Jump to content

Recommended Posts

"Тигрови" на Светој Гори

"Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева твоја чудеса."

vrhatosa-brigada.jpg

И ове године 98. ваздухопловна бригада наставља своја ходочашћа у Светој Гори, на здравље и спасење, напредак у сваком добру, повећање морала и духовности и оперативних способности.

IMG-20190715-122918.jpg

Заиста је немогуће човеку описати својим језиком превелику Љубав коју Бог показује ка човеку, којом Га непрестано грли и обасипа, милује и храни.

IMG-20190715-124555.jpg

Благодат Свете Горе, освештане Пресветом Богородицом и светим угодницима непрестано се излива на све ходочаснике, учећи их, сваког на посебни, личносни начин, напретку у животу кроз љубав према Богу и ближњима.

IMG-20190715-185827.jpg

Војска Србије већ више деценија редовно посећује ово Свето место, јер управо војници на максимални начин могу да осете у својој војничкој служби, шта значи љубав према Богу, отаџбини, сународнику - бивајући спремни да свој живот положе за другога.

IMG-20190716-170925.jpg

А исто тако и ми са Војног аеродрома Морава. Ово је био наш пети одлазак на Свету Гору и Хиландар, али са једном новином - охрабрили смо се да покушамо изнети планинарски, молитвени подвиг пењући се на сам врх Свете Горе - Атос.

DSC8424.jpg

Јула 15. и 16. бивајући укрепљени нашим Хиландаром - тим силовитим бедемом који вековима сведочи о узвишености наше христоликости, наше вере, просветљења, едукације и васпитања, симфоније цркве и државе, па и војске, упутили смо се ка подножју Атоса, тачније ка манастиру Светог Павла. Треба напоменути да је манастир био српски око 4 века - с краја 14. и до половине 18. Српски поглавари су се старали о, тада запустелом манастиру на доличан начин, подједнако као и о Хиландару. Гостопримство данашње братије манастира је било врло великодушно.

DSC8346.jpg

Сутра ујутро, после Свете Литургије и оброка, мала група припадника 98. вбр, на челу са Командатом пуковником Дејаном Васиљевићем, помоћником команданта за подршку потпуковником Владимиром Караклајићем, затим официрима мј Александром Гајићем и мј Бојаном Пљеваљчићем и другима, се упутила ка прелепом високом врху Свете Горе.

DSC8353.jpg

На тој крајње некултивисаној стази, оцењеној као планинарском стазом средње тежине, укрепљивали смо се молитвом и примали благослове од светогорских монаха који су са својим мулама носили велики терет пролазивши поред нас.

IMG-20190717-113208.jpg

Трудећи се да свој физички терет преточимо у морални и духовни напредак, радо смо се сећали наших војника који су по нужди прелазили оштре врхове албанских планина, у најгорим могућим временским условима.

DSC8373.jpg

Нас је време одлично послужило - није била велика врућина, нити много ниска температура на самом врху током јутарњих часова, пред зору.

IMG-20190717-172258.jpg

Те зоре, 18. јула, тачно на дан Светог Атанасија Атонског, оснивача манастира Велика Лавра и слободно можемо рећи, Свете Горе, од како јој препознајемо писану историју, успели смо се на сам врх Атоса, висок 2033 метара, око пола сата пре свитања, када смо се огласили првим црквеним звонима новоподигнуте цркве Светог Преобреажења.

IMG-20190718-063701.jpg

Свакако да нам је фасцинантан поглед заокупио пажњу, али јаче од тога, невидљива сила Божија је заиграла у нажим срцима, подетињила нас, утешила, укрепила и продуховила.

DSC8525.jpg

После кратког молебана и фотографисања, упутили смо се ка Великој Лаври, која је целодневно прослављала совју Славу - Светог Атанасија Атонског, показавиши ка свим поклоницима неизмерно гостољубље. 

DSC8536.jpg

И хвала великом Богу што смо пред крај нашег путешествија успели да се поклонимо и великим светињама у Кареји - икони Млекопитатељници у нашој Типикарници, како и моштима Светог Апостола Андреја у његовом скиту.

IMG-20190719-100051.jpg

У повратку ка својој отаџбини, нисмо престали да причамо и описујемо шта смо доживели - колико је то у нашој моћи уопште, са нестрпљењем очекујући да утиске пренесемо својим породицама и колегама, бивајући врло укрепљени за наредне задатке у јединици.

DSC8329.jpg

Захваљујемо свом водичу господину Радосаву Вукомановићу, својевремено редовном војнику 63. пдбр, који нас провео кроз ово свето ходочашће.

Хвала Богу за све!!!

поручник Владимир БЛАГОЈЕВИЋ,

војни свештеник

 

View full Странице

 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч:
      Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана.
       
       
      Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли.
      Са горућим молитвама,
      Митрополит Пољански и Килкиса Емануил 
       
      Извор: Православна Охридска Архиепископија
    • Од Иван Ивковић,
      Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех…
      Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина.
      Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство?
      Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу.
      Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе.
      Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли.
      Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући.
      Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља.
      Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе…
      Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности…
      Ерих Фром, „Човек за себе“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je овог јутра, на празник Светих Јоакима и Ане, Свету архијерејску Литургију у Храму посвећеном родитељима Пресвете Богородице у београдском насељу Калуђерица.
      Звучни запис беседе
      Патријарх Иринеј је произнео беседу о Јоакиму и Ани, "честитим људима који су живели Духом Светим", које је Господ благословио највећим благословом, да буду родитељи Пресвете Богородице. Од родитељства нема веће части, јер назвати се родитељем значи, истовремено бити, сарадник Божији, јер само Бог може подарити живот, рекао је Патријарх Иринеј. Богородица је највећи дар Божији њеним родитељима, али и целом људском роду. Тим даром је Господ прославио њене родитеље, као оне који су због своје дуге бездетности сматрани великим грешницима. Тиме је Господ показао своју превелику љубав према свима нама.
      Његова Светост Патријарх Иринеј је посебно у својој беседи указао на грех чедоморства, наводећи да мајке чине велики грех тим чином. Јер оне које требају да буду чиста љубав према својој деци одлучују се на њихово убиство.
      Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: игуман манастира Рајиновац архимандрит Серафим, протојереји - ставрофори: Ратко Аксентић и Милош Мићић, јереј Светозар Арсовски, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Немања Ристић.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-проморски амфилохије је вечерас, на празник Рођења Пресвете Богородице, служио вечерњу службу у храму посвећеном овом празнику у Перасту.
      Звучни запис беседе
      Након службе, цркву је опходила литија, а Владика се обратио вјерном народу архипастирском бесједом. Он је прво нагласио да се све што се од апостолских времена догађа у Цркви, догађа се кроз и у Светом Духу. ”Као што се догађа данас, тако су се и у вријеме светих апостола неки поклонили, а други, иако су већ пришли Цркви Божијој, ипак нису могли да повјерују да је Он заиста васкрсао, иако се Он њима јављао и јављао се 40 дана послије Васкрсења, па је требало времена да прихвате Њега Васкрслога и крену за Њим”, казао је Митрополит, подсјетивши на Господњу заповијест апостолима да иду по свему свијету и проповиједају Јеванђеље свим народима, крстећи их у име оца и Сина и Светога Духа, такође им обећавши да је са њима у све дане до свршетка вијека.
      ”Ово што је Господ заповиједио својим ученицима, то Црква Божија ради кроз вјекове, све сабира око имена Оца и Сина и Духа Светога”, рекао је и нагласио да су у њено окриље позвани сви народи, и сви људи како год се они осјећали, не да престану да буду припадници свог народа, већ да приме ту вјеру у Свету Тројицу, да се поклоне Богу љубави.
      Такође је подсјетио да су многи храмови подигнути у част Пресвете Богородице, Мајке Божије, која је родила не само човјека, него је родила Бога и човјека. ”Изабрана од свих жена које су потомкиње прамајке Еве, као најчистија, најчеднија, најчудеснија, да она роди Сина Божијега, Спаситеља свијета”, рекао је и додао да је Богородица обдарила свијет Богочовјеком, на коме се темељи све часно у људској историји, или се противи томе. ”Након Његовог времена има оних који сумњају у Њега, који га се одричу и који пљују на Њега”, казао је. Рекао је да Га чак и Мухамед назива Божијим изаслаником, пророком.
      ”Ми смо на једном мјесту гдје се вјековима сабирају они који се клањају Светој Тројици и који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и који се држе његових заповијести”, казао је и додао да овдје светиња постоји већ 300 година и да Паштровићи чувају светињу и окупљају се овдје са разних крајева, а чак је и Петар Велики, руски цар, био овдје и учио како да оснује флоту, а слао је у Пераст и своје официре да овдашње знање преносе у Русији. ”Ово је и њихова кућа, као и кућа свих који се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога”, нагласио је још једном Митрополит.
      Владика је подсјетио на претке пре свега Бокеља, који су за кором хљеба отишли у Латинску Америку, и ради чијих је потомака тамо основана Епархија наше Цркве, на чијем је челу преосвећени Владика Кирило. Осврнуо се и на цркву на Златици која потиче из првих вијекова хришћанства. ”Црква са Златице је полетјела и слетјела у Резистенцу”, сликовито је приказао везу између Црне Горе и Јужне Америке, додавши да је Црква Божија призвана да гради и обнавља људске душе и умножава љубав у људским срцима.
      ”Том љубављу Црква жели да гради све земаљске народе, тако и градимо храм у Резистенци”, казао је Митрополит и додао да је градоначелник тога града Капитанић, човјек поријеклом одавде, који је дао плац за изградњу цркве.
      ”Христова љубав је она која не тражи своје, Он није дошао да му служе, већ да служи и да и живот свој жртвује за ближње своје. Тако и Његови ученици и свети мученици до данашњих времена, тако смо и ми призвани на ту љубав према Богу и једних према другима”, рекао је Владика, нагласивши да су од свих најбољи хришћани и људи, дјеца.
      Владика се осврнуо и на будуће обнављање куће у којој је боравио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, као и на обнављање срушеног конака на Бриској Гори код Улциња. Владика је изразио наду да се новоизабрана власт неће свађати око моћи, већ да ће водити овај народ у љубави, након седамдесетпетогодишње безбожне власти утемељене на братомржњи и богомржњи.
      Митрополит је поновио ријечи блаженопочившег Патријарха Павла, који је говорио да, ако нема наде у Бога, нема ни напретка. ”Има двије врсте људи: они који вјерују у Бога као љубав, а онда вјерују у вјечно људско достојанство кроз Христа Бога Богочовјека, и они који се клањају људском ништавилу и парама и мисле да је у томе срећа”, рекао је и додао да човјек, ако није вјечно, бесмртно биће и ако је људски живот само овај на Земљи, онда је боље и да се не рађамо.
      ”Оно што нам Јеванђеље свједочи, храмови Божији, Црква Божија, и Христос Господ, рођени смо на Земљи, али не за Земљу, већ за небо, за вјечно Царство”, поучио је Владика на крају, подсјетивши на Светог Цара Лазара и Косовски завјет. Такође је на крају додао да су и највећим злочинцима потребне светиње да их просвећују и освећују.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од marija,
      Krštenje

      Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta
      Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje.
      Znamenje
      Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja.

      Krštenje
      Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.
      Šta je potrebno za krštenje
      Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje.

      Majka na krštenju
      Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju.

      Vreme krštenja
      Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu.
      Kum na krštenju
      Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji".
      Krštavanje odraslih
      Iz poznatih razloga, u poslednjih nekoliko decenija, ostalo je dosta nekrštenih osoba u našem narodu. Danas, srećom, mnogi se interesuju za svoju veru i crkvu, i žele da se krste. Šta je važno kada je u pitanju krštenje odraslih osoba? Važno je najpre to, da osoba koja želi da se krsti, želi to iskreno i po slobodnoj volji. Zatim, treba da se upozna sa osnovnim istinama svoje vere, i da na svome krštenju ona čita simvol vere, a ne kum, kao kod dece. Takođe, treba da se pripremi za krštenje, tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja primiti pričešće. Odrasli takođe treba da imaju kuma. Crkva je snishodeći prema odraslima, primenila praksu, da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode, a tamo gde ima krstionoca i gde se vrši pogruženje, postoje svlačionice i specijalne bele haljine u koje se oblače odrasli.
      Krštenje u nuždi
      Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način:
      Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku.
×
×
  • Креирај ново...