Jump to content

Recommended Posts

Појавила се нова апликација која необично реално приказује како ће особа изгледати кад остари.
У човеку се јави низ необичних осећања кад види себе као старог.
Буде узнемирен јер схвати да ће остарити, ако му Бог да. Осећа нелагоду јер је технологија толико напредовала да више не разликујеш истину од илузије. Насмеје се свом матором лику и забавља остарелим одразом. Опет, иза тог смеха чучи необичан и до краја нејасан страх.
Али треба размишљати о том одразу, са или без апликације.
Кад заиста види колико време никога не штеди, и како су старост и смрт неминовне, човек научи више да цени садашњост.
Ако Бог да, остарићу и крећем се ка томе. Нећу више бити ни леп, ни снажан, ни способан колико сам данас. Можда ћу бити мудрији, али шта ако та мудрост дође сувише касно?
Један свештеник је повео породицу да изаберу његово гробно место. Њему није уопште важно где ће бити сахрањен али породица ће обилазити његов гроб, нека одаберу. За њих је ту поставио и клупу, али је и сâм долазио. Седео би на клупи, гледао земљу која ће једног дана, баш ту, чувати његове кости и размишљао о животу. О томе шта му је чинити. Док још има времена.
Узимамо ми време, па и живот, здраво за готово.
Христос је говорио да ће Његов Други долазак бити изненадан - човек не би спавао кад би знао да ће му те ноћи доћи лопов (Мт. 25,13). Толико треба да будемо будни. Као што не знамо кад ће доћи Христос, не знамо ни кад ће нас призвати Себи.
Можда сутра, па ни не доживимо да видимо колико је апликација погодила. Од силних планова, бригâ, стрепњи често не видимо оно што нам је испред носа.
Живот у свој својој лепоти.
Не говорим да не треба правити никакве животне планове, нити да је свака брига лоша. Ко воли - бринуће се, и Господ се бринуо. Али постоје различите бриге, важно је да не дозволимо да нам оне преотму живот. (Мт. 6, 25-33)
Неки кажу да једина брига која мора остати вечно жива јесте брига за спасење своје душе.
Мени лично то звучи себично.
Једина брига која мора остати вечито жива јесте да ли смо заиста волели Бога и ближње, и да ли смо учинили све што је до нас.
А Бог ако ме спаси, хвала Му; и ако ме не спаси, хвала Му, учинио је то с разлогом; хвала Му, дао ми је шансу.
Не волимо људе да би нам се душа спасила. Волимо људе и не тражимо разлог. Тако је и Бог нас заволео.
 
За оне који су већ стари, па им апликација и не треба, немам ништа другачије да кажем. Ако су добро схватили животне лекције, вероватно су свеснији шта је живот и колико вреде његови ожиљци и његове радости. Разбуђени су, још више се радују животу и цене тренутке као светиње.
То се најбоље види кад се осмехују унучадима.
Ценимо живот.
Кратак је овде.
Извор: Авденаго
 

nro6cqs.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Календар догађаја је апликација СПЦ која једним централним системом обухвата све битне догађаје из Црквеног и световног живота. Циљ је да се Календаром обухвате сви битни догађаји у епархијама (годишњице, помени, значајни датуми...), и да унети подаци буду ажурни, тачни и доступни медијским сервисима СПЦ. 
      Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе... Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима. Апликација је на употреби редакцијама СПЦ које могу допунити недостајуће податке, а омогућен је и унос података по регијама (епархијама, парохијама, градовима). Тиме се омогућава претрага по више циљаних критеријума. Службе епархија имају могућност и позване су да у Календар унесу све важне датуме из својих епархија како би информације биле на услузи и другим црквеним медијима. Апликацију Календар догађаја је израдио ЦЕПИС по идеји и иницијативи часописа ПРАВОСЛАВЉЕ са благословом уредника о.Дамјана Божића, а захваљујемо се редакцији Слово љубве на подацима и помоћи око реализације.     Апликацију посетите на следећој адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/       Александар Арсенин, стални стручни сарадник ЦЕПИС-а
      View full Странице
    • Од Логос,
      Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе... Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима. Апликација је на употреби редакцијама СПЦ које могу допунити недостајуће податке, а омогућен је и унос података по регијама (епархијама, парохијама, градовима). Тиме се омогућава претрага по више циљаних критеријума. Службе епархија имају могућност и позване су да у Календар унесу све важне датуме из својих епархија како би информације биле на услузи и другим црквеним медијима. Апликацију Календар догађаја је израдио ЦЕПИС по идеји и иницијативи часописа ПРАВОСЛАВЉЕ са благословом уредника о.Дамјана Божића, а захваљујемо се редакцији Слово љубве на подацима и помоћи око реализације.     Апликацију посетите на следећој адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/       Александар Арсенин, стални стручни сарадник ЦЕПИС-а
    • Од Драгана Милошевић,
      Све може почети врло просто. Просто до изненађења.
      На пример, задесиш се на плажи, али нешто посебно не желиш да пливаш. Желиш да лежиш. При чему, не на сунцу, него у хладовини; и не у друштву, него у самоћи. Значи, добар дан, старости. Или хоби који си пре обожавао, сада ти је мучан. То исто може бити она. Опет добар дан, старости.
      Сусрет са њом се може догодити на степеништу, ако лифт из неког разлога не ради. И примећујеш да устајеш раније него обично, да мораш застати да предахнеш. Или са новинама у рукама, када се добро познати фонт одједном, издајнички мути и очима је потребан стаклени помоћник. Било како било, она долази.
      Долази као бедни рођак из провинције, да се осмехне на вратима, да се претури са ноге на ногу, потом да уђе и никада више да не изађе. Претвара се у неподношљивог члана породице са својим глупим разговорима и иритантним навикама.
      Старост доноси са собом неко шкрипање у костима и губитак навике да се ујутру брзо устаје из кревета. Генерално, има пуно знакова по којима њен долазак препознају стоматолози и офталмолози, нутриционисти и психолози, или једноставно познаници са којима се ниси дуго видео.
      „Остарио си“, – говоре они. Или: „Угојио си се“. Или: „Нисам те препознао“. А ти се, као кривац осмехујеш у одговор на ове баналности, као да имаш тринаест и заудараш на попушену цигару.
      Није потребно то. Ништа специјално није потребно: ни чуђење, ни стиде, ни страх. Само се не треба правити да тог госта нема у кући. Напротив, њена посета или стално присуство треба прихватити и са њеом треба разговарати.
      Ти јој, на пример, говориш:
      – Здраво (не називајући је по имену).
      Она одговара:
      – Здраво (и збуњено се осмехује).
      Њена збуњеност је разумљива – нису је очекивали.
      –Не смета ти ако пређем на „ти“?
      –У реду је.
      Даље питаш:
      –Сама си?
      Упитно те посматра. Ћути.
      Настављаш:
      –Ако си ти старост, где је мудрост? Чуо сам да долазите заједно.
      Одговара:
      –Ми једва да се познајемо. Народ нас спаја грешком и формално. Ја њу, мудрост, врло ретко виђам. Каткад она прва долази онима код којих мени није време да будем. Али то је ретко. Чешће ја долазим прва, а ње нема и нема. Дешава се да је нема до самог краја. Тако да то не треба да те изненађује. Имам много више клијената од ње.
      Узвраћаш јој:
      –Није ваљда... (и размишљаш шта још да питаш).
      Онда се одједном сетиш:
      –А искуство? Или душевни мир? Где су? Па мораш са неким у пару ићи.
      Старост говори:
      –Извини, али најчешће су моји сапутници: проблеми са сећањем, хемороиди, гихт, вишак килограма. Ту је и висок притисак, везаност за тоалет, нервно растројство, ноћне море...
      Изгледа да се разговор развезао и ти се надовезујеш:
      – Жеља да се копа по успоменама, џангриза, да се критикује време и морал.
      Потврдно клима главом:
      –Да, да. Тако је. Све је баш тако.
      Опет настаје тајац. Убрзо га старост нарушава.
      –Где ћу да живим? Сместићеш ме негде?
      –Где обично живиш?
      –Живим где стигнем. Међутим, највише волим фотоалбуме, старе ствари, кутије са лековима, празне бочице од парфема. Свакакве ситнице. У суштини нисам избирљива. Могу да преноћим у костима, оболелим од реуме, или у катаракти ока. Где ћеш ме сместити?
      – Сачекај, сачекај. То је неко лудило. Где су твоје ствари? Немаш ствари. (Она заиста нема ни кофер, ни торбу.)
      –За тим нема потребе. Живим без ствари. Тачније... Моје ствари су људи. Ја морам њих да носим, а не ципеле или рукавице.
      –Људи.... да носиш... и мене?
      –Сада да. Изненађен си? Није ваљда? Искрена да будем, и ја сам изненађена што си ти изненађен.
      –Није да сам изненађен...Теоретски, одавно сам већ спреман. Мислио сам о томе. О теби. То јест, чекао сам...Али тако изненада... Одједном... Слушај! Јел би могла...
      Није јој било потребно да ме саслуша до краја.
      –Могла бих. У смислу, могла бих да сачекам. Могу. За вратима, или даље. (Њен глас неочекивано постаје грубљи). Можеш да ме отераш дијетама и спортом. Можеш разним лукавствима да ме држиш да одстојању. Али мораш схватити да је то само привремена победа. Крајња победа је моја. (Заћутала је.) Моја, и моје старије пријатељице.
      На ове речи се инстинктивно крстиш. Треба се крстити, када се говори о старијој пријатељици старости. Ова се крсти за тобом.
      Да-да, она се крсти правилно, јер старост није безбожник. Много разуме, а још више памти. Она се сећа и других времена, када су сви, који су били вредни њене пажње, знали за Бога и умели да се моле. Сада су времена мало другачија. Чак, сасвим другачија. Али она никако није безбожник.
      –Треба се молити, – каже изузетно покорним гласом. – И када после мене дође она, чији долазак увек посебно најавим, исто се треба молити. Јако се молити. Људи су на то заборавили, и мени је жао.
      Ту је почела, испрва споро, а затим све живље и живље да прича о томе како су чудна времена дошла. Како су почели да је терају да увија косу и шминка усне, да плеше, дасе интересује за политику, путује. О томе, како је престала себе да препознаје у огледалу, одкад се појавила пластична хирургија.
      –Не да бих била лепша. Не. То ми не приличи. Али осећам да се постала глупља. Већ сам заборавила половину бајки које сам знала, и ускоро ћу, бојим се, заборавити како се разговара са малом децом.
      Говорила је много и емотивно. Скоро да се сазажалила на мене, и то је постајало помало забавно.
      Никоме се не допада ако га се плаше и ако га избегавају. Никоме. Па ни старости.
      Сви желе да као одговор на њихов бојажљиви ударац у врата, домаћини одговоре осмехом. Свима. Па и старости.
      Када сам се освестио од њене приче, искра узајамне симпатије нечујно је сазијала међу нама.
      –Добро. Извини за узнемиравање. Крећем.
      Нисам могао, а да је не замолим да остане.
      –Сада одлазим. Али ћу те с времена на време посећивати, или ћу те посматрати из даљине. Тако да, када заборавиш нешто (због склерозе, на пример) или ако не успеш да провучеш конац кроз иглу, знај – ту сам ја. Очи нећу дирати. Из неког разлога си ми симпатичан. Ипак ћу полако твоју косу да мењам у седу, и томе слично. Имам много ружних навика.
      Са овим речима се упутила ка вратима. На прагу се окренула и рекла:
      –Само се немој бојати. И не секирај се. Није ми ово прва година да те пратим. Само, дошло је време да ти се представим. Све иде по плану. Својим редом.
      Изговоривши ово, изашла је. Не знам куда се упутила. Можда, комшијама. Можда, на трг – на клупу, поред неког да седне, да се упозна. Не знам коме. Нисам је пратио.
      Протојереј Андреј Ткачов
      Са руског Ива Бендеља  
      04 / 05 / 2018
      ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Све може почети врло просто. Просто до изненађења.
      На пример, задесиш се на плажи, али нешто посебно не желиш да пливаш. Желиш да лежиш. При чему, не на сунцу, него у хладовини; и не у друштву, него у самоћи. Значи, добар дан, старости. Или хоби који си пре обожавао, сада ти је мучан. То исто може бити она. Опет добар дан, старости.
      Сусрет са њом се може догодити на степеништу, ако лифт из неког разлога не ради. И примећујеш да устајеш раније него обично, да мораш застати да предахнеш. Или са новинама у рукама, када се добро познати фонт одједном, издајнички мути и очима је потребан стаклени помоћник. Било како било, она долази.
      Долази као бедни рођак из провинције, да се осмехне на вратима, да се претури са ноге на ногу, потом да уђе и никада више да не изађе. Претвара се у неподношљивог члана породице са својим глупим разговорима и иритантним навикама.
      Старост доноси са собом неко шкрипање у костима и губитак навике да се ујутру брзо устаје из кревета. Генерално, има пуно знакова по којима њен долазак препознају стоматолози и офталмолози, нутриционисти и психолози, или једноставно познаници са којима се ниси дуго видео.
      „Остарио си“, – говоре они. Или: „Угојио си се“. Или: „Нисам те препознао“. А ти се, као кривац осмехујеш у одговор на ове баналности, као да имаш тринаест и заудараш на попушену цигару.
      Није потребно то. Ништа специјално није потребно: ни чуђење, ни стиде, ни страх. Само се не треба правити да тог госта нема у кући. Напротив, њена посета или стално присуство треба прихватити и са њеом треба разговарати.
      Ти јој, на пример, говориш:
      – Здраво (не називајући је по имену).
      Она одговара:
      – Здраво (и збуњено се осмехује).
      Њена збуњеност је разумљива – нису је очекивали.
      –Не смета ти ако пређем на „ти“?
      –У реду је.
      Даље питаш:
      –Сама си?
      Упитно те посматра. Ћути.
      Настављаш:
      –Ако си ти старост, где је мудрост? Чуо сам да долазите заједно.
      Одговара:
      –Ми једва да се познајемо. Народ нас спаја грешком и формално. Ја њу, мудрост, врло ретко виђам. Каткад она прва долази онима код којих мени није време да будем. Али то је ретко. Чешће ја долазим прва, а ње нема и нема. Дешава се да је нема до самог краја. Тако да то не треба да те изненађује. Имам много више клијената од ње.
      Узвраћаш јој:
      –Није ваљда... (и размишљаш шта још да питаш).
      Онда се одједном сетиш:
      –А искуство? Или душевни мир? Где су? Па мораш са неким у пару ићи.
      Старост говори:
      –Извини, али најчешће су моји сапутници: проблеми са сећањем, хемороиди, гихт, вишак килограма. Ту је и висок притисак, везаност за тоалет, нервно растројство, ноћне море...
      Изгледа да се разговор развезао и ти се надовезујеш:
      – Жеља да се копа по успоменама, џангриза, да се критикује време и морал.
      Потврдно клима главом:
      –Да, да. Тако је. Све је баш тако.
      Опет настаје тајац. Убрзо га старост нарушава.
      –Где ћу да живим? Сместићеш ме негде?
      –Где обично живиш?
      –Живим где стигнем. Међутим, највише волим фотоалбуме, старе ствари, кутије са лековима, празне бочице од парфема. Свакакве ситнице. У суштини нисам избирљива. Могу да преноћим у костима, оболелим од реуме, или у катаракти ока. Где ћеш ме сместити?
      – Сачекај, сачекај. То је неко лудило. Где су твоје ствари? Немаш ствари. (Она заиста нема ни кофер, ни торбу.)
      –За тим нема потребе. Живим без ствари. Тачније... Моје ствари су људи. Ја морам њих да носим, а не ципеле или рукавице.
      –Људи.... да носиш... и мене?
      –Сада да. Изненађен си? Није ваљда? Искрена да будем, и ја сам изненађена што си ти изненађен.
      –Није да сам изненађен...Теоретски, одавно сам већ спреман. Мислио сам о томе. О теби. То јест, чекао сам...Али тако изненада... Одједном... Слушај! Јел би могла...
      Није јој било потребно да ме саслуша до краја.
      –Могла бих. У смислу, могла бих да сачекам. Могу. За вратима, или даље. (Њен глас неочекивано постаје грубљи). Можеш да ме отераш дијетама и спортом. Можеш разним лукавствима да ме држиш да одстојању. Али мораш схватити да је то само привремена победа. Крајња победа је моја. (Заћутала је.) Моја, и моје старије пријатељице.
      На ове речи се инстинктивно крстиш. Треба се крстити, када се говори о старијој пријатељици старости. Ова се крсти за тобом.
      Да-да, она се крсти правилно, јер старост није безбожник. Много разуме, а још више памти. Она се сећа и других времена, када су сви, који су били вредни њене пажње, знали за Бога и умели да се моле. Сада су времена мало другачија. Чак, сасвим другачија. Али она никако није безбожник.
      –Треба се молити, – каже изузетно покорним гласом. – И када после мене дође она, чији долазак увек посебно најавим, исто се треба молити. Јако се молити. Људи су на то заборавили, и мени је жао.
      Ту је почела, испрва споро, а затим све живље и живље да прича о томе како су чудна времена дошла. Како су почели да је терају да увија косу и шминка усне, да плеше, дасе интересује за политику, путује. О томе, како је престала себе да препознаје у огледалу, одкад се појавила пластична хирургија.
      –Не да бих била лепша. Не. То ми не приличи. Али осећам да се постала глупља. Већ сам заборавила половину бајки које сам знала, и ускоро ћу, бојим се, заборавити како се разговара са малом децом.
      Говорила је много и емотивно. Скоро да се сазажалила на мене, и то је постајало помало забавно.
      Никоме се не допада ако га се плаше и ако га избегавају. Никоме. Па ни старости.
      Сви желе да као одговор на њихов бојажљиви ударац у врата, домаћини одговоре осмехом. Свима. Па и старости.
      Када сам се освестио од њене приче, искра узајамне симпатије нечујно је сазијала међу нама.
      –Добро. Извини за узнемиравање. Крећем.
      Нисам могао, а да је не замолим да остане.
      –Сада одлазим. Али ћу те с времена на време посећивати, или ћу те посматрати из даљине. Тако да, када заборавиш нешто (због склерозе, на пример) или ако не успеш да провучеш конац кроз иглу, знај – ту сам ја. Очи нећу дирати. Из неког разлога си ми симпатичан. Ипак ћу полако твоју косу да мењам у седу, и томе слично. Имам много ружних навика.
      Са овим речима се упутила ка вратима. На прагу се окренула и рекла:
      –Само се немој бојати. И не секирај се. Није ми ово прва година да те пратим. Само, дошло је време да ти се представим. Све иде по плану. Својим редом.
      Изговоривши ово, изашла је. Не знам куда се упутила. Можда, комшијама. Можда, на трг – на клупу, поред неког да седне, да се упозна. Не знам коме. Нисам је пратио.
      Протојереј Андреј Ткачов
      Са руског Ива Бендеља  
      04 / 05 / 2018
      ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
    • Од Stanoje Stankovic,
      Апликација „Православни апологет“ у издању нашег мисионарског центра има за циљ да помогне испуњавању заповести које нам је оставио Господ преко Својих Апостола (Јак. 5:20; 1 Петр. 3:15). Сада сваки православни хришћанин има могућност да пружи достојан одговор на све оне савремене заблуде и питања која стају пред њега. Ако знамо да је аутор текстова који се налазе у апликацији свештеник Георгије Максимов, један од најистакнутијих мисионара Православне Цркве данас, можемо да будемо сигурни да ће одговор који ћемо моћи да пружимо бити потпуно у духу Писма и Предања наше Свете Цркве.
       
      https://play.google.com/store/apps/details?id=com.svedokverni.apologetika
       
       
×
×
  • Create New...