Jump to content
  1. Bokisd

    Bokisd

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од marija,
      Krštenje

      Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta
      Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje.
      Znamenje
      Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja.

      Krštenje
      Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.
      Šta je potrebno za krštenje
      Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje.

      Majka na krštenju
      Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju.

      Vreme krštenja
      Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu.
      Kum na krštenju
      Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji".
      Krštavanje odraslih
      Iz poznatih razloga, u poslednjih nekoliko decenija, ostalo je dosta nekrštenih osoba u našem narodu. Danas, srećom, mnogi se interesuju za svoju veru i crkvu, i žele da se krste. Šta je važno kada je u pitanju krštenje odraslih osoba? Važno je najpre to, da osoba koja želi da se krsti, želi to iskreno i po slobodnoj volji. Zatim, treba da se upozna sa osnovnim istinama svoje vere, i da na svome krštenju ona čita simvol vere, a ne kum, kao kod dece. Takođe, treba da se pripremi za krštenje, tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja primiti pričešće. Odrasli takođe treba da imaju kuma. Crkva je snishodeći prema odraslima, primenila praksu, da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode, a tamo gde ima krstionoca i gde se vrši pogruženje, postoje svlačionice i specijalne bele haljine u koje se oblače odrasli.
      Krštenje u nuždi
      Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način:
      Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku.
    • Од obi-wan,
      https://www.facebook.com/samospoznaja1026/posts/1417933608415866?__tn__=K-R
      ...
      Сигурно је, међу писцима, било оних чији су реченични склопови лепши и изражајнији, а дела веће естетске вредности. Међутим, Домановић је већи од свих њих. Зашто? - Због вредности његовог дела пред истином. То је, уједно, и његов највећи грех. Људи не воле да чују истину која се не слаже са њиховим убеђењем, а поготово не ако је изречена на Домановићев начин. Код нашег човека, дефицитарног у погледу критичке свести, ставови се брзо оформљују и срастају уз личност, попут додатних удова. А одсецати сопствене удове није лако...
      То је и главни разлог што Домановића не читамо у већој мери. Свака његова прича терапија је за наше криво срастање, што би рекао дугокоси песник из Хоутена, а та терапија зна да заболи. Ипак, без тог катарзичног бола, нема изласка са странпутице на прави пут, а нама је изгледа странпутица постала део генетског кода. Вала, мене убише болови.
      Да је српски патриотизам гомила набацаних општих места, празних речи и пуко замењивање суштинских питања формом, схватио је Домановић још почетком двадесетог века, а ми то данас изнова схватамо (ко жели, наравно). У листу ,,Страдија'' из 1904. године, записао је Домановић причу ,,Патриотизам по наредби'', која говори управо о томе. Предлажем да је прочитате.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О атмосфери у Црној Гори, неколико дана након одржаних парламентарних избора у овој земљи, за Радио Златоусти, Епархије шумадијске, говорио је протопрезвитер Никола Пејовић, уредник васељенског Радија Светигора. Шта је сада у фокусу Радија Светигоре, шта ће бити са Законом о слободи вероисповести, како коментарише феномен литија и духовног буђења народа Црне Горе, сазнајемо у овом разговору са подгоричким протом.   Звучни запис разговора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобну мајку Ангелину, 12. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици девето издање емисије "Живе речи". Специјални гост девете по реду емисије био је протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши.  Музички део емисије милозвучним појањем које је наликовало на ангелско славословље употпунила је наша драга гошћа Бранка Зечевић, уметница из Подгорице, уз пратњу наше сестре Јане Обрадовић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.      Након одслуженог акатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, који је у крипти подгоричког Саборног храма служио протопрезвитер Предраг Шћепановић, разговор је реализован у студију васељенског радија Светигора. У уводном делу разговора прота Предраг је казивао о историјату и великом значају храма Христовог Васкрсења, који се по величини налази одмах после храма Светог Саве у Београду, и који је бисер над бисерима међу православним храмовима. Отац је посебно истакао да је велелепни Саборни храм у Подгорици једини храм у историји који су освештали васељенски и московски патријарх. Незаобилазни детаљ приче о освећењу Саборног храма била је Светосимеоновска лоза из Хиландара, чију су младицу својим рукама, а као израз саборности и љубави, засадили патријарси Вартоломеј, Кирил и Иринеј. Та лоза поред храма данас већ рађа плодове.      Небо се радовало великом догађају освећења Саборног храма у Подгорици, а како и да се не радује када су многе христочежњиве душе своје биће уградиле у овај храм, који је изграђујући себе, нас духовно изграђивао, речи су проте Предрага.  У закључку разговора о Саборном храму, прота Предраг се са љубављу сетио великог човека и најбољег историчара проф. Предрага Вукића, који је живео за своју Цркву. Почивши професор Предраг Вукић је брижљиво и вредно сакупљао евро по евро за изградњу ове велике и значајне светиње која сведочи да је храм крајичак неба на земљи.      Будући да се наш гост налази на послушању настојатеља Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши, он нам је исцрпно изложио историјат и значај ове подгоричке светиње која својим постојањем пројављује велико чудо и постаје весник свеопштег васкрсења, будући да се налази у средишту толошког гробља. Причу о толошкој светињи, која ће за два дана прославити престони празник, њен настојатељ је употпунио сведочанством о једној знаменитој и чудесној композицији која се налази на северном зиду овог храма.      Васељенски радио Светигора врши своју мисију, шири реч Божју и тако на посебан начин доприноси мисији наше Цркве, истакао је прота Предраг говорећи о васељенском радију на чијем се челу налазио десет година. Са пуно љубави наш гост је поменуо многе значајне личности међу којима неколико архијереја, који су били и остали делатници на Светигори. Присећајући се почетака рада најстаријег црквеног медија у СПЦ, некадашњи директор радио Светигоре је истакао да благослов патријарха Павла прати и руководи мисионарско-информативни рад. 
          Други део наше емисије посвећен је детаљима из живота оца Предрага који је преко бављења фудбалом и глумом дошао до спознаје Бога. Говорећи о свом животном путу прота је нагласио своју љубав према Светом владици Николају и преподобном Јустину ћелијском, као и према великом старцу Тадеју витовничком са којим се сусрео неколико пута у животу. Према речима оца Предрага, читање дела светих отаца Николаја жичког и Јустина ћелијског, је од изузетног значаја за хришћански етос, јер нас упућују да ходимо стазом правом.      Отац Предраг је одговарао на занимљива и важна питања наших гледалаца, међу којима посебно истичемо наше сестре мр Смиљу Влаовић, Љубицу Гојковић и Силвију Ромић, које су поставиле видео питања и на посебан начин допринеле да наша емисија буде употпуњена лепим констатацијама и важним питањима на које је отац Предраг мудро и са пуно љубави одговорио.      На самом крају протопрезвитер Предраг Шћепановић је произнео пастирску реч поуке и укрепљења узносећи молитвене жеље да Господ благослови мисионарске подухвате који сведоче реч љубави Божје.    Ово девето издање наше емисије својим умилним појањем одјавила је наша сестра Бранка Зечевић која је постала драгоцени део наше емисије. Бранкино милозвучно појање употпунила је тиха и мелодична пратња талентоване Јане Обрадовић.      Благодаримо редакцији васељенског Радија Светигора на чијем челу се налази уредник протопрезвитер Никола Пејовић, на прилици да се емисија емитује из студија васељенског радија, као и нашем брату Срећку Радовићу, тонском реализатору који се побринуо да у техничком смислу све протекне у најбољем реду.
        Приредио: Катихета Бранислав Илић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак.  
      Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви. Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше.   Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље.   Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице.   Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа.   Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...