Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Слободан Стојичевић: Информациони рат против Православне цркве

Оцени ову тему

Recommended Posts

Информациони рат и како се од њега одбранити

петак 19. јул 2019. 10:15

Није све онако како нам се сугерише на интернету. Посебно у ситуацији када се против наше државе и Цркве води информациони рат

stojicevic-1.jpg
 

Када у ово данашње лудо и помахнитало време читамо вести да су свештеници СПЦ осветили ово, осветили оно, молили се за рејтинг Пинка, ми мали, „обични“ верници можемо помислити да је Црква такође изгубила компас и да је за новац спремна да продаје благодат. (Иначе „продавање благодати“ је грех и јерес, назива се „симонија“) Увек када овако нешто прочитам и ја се запитам да ли има смисла бити  „хришћанолудак“, „губитник“ и „овца“ која иде у цркву недељом, пости, исповеда, причешћује се… кад су се већ и сами свештеници „у коло уфатили“?

Данас не само да „грађанисти“ и „другосрбијанци“ имају шта да кажу о мисији Свете Цркве Христове на земљи, већ и „формални православци“ (којих је по статистци преко 90 одсто у нашем народу) почињу озбиљно да разматрају „шта то поп ради и зашто“, почињемо да о томе дајемо свој суд, да пресуђујемо „на чијој страни су који поп и који владика“.

Друштво процењује делатност Цркве на основу кратких вести из медија, иако поштено говорећи ништа и не зна о самој Цркви, о њеној улози, мисији, нити унутрашњој организацији која је у функцији те мисије. Сваки човек крштењем постаје члан Цркве Христове, али то не значи да било шта зна о Цркви. Та 2-3 одласка у цркву током године, слављење славе са кумовима и пријатељима и „три најважнија догађаја у животу“ (крштење, венчање и опело) уз учешће „попа“ – обнављају чланство у Цркви, али не дају праву „охристовљеност“ и духовни преображај, који би били кључ за разумевање Цркве Христове и шифра за „декодирање“ улоге и учешћа Цркве у друштву, али и у животу појединца.

У суштини само негде око 2 одсто становништва које је заиста члан Цркве – јер узима учешћа у животу Цркве – може заиста да процени неки поступак јер функцију Цркве сагледава „изнутра“ и „функционално“, а не процењивачки „објективно“ и „споља“, као „корисник религиозних услуга“. Како ово изгледа у пракси?

„БАЋУШКИНА“ ЛЕКЦИЈА
Имао сам прилике да чујем причу о једном свештенику у Москви негде средином 90-их. „Баћушка“ (како Руси зову свештеника) је испричао како га је један врло богат човек, повремени посетилац његове цркве позвао да освети његов нови „посао“. Свештеник је био у недоумици: по оделу је човек био пристојан, по понашању чак и превише фин, понизан и сервилан у комуникацији са свештеним лицима. Али је било очигледно да је „мутан тип“ и највероватније криминалац. У цркву је ретко долазио и никад на службу, али кад дође, увек је лично свештенику давао повећи прилог за храм. Чак се наметао утисак да је тај прилог за цркву његов лични однос са Богом, тј. да он у ствари Богу даје „тал“ од мутних послова који су добро прошли и да је то неки његов начин да Бога „части“ што није ухваћен и ухапшен.

Сваки тај прилог свештеник је примао и употребљавао за потребе реновирања цркве, али није хтео да ставља у црквену касу и дели себи и другим свештеницима, јер није било баш најјасније да ли је новац „чист“, а опет одбити прилог за цркву значило би осудити човека на основу утиска који не мора да буде исправан и тако у име Цркве одбацити човека који је можда искрен.

Али овога пута ситуација је била другачија: човек је дошао у цркву и позвао свештеника да освети његове нове канцеларије и његов нови посао. То више није био прилог који је долазио „post factum“ од зараде, од већ учињених дела за која свештеник нема сазнања. Ово је већ значило да се, можда и несвесно, унапред освећује нека криминална активност.

stojicevic2.jpg

Слободан Стојичевић говори на промоцији своје књиге „Мрежни рат против Срба”, Панчево, 14. март 2019. (фото: Правда/Миливој Васиљевић)

Свештеник је овај догађај и ову дилему описивао у ужем кругу редовних верника који су пили чај после службе недељом и све их је интересовало како је ову дилему решио. Баћушка је верницима који разумеју Цркву „изнутра“ (а не медијима) овако одговорио: „Да, отишао сам да се помолимо заједно Богу. Тамо су били и „партнери“ у том новом послу. Све један страшнији од другог. Већина је била набилдована, обријаних глава, са тетоважама и неком агресијом у очима. Део је био у оделима, али са неким подмуклим и подсмешљивим погледом у очима. Повремено су се уротнички осмехивали и заверенички намигивали једни другима. Али ја сам помислио: да ја призовем Бога и урадим оно што је моја дужност, а Бог ће већ знати шта и како. Док су ме позвали – ја вероватно треба да урадим како траже и извршим своју свештеничку дужност. Помолили смо се и молитвено позвали Бога да помогне и садејствује“.

После ових речи настала је прво тишина, па одмах потом и граја, јер су сви у глас кренули да или осуђују, или оправдавају свештеника. Тек након десетак минута, кад се галама стишала, неко се досетио да упита свештеника: „И како Ви сад са ове дистанце гледате на тај Ваш поступак?“

Свештеник је благо одговорио: „Све се добро завршило! У месецима који су уследили посао је пропао, ништа нису успели да ураде, „фирма“ се полако распала а „компањони“ разишли свако на своју страну. Чак се нису ни посвађали и поубијали пошто је посао тихо умро пре него што је и рођен. Тај човек што ме је позвао на освећење – никад више није доносио велике прилоге за храм, јер очито више није имао за шта да се ’тали са Богом’. Виђам га и дан-данас, живи мирно, оженио се, нашао неки посао и има децу. Бог је заиста помогао онима који су га звали у помоћ, само није урадио оно што су они тражили већ оно што је било добро за њих“.

ШТА СУ „ДЕМОТИВАТОРИ“
У том светлу би било добро да, као Православни Хришћани гледамо на сва освећивања Пинкових снимања, ноћних клубова, аутомобила, скупих кућа… Ми превише верујемо себи и својим очима које гледају оно што медији желе да видимо.  Да погледамо један пример како медији манипулишу нашим очима и како то изгледа у пракси. Руска држава је ангажовала посебне фирме које се баве „интернет безбедношћу и заштитом репутације“. Ове службе имају задужење да прате токове информација на руском интернету 2 („ру.нет“ 2 – руске и рускојезичке друштвене мреже).

Као једна од најважнијих установа у руском друштву – Руска православна Црква је под сталним нападима на друштвеним мрежама, али и под заштитом ових владиних агенција. На пример: на руском делу интернета појавила се објава (унос) која је у кратком року подељена од стране десетина хиљада „налога“ на друштвеним мрежама (ми смо навикли да једног човека поистовећујемо са једним налогом на друштвеним мрежама. То није истина, постоје професионални „интернет радници“ који имају десетине, па и стотине налога. А постоје и цела предузећа која делују под једним „инфлуенсерским  брендом“ као што је, на пример, Наваљни). Он је изгледао овако (видети испод):

ne-kradi-veca.jpg

На регистарској таблици „свештеникових“ скупих кола на овој фотографији пише: „светац“, а испод слике пише. „Не кради, Црква не воли конкуренцију“ Овакава објава има елементе хумора и врло је пријемчива за дискредитацију Цркве код младих, који су најчешћи „конзументи“ друштвених мрежа. Код конзумента се ствара утисак да је ово неки дебели, богати сеоски свештеник поред својих нових скупих кола. Овакве објаве се стручно називају „демотиватори“ и користе се за дискредитацију одређеног „бренда“, то јест нечије репутације. Без обзира да ли је у питању нека државна институција, војска, црква… принцип је исти као код „ратова брендова“, само што се користи за подривање репутације државе, а не комерцијалног бренда. Чест случај „демотиватора“ су, на пример, објаве у којиме се пореди доручак у „нашој“ и „њиховој“ болници, или фасаде на „нашој“ и „њиховој“ болници (или школи, дечијем обданишту, итд).

Зато ми на „срб.нет“-у (српском интернету 2 – друштвеним мрежама на српском језику) често видимо разне објаве које блате, омаловажавају и исмевају Србију, Републику Српску, косовски завет, државне институције, народ, војску, Цркву, политичаре… И увек овакви „демотиватори“ имају „блиц ефекат“; они нису смишљени да би се човек замислио над поруком, већ да се негативна порука кратко и јасно „закачи“ за подсвест. Често се демотиватори и не упамте, већ током времена код „конзумента“ стварају утисак да је све пропало, да се све распада, да су сви корумпирани, да ништа више свето нема, да смо „дотакли дно дна“… (овде већ почиње разговор о кумулативном ефекту и о когнитивном рату, о чему ћемо другом приликом).

РУСКИ ПРИМЕР
У Русији је, срећом, мало другачије. Постоје, као што смо рекли, специјализоване агенције и фирме које имају задатак да реагују на овакве нападе. Како се то ради?

Један од начина (у овом конкретном случају са демотиватором против Цркве) је – проучавање метаподатака. Од почетка 2000-их сви модерни дигитални фото-апарати заједно са фотографијом „пакују“ и неколико секунди звучног записа у тренутку снимања фотографије, односно тзв. метаподатке – кад и где је снимљена… Када се од стране стручњака овај демотиватор „отпакује“, лако се нађе – првобитни снимак од кога је демотиватор настао. Ево оригиналних снимака:

%D0%B0.png

Шта се све види на овим фотографијама? Види се поносни власник новог аутомобила са породицом, а што је најважније јасно се види и да свештеник није власник, већ да је више пута фотографисан док је освећивао аутомобил по жељи власника. Осим тога, они који иду у цркву знају да то што је свештеник са епитрахиљом значи да обавља неку свештену радњу, односно да је „на послу”. То је сасвим супротно у односу на оно што би се могло закључити из „демотиватора”, да се свештеник хвали новим скупим колима. На крају, виде се и праве регистарске таблице.

Све ово говори да конкретни демотиватор није тек фотографија коју је неко на брзину фотографисао, направивши шалу на рачун свог свештеника, већ су фотографије украдене и на њима је озбиљно рађено; цео тим је осмишљавао ефекат и начин да се од тих фотографија направи демотиватор којег ће руска омладина видети на секунд док бесциљно тумара друштвеним мрежама.

Ово је само један мали пример како „очи могу да преваре“. Тако да није све како се чини. А нарочито није све како се чини када против наше Отаџбине и наше Цркве западне службе воде информациони рат.

 

Насловна фотографија: Правда/Миливој Васиљевић

 

Слободан Стојичевић је аутор књиге „Мрежни рат против Срба”. Ексклузивно за Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у понедељак 26. августа 2019. године служити свету Архијерејску Литургију у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду са почетком у 8 часова, поводом молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Страдалне која се налази у овој цркви. После Литургије биће служен и парастос добротворима овог светог храма. Братство ове цркве ће у недељу 25. августа, уочи празника, служити и свету Тајну јелеосвећења са почетком у 17 сати, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.
    • Од Логос,
      У суботу 24. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика и архиђакона Евпла, Свету мученицу Сузану и Светог Нифонта Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Рођењу Светог Јована Крститеља у селу Стојнику.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Живан Жујовић, јереј Марко Стевановић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакони Небојша Поповић и Стеван Илић.   Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда.   Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о томе ко је највећи у Царству Небеском са посебним освртом на васпитање деце. Епископ нам у беседи говори да је Исус приметио да се код његових ученика појавила страст частољубља, уместо врлине смирености, па је захтевао да му доведу дете. Зашто дете? Зато што у јеврејском, званичном и обичајном праву дете није имало никакву вредност, никаква права. Зато ово поређење са дететом представља потпуни заокрет: од властољубља и гордости обраћање ка смирености и понизности. Смисао поређења са децом оних, који би хтели да уђу у Царство Небеско, свакако је више у особинама, а не у положају детета. Епископ наглашава да су деца незлобива, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих, понизна су пред њима и имају поверење у њих. Ето, те особине Христос тражи од својих следбеника. Епископ нас подсећа да Царство Божије није намењено само деци, већ и онима, који задрже дечије врлине: чедност, незлобивост, послушност, смиреност, такви остану за цео живот и не искваре се. У томе се састоји Христов позив ученицима, а пре њих и свим хришћанима, па и нама данас, да се не гордимо и узвисујемо, већ да смиреношћу поштујемо друге људе око нас, а Бог ће нас поставити на место које заслужујемо. Важно је да од најранијег узраста васпитавамо децу, јер какав им пример ми дамо, такви ће они бити током читавог свог животног пута. Епископ нас на крају позива да радосно и смело корачамо за Христом, јер се само са Христом кроз уска, односно тесна врата улази у Царство Божије у вечни живот.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Слободан Стојичевић је прошле године објавио књигу Мрежни рат против Срба. На промоцији књиге, у фебруару, Владимир Димитријевић је рекао „Слободан Стојичевић је направио есенцијалну књигу која вам помаже, уџбенички, да схватите шта се око вас дешава“. Сада ради на припреми књиге о информационом рату против Срба. О вођењу мрежног рата, Српској православној цркви као мети у овом рату, стратегијама борбе против друштва које по својој структури подсећају на маркетиншке кампање и другим темама са Слободаном Стојичевићем је разговарао Срђан Крунић.
       
       
      Господине Стојичевићу, написали запажену књигу „Мрежни рат против Срба“. Добар део књиге је посвећен мрежном рату против СПЦ – зашто?
      — Књигу сам написао зато што сам сматрао да људима треба скренути пажњу на рат који се води против нас и на агресију коју су САД и међународни неолиберални чиниоци покренули против нас Срба. У данашње време развој средстава комуникације је довео до свеопште „расејаности пажње“ и до тога да људи од огромног броја појединачних информација не виде општу слику друштвених кретања. Посебан проблем, са друге стране, је уска специјализација и фокусираност на научну обраду појединачног проблема приликом озбиљнијих научних радова.
      Ово конкретно значи да, са једне стране, „обичан“ човек свакодневно прима огроман број појединачних информација али у ствари ништа не сазнаје јер те површне информације се не склапају у систем и неко шире знање о друштву и реалности. Док са друге стране било која тема о којој се озбиљно пише је „осуђена“ на ускостручни приступ и практично једностраност. Велика већина (част појединим изузецима) научника, професора, интелектуалаца, се бави одређеним проблемом у оквиру неког научног пројекта и не излази из ускостручних оквира. Тако да се ствара јаз у спознаји реалности и „обичан“ припадник нашег народа полако али сигурно улази у оно што се у модерној науци зове „тунел спознаје“ то јест пажња му је усмерена само у једном правцу и стриктно ограничена.
      Агресија од стране САД је добро промишљена, планирана и што је најважније у овом случају она је комплексна и мултидисциплинарна. Њу осмишљавају амерички и међународни „тинк тенк“ центри. Само један од њих – РАНД корпорација има неколико хиљада доктора наука из скоро свих области. Тако да са једне стране нас нападају комплексно и мултидисциплинарно а ми чак не можемо да сазнамо ни размере напада а камоли да израдимо неку стратегију одбране јер се свако бави „само својим послом“.
      Зато сам одлучио да неко треба о овоме да пише јер ако то неко не уради добровољно о томе се и неће писати. Илузорно је очекивати да ће неко министарство „европске Србије“ или нека НВО расписати конкурс за доделу гранта за научни рад о мрежним агресијама тих истих европских снага и НВО.
      Исто важи и за СПЦ: ја сам православни хришћанин и мрежни напади на СПЦ су директни напади и на мене и моју породицу. Наравно да о томе не могу и не треба да ћутим. А са друге стране „и професионални богослови су људи“: нема конкурса за грантове и научне радове, тако да „професионални богослови“ нису заинтересовани да се баве и да пишу о овој „шкакљивој“ теми. Много је „богословско-политички коректније“ писати о неким другим темама а најбезбедније о темама из првих векова Цркве или се бавити схоластиком у стилу „колико анђела може да игра на врху игле“.
       
       
      Многи не могу да поверују да НАТО пакт на СПЦ гледа као на непријатеља?
      — На жалост то не само да је могуће него је заиста тако. Када се погледају новије војне концепције на Западу, одмах пада у очи да се последњих година све више говори о „хибридним“, „мрежно-центричним“, „ДИМЕ“(концепција која се заснива на комбиновању дипломатије, информационих техника, војних притисака и економског утицаја) и другим војним техникама. Све више се говори о рату против целог друштва а не само против војних јединица непријатеља. Ово није никаква тајна и може се наћи у јавним изворима.
      Да ли је СПЦ објекат НАТО агресије или не – то није чињенично питање већ питање наше добродушности и наших „тунела спознаје“ јер смо ми навикли да је Црква одвојена од државе и о Цркви не размишљамо као о војном циљу већ као о мајци Цркви. Али то не значи да и агресор исто тако као и ми поштује кодекс „чојства и јунаштва“. Уосталом ако сумњамо да је то тако довољно је да погледамо да ли су НАТО агресори поштовали болнице, цркве, џамије, цивиле, жене, децу у Либији, Сирији, Авганистану, Ираку и другде. Недавно је бивши командант НАТО Хоџис отворено изјавио „Гласу Америке“ да је „СПЦ главна претња довршавању посла у Црној Гори“, тако да није питање да ли НАТО пакт на СПЦ гледа као на војног непријатеља већ је питање да ли ми имамо трезвености да то себи признамо.
      Ми смо витешки народ и тако смо ратовали кроз векове: убијајући непријатељске војнике никад се нисмо иживљавали над цивилима нити цивилним установама непријатеља. НАТО није витешка организација и време је да то схватимо.
      После упечатљиве, језгровите кованице „НАТО-четник“ протеклих месец дана смо имали прилику да нажалост срећемо у јавности и кованицу НАТО-владике. Да ли постоји НАТО-православље?
      — Нажалост, почиње да се појављује. Ја сам највећи део књиге писао у пролеће и лето 2018. када се није ни слутити могло да ће мрежно упетљани грчки калуђери из Истанбула из „Васељенске Патријаршије“ направити овакав војно-политички галиматијас у Украјини. Али се мрежним сагледавањем верско-геополитичке ситуације могло претпоставити да ће се овакви проблеми појавити.
      Ово је шири проблем. Ја сам у књизи навео неколико проблема са ових простора. Али не треба губити из вида да НАТО агресори делују комплексно: неки проблем се може појавити у Истанбулу, затим прећи у Украјину, затим рефлектовати у Црној Гори или Македонији, па на основу тих искустава ескалирати у Грузији или Јерусалиму или Сирији
      Не бих желео да будем „птица-злослутница“ а не бих желео ни да будем у праву као што се то испоставило са овиме што се до сада догодило. Али ево само једног примера за који се надам да грешим. За НАТО и америчке стратеге, православне цркве (а и све друге верске организације) су само средство у разбијању друштвене кохезије других држава. И зато нема „миљеника“ и „православне мезимчади“. Појавила се могућност да се манипулише неким калуђерима у Истанбулу и то се данас и сада користи. А и надаље ће се користити. Али нико (бар за сад) не размишља мрежно: а које су мрежне опасности за Јерусалимску, Антиохијску и Александријску патријаршије? У свим овим „верским установама“ постоји мала група од неколико хиљада Грка монаха и владика која управља са десетинама и стотинама хиљада па и милионима верника друге националности!
      Јерусалимска Патријаршија се на пример састоји од око 1.000 грчких монаха доведених из Грчке, који „држе“ све позиције у самој Патријаршији и стотина хиљада православних Палестинаца. Постоји и сигурно неколико десетина хиљада православних Јевреја пореклом из Русије досељених на таласу исељавања руских Јевреја и људи чији је неко од предака био Јеврејин. Држава Израел као верни амерички савезник врло пази на ово и чува тај однос снага. (Увек се наглашава у документима „Грчка Православна Јерусалимска Патријаршија“). Али то не мора заувек бити тако.
      Једнога дана када умрежени грчки калуђери у Истанбулу, одраде посао који им је делегиран, врло малим мрежним уплитањем, „неко“ може дошапнути Палестинцима да су „обесправљени“ или држава Израел једним јединим актом може признати постојање православних држављана Израела, пореклом из Русије. И придев „Грчка“ испред „Православна Јерусалимска Патријаршија“ може отпасти као сасушени листић са све тих 1.000 Грка који имају привремени боравак у Израелу. (Уосталом ми смо већ видели случај да чланица НАТО – Црна Гора није презала од прављења проблема са боравишним дозволама за наше свештенике и монахе у Црној Гори).
      „Батина има два краја“ како каже наш народ, и било би добро да то неко каже Грцима када их захвати етнофилетистичка еуфорија. И не треба гајити илузије да ће НАТО и амерички мрежни оператери имати скрупула. Није њима „НАТО православље“ циљ – већ средство.
       
       
      Васељенски патријарх Вартоломеј је 27. марта ове године примио у посету амбасадора тек именоване Републике Северна Македонија – јавности није доступан извештај о садржају тог разговора. Почетком јуна Мило Ђукановић отвара монтенегрински фронт против СПЦ! У САД се одржава црквени Сабор у проблематичној организацији и атмосфери доноси контроверзан „устав“ за епархије СПЦ у САД. У домаћим медијима, међу којима предњачи Блиц, уобичајени противцрквени натписи прелазе у жестоку кампању. У листу Данасправи се расцеп између пожељних – епископа Максима и Григорија па чак и умировљеног Атанасија Јевтића – и „вођства система“, патријарха, Синода, Сабора и саборског портпарола. Како ви гледате на описане догађаје?
      — Као неко ко се бави хибридним и мрежним агресијама – добрим делом се слажем са Вама да су то координирани делови једне те исте комплексне хибридне, мрежне агресије на СПЦ. Али не бих рекао да је она усмерена само на поглавара наше Цркве. Она је комплексна и „таргетира“ и све друге припаднике наше нације и нашег друштва. Само на разне начине.
      На пример информација да су неки грчки мрежно упетљани калуђери из Истанбула или неки бугарски чиниоци почели да нешто „петљају“ око Македоније – није само сигнал нашем Синоду већ је то у првом реду сигнал (у мрежном рату то би се звало „намера командира“ или „замисао командира“) монтенегринским властима у Црној Гори да се фокус привремено премешта са њиховог „фронта“ на Македонију. Наш народ и наша Црква у ЦГ су пружили јуначки отпор пројекту закона у ЦГ, закон је привремено стопиран и сад монтенегринска власт треба мало да „попусти“. Али се зато даје сигнал „мрежним оператерима“ у Истанбулу, Македонији и Србији да они појачају активности. И ми одмах видимо кампању у „медијима на српском“ (како их назива Александар Вучић). Такође треба рећи да „таргет“ (мета) ових напада није само СПЦ: мета је цело српско друштво.
      И црквени клир и нас два одсто оцрковљених који свакодневно учествујемо у животу цркве али и цело друштво. Само су правци (вектори) напада мало модификовани. На пример: у случају клира циљ је да се ствара утисак отуђености, одбачености и скрајнутости клира од друштва. Клиру се шаље порука између редова: „цео свет и цело друштво иду напред а Црква каска. Црква се не брине за своју паству јер се не мења према потребама модерног човека… Црква занемарује своју мисију у свету не прилагођавајући се модерном добу и модерном вернику…“.
      Породицама свештеника се такође шаље порука између редова: „зашто попадија не би могла да учествује на конкурсу за мис и да хода обнажена по подијуму као све друге жене?“… Или „и попадија има своја женска права и треба да се бори за њих против затуцаног мужа-свештеника“… Оцрковљеним верницима се пак шаље порука у смислу да канони више не важе, да се све распада, да се Црква посветовњачила, да владике нису јединствене,… Формалним верницима се, са друге стране шаљу поруке да су „сви попови лопови“ да „владике и свештеници возе скупа кола“…
      Када се пажљивије погледа и анализира јасно се увиђа да су напади врло професионално усмерени на поједине друштвене групе и филигрански планирани да би се Црква одвајала од друштва а посебне групе унутар цркве међусобно завађале.
      Али као православни верник, овде морам да нагласим један аспект: ми не треба да априори прихватамо оно што нам се сервира. Поред тога што се трудимо да будемо добри као голубови ипак треба да се трудимо да будемо и мудри као змије. О чему се овде ради? У пажљиво планираној агресији се у непријатељском друштву (у овом случају у нашој – српској свести) информационим деловањем стварају „фрејмови“ (фрејм – оквир) или „наративи“ (наратив – прича, бајкица) и у те фрејмове се нама „укалупљује“ реалност. Реалност се намерно упрошћава и своди на једноставне еталоне.
       
       
      Који су наративи наметнути јавности о Српској цркви?
      — Осврнимо се за тренутак на политичку сферу да бисмо разумели како функционише то укалупљивање: ми имамо власт која је проевропска, али сад имамо и опозицију која је проевропска!?! Имамо две огорчено „сукобљене проевропске политичке опције“ које у ствари желе оно што више од пола гласачког тела не жели! И после неког времена велика већина народа који је већински против уласка у ЕУ се страсно опредељује за једну од две проевропске опције. И мрзећи ону другу (братско-европску) опцију заборавља шта жели или не жели.
      Слична је стратегија мрежних оператера у случају СПЦ. Да, постоје неке струје у Цркви. Али њих је одувек било и биће их. Ми никад не треба да се потпуно препустимо црно-белом осликавању тих струјања како се она представљају у „медијима на српском“. На пример: медији у страном власништву на српском су у нашем друштву већ створили три „фрејма“ о Цркви: „Артемијеви мрачњаци и аутлоуери“; „Конзервативци и назадњаци“ и „Атанасије и његови модерни дарвинисти христо-слободари“. Последњих година, ако се пажљивије проуче медијске кампање све иде ка томе да се СПЦ у свести нас Срба, полако „укалупљује“ у ова три наратива. Да се та три „фрејма“ представе као нешто безалтернативно. И што је најважније да се присталице сваког од та три фрејма међусобно заваде и замрзе.
      Ово је техника која је дошла из маркетинга. Потрошачког маркетинга. Одређени „бренд“ се лансира у разним модификацијама да би се постигао шири обухват потрошача тиме што се потрошач идентификује са одређеном модификацијом. На пример: имамо бренд аутомобила који се „шири“ на одређене модификације (караван, спортска варијанта, породични, џип…). И „изабравши и заволевши“ одређену модификацију – потрошач постаје „фан“ те модификације и почиње да презире остале моделе,… емотивно се везује за свој „избор“. Исто тако се „укалупљује“ и „бренд“ Цркве: предлажу се три модификације Цркве и верник се своди на „фана“ одређеног „црквеног клана“. Тржишни избор практично постаје израз оригиналности, индивидуалности и самосвојности потрошача.
      Као што данас можемо видети човека који ће по сваку цену возити џип било које марке (јер то сматра „својим“ и у његовој свести тај избор говори о њему као о модерном, активном, жељном живота и авантуре, богатом) тако се у будућности лако може догодити да део „активних, слободоумних, модерних, напредних“ верника који данас изаберу „наратив“ „христо-слободара“ и дарвиниста пређу на било коју хипи-псеудорелигиозну модификацију тог става (протестанте, реформски јудаизам, поредак љубави, вегани или неку другу опцију).
      Говорећи, пишући и размишљајући о ова „три фрејма“ ми полако, а да то и не примећујемо, клизимо према опасности да више припадамо једној од три медијски промовисане модификације Цркве него самој Цркви. Манипулишући нашим добрим намерама амерички и НАТО мрежни оператери реализују своје лоше намере на разбијању и СПЦ и друштва у целини.
      Као православни Хришћанин – мирјанин ја сам се увек трудио да не дајем судове о владикама и клиру. Али овде није реч о нашем „унутар-црквеном“ проблему СПЦ. Ми исту ову америчку технику мрежног упитања видимо и у случају са другим вероисповестима (и код муслимана и код римокатолика и код јудаиста) и у случају са цивилним – грађанским актерима. Овде се ради о психолошким техникама утицаја и манипулације микротаргетираном групом а не о неком унутар-црквеном проблему.
      Не треба такође изгубити из вида и „повратну спрегу“ – то јест је могуће да се одређени људи, чак и када то не желе, понашају онако како се то од њих очекује и што има „прођу“ у медијима.
      Чак и неофитима који су се тек крстили и тек почели нешто да сазнају о Православној вери, једно од првих питања је: „зашто постимо“? И чим почну да траже одговор на ово питање прочитају да ми себе присиљавамо да постимо. И велика већина других питања има одговор у „присиљавању себе“ (да се буде бољи, да се не греши, да се чине добра дела).
      Па како онда објаснити да, на пример владика Максим Васиљевић, професор теологије, који би требало да је пример православне аскезе и апологета православне аскезе, баш ових дана напише: „Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе“?
      Васцела Црква вековима слави аскете. Вера се темељи на човековом присиљавању себе да се сваким даном буде бољи, на човековом присиљавању себе да се одупре својој греховности која му је урођена, а онда одједном усред буре која се догађа у СПЦ – професор ПБФ почиње да креира неку „нову и смелу“ хипи-теологију?
      Јасно је да је ово највероватније: „очекивано понашање“. Човек препознаје какво се понашање од њега очекује и (понекад можда и несвесно) удовољава очекивањима. Другачије се не може објаснити овакав „излет“ у хипи-богословље.
       
       
      Ви сте у вашој књизи, чини ми се адекватно, увели термин „наранџасти раскол“? Мени се чини да се може говорити и о „наранџастом раскољавању“. Медији који операционализују подршку окупацији и отуђењу КиМ промовишу оне који се, по писању тих медија, боре против тога. Притом се јавност дели у навијачке таборе. О чему је овде реч?
      — Као што сам већ рекао: НАТО и мрежни оператери имају јасан план за дефинисање, сегментирање, организовање и умрежавање ужих друштвених група. И у свим Православним црквама се спроводе исти покушаји, наравно уз прилагођавање деловања сваком објекту напада. Код нас у СПЦ конкретно ово деловање је данас усмерено највећим делом на подржавању оних струја у СПЦ које из неких својих разлога себе сматрају „слободнијим“ и „богољубивијим у тој слободи“. (Операција „Артемије“ је на жалост завршена бар за сад). Ово је врло умешан и вешт избор.
      Најпре се добро проуче психолошки профили разних архијереја а потом се пажљиво на њих делује и манипулише у правцу појачавања и радикализације њихових ставова. Ја сам у књизи делимично писао о мрежном манипулисању владиком Григоријем. Али полако се, на жалост, показује да је владика Григорије само један од објеката манипулације. Сада постаје све очигледније да је план много комплекснији и дубљи. Није овде више реч о само једном или двојици владика који желе мало медијске пажње и љубави. Све је јасније да план није да се врх Цркве међусобно завади дајући медијску, финансијску, политичку пажњу и промоцију једнима а ускраћујући је другима. Морам да кажем своје мишљење: чини ми се да је идеја да се један од највећих богослова и ауторитета данашњице – владика Атанасије Јевтић промовише као „јуродиви глас од Бога“ који се не боји земаљских власти, већ „у славу Господа говори бобу – боб а попу – поп“.
      Владика Атанасије Јевтић је велики (можда и један од највећих) духовник данашњице и ово нити је далеко од истине нити је по саму Цркву опасно. Дешавало се и раније у историји Цркве да владике буду „луди Христа ради“. И то што ће један пензионисани јуродиви владика псовати власт, аге и дахије, силнике овога света, говорити неразумљивим алузијама, волети Господа директно и слободно не обазирући се на окове канона и разобличавајући лажни морал света и века, тиме што ће из пламене молитвене љубави према Христу урлати по олтару на саслужитеље, негде у манастиру у брдима, неће Цркви бити на неку велику штету.
      Суштина мрежне операције није у томе, нити је он главни циљ ове мрежне операције. Главна манипулација се своди на то да се његовим духовним чедима полако усади идеја да и они треба своју службу да уподобе свом Авви. Ако би се његова духовна чеда полако убедила да и они треба све да раде као њихов Авва али не из пензије, босоноги у брдима већ са катедре, из владичанског двора (мерцедеса) и у великим градовима – е то би била велика победа великих манипулатора. И то је управо оно што се полако данас рађа као мода „христо-слободара“: псеудојуродство које се претвара у егзибиционизам. Ово је велика опасност по нашу Цркву. Не владика Атанасије Јевтић сам по себи, већ та мода копирања његовог јуродства и његове „лудости Христа ради“ од стране оних који су његове псеудојуродиве неуспеле копије.
      Ко је пратио украјински раскол, сећа се да је и раскол у Украјини почео на потпуно другачији начин: тадашњи а сада бивши митрополит Филарет (Денисенко) је још почетком 90-их подлегао медијским и политичким притисцима а и својој гордости да постане патријарх. То је у почетку био „унутар-украјински“ пројекат као што је и „црква мирашица“ у почетку била „унутар монтенегрински“ пројекат. Али ти у почетку мали проблеми брзо постану велики када се у причу умешају геополитички интереси преко медија и мрежа.
      Да ли можемо да очекујемо да ће „наранџасти расколи“ и убудуће бити оружје у мрежном рату?
      — Нажалост све говори о томе да ће ових „наранџастих раскола“ бити још и више. Али сви ови „наранџасти расколи“ су за сад на националној основи. Амерички мрежни оператери су својим техникама до сад креирали националне расколе. Ниједна од ових „наранџастих религиозних креација“ нема никакву богословску подлогу. Што је јако добро.
      Оно што не бих желео да се деси то је „наранџаста јерес“ која би могла да се појави када учени богослови, активне владике и медијски црквени доктори теологије почну да „богословски“ мењају веру у жељи да буду „луди Христа ради“, да одбацују аскезу и каноне,. а на жалост видимо да у том правцу напредује мрежна манипулација са некима од њих. Поступци владике Атанасија Јевтића су понекад неразумљиви и чудни али су они до сада увек били стриктно унутар цркве и усмерени и намењени оцрковљеним људима. Његова сугестивност и утицај су велики на његову околину али без обзира на то ефекат је био само на оне који су у ближем окружењу и није се ширио на оне који би то понашање погрешно разумели. Али духовно испразно копирање оваквог понашања, па још са владичанске и професорске катедре, па још уз медијску помпу у америчким медијима на српском, од стране његових духовних чеда јесте опасност за СПЦ. Надам се да ће наша Црква смоћи снаге да ово заустави.
       
      Како верници могу да избегну да саучествују у мрежном рату против своје Цркве?
      — Пост, молитву, покајање, исповест, духовно руковођење и редовно причешћивање Светим Даровима ја видим као први и најважнији услов и најбољу одбрану. Мање критизерства и потрошачког односа према Цркви. Све остало се примети ако се пажљиво и што је најважније: добронамерно и у љубави гледа око себе.
      Поред тога никад не треба заборавити да се људи мењају. Погреше па се понекад и покају ако им се увиђавно скрене пажња на грешку а не крене се у осуђивање и демонизацију. Ове мрежне технике манипулације су потпуно нова војна стратегија и људи уопште па ни владике не могу да их препознају као страни утицај. Тек ево сада руска држава почиње да диже узбуну и да информише свој народ и своју цркву. И у Кини је исто. И у Ирану. Тако да и ми треба да на овај проблем гледамо трезвено као на страно уплитање и манипулацију а не само као на „посрнуле владике“ или „НАТО владике“.
      На крају крајева у Прологу читамо о расуђивању да „треба разликовати грешника од покајника. Ако си узео на себе улогу да изобличиш грешника, чувај се добро, да не изобличиш и покајника. Како је покајан грешник мио Богу, сети се приче о блудном сину. Нека и теби, дакле, буде мио онај ко је постао мио Богу“.
       
       
      Које су вам тренутне професионалне преокупације?
      — Моментално пишем нову књигу о информационом рату против Срба.
       
      Аутор Срђан Крунић
       
      Извор Стање ствари, 15. август 2019.
      С. Стојичевић: СПЦ је мета мрежног рата
      WWW.STANDARD.RS Манипулишући нашим добрим намерама амерички и НАТО мрежни оператери реализују своје лоше намере на разбијању и СПЦ и друштва у целини.  
    • Од Логос,
      Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве.     Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић.   Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка.   О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије.   Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма.   Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности.   Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...