Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Kako roditelji deci piju krv i jedu živce

Оцени ову тему

Recommended Posts

Kako roditelji deci piju krv i jedu živce

Postoje takvi roditelji koji živote svoje dece vide kao produžetke vlasatitog života

Kada su naši dedovi i bake bili mladi, znalo se: oženiš se do osamnaeste i odvojiš se u zasebnoj sobi ili kući pored. Naši roditelji su se isto rano venčavali, ali su se zato isto  tako veoma rano osamostaljivali od svoji roditelja. 

Današnji roditelji ne puštaju svoju decu da se osamostale. Vaspitavaju ih tako da im budu "robovi" celog života. Neki roditelji sprečavaju udaju kćerki, rečima: "Moja kćerka se neće udavati, ona će "juriti" karijeru!"

A znate li zašto tako nešto pričaju? Zato što je to profitabilno! Njima su deca potčinjena, a roditelji umesto svoj, žive njihov život. Određuju im gde će i koliko raditi, sa kim će se zabavljati, a sa kim družiti. 

Ovo je vrsta psihološkog vampirizma. Roditelji konzumiraju resurse svoje dece i drže ih blizu sebe na sve načine: emocionalno ih ucenjuju svojim bolestima, preteći im da će umreti, ponekad koristeći materijalne prednosti. To je mito.

I uništavaju sve veze koje odraslo dete pokušava da stvori. Oni kritikuju moguće partnere, intrige, kletve, organizuju prenemaganje i scene... Oni toliko utiču na psihičko stanje svog deteta, da lako mogu da ga oteraju u alkoholizam...A spolja sve  izgleda kako sin pijanicamaltretira svoje drage roditelje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

A kada roditelji žive u zajednici sa decom koja imaju recimo od 30 pa do 40 godina i više, od njih se traži da "doprinesu" domaćinstvu, pa roditelj kontroliše i finansije svoje dece.

 

Onda su tu uobičajne ucene tipa: treba pokositi travnjak; odvesti mamu do doma zdravlja, popraviti kola i td.

 

Jedna slavna glumica imala je sina alkoholičara i prirodno svi su govorili:  Jadna ona. U stvari, jadan je bio on. Ta ista glumica je kontrolisala svaki aspekt života svog sina, braneći mu da ostvari bilo kakvu intimnu vezu. Kao rezultat toga, sin se propio.... Na kraju se sin pobunio, ali bilo je već kasno: duboko je zagazio u alkoholizam, a psiha mu je bila ozbiljno poljuljana.

 

Takvi roditelji hoće da svoj život produže kroz živote svoje dece. I to se završava uvek loše. Nevoljnost roditelja da "dete" puste da živi svoj život, psiholozi danas nazivaju "ometanje veka"!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Po pravilu, nesrećni čovek do kraja života živi pod "prismotrom" svojih roditelja, koji mu do kraja "piju krv"...

 

Savet je da se izgrade granice na vreme i da se od roditelja napravi određena distanca, dok ne bude prekasno. Kada dođe do momenta kada ne možete da izdržite, morate da naterate roditelje da shvate šta rade sa vašim životom.

Primeri su da pobede samo odlučna deca koja znaju šta hoće i koja ne nasedaju na manipulacije takvih roditelja.

 

194515_profimedia0152585305_ff.jpg?ver=1

 

https://stil.kurir.rs/porodica/108237/kako-roditelji-deci-piju-krv-i-jedu-zivce-ovo-je-jedini-nacin-da-se-spasete

Share this post


Link to post
Share on other sites

jedna divna stvar koja mi se dogodila ulaskom u veru je da sam po prvi put roditelje video potpuno jednakim sebi. dakle sve dobro i sve loše što je bilo odjedanput vidiš u jednom svetlu da je to čovek kao i ti i da je sve činjeno u najboljoj nameri, da i ako je bilo propusta ili pogrešnih stvari samo se zapitaš: a da li sam siguran da možda ja ne bi to isto ili nešto još gore uradio, odnosno da sutra ti možeš biti u "toj koži". jednostavno vidiš čoveka sa svim svojim manama i vrlinama i njegovu nameru koja je gotovo sam siguran (u svim slučajevima roditeljstva) ipak dobra. (ne mogu da zamislim da neko ne voli svoje dete, srećom nisam imao tako extremna iskustva mada sam viđao velike konflikte između dece i roditelja).

 

međutim i pored svega toga, odvajanje dece od roditelja je apsolutno najvažnija stvar za nekakvo stasavanje. dok got su oni tu uvek si ti "dete", što u njihovoj a što (još više) u svojoj glavi. kada si bez ili odvojen od roditelja tek onda kreće "tvoja priča"...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jedna naša spisateljica se nedavno u kolumni sa setom prisetila rečenica kojima su se deca vaspitavala i odgajala u Titovo vreme. Recimo: Ubiću Boga u tebi, Umukni dok tata spava, Ne možeš da ustaneš od stola dok sve ne pojedeš!, Od blata ćeš me praviti, Džigericu ste nam pojeli!, Tvoje je samo da učiš, koje ti probleme imaš?, Pa šta ako si dobio batine, sve nisi mogao da porasteš, Opet si pocepala hulahopke?, Dok si pod mojim krovom, pravila se znaju!…

Neke od ovih rečenica sam slušala i sama, zapravo većina nas koji smo odrastali u to vreme. Sa ove distance, a prošlo je bogami skoro trideset godina, mogu da kažem da je svaka od njih uticala na mene, ne baš tako bajno kako se danas svi sa setom prisećaju tog nekog vremena u kom deca nisu imala apsolutno „pravo glasa“ (kao što se vidi iz navedenih rečenica).

Nisam postala lopov niti kurva banda, iako ih ima pregršt kojima ovakav „model“ vaspitanja nije osigurao baš mirnu, moralnu, svetlu i punu samopouzdanja budućnost. Nisam postala promiskuitetna, ne lažem, ne čupam se javno za kose, javljam se starijima na ulici, ustupam mesto u prevozu, bacam otpatke u kantu… Ali, ako izuzmemo sve ovo, postoji nešto mnogo dublje u svakom od nas, nešto što se formiralo pod uticajem ovakvih autoritativnih ili „odsutnih“ roditelja, njihovog međusobnog odnosa, njihovog odnosa prema nama i postavljaju dece na neko mesto „sa strane“ u porodici. Sve navedeno moglo je presudno uticati na količinu tuge koju ćemo nositi sa sobom, na našu sposobnost da život vidimo svetlo ili tamno, na količinu strahova koji će nas glodati, na brzinu i veštinu kojom ćemo im se odupreti, na izbor partnera, na odnos sa partnerom, na odnos koji ćemo imati sa životom i sa sobom.

I zato nisam neko ko baš oduševljeno hrabri „model odgoja dece u Brozovo mirno i harmonično vreme“ (iako sam nepopravljivo jugonostalgična), jer me podseća na onu „Rodila sam te, šta sad hoćeš više?“.

I čudno, sve ovo shvatiš tek kad dobiješ svoje dete. Tek tada uvidiš da je sve to što si mislio da je „pravo, ko iz najboljih knjiga roditeljstvo“ zapravo imalo propusta koji su posledice najčešće ostavljali po srcu ili duši, rađajući neretko nesigurnost, komplekse, potrebu za pažnjom, zagrljajima i dodirima u nekom starijem dobu, povlačenje u sebe.

Uostalom, ako je taj model o kome spisateljica piše sa hvalom, a u kom dominira rečenica „U groblje ćete nas oterati“ bio tako efikasan, zašto deca odgojena u to vreme danas svoju decu uglavnom podižu drukčije?  Povlađuju im, plaše ih se, zatrpavaju ih igračkama, telefonima, markiranom garderobom, udovljavaju im preko svake normalne mere, odlazeći u suprotnu krajnost. Nije li to možda posledica načina na koji su bili odgajani, pa sada sve što im je na neki način nedostajalo pokušavaju svojoj deci da nadomeste. Da li ih svesno čine razmaženima, jer je njima falilo pažnje?

U nastavku svoje kolumne spisateljica ponosno zaključuje i kako u Brozovo vreme roditelji nikada deci nisu govorili “volim te”, jer se to podrazumevalo. Ironično se osvrnula i na današnje majke opisujući ih kao “depresivne” i sklone da kažu “ljubavi naša, nemoj da se sekiraš, mi tebe obožavamo, izvini”.

Ovo me je zaista izbacilo iz šina. Zapravo ceo tekst me je gurnuo sa šina svojim grubim generalizacijama i prilično površnim zaključcima.

Pre svega, ne vidim ništa loše u tome da se detetu kaže “volim te”. Ja svojoj devojčici to govorim svaki put kad osetim potrebu, ponekad i kad samo čupava i bunovna prođe kraj mene. Svakom je potrebno “volim te” s vremena na vreme. Baš kao i zagrljaj, baš kao i “verujemo u tebe”, baš kao i “pametno, dobro moje”. Baš kao i “izvini”.

Šta je sporno u tome da roditelj detetu kaže “izvini” ako je pogrešio? Da li to po spisateljicinom mišljenju roditelj ne može da pogreši, ili je dete ipak samo dete, bez prava i potreba, neko ko ne zaslužuje “izvini”? Da li to “izvini” na bilo koji način urušava roditeljski autoritet?

Ako roditelj ne ume da kaže izvini, ni dete neće umeti da kaže izvini. Ako roditelj ne govori detetu volim te, jer se to kao podrazumeva, onda će i dete postati neko ko podrazumeva i ćuti ovu reč. Ako roditelj ne pokazuje detetu da je tu za njega, ako ne razgovara sa njim, ako ne osluškuje njegove potrebe, želje, ako ga ne hrabri i ne veruje u njega, sve su šanse da dete postane nesigurno, povučeno u sebe, rovito i odbačeno.

To je tako jednostavno.

A najednostavnije od svega je zapravo činjenica i velika istina da ko želi da se bavi svojom decom, baviće se njima, ko želi da ih razume, naći će način da ih razume, ko želi da ih uključi u porodične odnose, uključiće ih, ko želi da sa njima ponovo raste i uči, rašće i učiće, ko želi da od njih napravi ljude sigurne u sebe, vredne, stabilne, poštene… dobre ljude, uradiće to, koliko god bilo teško, koliko god radno vreme trajalo, koliko god uznapredovala tehnologija ili problemi uzimali maha.

Ko ne želi da svoju decu čuje, ko ne želi da sa njima radi, ko ne želi da ih podstiče i hrabri na njihovom putu, neće to ni uraditi, i tu ni harmonično Brozovo vreme ne može mnogo pomoći.

I zato je zaista glupo ubacivati sve roditelje u isti koš i praviti podelu “roditeljstvo nekad odlično”, “roditeljstvo danas užasno”. Nije uvek sve tako crno belo. Niti su sve majke onda bile bajne, niti su sve majke danas depresivne.

Moje dete će čuti mnogo više “volim te”, nego što sam ja čula za 37 godina. Nego što su svi ondašnji pioniri skupa čuli.

Čuće i izvini, kada ispadnem gad. A ispašću sigurno nekad gad, i to ni na koji način neće umanjiti moj autoritet. Grliću je. Tražiću način da steknem njeno poverenje, da bi iskreno pričala sa mnom, da bi u meni našla najvažniji oslonac. Maziću je onoliko koliko mi bude dozvolila. I ljubiti isto toliko. Razgovaraću sa njom i hrabriću je.

Postavljaću granice i zabrane, ali ne zato da bi jela boraniju koju ne voli ili na prstima koračala kad tata spava, zato što je poderala nove hulahopke, donela četvorku iz škole, ili zato što se “usudila” da kaže svoje mišljenje i to baš kad je komšinica stigla na kafu. Granice su nužne i postavljaju se da dete ne bi lutalo i postalo zbunjeno, a ne kao demonstracija roditeljskog autoriteta i krilatice “ja sam tebe rodila, a ne ti mene”

Trudiću se da joj objasnim emocije kroz koje prolazim, jer meni je falilo da znam pravi razlog zašto mama ponekad ima oborenu glavu i ćuti.

Maziti svoje dete, ljubiti ga, razgovarati, smejati se i družiti se sa njim, pohvaliti ga, nagraditi ga, čuti njegove potrebe i ravnopravno ga uključiti u porodicu… sve češće se deklariše kao loš model roditeljstva koji vodi ka razmaženom, bahatom, nezahvalnom detetu koje će u najmanju ruku tući svoje roditelje. I koje udruženo sa današnjim ludim vremenom postaje bez oklevanja delikvent.

Ne mogu kao čovek, ni kao majka da se složim sa ovim i to samo iz jednog prostog razloga: zato što verujem da pružena ljubav, podrška, razgovor, zagrljaj, pohvale, osluškivanje deteta i hrabrenje na njegovom putu ne mogu nikako doneti više štete od grube reči, podrazumevanja, guranja u ćošak porodice, stalnih prekora, duboke ćutnje, i oduzimanja bilo kakvog prava, slepo se držeći one “Rodila sam te, šta hoćeš više?”.

Uostalom, pođite od sebe i od toga šta vam više prija i pomaže na putu kojim idete.

 

https://lolamagazin.com/2017/11/26/kesanski-rodila-sam-te-sta-zelis-vise/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 20.7.2019. at 13:41, JESSY рече

pa sada sve što im je na neki način nedostajalo pokušavaju svojoj deci da nadomeste.

Ово што сам цитирао, је увек, али увек тако, без обзира на генерације и времена која се мењају. То је можда и једина "константа" родитељства. Поједностављено речено: "ако нисам имао (могао) ја (каже родитељ) имаћеш (моћи ћеш) ти...(упућено потомку)" . Само се треба запитати шта је то што ми као преци нисмо имали односно могли, и биће нам јасно куда иде наш родитељски утицај. Другим речима, треба добро "пречешљати" сопствену унутрашњост пре сваког даљег родитељског утицаја на дете. Вероватно ћу и ја ако будем родитељ поступати по законитости јављања те "константе" родитељства... Ко зна.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

Пре него што си сазнао за Господа Бога, знали су за њега твоји родитељи. Само је то довољно, да им се поклониш и одаш хвалу и поштовање. Поклони се и одај хвалу и поштовање сваком оном, ко је пре тебе сазнао за највише добро у овом свету.

Неки богати и млади Индијанац путоваше са својом пратњом преко планине Хиндукуша. На планини наиђоше на некога старца где чуваше козе. Сиромашни старац склони се украј друма и поклони се богатоме младићу. А младић сјаха са свога слона и простре се на земљу пред старцем. Зачуди се старац томе, зачудише се и пратиоци младићеви. А он ће рећи старцу:

- Клањам се твојим очима, јер су оне пре мојих виделе овај свет, дело Свевишњега Браме; клањам се твојим устима, јер оне су пре мојих изговориле његово свето име, и клањам се твоме срцу, јер оно је пре мога затреперило од радосног сазнања, да је отац свију људи на земљи Цар и Господ небески.

Поштуј оца свога и матер своју, јер твој пут од рођења до сада посут је мајчиним сузама и очевим знојем.

Они су те волели и онда, када су се сви други гадили од тебе у немоћи и нечистоћи. Они ће те волети и онда, када те сви омрзну. И када се сви на тебе буду бацали камењем, мајка твоја бацаће се на тебе смиљем и босиљем.

Отац твој воли те и ако зна све мане твоје. А други ће те мрзети и ако буду знали само врлине твоје.

Твој отац и мајка воле те са страхопоштовањем, јер предосећају, да си ти благо Божије, њима поверено на чување и неговање. Нико није у стању, као родитељи твоји, да виде тајну Божију у теби. Њихова љубав према теби има свети корен у вечности.

Кроз нежност своју према теби твоји родитељи разумеју нежност Господњу према свој створеној деци својој.

Као што мамузе подстичу коња на бржи кас тако и твоја опорост према родитељима подстиче њих на још већу бригу о теби.

Неки опаки син јурну на свог оца и забоде му нож у груди. А отац издишући рече сину:

- Брзо опери нож од крви, да те не ухвате и не осуде.

У степи руској један раскалашан син привеза своју мајку пред шатор, а он под шатором пијанчаше са поквареним женама и људима. У том хајдуци наиђоше и видевши мајку везану рекоше, да ће је осветити одмах. А везана мајка викну иза гласа и тиме даде несретноме сину знак, да је у опасности. И син се спасе, а хајдуци место сина исекоше мајку.

У Техерану, граду персијском у кући са две зле кћери. Не слушаху кћери оца и смејаху се саветима његовим. Својим прљавим животом упрљаше кћери част и образ оцу своме. И отац им беше на досади као зла савест. Једно вече, кад мишљаху ћерке да отац спава, договорише се да му приправе отров и да му даду ујутру с чајем. А отац чу све, и сву ноћ плакаше горко и Богу се мољаше. Ујутру ћерке му донеше чај и ставише пред њега. Рече им отац:

- Ја знам вашу намеру и удаљићу се од вас по вашој жељи. Но нећу се удаљити вашим грехом, да бих вашу душу спасао, но својим.

Рекавши то отац претури чашу и просу отров, па се баци кроз прозор и погибе.

Сине, не горди се својим знањем пред својим неуким оцем, јер његова љубав више вреди но твоје знање. Гле, да није било њега, не би било ни тебе ни твог знања.

Кћери, не горди се својом лепотом пред погуреном мајком својом, јер њено срце у костима лепше је од твог лица. Гле, и ти и твоја лепота изишли сте из њене мршаве утробе.

Научи се кћери, поштовати свога оца, јер само ћеш се тако научити поштовати све друге очеве на земљи.

Дан и ноћ вежбај се, сине поштовати мајку своју, јер само ћеш се тако извежбати поштовању и свих других мајки на земљи.

Заиста, децо, не чините много, ако поштујете свога оца и мајку, а презирете друге очеве и мајке. Ваше поштовање према другим родитељима треба да вам је само школа за поштовање свих људи и свих жена, које у муци рађају, у зноју негују и у болу своме љубе своју децу. Запамтите ово и живите по овоме, да би вас Бог благословио на земљи.

И заиста, децо, не чините много, ако поштујете само личност свога оца и своје мајке, а не и њихов рад, њихово време, и њихове савременике. Поштујући своје родитеље ви поштујете и рад њихов, и време њихово, и савременике њихове. Тако ћете убити у себи кобну и глупу навику, да презирете прошлост. Будите уверени, децо, да дани, који су дати вама на располагање, нису ни скупљи ни дражи Богу него дани дати онима који су пре вас живели. Ако се гордите својим временом пред прошлошћу, не заборавите, да ће - док длан о длан - расти трава над вашим временом, по вашим гробовима, вашим телима и делима, и да ће се други насмешити над вама као давном прошлошћу.

Гле, свако време испуњено је мајкама и очевима, сузама, боловима, жртвама, љубављу и вером и надом у Бога. Зато је свако време достојно поштовања.

И мудар се клања с поштовањем пред свима прошлим временима као и пред будућим. Јер мудар зна што луд не зна, а то је - да је његово време као минут на сату. Погледајте децо, у сат: ослушните, како минут тече за минутом, и реците ми, који је минут бољи и дужи, и важнији од другога?

Клекните на колена, децо, и молите се Богу заједно са мном:

Господе, Оче Небесни и Мајко Небесна, хвала Ти, што си нам заповедио, да поштујемо нашег оца и мајку на земљи. Помози нам, Свеблаги, да се кроз то поштовање научимо поштовати све људе и жене на земљи, драгоцену децу Твоју. И помози нам Свемудри, да се кроз то научимо не презирати но поштовати и ценити времена и поколења, која су пре нас била и која су пре нас гледала Твоју славу, изговарала Твоје свето име и ишчезла у прашини пред Твојим сјајним престолом. Амин.

владика Николај Велимировић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Случај Бобија и његових родитеља

Суочена са злом, и одрасла особа, ма колико самоуверена, осетиће се збуњеном. Замислите онда како се осећа дете када се са тиме сретне у људима које највише воли и од којих зависи. Ако томе додамо да зли људи, одбијајући да признају сопствене недостатке, у ствари, желе да пројектују своје зло на друге, биће нам потпуно јасно због чега деца погрешно тумаче ситуацију и на крају мрзе сама себе.

Било је то једног фебруара, усред прве године моје психијатријске праксе. Радио сам са стационираним пацијентима. Боби, дечак од петнаест година, претходне ноћи је био примљен као хитан случај са дијагнозом депресије. Пре него што сам га примио, прочитао сам белешку дежурног психијатра у Бобијевом картону:

Бобијев старији брат, Стјуарт (16 година), прошлог јуна је извршио самоубиство тако што је себи пуцао у главу из 22 калибарске пушке...

Цео текст: https://deprofundisweb.wordpress.com/2019/05/30/slucaj-bobija-i-njegovih-roditelja/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      KAO PATRIOT ne bih htio da ova zemlja doživi iskustvo jednog pokušaja stvaranja hrvatske države u 20. stoljeću. Taj pokušaj kolabirao je u sramoti jer je bio utemeljen na mržnji prema Srbima. S današnjom opsesivnom mržnjom prema Srbima Hrvatska je na istom putu”, rekao je danas Milorad Pupovac na konferenciji za medije sazvanoj zbog posljednjih organiziranih napada na Srbe. 
      Izjednačavanje Republike s Nezavisnom Državom Hrvatskom
      Odmjereni i oprezni, dugogodišnji najistaknutiji politički predstavnik srpske nacionalne manjine današnju Republiku Hrvatsku usporedio je s ustaškom Nezavisnom Državom Hrvatskom. Ne samo da ju je usporedio, jer uspoređivati se može svašta, nego je ustvrdio da se boji jer je Republika Hrvatska na istom putu kao i ta kvislinška i zločinačka država koja je trajala od 1941. do 1945. Negdje drugdje takvo izjednačavanje Republike, u čije ustavne temelje je upisan i antifašizam, s nacističkom marionetom izazvalo bi bijes, ako ne i intervenciju liječnika koji bi onog koji je tako nešto izrekao strpali na prisilno liječenje.
      Na žalost Hrvatske, ali i na radost nekih Hrvata, Pupovac je u pravu.
      Nema potrebe za logorima
      U Republici Hrvatskoj ne postoje rasni zakoni kakvi su postojali u NDH. Za njima nema potrebe. Srba nema dovoljno da bi se zbog njih pisali posebni zakoni. Postoji, međutim, mržnja. U 21. stoljeću nije potrebno osnivati koncentracijske logore da bi se istrijebio jedan narod. Dovoljno je iz dana u dan poticati i podgrijavati mržnju, tolerirati nasilje, proglašavati organizirane napade izoliranim incidentima, praviti se blesavim žmireći pred očitom atmosferom ili klimom, kako vam drago, mržnje prema cijelom narodu. Toleriranjem nasilja ono malo preostalih Srba prisiljava se da više ni svojoj djeci ne kažu da su Srbi i da se ili odsele, ili asimiliraju. To ni na koji način nije različito od Budakovog pokrštavanja trećine i protjerivanja trećine. Dobar dio toga je već odrađen.
      HOS je bio stranačka milicija inspirirana ustašama
      Ne treba u 21. stoljeću šef države nositi titulu poglavnika, dovoljno je naći nešto malo razumijevanja za Antu Pavelića ili stavljati u kontekst njegov poklič Za dom spremni. Država koja na bilo koji način i na bilo kojem mjestu ima razumijevanja za ustaški poklič, nedvojbeno sama sebe identificira s ustaškom NDH. Priče o HOS-u i njegovoj ratnoj ulozi samo su priče jer HOS se tako nazvao upravo zbog NDH i za svoj moto je uzeo ustaški poklič upravo zbog NDH. Da si ne lažemo, vodstvo Hrvatske stranke prava osnovalo je stranačku miliciju pomoću koje je željelo oživiti ustaški režim. 
      Napadat će oni koji najviše žele NDH
      Zato je Milorad Pupovac u pravu kada kaže da se boji da je današnja Hrvatska na istom putu kao NDH. U posljednjih pet godina ustaštvo je normalizirano uz blagoslov politike. Na ustaštvo koje se valja ulicama svi glavni faktori hrvatske politike ili blagonaklono gledaju, ili se pretvaraju da ne postoji. Od predsjednice koja je ne tako davno poručivala da oni kojima se u Hrvatskoj ne sviđa mogu otići i Srbe optuživala da provociraju nasilje, samim svojim postojanjem valjda, do premijera koji se izvlači na različite kontekste ustaških simbola.
      Bili bi ustaše, ali da se ne zna
      Nažalost, Pupovac je u pravu, ali njegova izjava izazvat će još više mržnje. Paradoksalno, napadat će ga najviše oni koji otvoreno ili poskrivećki, pokvareno, potiču mržnju ili oživljavaju NDH. Takva je priroda hrvatske politika i društva. Oni koji baš žele NDH ili se otvoreno pozdravljaju ustaškim pokličem, podići će se na zadnje noge i arlauknuti zbog Pupovčeve kvalifikacije jer oni bi bili ustaše u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali ne bi da se to i kaže. Srame se i plaše sami sebe pa se skrivaju iza domoljublja umjesto da otvoreno kažu da su fašisti. Pupovčevoj konstataciji bi se trebali radovati jer je rekao upravo ono što žele, ali će ga napasti.
      U pravu je, ali je i sukrivac
      Milorad Pupovac, već se ponavljamo, je u pravu, ali Milorad Pupovac je i sukrivac. Tvrdoglavom podrškom ovoj Vladi i premijeru koji je izmišljenim povjerenstvom legalizirao ustaštvo dao je svoj obol širenju spirale mržnje. Još jedan paradoks, Srbe mrze i jer podržavaju hrvatsku Vladu puno više nego što bi ih mrzili da je sruše. No, za takvo što će očito trebati više od nekoliko udaraca šipkom u uzdoljskom kafiću.
      link
    • Од JESSY,
      David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa
      Izvor: Profimedia / Autor: Auto
      Starenje doživljavamo kao nakupljanje svih ostalih stanja koja postaju sve češća s godinama - raka, demencije, fizičke slabosti... No, sve više znanstvenika dovodi u pitanje osnovnu koncepciju starenja. Što kad bismo mogli zaustaviti smrt, ili je potpuno spriječiti? Što ako su bolesti koje nas pogađaju u starosti simptomi, a ne uzroci? Što bi se promijenilo kad bismo starenje klasificirali kao bolest?
      Od davnina se na starenje gleda kao na neizbježan, nezaustavljiv i prirodan ciklus. 'Prirodni uzroci' glavni su uzrok smrti starijih osoba, čak i kad umiru zbog raznih patoloških stanja. No ne misle svi tako. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa već kao stanje. Starost je, kaže on, patologija i kao takva može se i liječiti, piše Technology Review.
    • Од Поуке.орг инфо,
      "Alisa u zemlji čuda" Luisa Kerola imala je neverovatan uticaj na kinematografiju, književnost pa čak i psihologiju: na njoj su se temeljili filmovi i baleti, pisani su nastavci i rimejkovi. Postoji čak i psihološki poremećaj nazvan po glavnom liku - sindrom Alise u zemlji čudesa (AWS).
      Foto: IMDb
      Ova naoko nevina dečija priča bila je predmet burnih rasprava učenjaka 20. veka pa je čak i Frojd govorio o njoj. Poenta rasprave bila je jednostavna: da li je priča napisana za decu ili odrasle? Nakon proučavanja knjige "Dekodirana Alisa u zemlji čuda", Brightside je izdvojio sedam skrivenih stvari iz priče koje nisu namenjene deci.
      Alisino smanjivanje i rast je zapravo prikaz puberteta, svemira ili halucinacija
      Kad bi Alisa pojela kolač ili popila određeni napitak, smanjila bi se ili narasla, a bojala se da će potpuno nestati. Iako u tekstu nisu postojali stvarni razlozi za promene na njenom telu, naučnici imaju tri verzije onoga što bi moglo biti skriveno značenje:
      Alisino telo se menja na sličan način kao što se to događa kod tinejdžera tokom puberteta. Mnogi misle da je Kerol pokazao pubertetski karakter. Ipak, i ta ideja može biti pogrešna, jer Alisa ima samo sedam godina.
      Astronomi povezuju lik sa svemirom koji se širi. Prema jednoj od teorija, količina materije u svemiru se stalno smanjuje, što će konačnoi dovesti do njegovog nestanka. To je, prema njima, razlog zašto se Alisa brinula da će se toliko smanjiti da će nestati.
      Drugi ljudi vide naznake halucinogenih sastojaka zbog kojih su ljudi potpuno dezorijentirani, baš kao i Alisa.

      Foto: IMDb
      Svinja koju Kraljica srca ima je engleski kralj
      Veruje se da je priča aluzija na Rat ruža koji se dogodio u Engleskoj u 15. veku. Ovo vremensko razdoblje bilo je puno spletki, izdaja i odsečenih glava - baš kao u priči. Ako je pretpostavka tačna, onda je beba koja se pretvorila u svinju član Bele ruže. Tačnije, Ričard III. je imao pečat s belom svinjom. Šekspir je napisao dramu o tome i Ričarda predstavio u vrlo lošem svetlu.
      Miris bibera u vojvotkinjinoj kući skriva miris loše hrane
      U priči se usputno spominje kako vojvotkinjina kuća jako miriše na biber, jer ga je kuvar dodavao u supu. Ipak, to je možda je bio nagoveštaj da je hrana u to vreme bila puna bibera kako bi ubila miris trulih sastojaka.
      Alisa je Eva koja postaje grešnica
      Alisine avanture započinju u mirnom vrtu. To je bilo idilično mesto, zeleno i tiho, pa zato mnoge podseća na rajski vrt. Ali Alisa ne uzima jabuku, ona ide niz zečju rupu i ulazi u svet koji u njoj stvara neverovatne promene. Čini se da je ova teorija prilično logična: deca su nevina, ali kad je Alisa ušla u rupu (uzela jabuku), ušla je u svet puberteta, života odraslih i postala grešnica.
      Foto: IMDb
      Ključevi, vrata i gusenice su frojdovski simboli
      Kada su frojdovske teorije postale vrlo popularne širom sveta, ispostavilo se da je ova priča puna simbola. Frojdovi obožavaoci uspeli su da vide simbole na vratima koja su bila skrivena iza zavesa, kao i ključeve koji su otvorili ta vrata. Naravno, propustili su Absolem - džinovsku gusenicu koja izgleda poput muškog polnog organa.
      Iako ova teorija ima smisla, ona nije skroz utemeljena, jer ljudi te simbole mogu videti svugde ako to stvarno žele.
      Morž i strolar su zapravo Buda i Isus
      To je naziv pesme koju su braća blizanci Tvidldi i Tvidldam čitali Alisi. Pesma govori kako morž i stolar šetaju plažom i pozivaju školjkice da šetaju sa njima. Školjkice odlaze na obalu, a oni ih jedu. Morž potom plače na kraju.
      Postoji nekoliko tumačenja:
      Morž je karikatura Bude, a stolar Isus. Morž je debeo i srećan, pa je on Buda ili slon Ganeša, a stolar je direktna referenca na profesiju oca Isusa Hrista.
      J. Pristli je uveren da je pesma priča o engleskoj (morž) kolonizaciji u Americi (stolar).
      Postoji nasilnija interpretacija. Neki veruju da su morž i stolar političari koji ubijaju mase - školjke.

      Foto: IMDb
      Pesma o Belom zecu u 12. poglavlju otkriva ljubavnu misteriju samog Kerola
      Neki istraživači vide referencu na neobičnu vezu između Luisa Kerola i Alis Lidel koja je bila prototip glavnog lika.
      "Da nisam otišao, glas im šalje,
      A da ne laže, znamo.
      Ako bi terala stvar dalje,
      Šta li bi bilo od tebe samo?"
      Ovo je jedan od najosetljivijih trenutaka u interpretaciji priče. Neki misle da će se pisac oženiti, kad postane punoletan, ali iz nekog razloga se posvađao sa Alis Lidel i od tada više nije video članove porodice.
       
      7 skrivenih poruka u "Alisi u zemlji čuda" koje nisu namenjene deci
      DDL.RS "Alisa u zemlji čuda" Luisa Kerola imala je neverovatan uticaj na kinematografiju, književnost pa čak i psihologiju: na njoj su se temeljili filmovi i baleti, pisani su nastavci i rimejkovi. Postoji čak...  
    • Од vetrometina,
      Ko bude imao živaca da pročita ovo do kraja, pa ako se nađe u tekstu ili mu je materija jasna, udeli bratu neki savet, biću zahvalan.
      Slušam neki dan nekog Isusovca, kaže "pustinja" u duševnom smislu je kod čoveka velika nagrada, jer to znači da onda čovek tu pustinju oseća i pokušava da ju otkloni i pronađe smisao i veru.
      A unutrašnja previranja me uništiše. Odrastao sam u porodici 'neverujućih'. Ono, poslednjih 20 godina slava, pre toga čak ni to, ćale bio zakleti titoista. Nikada veronauka, jer je u mom kraju (na "Zapadu") nije bilo, uvek to neko srastanje folklora i pravoslavlja, kako to kanda ide kod naših ljudi. Što će reći - polazna tačka mi je sve pre nego idealna.
      Odrastao i školovao sam se u sekularnim ustanovama, nauka, humanistika, studirao takođe humanističke smerove, ceo moj etos i svetonazor je formiran kroz taj svet.
      Pa kao što rekoh, zbog “uslova odrastanja” razvih anksiozni poremećaj, u mladosti i depresiju, lečio se od nje, zlo, ne ponovilo se.
      Posao, porodica, ide.
      Duša nikad punija zbog klinca (ima vas Bogu hvala koji razumete tu radost), a meni se mota po glavi pitanje, a šta posle? Lako je biti sada formalista, lako je brinuti samo o tehničkoj strani života od jutra do večeri, gledajući da dete ima sve što treba, kako mogućnost sopstvenog razvoja, kako normalan odgoj. Ali, šta posle? Dete ode jednog dana. Tad ćemo, Bože zdravlje, polako zalaziti u jesen života. Šta onda? U čemu ćemo pronaći smisao, kada nas već ionako brz život počne preticati i sa leve i sa desne. Kada bagavi više nećemo moći da ispratimo miris mladosti. Kada, ostvareni, nemamo više da težimo nikakvom napretku, boljitku? 
      Gospođa je neverujuća, neće da se venča u crkvi odnosno ne dopušta veliku mogućnost da se to desi, jer u tome smisla ne vidi (iako je, nominalno, “naša”). Ako bude, biće da udovolji meni, kaže. Nije antiteista, samo bi joj se činilo licemerno to činiti. Dopušta mogućnost da se dete krsti, više da udovolji roditeljima, koji, opet, ne veruju, ali kako da dete bude nekršteno, pobogu! Nedeljom se tradicionalno porodično doručkuje, ne ide u crkvu. A kakv sam to pravoslavac bez liturgije? Praznici nisu problem, oni su noću. A nedeljom ima štošta “pametnije” da se odradi.
      I na sve to nemam zamerke, prosto, to nije dugi niz godina bio deo moje rutine. Sad kad smo zajednica, uzurpiram ju stvarima koje u mladosti nisam činio.
      Onda sam život. Odgajan sam na prirodnjačko-humanističkim školama. I čitam diskusije ovde već mesecima. U kakve dubine se zalazi za evolucijom, sa osnovnim postulatima nauke … meni je ponekad naporno, jer se ne osećam na ‘pravoj’ strani. A znate kako je sa dokazima, primamljivi su… 
      Pa onda kao neki izlaz čitam knjige, teološke, a onda bum - u istoj piše neki Grk, profesor pravoslavne teologije u Gracu - nema teoretisanja bato, ili živiš sve postulate vere u sekularnom društvu i time ga menjaš i živiš veru, ili jednostavno nisi to što treba da budeš. I onda jednostavno nisam to što trebam da budem.
      Pa mi onda bude teret, jer nisam onakav kako mi izgleda da bi trebalo da budem. Ustanem ujutru, pomolim se za zdravlje bližnjih, sredim se za posao, sredim dete, vodim u vrtić, pokupim kad završim s poslom, idemo na igralište, okupam ga, gospođa nahrani, uspavam, posle toga još sat vremena posredimo po kući stvari, nabrzaka jedna serija ili malo knjige, legam u krevet, prekrstim se i zaspim. Kratka molitva ujutru, prekrstim se pred spavanje, i to je to od moje vere. Tanko. 
      Super mi isto da pustim malo vatopedsku bratiju na slušalice, ali ne mogu to po kući da puštam kao muziku za razonodu, jer ona to nije. Tad ide neki džez, amerikana, kantri. Volim kvalitetnu literaturu, pa makar ista bila otvoreno bezbožna. Pa tehnologija, pa brz život, pa teško sve to postići i ovako, a kamoli da verujem kako dolikuje. 
      A ne želim da robujem ovom trubokapitalizmu i orgijanju u hedonističkoj trci. U svemu treba uživati i praviti rituale. Gledaj kako kuvaš čaj, pazi temperaturu, uzmi ovu kremu, ona previše suši kožu, brijanje je hobi - kupi 5 brijača, ne taj afteršejv, ali ova govedina stvarno ne valja, kupi Kobe, H&M, DM, DSANČĆŠĐ, iz svega, iz svake jebene biološke potrebe treba napraviti užitak i ritual. Rezultat: novčanik prazan a da nisam kupio ništa infrastrukturno. Katastrofa.
      Sekularni, t.j. “realan” život istiskuje potrebu za Bogom, polako, ali sigurno. To je rat u kojem planira pobediti. A time traži bogoslovlje svoje mesto pod suncem, jer mi se čini da su ljudi svoje odabrali. I živa crkva nestaje. A mi čitamo debate o tome kako je tehnički Bog stvorio svet.
      Ne znam kako se okrenuti i kako ostati principijelan. Jer mi se sve više čini da u hrišćanskom životu doslednost znači i perfekciju. A grize me jer ne mogu da je ispratim jer mi je karakter, svetonazor i vrednostni kompleks urođen od malena “neplodno tlo”, ili  drugačije - pošto nisam odrastao u okolini gde je pravoslavlje deo predanja, teško ga primenim i “primim prirodno”. Jedino mi ostaje da okrenem koju stranicu jevanđelja i Šmemana i vičem slava Bogu ko pomahnitao. A postajem sve više i više ljuštura čoveka. Nekada mi je tu prazninu punila umetnost, ista me retko dodirne u poslednje vreme na način kao nekad.
      I onda mislim, ma, biće kako bude. Nastavim život bez Boga. I deklarativno zatvrdim da mi ne treba Bog. A onda vidim milinu atonskih manastira, božanstvenu ikonu, mediteransko šipražje i osećam se potpunijim. 


       
      Vernik sam bez posta, bez pričešća, bez liturgije. I osećam licemerje. A nemam uslova da to promenim a da ne zagorčam život i sebi i svojoj porodici. 
    • Од Милан Ракић,
      Treba li "zameriti" ili pak ne?
      Ne treba! (msm.) 
      Jer ti "mučenici" zarad 25000-30000 plate koju je trenutni sistem omogućio, trude se jebiga.
      Da zarade tih 200-250 evra. Sve u nadi-čekajući da će nam za dve do dve i po godine biti bolje.

      https://www.alo.rs/vesti/drustvo/uzivo-stigla-leteca-zver-srpska-policija-na-nogama/243689/vest?fbclid=IwAR1zBzB0JctVIvUPEXM3ocSMx14gk77_T0Lcb9kNpmUFIrwwGWezZosxSIM
      Dakle, stvar je jednostavna. "Ispratili " smo je i na stranicama našeg Foruma.
      Ima tome već više od dve godine kako je najavljeno (i jednim delom već realizovano) da će se helikopterske jedinice vojske i policije ponoviti novim mašinama.
      Mašine su OK. Nema zbora! I zaista je za ponos što su nabavljene.
      No, mera gromopucatelnih (d)novinarskih naslova u startu rekao bih, devalvira jednu uistinu dobru vest za našu avijaciju.
      Ako želite, pustite sebi mašti na volju, pa da vidimo kako biste vi ovaj događaj tabloidnim naslovom "ispratilI".

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...