Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. Orthophill

    Orthophill

  2. ana čarnojević

    ana čarnojević

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протопрезвитер Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио-Светигоре упутио је Отворено писмо главном и одговорном уреднику и новинарима Радио Телевизије Црне Горе. Текст писма преносимо у целости:    Поштоване колеге,   Да су дани и мјесеци које живимо библијски, показала је и дуго најављивана емисија на вашем и нашем Јавном сервису, а која је требала да нам „открије све“. Нису аутори успјели у својој намјери, али јесу у нечем другом. Назив емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ, показује да је овдје Бог умијешао прсте, не по жељи аутора колико по свом дубљем промислу у који аутори не вјерују. Искрено речено, који год цитат из Светог писма да је узет не би погријешили. Показала је ова емисија да су истините ријечи Христове „гонили су Мене, гониће и вас, није слуга већи од господара“. Када је Понтије Пилат одлучио да, од страха за позицију и власт, разапне Исуса, иако није нашао никакву озбиљну кривицу за тако озбиљну оптужбу, осим онога што је Исус јавно говорио, наредио је да се напише натпис на Крсту изнад Његове главе „Исус Назарећанин Цар јудејски“. Овај натпис требао је да буде понижење и исмијавање Господа, Његовог лика и дјела. Међутим, написан несвјесно и са злом намјером показао се као вјечна истина и свједочанство. Тако је било и са поменутом емисјом. Ово пишем да бих вас релаксирао јавне осуде и поручио да не треба носити жал на њене наручиоце и ауторе. У вама, драге колеге, ми не видимо непријатеље, него сурове пријатеље. Како је на Охридском језеру записао Свети владика Николај, „пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме учинили странцем у земаљским царствима и гоњен непријатељима нашао сам најсигурније склоште у Твој шатор Господе, гдје ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Зато благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам.“   Најављивана као епохално откриће, уперена против главног јунака, заправо је дала одговор на многа наша питања, недоумице, сумње. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Показало се колико је Јавни сервис независан и у служби грађана. Кроз ваше континуиране извјештаје о Цркви, закључно са синоћним документарцем, као најсавременијим рендгеном јасно се детектује у каквом се професионаном стању налази Јавни сервис свих грађана. Нема те новинарске форме и израза којим ће вас неко надмашити, јер сте ви објективно, непристрасно и истраживачко новинарство сахранили. Документарац ћемо убрзо превести и послати на све релевантне међународне адресе, који су већ у континуитету забринути за стање медија у Црној Гори. Мислили смо и раније да то радимо, али сте нам са овим пројектом олакшали посао. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Свашта човјеку може да падне на памет, од генијалности до лудости. Али од емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ научио сам да није центар човјековог бића у уму, него у срцу. Ту се води највећа битка. У њему станује душа и савјест сваког човјека. Ту се човјек сусреће са Богом или ђаволом, са братом или душманином. Срце је ризница из којег добар човјек износи добре плодове, а зао човјек лоше. Ова емисија није ништа рекла о главном јунаку, већ је показала срце оних који су је наручили и потписали. Али сва мржња и клевета стала је у пола сата, и као таква није могла да науди ни истини ни правди, јер вам је то као да сте бацили каменчић у океан Божанског подвига, смирења и трпљења главног јунака – СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Наравно, увијек побјеђује љубав! Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Ова емисија нам је открила шта се скрива иза Закона, које су његове намјере и шта је коначан циљ. Чудили смо се зашто у емисијама не зовете никог од предлагача да образложи и брани правне аспекте овог Закона и зашто бјежите од таквих садржаја? Али довољно је одвојити пола сата, одгледати документарац и само ће се касти. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Сви се питамо откуда оволики народ на улицима. Шта се то десило? Шта се пробудило у људима? Одакле одједном таква слобода, таква храброст и такво достојанство? Ко их је позвао, сабрао и збратимио? Шта то ријеке људи бране на улицама? Земљу, грађевине, позиције или част, образ и достојанство? Ова емисја је дала одговор. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Драге колеге, много смо лијепих, свечаних и величанствених тренутака доживјели у последњих три деценије у васкрслој Цркви у Црној Гори. Али никада тако поносни нисмо били као синоћ. Следећих неколико редака пишем у име стотине младића и дјевојака који су оставили своје родитеље, браћу и сестре, своје каријере и животне успјехе и гледајући СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ пошли за њим да своју младост уграде у светињу и живот проведу у манастирском подвигу. Пишем и у име свих нас младих које је ширина и дубина СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ опредијелила да кроз свештенички позив носимо благи јарам Христов и да се, не по нашој заслузи, него по бескрајној љубави и повјерењу СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ назовемо Царским свештенством. И у име оних који су кроз свето Крштење духовно прогледали. У име оних које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ саслушао, посавјетовао, утјешио, исцијелио, спасио, обукао, скућио, школовао, нахранио. Само Бог зна колико је таквих. У име оних који су без суда побијени, а који су у СВЈЕДОКУ БОЖИЈЕ ЉУБАВИ нашли покоја и правде. У име заборављених подвижника, исповједника и светитеља које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ својом вјером и служењем учинио да засијају у ове наше дане као најљепше звијезде. Синоћ нас је преплавило осјећање благодарности Богу што нас је обдарио да живимо у времену СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Ви га нажалост само знате, а ми га познајемо. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   На крају, да завршим ову причу са разапињањем Христовим, јер сам сигуран да је нисте прочитали. Понтије Пилат је рекао тадашњим Јеврејима: Ја не нађох кривице на овога Човјека. А они, помрачени мржњом узвикнуше: Крв његова на нас и на нашу дјецу. Шта се после десило прочитајте сами, јер ће те тек тада схватити лик, дјело и ријеч СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније.     О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли.   Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви.   „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао:   „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“   Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије.   Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани.   „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“   „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј.   О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани.   „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј.   Слово митрополита Илариона     Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу.   Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту.   Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву.   Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву  у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице.   Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива.   Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије.   Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи.   Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу?   Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу:  оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело.   А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи.   Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца.   Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама!   Гости на представљању књиге     Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места.   Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион.   Зорица Зец     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 17. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Високопресвећеног Митрополита волоколамског г. Илариона, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије.     Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан (Шарић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Митрополит Иларион (у свету Григорије Валериевич Алфејев) рођен је 24. јула 1966. године у Москви.     Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције. Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије. Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је војску. У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, притом добивши име по Светом Илариону Новом (празнује се 6/19 јуна).   У истом храму од руке истог Епископа 21. јуна рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу, са благословом Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (сада Архиепископ керченски). Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу. Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске Православне Цркве. Године 1989. дипломирао је на Московској духовној семинарији, а 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској духовној академији.   Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској духовној академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на Православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. одлази на Оксфордски универзитет, где је под руководством Епископа диоклијског Калиста (Вера) радио докторску дисертацију на тему Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање. Године 1995. докторирао је на Универзитету Оксфорд и стекао звање доктора философије.   Од 1995. године радио је у Одељењу за спољне црквене односе Московске патријаршије, а од августа 1997. до почетка 2002. године на челу је Секретаријата за међухришћанске односе. Од 1995. до 1997. године предавао је Патрологију у семинаријама смоленској и калушкој. Године 1996. предаје Догматско богословље на Православној богословији Светог Германа на Аљасци (САД). Од јануара 1996. године члан је свештеничког братства храма Свете великомученице Екатарине у Москви (Подворје Православне Цркве у Америци). Од 1996. до 2004. године био је члан Синодске богословске комисије Руске Православне Цркве. Од 1997. до 1999. године предавао је Догматско богословље у Богословији Светог Владимира у Њујорку (САД) и Мистичко богословље Источне Цркве на Богословском факултету Универзитета у Кембриџу (Велика Британија). Године 1999. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу стекао је звање доктора теологије.   На Васкрс 2000. године у цркви Свете Тројице у Москви, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил произвео га је у чин игумана. Одлуком Светог Синода од 27. децембра 2001. године изабран је за Епископа керченског, викара Епархије сурошке. На празник Рођења Христовог 2002. године, у Успењском саборном храму у Смоленску Митрополит смоленски и калињинградски Кирил одликује га чином архимандрита. После недељу дана, 14. јануара 2002. године, у москвском храму Христа Спаса хиротонисан је у чин Епископа. Хиротонијом је началствовао данас блаженопочивши Патријарх московски и све Русије Алексеј II уз саслужење десет епископа.   Одлуком Светог Синод од 17. јула 2002. године именован је за Епископа подољског, викара Епархије московске, и главног представника Руске Православне Цркве у европским и међународним институцијама. Одлуком Светог Синода од 7. маја 2003. године именован је за Епископа Беча и Аустрије са привременим управљањем епархијама у Мађарској. Такође изабран је и за представника Руске Православне Цркве при европским институцијама у Бриселу.   Дана 1. фебруара 2005. године изабран је за доцента на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу (Швајцарска) на катедри за Догматско богословље. Дана 24. августа 2005. године добио је Макаријевску награду за рад Света тајна Цркве.   Дана 31. марта 2009. године Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Свети Синод именују га за председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, као и за сталног члана Светог Синода, са титулом "Епископ волоколамски, викар Патријарха московског и све Русије." У исто време именован је за ректора новооснованог Центра за постдипломске студије Московске патријаршије Свети Кирило и Методије. Дана 9. априла 2009. године именован је за настољатеља храма иконе Мајке Божје Свих жалосних радост у Москви. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил производи га 20. априла 2009. године у чин архиепископа, а 1. фебруара 2010. године у чин у митрополита.   Дана 28. маја 2009. године постаје члан Савета за сарадњу са верским удружењима под управом Председника Руске Федерације. Дана 26. јула 2010. године постао је члан Патријаршијског савета за културу. Члан Савета фонда Руски свет постаје 13. јануара 2010. године.   Дана 26. јула 2010. године постаје члан Патријаршијског савета за културу. Дана 22. марта 2011. године постаје члан Високог црквеног савета, а 5. октобра 2011. године председник Синодске библијско-богословске комисије. Дана 25. децембра 2012. године именован је за председника међуресорне координационе групе за наставу теологије на универзитетима. Дана 25. децембра 2013. године постављен је за председника Координационог центра за развој теолошке науке у Руској Православној Цркви. Одлуком Светог Синода од 24. децембра 2015. године постављен је за представника Руске Православне Цркве у Међурелигијском савету Русије. Такође, председник је Савета за одбрану дисертација из богословља при Министарству просвете и науке Руске Федерације.   Академска звања и дипломе   Доктор философије Универзитета у Оксфорду (1995) Доктор богословља Богословског института Светог Сергија у Паризу (1999) Доктор философски наука (2016) Професор Московске духовне академија (2011) Професор Фрибуршког универзитета, Швајцарска (2011) Шеф катедре богословља НИИЯУ «МИФИ» (2012) Почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета (2010) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Каталонији (2010) Почасни професор Руске хришћанске хуманистичке академије (2010) Почасни доктор Петроградске духовне академије (2011) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Лугану (2011) Почасни доктор Прешовског универзитета, Словачка (2011) Почасни доктор богословља Минске духовне академије (2012) Почасни доктор богословља Универзитета у Виланову, САД (2012) Почасни доктор Духовне семинарије Nashotah House, САД (2012) Почасни професор Уралског државног конзерваторијума М.П. Мусорски (2012) Почасни професор Уралског рударског универзитета (2014) Почасни доктор Великотрновског универзитета Светих Ћирила и Методија (2014) Почасни доктор богословља Академије Светог Владимира, Њујорк, Сад (2014) Почасни доктор Московског државног лингвистичког универзитета (2017) Почасни доктор Богословског факултета у Апулији, Италија (2017) Почани професор Московског државног педагошког универзитета (2017) Почасни професор Московског државног универзитета М. В. Ломоносов (2018) Почасни доктор Дипломатске академије Министарства иностраних послова Руске Федерације (2018) Члан Савеза композитора Русије.   Награде   Добитник је грамата Патријарха московског и све Русије (1996, 1999), Орден Кнеза Константина Острошког Пољске Православне Цркве (2003), Сребрни орден Светог Инокентија Православне Цркве у Америци (2009), Орден Светог мученика Исидора Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије (2010), Орден Светог благоверног војводе Стефана Великог Православне Цркве Молдавије (2010), Орден Светог апостола и јеванђелиста Марка Православне Цркве у Александрији (2010), Орден Светих равноапостолних Кирила и Методија са златном звездом Православне Цркве Словачке и чешких земаља (2011), Орден Свете Марије Магдалине Пољске Православне Цркве (2012), Златни крст Светог апостола Павла Грчке Православне Цркве (2013), Орден Светог Константина Великог Српске Православне Цркве (2013), Орден Светог Саве Српске Православне Цркве (2014), Орден Светих Кирила и Методија Бугарске Православне Цркве (2014), Орден Светог Алексија Московског (2016).   Публикације   Аутор је више од 1000 публикација, укључујући и монографије из Новог Завета, патрологије, догматског богословља и црквене историје, као и преводе дела Светих отаца са грчког и сиријског језика. Књиге митрополита Илариона: Тајна вере. Увод у догматско богословље (1996), Живот и учење Светог Григорија Богослова (1998), Духовни свет Светог Исака Сирина (1998), Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање (1998), Православна теологија на прелазу векова (1999), Свете тајне Цркве (два тома, 2002), У шта православни хришћани верују. Катихетске беседе (2004), Православље (у два тома, 2008-2009), Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет (2009). Исус Христос. Живот и учење (шест томова, 2016-2017), Проповеди (три тома, 2016-2017), Апостол Павле. Биографија (2017), Апостол Петар. Биографија (2018.), Благодат и закон. Тумачење Посланице Светог апостола Павла Римљанима (2018).   Музичка дела   Аутор је више музичких дела: Божанствена Литургија и Свеноћно бденије, симфонија Песма успона за хор и оркестар, ораторијум Страдање по Матеју за солисте, хор и оркестар, Божићни Ораторијум за солисте, хор дечака, мешовити хор и симфонијски оркестар.   (септембар 2018.)   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у понедељак  17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.   
×
×
  • Креирај ново...