Jump to content

In Memoriam: Никола Хајдин (1923-2019)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Члан Српске академије наука и уметности Никола Хајдин, преминуо је у Београду, потврђено је РТС-у у САНУ. Хајдин је био на челу САНУ од 2003. до 2015. године.

597309-nikola-hajdin-ls.jpg

Рођен је 4. априла 1923. у Врбовском у Хрватској. Дипломирао је и докторирао на Грађевинском факултету у Београду, где је био редовни професор од 1966. године. Био је један од водећих светских стручњака у области пројектовања мостова и лучних брана.

Његови мостови са косим затегама представљају светско достигнуће у изградњи мостова. Један од најпознатијих је мост на реци Висли у граду Плоцку у Пољској.

Пројектовао је и лучне бране широм света. Аутор је више стотина научних радова. Веома је цењен као аутор читавог низа челичних и бетонских конструкција.

Из великог опуса тих остварења издвајају се Железнички мост са косим затегама преко реке Саве у Београду (са Љ. Јевтовићем, 1979), друмски мост система греде са косим затегама преко реке Дунава у Новом Саду (1981); лучна брана "Глажње" у Македонији (1967) и велики мост са косим затегама преко реке Висле у Пољској.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године.

Потпредседник САНУ био је од 1994. до 2003, а председник САНУ у три мандата - од 2003. до 2015. године.

Никола Хајдин је био инострани члан неколико академија - Словеначке академије знаности и уметности, Националне академије Атине, Европске академије наука, уметности и литературе са седиштем у Паризу, Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и Европске академије наука у Лијежу, као и члан бројних стручних удружења и комитета. Године 2000. године изабран је за почасног доктора Националног техничког универзитета Атине.

Академик Хајдин је дао изузетно значајан допринос у научној области која се односи на примену нумеричких метода у Теорији еластичности и Теорији конструкција, и на радове из Теорије танкозидних носача. 

Научни опус Николе Хајдина обухвата преко 230 радова (од чега је приближно половина објављена у иностранству у најугледнијим часописима) цитираних преко 300 пута у иностранству и више стотина пута у земљи.

Добитник је бројних признања и награда, међу којима су: Октобарска награда Београда (1959); Октобарска награда Новог Сада (1981); Награда АВНОЈ-а (1987); Прва награда за пројекат моста преко реке Висле у Плоцку, Пољска (1996); Орден рада са златним венцем (1979); Орден заслуга за народ са златним венцем (1987) и Плакета Светог Ђорђа града Крагујевца (2011), саопштила је Српска академија наука и уметности.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3594459/preminuo-akademik-nikola-hajdin.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Главни уредник Радија “Светигора” протојереј Никола Пејовић добитник је годишње награде Удружења новинара Црне Горе за најбољу репортажу, саопштено је данас из Удружења новинара Црне Горе.

       
      Награда му је припала за репортажу “Литије у Црној Гори”, која је награђена и на овогодишњем 25. Интерферу, интернационалном фестивалу репортаже и медија. Награда за најбољег фоторепортера припала је Николини Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“.
      Саопштење УН ЦГ о годишњим новинарским наградама објављујемо у цјелости:
      Жири Удружења новинара Црне Горе одржао је данас састанак на коме је донио долуку о додјели награда новинарима тог Удружења за 2020. годину. Жири је једногласно донио сљедеће одлуке.
      Награде за животно дјело добили су: Раде Вукићевић, дописник београдских медија“ из Црне Горе, Ранко Павићевић, бивши новинар Радија Црне Горе и дописник „Дана“ из Будве и Момчило Вуксановић, оснивач „Српских новина“, српске ТВ и радија.
      Жири је одлучио да годишње награде за 2020. годину припадну Мишу Вујовићу, новинар „ИН4С“, Перица Ђаковић, новинар и уредник Нови ТВ, Ива Бајковић, бивши новинар РТЦГ-а и бивши главни одговорни уредник РТВ Будва, Рајка Раичевић, уредник политичке рубрике у „Дану“.
      Награду за најбоље репортажу добио је директор Радио „Светигоре“ отац Никола Пејовић за репортажу „Литије“.
      Награда за колумну припала је колумнисти Михаилу Меденици за колумну „Тишина“.
      Награда за најбољег фоторепортера добила је Николина Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“.
      Награда за најбољи сајт и блог у 2020. години припала је Ивану Милошевићу, уреднику сајта „Српска24“ и блога „Српски одговор“.
      Жири УНЦГ у саставу Дражен Живковић, предсједник, Гојко Раичевић и Тихомир Бурзановић, чланови, одлуке је донио једногласно између 50 пристиглих предлога за награду.
      УНЦГ је поводом 150 година новинарства у Црној Гори и 75 година Удружења донио одлуку и да прву споменицу поводом ових значајнијих јубилеја додијели проф. др Здравку Кривокапићу, који би требало да буде и предсједник Организационог одбора академије поводом 150 година новинарства .
      Награде и признања биће додијељене 23. јануара на Дан новинара Црне Горе уз поштовање епидемиолошких мјера.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.     2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње.    Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.   3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: На који начин свето Причешће изображава Цркву
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.     2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело.   3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.   4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.   5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.   6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.     2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело.   3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.   4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.   5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.   6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Иван Ивковић,
      Никола Миротић, један од најбољих кошаркаша Европе, обележио је годину која је за нама активностима ван терена чиме је заслужио да у избору спортске редакције српског издања Спутњика буде проглашен за спортисту године.
      Човек који је пут до среће морао да тражи далеко од дома, на личном примеру је доказао како треба иступити, стати на чело колоне, бити међу првима у борби за своје, наше, за лично и колективно, за правду и праведност.
      Корак ка тој идеји повукао је у јулу 2019. године када је одбио да настави каријеру у НБА лиги и донео одлуку да се врати у Европу, али не у Реал Мадрид где је стекао репутацију сјајног крилног центра, већ у табор највећег ривала – Барселоне.
      Постао је најплаћенији играч Европе, али не задуго, пандемија вируса корона је изазвала финансијску кризу због које су клубови морали да предложе мере умањења плата, што је пре свега ишло на штету кошаркаша са највећим уговорима.
      Медији су тих дана били пуни навода о томе да су играчи незадовољни таквим предлогом, да се неће лако одрећи обећаних зарада.
      Полемику је пресекао Миротић, објавивши да је договорио са клубом да му плата буде умањена за 70 одсто.
      „Нико није вршио притисак на мене да ово прихватим, то је била лична одлука, да подржим клуб у овом тренутку“, кратко је рекао Миротић и тиме спречио било какву дискусију о сукобима међу играчима и управе.
      Повратак у Европу је значио и умањење километарске разлике од његове родне Црне Горе, где  су у првим месецима године на измаку ствари почеле да се комешају.
      Спорне одредбе Закона о слободи вероисповести су изазвале реакцију народа који је предвођен Митрополитом Амфилохијем, литијама изражавао своје незадовољство, а рођеног Подгоричанина није било потребно позвати у строј.
      Миротић је узео учешће у литијама, носећи икону је подржао народ и показао да је један од нас, да га нису понела светла великих градова и новац који је зарадио проливајући зној у дворанама широм Америке и Европе, већ да је у себи задржао оно најважније – духовност, осећај за правду и жељу „на страшном месту постоји“, да заложи своју личност и донесе нову искру за борбу народа коме припада.
      Није говорио о томе, није желео да се истиче, тихо и достојанствено је дао знак да неке ствари неће моћи да прођу. Нису, и у томе Миротић има велике заслуге, као врхунски спортиста који добро зна колики утицај има, а самим тим и одговорност према онима који у њему виде човека за пример.
      Претходна такмичарска сезона није настављена због пандемијских околности, али је и у новој Миротић наставио са старим навикама – да погођене шутеве за три поена прославља са скупљена три прста и сваки пролазак лопте кроз мрежицу значи донацију за угрожене породице. Током Божићног поста новац је намењен породици Кокић из Добоја.
      Живео, велики Никола!
      Извор: Спутњик
×
×
  • Креирај ново...