Jump to content
александар живаљев

Најчешћа имена новорођене деце у Србији: Софија и Лука

Rate this topic

Recommended Posts

Најчешћа имена Софија и Лука

У последњих годину-две опет Ема, Уна, Ања, Теа, Ива – за девојчице, за дечаке имена апостола и светаца и још Стефан, Лазар, Филип, Вук, али свако време је носило своја обележја и „модерна имена”
Аутор: Катарина ЂорђевићПолитика, 19.07.2019. у 22:00
 

Најновија потврда тезе да су Срби „небески народ” стиже из Републичког завода за статистику – имена која наши суграђани најчешће дају својим синовима управо су имена хришћанских светаца, крсних слава и апостола. На трону популарности и даље суверено стоји име Лука, а за њим следе Стефан, Лазар, Филип, Вук и Никола. Највећи број девојчица које су претходне године изнесене из породилишта широм земље носе име Софија, а следе Дуња, Сара, Теодора, Милица и Николина. Онима који воле да размишљају глобално, занимљив ће бити податак да је име Софија најпопуларније име за девојчице на свету.

Мали допринос међунационалном поверењу могао би учини баш неки Лука, с обзиром да је то тренутно најпопуларније мушко име у Србији и у Хрватској, а налази се међу десет најпопуларнијих и у Словенији.

Гордана Бјелобрк, шеф Одсека за демографију Републичког завода за статистику, примећује да већ три деценије влада „мода” да се девојчицама дају кратка имена која по форми подсећају на надимке, а дечацима традиционална имена.

– Никада нисмо имали оволико кратких женских имена, која по форми подсећају на надимке. Мислим да је тај тренд интернационализације женских и традиционализације мушких имена почео деведесетих година. Међутим, ако погледамо последњих пола века, у нашој земљи рођено је највише дечака са именима Драган, Милан, Александар, Зоран и Никола, а највећи број девојчица носи име Милица, Јелена, Марија, Мирјана и Драгана – наглашава наша саговорница.

До 1940. најпопуларније мушко име у Србији било је Милан, а женско Радмила, после рата остаје Радмила, али на свет долазе све чешће Слободан и Петар

Поглед у публикацију Републичког завода за статистику „Најчешћа имена и презимена” открива да су Драган и Милица имена која у српском родослову имају статус вечности. Занимљива географија говори да у Београду живи највише оних чије је име Александар, док у Новом Саду предњачи Милан. Иван је најчешће име у Суботици, а у Новом Пазару Един. Драган је и данас на првом месту у Зрењанину, Западној Србији, Ваљеву, Краљеву, Шумадији, Бору, Нишу, Пироту, Врању, Пожаревцу, Зајечару. У Суботици Ивана по бројности следе Јозеф, Никола, Иштван и Роберт, а имена девојчица најчешће су – Мариа, Ана, Јелена, Ержебет и Илона. У Новом Пазару, поред Едина, у врху су и Емир и Енес, односно Емина, Амина, Азра, Фатима и Сабина.

Ако бисмо пажљиво проучили историјску читанку, видели бисмо да родитељи и те како прате моду кад је реч о давању имена наследнику – до 1940. најпопуларније мушко име у Србији било је Милан, а женско Радмила. За време Другог светског рата и после њега највећи број дечака добио је име Слободан, а девојчица Радмила. Иначе, Слободан и Петар су имена која су најчешће давана након Другог светског рата, када су се родитељи преко имена наследника веома јасно опредељивали за монархију или социјализам. То су била два најпопуларнија мушка имена све до половине шездесетих, када су се издвојила имена Драган и Зоран. Педесетих и шездесетих година Драган, Љиљана и Снежана постају најпопуларнија имена у Србији. Седамдесетих и осамдесетих на трону популарности царују Дејан и Јелена, да би од 1991. до 2011. године примат преузели Никола и Милица. Иако су деведесете године донеле распад земље, само је мушко име Југ „преживело” моду давања имена по странама света.

Средином деведесетих у моду су ушла кратка интернационална имена – Ема, Уна, Ања, Теа, Ива, Леа, Сара и Мила, а од 2000. године и Дуња се налази међу десет најпопуларнијих имена за девојчице. Интернационално име Софија већ три године носи највише новорођених девојчица у Србији.

Око 4.500 Београђана имају два имена, која се пишу растављено, састављено или са цртицом. У матичне књиге престонице уписани су, између осталих, и Марко Давид, Душан Милош, Виктор Страхиња, Лука Константин, Никола Јупитер, Стефан Лазар, Максим Вид, али и девојчице Зара Николина, Хелена Марија, Анђелика Катарина, Василиса Настасиа, Анђела Зое и Видра Луна.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У молитви пре Светог Причешћа исповедате: „Верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје и да је ово сама Пречасна Крв Твоја.“     Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику Тајну Евхаристије.   Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања, прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћа Светим Тајнама – вечни живот. А они отуђеници, који су изашли ван Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је Апостол Павле рекао: „А тјелесни човјек не прима што је од духа Божјега; јер му је лудост и не може да разумије, јер се то испитује духовно (1Кор.2,14).   А Света Тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере.   О тој тајни је сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: „Ја сам хљеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради… који једе хљеб овај живјеће вавијек (Јн. 6,51,53,56-58).   Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: „Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6,60). И од тада престадоше да иду за њим.   Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?   Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову Свету Тајну?   Никако! Будимо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом Светом Тајном.   Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову.   Свету Тајну Евхаристије установио је сам Господ Исус Христос на Тајној Вечери. Он је тада узео хлеб, благословио га, узнео Своме Оцу молитву благодарности, преломио га, и разделио Апостолима Својим, рекавши: „Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас.“   Слично овоме, благослови и чашу са вином, и пружајући је Апостолима, рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха“ (види: Мт.26,26-28; Мк.14,22-24, Лк.22,19-20).   Он, истинити Син Божји назива Себе Хлебом живим и Хлебом Живота.   Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – вишњег, духовног, вечног.   Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова.   На Тајној Вечери Господ није дао Своје право Богочовечанско Тело и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освештани хлеб и вино, и рекао им да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи његове, ми као и све речи Христове, прихватамо као безусловну Истину.   Он је Себе назвао Хлебом Живота, који је сишао са неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом.   И уколико бисмо, причешћујући се, хтели да у освештаном хлебу и вину видимо изглед тела и укус крви, био би то грех неверовања Христовим речима, које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина Тела Богочовековог, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања Апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих.   Трудећи се да проникнемо у тајну претварања евхаристијског хлеба и вина у Тело и Крв Христову, не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова Живота било не само истински људско, већ и духовно.   Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова.   Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благосиља хлеб, говорећи: „Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега.“ А благосиљајући вино: „А што је у чаши овој у часну Крв Христа Твојега.“   А потом благосиља истовремено хлеб и вино, призивајући на њих силу и дејство Духа Светога речима: „Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин.“   И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи са трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истоснко Тело и Крв Христову.   У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима када је Свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупио и ушао у Чашу са Светом Крвљу.   Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од нас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову.   Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему.   С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситиније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.   Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен.   Њима и искључиво њима, Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Божанствену Евхаристију онако као што је Он сам управо то био учинио. А Апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Светих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима.   Сви многобројни протестантски правци и секте, којима припадају баптисти, евангелисти и адвентисти (суботари), не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано „преламање хлеба“ они сматрају само обредом сећања који се обавља да би се испуниле речи Ово чините за мој спомен.   Међутим, код њих Света тајна Евхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Свете Тајне Евхаристије – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Светој Тајни Свештенства, коју ови секташи такође одбацују.   Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Светом Тајном Евхаристије.   За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Светој Тајни и веру у њену истинитост.   Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб и пије чашу Господњу, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1Кор.11,27-29).   Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.   Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освештања хлеба и вина призивањем Духа Светога: „Светиња Светима!“   Зато штo oве речи значе да је велика светиња Тела и Крви Христове намењена само светима, онима који су дубоким покајањем у, суштински битној, Светој Тајни Исповести добили разрешење и опроштај грехова. И увек са послушношћу прихватите забрану вашег духовника да се причестите Светим Тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших греха, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим Апостолима, а преко њих – епископима и свештеницима, власт не само да разрешују људске грехе, већ и да их свезују. Амин.     Извор: Православие.ру
    • By Логос
      Крштена деца, као чеда Свете православне Цркве, такође се удостојавају светог причешћа „на освећење душа својих и примање благодати Господње“, као што је речено у „Дидактичким вестима“. Док се детету не наврши седма година, можете га причешћивати без исповести и поста. Дете треба привикавати већ од треће-четврте године на причешћивање наште срце. Од трогодишњег узраста деца заједно са родитељима уочи причешћа могу прочитати две-три молитве које су им познате.
        Не треба децу доводити у храм пре самог причешћа, већ раније, водећи рачуна да дете, зависно од сопствених снага и узраста, може да остане неко време на литургији. Разуме се, овде свако има своју меру, али је децу неопходно привикавати на молитву у цркви. То треба чинити постепено, да дете не би заморили и узнемирили оне који се у храму моле. Деца, узраста шест-седам година, уколико су их правилно навикавали на службу, могу да издрже готово целу литургију.   После седме године посту пред причешће треба приступати постепено, почев са једним даном пре причешћа.   Често можемо видети како се већ довољно велика деца недолично понашају док их приводе чаши – плачу, вичу, отимају се. По правилу, то се догађа због тога што ту децу веома ретко причешћују. Родитељи треба раније да орасположе и умире дете; могу да му покажу како друга деца мирно приступају причешћу. И, наравно, да што чешће причешћују чедо. Приступајући светој чаши, бебе треба држати хоризонтално, да им главица буде с десне стране. Ручице треба придржавати, да дете не би случајно гурнуло чашу или зграбило кашичицу. Одојчад не треба превише дојити пред литургију, да не би након причешћа повратили.   Причешћујући децу, родитељи морају исто тако да се труде да приступају Светим Тајнама, дајући на тај начин пример својим чедима. Породица је мала црква у којој се људи заједнички: уздижу ка Богу, спасавају и причешћују од једне чаше.   Малу децу обично причешћују на један начин (само Крвљу Христовом). Међутим, ако се дете често причешћује и понаша долично код чаше, свештеник може да му дâ и мали део честице. (ово се не односи на бебе)   На литургији Пређеосвећених Дарова ону децу која не узимају честицу не причешћују, зато што се на Пређеосвећеној у чаши налази Тело Христово натопљено крвљу, и наливено вино непретворено у Спаситељеву Крв.   Има родитеља који се због своје неразумности и маловерја плаше да причешћују децу, лишавајући их самим тим спасоносне и утврђујуће благодати. Они то објашњавају тиме да дете, примајући причешће из исте кашичице и чаше као и сви остали, може да се зарази неком болешћу.   По правилу, тај страх је неверовање у спасоносну силу Таинства, јер тако размишљају нецрквени или недовољно црквени људи, који ништа не знају о животу Цркве. Евхаристија је највеће чудо на земљи које се континуирано савршава, и као још један од доказа истинитости тог чуда јесте то што се литургија није прекидала чак ни у време страшних епидемија куге, колере и других заразних смртоносних обољења.   У Кијеву је крајем 18. и почетком 19. века служио, веома познат у граду, протојереј Јован Леванда. Био је чувен по свом дару проповедништва и људи су се окупљали специјално да слушају његове проповеди. Он је служио у области, званој Подол. Тела упокојених су одвозиле читаве поворке товарних кола. За два месеца у области је умрло шест хиљада људи. И ето тај свештеник није прекидао своје служење. Исповедао је, причешћивао, прехрањивао, тешио своје парохијане, и болест га се није дотакла. И таквих случајева је веома много. Свештенослужитељи, ђакони и свештеници после причешћа верника употребљавају преостале Свете Дарове. То су увек чинили, у сва времена, не бојећи се да ће се заразити за време страшних епидемија.   Митрополит Нестор (Анисимов, 1884−1962), мисионар, епископ камчатски, саградио је за губавце лепрозоријум и освештао тамо храм. Након што су се сви губавци причестили, свештенослужитељи су употребили Дарове, и нико од њих се није заразио.   Митрополиту московском Филарету (Дроздову), један чиновник је рапортирао о јуначком поступку једног свештеника, и замолио да га за то одликују. Тај чиновник је био сведок тога како је код једног његовог рођака, оболелог од колере, дошао свештеник да му дâ последњу причест, али пошто је болесник био толико слаб, није могао да задржи честицу Тела Христовог у устима и испустио је из уста на под. И баш тај свештеник, не поколебавши се, употребио је сам честицу са пода.   Ни свештеници, ни ђакони, који употребљавају Свете Дарове и затим отиру свету чашу, пијући воду, не оболевају чешће него било који други људи. Стога, они који причешћују децу и сами приступају причешћу треба да оставе свако гађење, страх и маловерје.   Дечиjа исповест   Почев од дечијег (седмогодишњег) узраста, дете треба да се причешћује са претходном исповешћу. Малени хришћанин (наравно, уколико пожели) може и раније да приступи Тајни исповести ( например, са 6 година).   За прву исповест дете треба на одговарајући начин припремити. Са дететом је неопходно у миру и поверењу поразговарати, објаснити му шта је то грех, због чега ми молимо од Бога опроштај и шта је то нарушавање заповести. Није на одмет рећи и то да, чинећи грех, човек у првом реду наноси штету самом себи – све лоше које ми учинимо људима, вратиће нам се. Дете може осећати страх пре исповести, и неопходно је разбити га речима да је исповедник дао заклетву, обећање, да никада никоме неће испричати оно што је чуо на исповести, и не треба да га се плаши, јер се ми исповедамо Самом Богу, а свештеник нам само помаже у томе. Веома је битно рећи, да назвавши грехове на исповести, треба уложити све напоре да их више не поновимо. Веома је добро када се родитељи и деца исповедају код истог духовника.   Неке маме и тате праве велику грешку кад сами набрајају детету његове грехове или их пишу уместо њега на цедуљицу. Ми можемо само нежно и опрезно испричати, али не и исповедати се уместо њега. И сасвим је недопустиво након исповести запиткивати исповедника о садржини дететове исповести.   Причешћивање немоћних, болесника у постељи и последња причест Святим Таjнама оних коjи су на самтри   Дешава се да људи због болести, немоћи и старости не могу сами да дођу у храм да се исповеде и причесте. Тада се због њиховог причешћа кући позива свештеник. Тајна причешћа се такође савршава код куће над оним православним хришћанима који су на самрти.   Свете Тајне се савршавају само над човеком, који се налази у свесном стању. Последњу причест не треба одлагати до задње минуте. Ако човек болује од тешке болести, потребно је хитно код њега позвати свештеника.   Причешће код куће обавља се резервним Светим Даровима. Они се припремају једанпут у години, на Велики Четвртак у Страсној седмици, и чувају се у специјалној дарохранилици, која стоји на светом престолу у олтару.   Причешће код куће савршава се по чину „Када је болеснику потребно дати причешће“. То је последовање мањег обима, у којем свештеник чита молитве за исцељење болеснога и опроштај његових грехова. Неопходно је претрести са свештеником, како припремити тог или неког другог болесника за причешће. Болесници код куће исто се причешћују наште срца (једино се то не односи на оне који су на самрти).   Да би позвали свештеника кући код болесника, морамо доћи раније у храм (пожељно је неколико дана пре свештеникове посете, уколико стање болесника то дозвољава) и лично изложити свештенику своју молбу. Договорите се са оцем за време и дан посете, и оставите такође своју адресу и телефон. Уколико не постоји могућност да се сретнете са свештеником, оставите свој број телефона и адресу на месту где се продају свеће и остављају цедуљице са именима за помен, и напишите у каквом стању се налази болесник. Ако је стање болесника веома тешко и последња причест више не сме да чека, а ви рецимо нисте успели из неких разлога да нађете свештеника у храму, пођите у другу цркву и потрудите се да тамо нађете дежурног свештеника. Наравно, то је могуће учинити једино ако у вашем граду не постоји само један храм.   У соби где се налази болесник, пре свештеникове посете, треба припремити столић (на њему не треба да стоје непотребни предмети), прекрити га чистим столњаком или салветом и ставити икону. Такође припрема се прокувана вода, шоља и кашичица. Након причешћа болеснику треба дати комадић просфоре или антидора и топле воде. Уколико он не може сам да прочита молитве после светог причешћа, неопходно је прочитати му их наглас.   Ми се причешћујемо Светим Христовим Тајнама на исцељење душе и тела, те је причешће нарочито потребно православним хришћанима за време болести и немоћи. Може се навести пуно примера када су после исповести, јелеосвећења и примања последњег причешћа тешки болесници, које су укућани сматрали већ умрлима, устајали са одра болести.   Мени се дешавало да видим у тренутку причешћивања тешко оболелих неко нарочито просветљење њиховог разума и осећања.   Када је једна моја рођака била на самрти, дошао сам да је исповедим и причестим. Било јој је већ 90 година, и у току последње болести њен разум је био страшно помућен, бунцала је и није увек препознавала ближње. Али у тренутку исповести пред причешће разум јој се повратио и исповедала се с великим разумевањем и скрушеношћу срца, сама именујући грехове.   Други пут позвали су ме код једне наше старе парохијанке. Њено стање је било веома тешко. Истини за вољу, ја чак нисам знао ни да ли ћу моћи да је причестим. Лежала је на леђима затворених очију, ни на шта не реагујући, и само промукло дисала. Међутим, само што сам јој принео чашу са честицом Светих Дарова и почео да читам молитве пред причешће, жена се прекрстила правилним знаком крста и отворила уста за причешће.      
      Свештеник Павле Гумеров   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Данас смо имали изузетну част да су нам у гостима били породица Пејановић из Подгорице са четворо дјеце: Анастасија, Софија, Лука и Јован. Лука и Јован су нам скроз спонтано пришла и почели да пјевају пјесму ”Не дамо Светиње”. Преносимо Вам  дивне тренутке проведене са њима.
       
      Извор: Манастир Острог
    • By Логос
      У среду 29. јануара 2020. године, на дан када наша света Црква празнује Часне вериге Светог апостола Петра, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење братства ове свете обитељи.     Узносећи молитве поводом данашњег празника владика је благословио и преломио славски колач са јеромонахом Енохом који Часне вериге Светог апостола Петра прославља као крсну славу, а потом се обратио сабраном верном народу. Говорећи о Часним веригама које су Светог Петра лишиле физичке слободе у материјалном свету али које су га истовремено утврдиле у вери, Епископ је истакао да су данас робови они који се бусају да су слободни од Христа и од Цркве, који на себи немају Печат дара Духа Светога али који носе претешке ланце материјалног ропства живећи у греху и безакоњу.   Нека нас Господ охрабри у исповедању имена Христовог да бисмо били робови Христови а слободни од овога света, од лажи и обмане и сваке замке ђаволске – закључио је владика Иларион.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
    • By Иван Ц.
      (Фото Пиксабеј) У Србији је прошле године 28 жена било жртве партнерског насиља, две мање него 2018. године, а координаторка Сигурне куће Весна Станојевић указује на чињеницу да број жртава остаје исти, из годину у годину, упркос бројним мерама у циљу превенције и сузбијања насиља над женама.
      Она истиче да је у протеклој деценији чак 350 жена било жртве фемицида.
      „Без обзира на усвајање Закона, Стратегија, препорука и разних аката, подаци из године у годину показују да број убијених жена у Србији остаје исти или сличан и да се ситуација скоро па не мења”, рекла је Станојевић Танјугу.
      Експертска група Савета Европе јуче је објавила извештај у којем поздравља мере које је Србија предузела ради примене Истанбулске конвенције, и констатовала политичку посвећеност српских власти у искорењивању родно заснованог насиља.
      Поздрављен је напредак у законодавству, али и у пракси.
      Станојевић није тако задовољна, и сматра да би било мање убијених жена када би се на проблем реаговало „у старту”, односно када би се схватило да су убиства епилог малтретирања жена и партнерског и породичног насиља над њима које се не пријављује.
      Проблем је, указује Станојевић, што се малтретирање и насиље и даље не пријављује и да су бројни разлози за то што људи најчешће говоре да неће да се замерају или зато што мисле да је то породична - „њихова ствар”.
      „Није тако, то је ствар свих нас. Не може се неко малтретирати и тако не може да живи ни жена, ни дете, па ни тај насилник. То су несрећне породице, а насиље оставља трајне последице на све”, истакла је она.
      Како каже, починиоци убистава жена су и прошле године били из свих социјалних структура, иако су предрасуде да они долазе са маргина.
      „Било је и богатих, моћних и високообразованих починилаца. Фемицид су извршили и високообразовани људи, који су одлично знали шта из тога произилази”, рекла је Станојевић.
      Савет Европе је иначе навео у извештају да у Србији нема довољно специјализованих служби за подршку жртвама насиља, те да их претежно воде невладине организације, са ограниченим буџетима.
      Активисткиња Аутономног женског центра „Мрежа жене против насиља” Ведрана Лацмановић указује да жртве нису само жене, већ и њихова деца, којима је потребна подршка, а прошле године је, због фемицида, 40 малишана остало без мајки.
      „Нажалост, подршке за децу коју су присуствовала насиљу нема. У контакту смо са цлановима породица и они имају бројне трауме. Децу то све прати цео живот, а завршавају по хранитељским породицама или у сиротиштима”, рекла је Лацмановић.
      Према њеним речима, прошле године забележено је и 12 случајева покушаја убистава жена.
      „Могуће да је број већи, а не знамо ни колико је жена преминуло од последица вишегодишњег мучења”, казала је Лацмановић.
      Станојевић упозорава да су за само три прве седмице ове године убијене три жене.
      „Моја порука свима је да се насиље пријављује. Жртвама се мора помоћи и поступци се морају покренути”, истакла је Станојевић.
      Фемицид је термин који дефинише убиство жене мотивисана мржњом према том полу, а у неким друштвима, па и у нашем, насилник мисли да има право да одузме живот „својој” жени.
       
      Политика Online - У 2019. убијено 28 жена, без мајке остало 40 деце
      WWW.POLITIKA.RS У Србији је прошле године 28 жена било жртве партнерског насиља, две мање него 2018. године, а координаторка...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...