје један апгред или апдејт, даје му нешто више, те ствари и у цркви имају своју употребну вредност, и служе сврси спасења, али је изнад свега Бог који је дао те различитости.

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Жељко рече

Мислим да је проблем савремених кршћана у погрешном тумачењу Павлових речи да више "нема ни Јудејина ни Јелина".  Павле се обраћа у то време јеврејским хришћанима у синагогама у дијаспори. То су људи дијаспоре. Танка је код њих свакако разлика између Јудејина и Јелина. То су Јудеји који не знају матерњи језик или га врло слабо знају, пишу на грчком, живе по хеленској култури али су јудејске вере.

То је пре свега разлика међу самим Јудејима, онима који су тек дошли у дијаспору и који су још чврсто везани за обичаје и традицију отаџбине и оне који су као и сам павле ко зна која генерација рођених у дијаспори. Није адекватно поређење али би могло да послужи за разумевање, као код нас другосрбијанци и првосрбијанци. Или рецимо четници из Чикага, који су пре свега Американци, само су вером православци и рецимо неки левичар из Србије који је за те четнике Србенда са дна каце.

Тек после долази до већег прилива правих Грка. Али прави Грци никад нису правили такве деобе као сами Јевреји што су чинили међусобом.

Друга ствар што православље никада не потире народе ни њихове посебности. Што данашњи теолози или намерно превиђају или заиста не разумеју. Наравно да у цркви сме да буде и Немаца и Италијана и Срба и Грка и Јудеја али им то не сме бити повод за деобе.

Као што у Цркви сме да буде и левичара и десничара и либералних и консервативно настројених људи али им то не сме бити повод за деобе.

Никад се нисам слагао са овим фанариотским поповима који негирају српско биће а ваздижу греческо. И није тачно то што каже Перишић да уласком у цркву народност појединцу престаје да даје идентитет. Поготово је то дебилно говорити за православно хришћанске народе који су  протеклих неколико хиљада година спојили свој народни и хришћански идентитет у једно. Некада је извор хришћанског идентитета потакнут народним а некада је народни потакнут хришћанским. Што би те две природе у Србину, или Грку морале да се потиру? Па није Хришћанство нека асимилаторска идеологија.

Перишић заправо нема појма о чему пише, сем ако му текст није поручен.

Српство је калемљено хришћанством, исто тако може бити и Швабство или Талијанство. Али заиста нема потребе брисати свој народни идентитет, то Христос од нас не тражи, нити је икад тражио. Оно што тражи јесте да не постављамо било шта земљаско као препреку на путу ка Царству. Ако мени моје српство није препрека на том путу, или пак ако ми је још и корисно на том путу, што бих га брисао? Због Перишића?

Треба ли да мењам пол да бих могао да се спасем? Или да се сви ушкопе јер је Павле рекао нема ни мушко ни женско?

Пол ипак даје идентитет човеку. Исто као и народност што даје идентитет. Ако пол престаје да даје идентитет човеку који је ушао у цркву, зашто онда жене не могу бити епископи? Зашто се црква труди да очува породичне вредности?

Перишић готово да улази у манихејство оваквим ставом.

Дакле, не, не престају те ствари да дају човеку идентитет, али му црква даје један апгред или апдејт, даје му нешто више, те ствари и у цркви имају своју употребну вредност, и служе сврси спасења, али је изнад свега Бог који је дао те различитости.

 

 

 

Даје му пуноћу кроз: Народ - Народ Божији, Пол - Брачност, Очинство, Мајчинство, братство, да не набрајам даље упашћу у виц. Не мислим да је у питању пуко незнање.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја не видим шта је спорно у тексту,наравно да је хришћански идентитет милион пута важнији од националног,овом првом, овај други уопште није потребан, док је овај други шлепајући се о првом, унаказио и обесмислио оба,кроз векова до дана данашњег  и то за хришћанство у целини.

Ево још један текст на ову тему истог аутора,са посебним освртом на бесмисао митског ложење на национални идентитет!

http://teologija.net/nacija-crkva/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Жонглирање до бесвјести-нација одједном има заставу постаје држава, дефенише се као европска нација, све нације су исте природе, па се нама туђи проблеми: неспојивост европсих нација са демократијом ( слично као што се са европским морализмом разара наш здрав морал који је теологија образа-иконе),.

Одједном јудаизам није вјера него само нација, просто умарање да би се схавтило да бити србин (а све важи и за пол) није кул, није модерно, није изворно. Треба од тога да се одустане биће лакше. Ту је и отворен позив на расрбљавање.

А да је само то, било је раније духовници су за дебиле, па  је створио војску кетмана, који не знају гдје су и којима је не духовник него нешто што не знам како да назовем. Мислим, има ту чувених примјера који су на добром чокоту били, а сад туга...

Да не улазим у то да нема срба који нису православни, што доказује другачију природу у односу између нације и цркве, црквено-народни сабори.

Конкретно са оцем Владаном сам се разишао када је устврдио да благодат дјелује кроз државне институције! Која је пророда тога учења и гдје је то функционисало?

Док је свети народ старозавјетна форма и не смета новозавјетној.

Срби тренитно су слаби јер нису при себи (при своме идентитету) него им покушава то измјенити у гле  чуда - хришћане!

Који су то хришћани и гдје су до сада били, може ли се тако пред рецимо св. Василија Острошког?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

"Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили" ....             

Ne vidim šta je ovde sporno. Hoće da kaže da je nacionalno sekundarno u odnosu na hrišćansko, kako i treba da bude.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Текст је коректан. Пол, боја коже, национална припадност или сексуална оријентација не могу бити основа грађења идентитета у Цркви нити се хришћанин може кретати у оквиру ових категорија. Наведено су спољне, придодате наслаге нашег личносног идентитета, али никако не оно битно. Нажалост, у Православним Црквама, које творе Цркву Христову, дошло је до несхватљивог наглашавања националног идентитета, па и његовог поистовећивања са црквеним, односно хришћанским. На ово су упозоравали и оци наши, те тако св. Јустин Нови Ћелијски пише:

„Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“

и

" Узак је наш православни човек, узак као зрак, и зато богат мраком и бременит тамом, и родиће поноћ, иза које нема подне. Острастили су своје православље, не Христово, острастили су га страшћу својом омиљеном – национализмом. Помињем старе дане, помињем старе хришћане и једва се зна, а за многе се не зна, коме је народу припадао који Мученик или св. Отац, или Исповедник. Отаџбина је њихова небо, дом њихов Црква, отац њихов – Бог, а род њихов сви христољубиви верни. Нема Јеврејина ни Грка у правом Православљу, нема Србима ни Руса, већ смо „сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). А ви, ах ви – зар не поправљате Господа Христа, када Православље сводите на србизам? зар не карикирате Апостола Павла, када међама национализма омеђујете неомеђиву, јер вечну и апсолутну, јер свечовечанску и свебожанску, Истину Христову? Распарчавају живо тело богочовечанске истине, у име чега? О, да је бар у име Апостола Павла, или Петра, или Аполоса? – Није ли национализирано православље болест, и то болест на смрт, ако што пре не потражимо лека од Онога, Који има лекове за све болести, и за саму смрт? То је страшан сигнал, иза кога тутње страшне унутрашње катастрофе, које Православље трпи у нашој души. Замисли, шта би у њој нашао св. Атанасије Велики, или св. Златоуст Превелики, када би сунчану буктињу своје вере зарио у њену мрклу поноћ? Шта св. Павле? – Сузили смо православно чувство, сузили смо православно сазнање и идеологију; где је васељенскост, где саборност, где апостолност нашег православног сазнања, наше православне идеологије? Парализована је саборност, парализована васељенскост, парализована – национализмом."

итд.

Потребно нам је постепено, али одлучно отапање национализма у црквеним структурама и у православним душама, који је узрок и савремених проблема (нпр. румунска структура у Тимочкој Крајини и сл).

Излаз је у успостављању првенства...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Празник Преображења Господњег је дан светлости, дан силе Божје и дан велике радости. Данас осећамо Господа као и на Богојављење, када се јавио као Света Тројица. Радујемо се што верујемо у Њега, нашег Спаситеља, једна је од поука празничне беседе Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, изговорене у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Степању. Богомољачко братство овог храма Преображење Господње прославља као своју крсну славу.     Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, служио је данас, 19. августа 2019. године, Свету Архијерејску Литургију, поводом храмовне славе у храму Преображења Господњег на Видиковцу уз саслуживање свештенства АЕМ.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          На крају Свете Литургије и причешћа великог броја верних Преосвећени Епископ Стефан предводио је литију око храма, после које је пререзан славски колач и освештано овогодишње грожђе. Након освећења грожђа Епископ Стефан је произнео надахнуту беседу у којој је истакао да преноси благослове Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и затим указао на смисао празника Преображња Господњег који се сврстава у дванаест великих Господњих празника којим Света Црква прославља Христов домострој спасења света. Епископ Стефан је рекао да ми данас долазимо у Цркву радујући се и благодарећи нашем Богу: „ми се радујемо том великом промислу Божијем, радујемо се његовом преображењу. Радујемо се спасењу нашем кроз Његово спасење. Радујемо се и живимо благодаћу Божијом“.   Светим Апостолима је Преображење Христово на Гори Тавор некад било велико чудо. Али, ми данас, после две хиљаде година знамо због чега се то десило и зашто се тако показао ученицима. И то Христово преображење се показује нама вернима на свакој Светој Литургији.   „Ми често пута не препознајемо Божију силу и Божију славу,“ рекао је Епископ Стефан поучавајући нас и додао да се: „Бог пројављује у свакоме човеку, јер сваки човек је створен по лику и слици Божијој. Сваки човек који је дошао данас да се причести, у њему се Бог пројављује кроз причешће. И тај човек постаје бог по Благодати. Ако смо створени да живимо као богови по благодати не можемо да грешимо као они који нису и не знају шта је вера и који се не причешћују. И који се не исповедају и не долазе у храм Божји.“ Зато је наша одговорност много већа него других људи. Те стога ако би схватили суштину наше вере, ако би схватили шта примамо у себе када се причешћујемо ми бисмо били много бољи људи. И тад бисмо својој породици, својим ближњима, свима онима који не воле Бога, који не воле Цркву ми били много бољи пример и они би се сигурно много боље понашали. Зато треба да се помолимо да нас Господ преобрази да будемо достојни Његовог живота и Његове Личности којој се ми уподобљавамо.     Извор: Радио Слово љубве   Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Епископ Стефан: „Ми се радујемо промислу Божијем и нашем спасењу кроз Њега“
      WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са протопрезвитером-ставрофором проф. др Зораном Крстићем, који је објављен 2010. лета Господњег у мајско/јунском броју "Православног мисионара". Са уваженим порфесором разговарала је теолог Милана Ивковић.      Шта можете да нам кажете о процесима који се одвијају у савременом друштву, а који су описани појмом секуларизације? Како су ти процеси утицали на то да се Црква смести на периферију живота?   -Феномен секуларизације до сада није био битна тема православне теологије у Срба. Њему се приступало површно, као нечему што је неупитно, само по себи јасно и – са становишта хришћанства – у потпуности негативно. Међутим, овај проблем је толико сложен да површно бављење њиме само усложњава проблематику. На самом почетку важно је раздвојити појам секуларизације од појма атеизма. Ови појмови ни у ком случају нису идентични иако понекад изгледа да теолози ова два појма употребљавају као синониме. Као веома сложен процес, секуларизација није свуда довела до истих последица, што најбоље можемо уочити у разликама између западних и источних европских друштава. Иако је процес секуларизације подједнако захватио и једна и друга, на истоку је водио у агресивни атеизам, али на западу не.   Секуларизација је једна од основних тема изучавања и објекат истраживања како социологије религије, тако и социологије генерално, али и савремене теологије. Настанак и еволуцију модерног друштва је немогуће проучавати уколико се не узме у обзир феномен секуларизације. Прва карактеристика савременог света јесте свест о секуларности света (Д. Ђорђевић). Секуларизацију бисмо, генерално, могли да одредимо као процес еманципације друштва од црквеног туторства и ограничење утицаја који је имала религија на друштвеном, политичком и цивилизацијском плану (Ј. Петру), или процес у коме верске институције губе свој друштвени значај (Wilson), или Бергеров (Berger) закључак да је секуларизација процес у којем се области друштва и културе ослобађају доминације верских институција и симбола.   Овако широко одређење омогућава нам да размотримо како и зашто је до тога дошло. Теоретичари наводе три основне чињенице средњовековне европске историје које су омогућиле настанак и даљи развој процеса секуларизације:   1. Владавина Римокатоличке цркве, њен ауторитет и стремљење ка контроли људских живота и развоја европских друштава.   Први ударци неприкосновеном ауторитету Римокатоличке цркве дошли су из теолошке сфере. Протестанти су заступали идеју да спасење не зависи од цркве као институције, већ од самог Бога, поткопавајући тако, превласт Рима. Све што је Римокатоличка црква својим моћним административним апаратом урадила борећи се против нових идеја савременог друштва које су угрожавале њен статус у друштву – почев од контрареформацијског Тридентинског концила половином 16. века, преко нових догмата Првог ватиканског концила, па до антимодернистичких заклетви с почетка 20. века – није уродило плодом. Исто је тако и стварање протестанских верских заједница у Европи и, de facto, разбијање европског хришћанског јединства ограничило друштвену моћ Римокатоличке цркве. Али су разорни верски ратови током 16. и у првој половини 17. века били суштински разлог настајања једне нове културе. Основна карактеристика нове културе која се односи на религију је верска толеранција, и став да вера појединца не може зависити од вере властодржаца.   2. Употреба или злоупотреба религије од стране политичких чинилаца и њено повезивање са апсолутизмом.   У традиционалним средњовековним друштвима религија је давала легитимитет политичким одлукама, које су у то време изражаване апсолутистичком влашћу краљева и локалних феудалаца. Ова веза између политике и хришћанства се у периоду настајања модерности озбиљно доводи у питање, и то опет у периоду верских ратова. Раздељене и ратоборне стране у сукобу нису више довољно јака снага легитимитета политичких одлука. Он се доживљава као резултат договора оних на које се односи, а то нису само грађани, већ и властодршци, који су, такође, у обавези да се повинују закону. Крајња последица је раздвајање политике и религије и секуларизација саме политике. Догодила се демитологизација политике, што значи да користити политичке идеологије религиозног карактера које би давале легитимитет политичким одлукама више није допуштено и политички исплативо. То се сматра анахроним. Религија, тако, престаје да буде ствар државе и потискује се у ствар приватног.   3. Постојање искључиво јавне сфере у средњовековној Европи.         Око појма приватности вере постоје не мали споразуми. Често се трди да је комунистичка идеологија веру потиснула у сферу приватног, а да је после пада комунизма поново дошло време да се вера врати у сферу јавног. У овој тврдњи остаје нејасно да ли се приватно поистовећује са тајним и да ли се прави разлика између појмова јавно и државно. Формирање приватне сфере је једна од кључних карактеристика и новина модерности. Традиционална друштва негирају приватност појединца, што се и данас понегде може видети у малим, затвореним срединама, у којима снажна друштвена контрола још увек доминира над приватношћу појединаца. А сфера приватности значи област слободе појединаца, а не област тајности.  То у случају религије значи да је вера искључиво ствар личне одлуке појединца, а да је њено практиковање свакако јавно, сем у случају кад је религија прогоњена, као, на пример, у периоду комунизма. Појмови који се искључују нису приватност и јавност, већ приватно и државно. Залагање за повратак религије у сферу јавног је само по себи апсурд јер она већ јесте тамо. Али ако се мисли на повратак религије у сферу државног, онда је то покушај оживљавања анахроних политичких идеологија (попут теократије) које су током 19. и 20. века на Истоку само доводиле до директне потчињености Цркве држави. Ова недоумица је актуелна и у посткомунистичким друштвима, у којима још није довољно ојачао друштвени сектор, који је par excellence простор слободне активности појединаца и група. Када нема друштвене сфере, онда остају само индивидуа и држава, а религија у модерности није ни индивидуална ни државна ствар, већ слободно и јавно изражена воља конкретних личности да припадају такође конкретним верским заједницама, које су део друштва.   Да ли мислите да можемо да говоримо и о позитивним странама процеса секуларизације? Ако можемо, које су? Шта се подразумева под феноменом екскултурације, који је настао из овог процеса?       -Сложен, вишедимензионалан и дуготрајан процес трансформације традиционалних друштава у модерна – при чему је секуларизација битан елемент ове трансформације – захтева изнијансиране ставове у приступу. Уколико ове значајне промене које се односе на место и улогу религије посматрамо искључиво као негативан процес, у опасности смо да будемо окарактерисани као социјални песимисти. Тврдња једног таквог песимисте је следећа: религиозност данашњих људи је неупоредиво мања од религиозности људи у прошлости. Посматрано са овог становишта, секуларизација је исто што и атеизација, о чему смо већ говорили. Недовољно познавање функционисања и узрока настанка савременог друштва код верујућих људи може изазвати страх и жељу за бегством у религиозну сигурност неких прошлих времена. Историја се, тако, тумачи као деградацијски процес и – за разлику од социјалног дарвинизма, који сâм проток времена тумачи као прогрес – у овом случају имамо супротно виђење: социјални песимизам који се односи на религиозност људи. Многобројна спроведена истраживања, међутим, уопште не могу да потврде тезу о мањој религиозности савременог човека или, можда прецизније, о већој религиозности људи у прошлости. Златно доба религије је, по мишљењу тих теоретичара, илузија. Када говоримо о средњовековном хришћанству, највећи проценат података којима располажемо односи се на друштвену елиту, тако да би се тај период могао назвати златним добом религиозности друштвене елите, али је сасвим отворено питање каква је била религиозност осталих слојева друштва.         Ако, дакле, закључимо да је жал за прошлим временом неутемељен, а свакако и нереалан, онда нам остаје да трезвено и изнијансирано сагледамо и оценимо све елементе процеса секуларизације, које можемо посматрати у три равни:   1. процес секуларизације у ужем смислу, 2. секуларизам као идеологија и 3. секуларизација црквеног живота.       Под процесом секуларизације у ужем смислу подразумевам све оне крупне догађаје који су омогућили стварање савременог посветовњаченог друштва, а за које део одговорности сносе обе западне хришћанске конфесије – својим верским сукобима. Савремено друштво није настало као последица идеолошких избора, већ из потребе да се обезбеди миран живот грађана различитих, а притом зараћених, хришћанских конфесија. И данас постоје људи који сматрају да верске разлике дестабилизују једно друштво, а ако сами чланови цркава и верских заједница то потврђују својом нетолеранцијом, онда се и данас, као и у прошлости, широм отварају врата даљим секуларизацијским процесима.       Друга последица верских ратова, коју смо означили као демитологизацију политике и премештање религије из државне у приватну сферу, такође тражи вредновање, за које се морамо присетити Јеванђеља. Када ђаво по трећи пут куша Христа, одводи га на гору и показује му сва царства овога света и њихову славу говорећи: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано, јер је написано, Господу Богу своме клањај се и њему једином служи! (Мт. 4. 9-10). Сâм Христос овде, као и на другим местима у јеванђељима, одриче сваку жељу за влашћу и моћи у друштву. На један парадоксалан начин процес секуларизације друштва – одузимајући од Цркве једну по једну друштвену област – поново је доводи до њене основне улоге, а то је да речима и делима сведочи у историји Царство Небеско. Остале области овога света овоме свету и припадају.        Посебно претерана љубав православних према држави може да доведе до питања да ли је нама Христос довољан, или је за прихватање Истине потребан и државни ауторитет. Са друге стране, можемо се запитати, зашто би Црква требала да даје легитимитет било којој државној власти. Демитологизација политике значи истовремено и ослобођење Бога од свих могућих политичких и осталих злоупотреба, које самог Бога означавају као извор, узрок и оправдање неправди, које су постојале и које ће постојати у сваком друштву. Римокатоличка црква је дуго била спремна да жртвује и саму поруку Јеванђеља да би задржала свој друштвени status quo.          Друго присећање на Јеванђеље се односи на веру као слободно изражен личноси чин. Христос позива да га следе они који то хоће. Ништа повезано са вером се не може засновати на неслободи.          Верска неутралност државе (ма ког степена она била) подстиче Цркву да се окрене својим члановима. Они су њена снага, и само живљење по Истини чланова Цркве доказује Њену вредност. Овако посматрајући, имамо право и могућност да поједине последице процеса секуларизације вреднујемо позитивно – Црква се враћа самој себи и својој основној  мисији, односно сâм процес секуларизације не угрожава бит Цркве, али свакако мења њено место и улогу у друштву.        За разлику од процеса секуларизације, секуларизам као идеологију не можемо позитивно вредновати, али у садашњем постмодерном, плуралистичком друштву секуларузам је само једна од многих космотеорија које се такмиче на позорници духовног тржишта.       И од секуларизације и од секуларизма за Цркву је много погубнија секуларизација самог црквеног живота. Она представља чин неповерења према Светом Духу и став да се поједини аспекти и области црквеног живота могу засновати искључиво на људској мудрости и знању, а не на даровима Светога Духа, тј. синергији Бога и човека.     Говорећи о друштвеној одговорности хришћана, поставља се питање у каквој се вези налазе са једне стране богословље, а са дуге стране друштвени ангажман, с обзиром на то да се примећује тенденција савременог богословља ка нечему што се назива „литургијски изолационизам.“        -У својој Социјалној концепцији Руска православна црква наглашава општехришћански став о недопустивости манихејског гнушања над животом света који нас окружује јер су свет, друштво и држава предмет љубави Божије. Ово истовремено значи и одговорност за тај исти свет и друштво. Црква постоји зарад света, а не зарад себе саме. Она треба да буде окренута свету, а не самој себи. У том смислу сваки изолационизам, па и литургијски, значи бављење самим собом. У свету и животу постоје реалне животне ситуације које Литургијом треба да буду обасјане и преображене светлошћу Царства Небеског. Онда је то актуелно и друштвено ангажовано.   Да ли можемо да говоримо о двострукој одговорности хришћана: пред друштвом и пред Богом – позивајући се на речи из светог Писма „подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу (Мт. 22, 21), или је то ипак једна те иста одговорност?“          -Реч је о једној и истој одговорности, а то је – ни мање ни више – него да буду со земљи. Хришћанима је поверено и од Бога задато да сведоче свету аутентичност живота. У томе се састоји највећа одговорност хришћана јер ако со обљутави, чиме ће се свет и друштво осолити. Љубав коју имамо међу собом најбоље сведочи или не сведочи о поменутој аутентичности.   Како и колико однос Цркве и државе утичу на свест, мисију и позвање, самим тим, и одговорност хришћана?          -Последице процеса секуларизације, о коме смо говорили, јесте и та да су у савременим друштвима односи Цркве и државе регулисани на другачији начин од оних у предмодерним друштвима, тј. у константиновском моделу односа Цркве и државе. Данас је тај однос заснован на закону – код нас на Уставу и Закону о црквама и верским заједницама – и не зависи од вере, воље или атеизма појединаца или политичких партија. Ти закони Цркви гарантују слободу деловања и заштиту од било каквих тоталитарних политичких идеологија, а све даље зависи – и све ће више зависити – од самих хришћана и од квалитета њихове вере.     Извор: Православни мисионар   Православни мисионар - часопис српске Патријаршије
      MISIONAR.SPC.RS
    • Од Логос,
      У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Подсећајући присутне на то колика је љубав Божија према нама, Епископ Атанасије је појаснио колико је неопходно да ми увидимо ту Његову љубав: – Господ нас увек подсећа на оно што нам је Он дао и нуди изнова, увек. И кад ми то нарушимо Он то поправља и допуњава непрестано. Лечи живот и у нама и око нас. Зато је неопходно, када живимо у оваквом свету, да непрестано подсећамо на дарове Божије који су ту пред нама, пред нашим очима, а ми поред њих пролазимо као да је то нешто обично, као да је то дошло само од себе, као да то нема вредности.   – Ево Господ нас данас опет подсећа оним што смо прочитали из Његове науке, Јеванђеља, да је Он дошао да поправи оно што смо нарушили погрешним живљењем, грехом. Грех значи погрешно живљење, неправилан однос према животу, према себи, према другима. Господ то неправилно стање поправља дајући своју науку, своје речи, своју енергију, своју љубав. Дајући себе самога. Господ је хтео да ми приметимо да су сви дарови које Он даје драгоцени.   – Да би нас научио како да се ми опходимо према даровима које добијамо од Њега, Господ је пре него што је направио чудо умножавања хлебова заблагодарио Оцу небеском што је то дао јер је то излив Његове доброте, Његове љубави према нама. И ако ми имамо такав захвалан однос према Његовим даровима онда се догађају чуда. Дарова не нестаје него се умножавају. На свакој Божанској Литургији православне Цркве Господ даје себе самога, и Он постаје наш живот, и онда се догађа сва пуноћа Божијих чудеса. Господ сам улази кроз причешће у наше биће и Он постаје наша храна, наш живот, поучио је сабране Епископ Атанасије.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Проблем отуђења у свету електронских комуникација је нераскидиво повезан са начелним темама бића и личности. С тим у вези, за овај број Православног мисионара разговарамо са Епископом браничевским др Игнатијем (Мидићем), професором догматике на Православном богословском факултету у Београду и једним од савремених православних теолога који хришћанским кључем црквеног предања успева да откључа најсложеније проблеме који муче човека данашњице.     Преосвећени владико, да ли можете да нам кажете шта подразумевамо под појмом „комуникација" из православне перспективе и како научна и технолошка открића утичу на савременог човека и његову комуникацију?   - Појам „комуникација", протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго.    По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима.   Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог.   Да ли можемо да говоримо о негативним и позитивним аспектима комуникације у оквиру cyber-света, и ако да, који су то аспекти?   - Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми. На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића.    Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности.    Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога...   Како видите улогу Православне Цркве пред изазовима комуникације коју јој са једне стране налаже православно црквено предање, а са друге стране коју јој намеће савремена секуларизована култура и цивилизација?   - Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā. Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности. Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом).    Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим.   Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима.   Разговор водила:  теолог Милана Ивковић     Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...