Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Панарет

Дарко Цвијетић: Шиндлеров лифт

Оцени ову тему

Recommended Posts

Из интервјуа:

 

Igrom slučaja znam obojicu i znam genezu problema jednog i drugog i doista je tako bilo. Oni su ratovali jedan protiv drugoga, da bi jedan bio izdavač drugome. To je potpuno suludo, ali to nam ne govori ništa o sutra. Promjenom konstelacije već mogu jedan drugoga ganjati nožem. Zapanjujuće je koliko ne poznajemo sebe. Zapanjujuće koliko malo ljudi shvaća. ‘Ja sam onaj koji jesam’, to su Isusove riječi. Doista ne možete biti nitko drugi nego onaj koji jeste. Možete biti onaj koji jeste i možete u drugome vidjeti njega koji jest. ‘Mi’ je već poraz. ‘Mi’ smo poraz. Vi ste dobrovoljno svoje ‘ja’ dali u ‘mi’ i vas nema. Ni ribolovci kad se udružuju nije dobro. Samo možete svjedočiti sebe i samo ćete vi otići dolje ili gore. Nitko s vama i nitko za vas. Kad bi doista čovjek osvijestio ove Isusove riječi, mislim da bi se manje dohvaćao noža, ali ponavljam da je biti ‘mi’ jako primamljivo.

 

https://www.portalnovosti.com/darko-cvijetic-u-soliterima-su-bukvalno-susjedi-napadali-susjede

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од о.Небојша,
      https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-reforma-univerziteta-sirjec-visokih-skola-preobrazenije/?fbclid=IwAR1WnHs7fUlx6g9ZQJNnXPhOMO3If_Nk3eU9_R0nSlkD-sdzrPilJMvos7I
    • Од Логос,
      Зашто су Свети Апостоли Петар и Павле од свих ученика Христових највише прослављени од Бога и од људи? Зашто се ове године пости на Петровдан иако се пост на тај празник завршава? Зашто се у многим местима одржавају Петровдански вашари, а уочи празника пале лиле? На ова, али и на многа питања одговара протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први и парох Покровске цркве. Отац Дарко открива и како је празник Апостола Петра и Павла рано установљен, затим како је Апостол Петар постао посебан Христов ученик али и зашто се два наизглед велика антипода Петар и Павле славе у истом дану.
       
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      У Недјељу православља, 17. марта 2019, у сали Црквено-народног дома „Светог Василија Острошког“ у Никшићу, предавање на тему „Хришћанска ријеч у Недјељу Православља“ одржао је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого.
       
      Звучни запис предавања
       
      Предавање је одржано по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, а  у организацији Православне Црквене Општине Никшић.
      Предавача, протојереја-ставрофора Дарка Ђога, свештенство, монаштво и публику, поздравио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.
      Свештеник Дарко Ђого је одржао веома упечатљиво и надахнуто предавање, коме су поред архијерејског намјесника никшићког, о. Слободана, присуствовали и: протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша, протосинђел Сергије (Рекић), настојатељ манастира Острога, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира, свештеници никшићког намјесништва, као и вјерници из Никшића.    
               
      Након предавања проте Дарка, које је одслушано, заиста, са великом пажњом присутни свештеници и вјерници су са питањима допринијели да се развије занимљив разговор на актуелну тему кризе у Украјини, те да ово излагање буде веома душекорисно.
      Ово је прво у низу предавања, која ће се у Никшићу одржавати током Великог Часног поста.
       
      Извор: Епархија будимљанско - никшићка
    • Од Поуке.орг инфо,
      Тако се завршава преписка између оца Георгија Флоровског и оца Александра Шмемана. Потресан, трагичан тон писма оца Александра одјекује на свељудском плану – и да нису у питању двојица из реда најзначајнијих православних богослова ХХ вијека, свако од нас би се запитао: каква се међуљудска драма у зјеници Христовој морала догодити да послије „ових дугих година“ отац Александар напише оцу Георгију овакво писмо?
      Преписка коју су водили ова двојица великих богослова јесте једно од најпотреснијих богословских штива савремене православне теологије. Управо као што нам се лице Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова понекад више открива у њиховим некад уврјеђеним, некад тужним, некад радосним, некад кратким, некад дугим и благогољивим писмима, тако се бића оца Александра и оца Георгија раскривају више у тих осамдесетак писама, дописница, телеграма него у бесједама, чланцима, предавањима књигама. П. Гавриљук у свом зналачки написаном Предговору примјећује да она може да послужи и као увод у „Дневник“ оца Александра, с обзиром да му хронолошки и тематски претходи. Ипак, у преписци са Флоровским ми сусрећемо Шмемана који није само дубок мислилац и за живот око себе пријемчив богослов. У преписци и он и о. Георгије Флоровски показују једну људску страну која је у „Дневнику“, руком матушке Уљане, ипак „омивена“: поред богословских планова и коментара, бодрења у конкретним животним и црквено-животним ситуацијама, преписка свједочи и сасвим ситну, готово трачарску стварност руске (и свеправославне) емиграције и њих својице самих. Напоредо са озбиљним и дубоким примједбама о судбини Цркве и њеном свједочењу на „Западу“, стоје ситнодушни подсмјеси „Карловчанима“ (теолозима и јерархији РзПЦ) и одмах до њих: практичне напомене о путовању преко Атлантика и топли, пријатељски поздрави. Опет: и такви, нецензурисани, о. Александар и о. Георгије јесу Шемаман и Флоровски.
      Основни животни и „литерарни“ сиже њихове преписке могао би да се сажме врло једноставно. Флоровски зове Шмемана да му се придружи на Богословском факултету Св. Владимира. Шмеман начелно прихвата. Флоровски инсистира да Шмеман што прије дође. Шмеман из породичних разлога одуговлачи. Шмеман долази на Академију Св. Владимира, постаје „продекан“ – и ту се, са неколико полуслужбених телеграма написаних на енглеском језику, 1955.г. њихова преписка завршава, све до горе наведеног писма (из 1968). Међутим, у њој има толико суштинске трагичности која ће довести до њиховог каснијег неспоразума да се читалац мора запитати оно основно питање питање које смо засигурно поставили себи у амбисима бивших пријатељстава: како је могуће да се два људска бића у исто вријеме тако добро, потпуно и једнодушно разумију и тако потпуно и трагично разилазе? Флоровски је кроз двоја ранија писма нестрпљив: он инсистира на Шмемановом што ранијем доласку – док Шмеман мора да води рачуна о својој четверочланој породици, али и тасту и ташти, и још о много чему. У једном моменту односи већ слуте каснију трагедију: Флоровски оптужује Шмемана да заправо о одласку у Америку размишља „сједећи на двије столице“, што Шмемана поврјеђује, жалости. Већ ту слутимо једну драматичну пукотину, мимоилажење. Ипак, осјећај да је богословски и црквени задатак који је пред њима важнији од међусобних размирица и неспоразума наставиће да их води заједничким путем: о. Александар долази у Америку, коначно се остварује сан двојице пријатеља.
      И у остварењу сањаног, немогућег, чеканог, у том досањаном почетку почињу да испливавају све разлике које ће на крају довести до трагедије удаљавања и разлаза. Шмеман постаје „продекан за студентска питања“ (тј. „инспектор“) Академије Св. Владимира. Једно његово писмо из 1952.(на које нам се није сачувао одговор о. Георгија, ако га је уопште у виду писма и било) већ назначава оно што ће постати велика тема њиховог будућег неразумијевања и сукоба: о. Александар напомиње о. Георгија да су педагошке методе засноване само на „систему захтијева, пријетњи и санкција“ најприје „неефикасне“. „Можете натјерати човјека присилом да уради много шта ли то га неће васпитати. Захтијевати се може и потребно је, али само ако су човјеку остављене могућности да оно што се од њега захтијеа и испуни“[3]. Флоровски је сматрао да би одговарајућа дисциплина, апсолутна посвећеност студената и понешто репресивнији систем могли да доведу до резултата какве он жели да види. Код о. Александра са временом се уобличава скептичност не само према педагошким методама у Св. Владимиру, него и према спремности Цркве да један такав систем прихвати и да му нађе смисао у свом бићу. У једном од својих писама о. Георгију он пише:
      „За посљедње три године ја сам дошао до закључка да Православна Црква у њеном садашњем стању уопште није дорасла до праве богословске школе. У Паризу је била „илузија“, али подршке од стране Цркве било је управо тако мало колико је и овдје. У Грчкој, када би држава престало да издржава богословске факултете и предала их архијерејима, брзо би их претворили у „пастирске школе“. Чак и код наших најбољих људи идеја о богословском раду без материјалних интереса, о увођењу у „разум Истине“, о стварању истинске културе – не одзвањају у души, па стално морамо да се правдамо нечим другим… Ево и сада пишем Увод у литургијско богословље, нешто доказујем – али коме? Нејасно. Можда би имало смисла стварно пред лицем цијеле Цркве поставити питање право у очи: „желите ли или не желите праву богословску школу“ – а затим умити руке. А „умити руке“ значи направити приватни центар за православно богословље, попут Dumbarton Oaks, без свеопште потребе да се било коме доказује да богословље може бити и корисно. Знам да су све то засад маштарије – али човјек се ужасно умори од вјечите зависности од некога коме у суштини нису потребан…“[4]
      Горке ријечи. Некада и данас. Парадокс животних и педагошких путева састоји се у томе да је о. Георгије Флоровски, након већ отвореног неразумијавања између њега, студената и највећег дијела професорског колегијума Академије Св. Владимира своје „најсрећније године“ нашао као професор Универзитета Принстон, док је о. Александар 1962. постао декан Академије св. Владимира и до своје смрти морао самом себи да поставља питање васпитања и образовања за богословље у средини у којој је оно углавном појмљено као занимање чудака, оправдање прошлости и декорација пред „свијетом“. У том разлазу између Академије Св. Владимира и о. Георгија Флоровског имао је учешћа и о. Александар, мада, по свједочењу еп. Јована (Шаховског), Шмеман није био ни изблиза једини разлог за одлазак Флоровског са Академије Св. Владимира.
      „Јака индивидуланост оца Г. Флоровског шкодила је његовим public relations. У њему су још киптале „страсти“ и, неволећи компромисе, он понекад није видио разлику између њих и уважавања мисли другог човјека.“ [5]
      Од те 1955.до 1968.године немамо писама. Прекидају се односи о. Георгија и о. Александра. Данас не можемо знати да ли би се онај Шмемамов одмак од „хришћанског хеленизма“ и „византинизма“ икада десио да се о. Александар није одмакао од о. Георгија. Да ли бисмо данас имали и план „повратка Оцима“ Флоровског и потребу да и у свеопштем „повратку Оцима“ уочавамо танку границу идеологизације и идеализације – оно што дугујемо Шмеману? Да ли уопште у трагедијама наших изгубљених пријатељстава, братстава, очинстава и свих других љубави постоји било какав „план“ који не би био банално фаталистичко свођење свега на оријенталну мудрост о томе да је све „због нечега добро?“ Јер, та оријентална мудрост је у својој сржи нељудска. Она подједнако оправдава и у усту раван своди оно најбаналније и оно најдубље у човјековом животу и бићу. Она подразумијева презир и према изгубљеном пријатељству (у коме смо били и даље можда јесмо свом душом) и према сузи сваког дјетета. Можда није све добро. Можда се из бола због изгубљеног пријатељства, због изгубљеног комадића душе може родити само понеки коријен нове потраге за смислом, понеко ново свједочанство наше потраге за изгубљеним Другим, за изгубљеним Једним. Можда је ту потрагу могуће изразити и као богословље. Али нама је потребан онај Други, потребно васкрсење односа и самог човјека. Коначна доброта свега створеног остаје управо у „вјечности Христовој“, тамо гдје ју је у своме писму из 1968. о. Александар тражио.
      О. Георгије није одговорио на писмо из 1968. Марија Воробјова, његов лични секретар, свједочи да је у својим посљедњим данима о. Георгије био дементан. Наизмјенично би, ипак, дошао свијести и тада би тражио да му доведу блиске и драге људе. У једном од таких момената, усправио се на постељи, погледао на људе око себе и на руском рекао: „И Шмемана, свакако, зовните га овамо!“[6] Нису га звали.
      Да бисмо опростили овдје и сада, можда је стварно потребна само вјечност Христова, заборав на који често нисмо спремни док не постане касно и памћење само онога што је вриједно вјечности. Можда је заборав увод у њу. И зато је заборавити тако тешко.
      Царство Христово – мјесто гдје ћемо се срести, мјесто гдје ћемо дочекати сва неодговорена писма.
       
       
      [1] У питању је 75 година од рођења оца Георгија Флоровског.
      [2] Прот Александр Шмеман – Прот. Георгий Флоровский, Письма 1947-1955 годов, Подготовка текста, публикация, составление и комментарии Павла Гаврилюка, Москва, Издательство ПСТГУ, 2019. Захваљујемо колегама са Православног свето-Тихоновског Универзитета хуманистичких наука из Москве на поклоњеном примјерку ове изврсне књиге.
      [3] Писмо од 22.2.1952, стр. 339.
      [4] Писмо од 2.7.1954, стр. 362.
      [5] Свједочење из писма Еп. Јована упућеног Ендрју Блејну 7.12.1982. – нав. у предговору (Предисловие) П. Гавриљука, нав. књига, 87.
      [6] Свједочење М. Воробјовој које се чува у личној архини Е. Блејна – П. Гавриљук, нав. дјело, 98.

       
    • Од Поуке.орг инфо,
      The Rt. Rev. Dr Georges Florovsky
      Department of Philosophy
      Princeton University
      Princeton
      N.J. 40584
      29.октобар 1968. г.

      Свјатослав Владика, Исцјељење раслабљеног
      Драги оче Георгије,
      Не знам да ли ћете одговорити на ово писмо или не, али у овим данима Вашег јубилеја[1], желио бих да знате да у току ових дугих година није било дана када нисам мислио на Вас и нисам се молио Богу да Он Сам – ими же ведает путами [само Њему познатим путевима] – учини чудо побједе над свиме „људским, исувише људским“ што се показало тако трагичним у нашим односима. Вјерујем цијелом душом да, ако не „въ мipѢ семъ“ [„у свијету овоме“], а онда у вјечности Христовој, dans la douce pitie` de Dieu [по благој милости Божијој], ми ћемо постати ближи један другоме него многима који су, можда из незнања, али ипак доливали уље на ону непотребну и бесмислену ватру. А да ли је то немогуће у овом животу? Желим да знате да за мене, ма колико да будем живио, не може бити веће радости од обнављања – у Христу и благодаћу Христовом која све омива, све побјеђује, оних односа који су, у својој најсуштинскијој дубини на Њему самом, вјерујем, и били основани. Да ли ће се то десити или се неће десити, остављам Вама да одлучите, јер у свему ономе што се тиче мене, ја сам спреман у било ком тренутку, по Вашој процјени, да учиним све оно што бисте Ви сматрали неопходним.
      У Христу,
      Александар Шмеман
      575 Scarsdale Road
      CRESTWOOD N.Z. 1070[2]
      Тако се завршава преписка између оца Георгија Флоровског и оца Александра Шмемана. Потресан, трагичан тон писма оца Александра одјекује на свељудском плану – и да нису у питању двојица из реда најзначајнијих православних богослова ХХ вијека, свако од нас би се запитао: каква се међуљудска драма у зјеници Христовој морала догодити да послије „ових дугих година“ отац Александар напише оцу Георгију овакво писмо?
      Преписка коју су водили ова двојица великих богослова јесте једно од најпотреснијих богословских штива савремене православне теологије. Управо као што нам се лице Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова понекад више открива у њиховим некад уврјеђеним, некад тужним, некад радосним, некад кратким, некад дугим и благогољивим писмима, тако се бића оца Александра и оца Георгија раскривају више у тих осамдесетак писама, дописница, телеграма него у бесједама, чланцима, предавањима књигама. П. Гавриљук у свом зналачки написаном Предговору примјећује да она може да послужи и као увод у „Дневник“ оца Александра, с обзиром да му хронолошки и тематски претходи. Ипак, у преписци са Флоровским ми сусрећемо Шмемана који није само дубок мислилац и за живот око себе пријемчив богослов. У преписци и он и о. Георгије Флоровски показују једну људску страну која је у „Дневнику“, руком матушке Уљане, ипак „омивена“: поред богословских планова и коментара, бодрења у конкретним животним и црквено-животним ситуацијама, преписка свједочи и сасвим ситну, готово трачарску стварност руске (и свеправославне) емиграције и њих својице самих. Напоредо са озбиљним и дубоким примједбама о судбини Цркве и њеном свједочењу на „Западу“, стоје ситнодушни подсмјеси „Карловчанима“ (теолозима и јерархији РзПЦ) и одмах до њих: практичне напомене о путовању преко Атлантика и топли, пријатељски поздрави. Опет: и такви, нецензурисани, о. Александар и о. Георгије јесу Шемаман и Флоровски.
      Основни животни и „литерарни“ сиже њихове преписке могао би да се сажме врло једноставно. Флоровски зове Шмемана да му се придружи на Богословском факултету Св. Владимира. Шмеман начелно прихвата. Флоровски инсистира да Шмеман што прије дође. Шмеман из породичних разлога одуговлачи. Шмеман долази на Академију Св. Владимира, постаје „продекан“ – и ту се, са неколико полуслужбених телеграма написаних на енглеском језику, 1955.г. њихова преписка завршава, све до горе наведеног писма (из 1968). Међутим, у њој има толико суштинске трагичности која ће довести до њиховог каснијег неспоразума да се читалац мора запитати оно основно питање питање које смо засигурно поставили себи у амбисима бивших пријатељстава: како је могуће да се два људска бића у исто вријеме тако добро, потпуно и једнодушно разумију и тако потпуно и трагично разилазе? Флоровски је кроз двоја ранија писма нестрпљив: он инсистира на Шмемановом што ранијем доласку – док Шмеман мора да води рачуна о својој четверочланој породици, али и тасту и ташти, и још о много чему. У једном моменту односи већ слуте каснију трагедију: Флоровски оптужује Шмемана да заправо о одласку у Америку размишља „сједећи на двије столице“, што Шмемана поврјеђује, жалости. Већ ту слутимо једну драматичну пукотину, мимоилажење. Ипак, осјећај да је богословски и црквени задатак који је пред њима важнији од међусобних размирица и неспоразума наставиће да их води заједничким путем: о. Александар долази у Америку, коначно се остварује сан двојице пријатеља.
      И у остварењу сањаног, немогућег, чеканог, у том досањаном почетку почињу да испливавају све разлике које ће на крају довести до трагедије удаљавања и разлаза. Шмеман постаје „продекан за студентска питања“ (тј. „инспектор“) Академије Св. Владимира. Једно његово писмо из 1952.(на које нам се није сачувао одговор о. Георгија, ако га је уопште у виду писма и било) већ назначава оно што ће постати велика тема њиховог будућег неразумијевања и сукоба: о. Александар напомиње о. Георгија да су педагошке методе засноване само на „систему захтијева, пријетњи и санкција“ најприје „неефикасне“. „Можете натјерати човјека присилом да уради много шта ли то га неће васпитати. Захтијевати се може и потребно је, али само ако су човјеку остављене могућности да оно што се од њега захтијеа и испуни“[3]. Флоровски је сматрао да би одговарајућа дисциплина, апсолутна посвећеност студената и понешто репресивнији систем могли да доведу до резултата какве он жели да види. Код о. Александра са временом се уобличава скептичност не само према педагошким методама у Св. Владимиру, него и према спремности Цркве да један такав систем прихвати и да му нађе смисао у свом бићу. У једном од својих писама о. Георгију он пише:
      „За посљедње три године ја сам дошао до закључка да Православна Црква у њеном садашњем стању уопште није дорасла до праве богословске школе. У Паризу је била „илузија“, али подршке од стране Цркве било је управо тако мало колико је и овдје. У Грчкој, када би држава престало да издржава богословске факултете и предала их архијерејима, брзо би их претворили у „пастирске школе“. Чак и код наших најбољих људи идеја о богословском раду без материјалних интереса, о увођењу у „разум Истине“, о стварању истинске културе – не одзвањају у души, па стално морамо да се правдамо нечим другим… Ево и сада пишем Увод у литургијско богословље, нешто доказујем – али коме? Нејасно. Можда би имало смисла стварно пред лицем цијеле Цркве поставити питање право у очи: „желите ли или не желите праву богословску школу“ – а затим умити руке. А „умити руке“ значи направити приватни центар за православно богословље, попут Dumbarton Oaks, без свеопште потребе да се било коме доказује да богословље може бити и корисно. Знам да су све то засад маштарије – али човјек се ужасно умори од вјечите зависности од некога коме у суштини нису потребан…“[4]
      Горке ријечи. Некада и данас. Парадокс животних и педагошких путева састоји се у томе да је о. Георгије Флоровски, након већ отвореног неразумијавања између њега, студената и највећег дијела професорског колегијума Академије Св. Владимира своје „најсрећније године“ нашао као професор Универзитета Принстон, док је о. Александар 1962. постао декан Академије св. Владимира и до своје смрти морао самом себи да поставља питање васпитања и образовања за богословље у средини у којој је оно углавном појмљено као занимање чудака, оправдање прошлости и декорација пред „свијетом“. У том разлазу између Академије Св. Владимира и о. Георгија Флоровског имао је учешћа и о. Александар, мада, по свједочењу еп. Јована (Шаховског), Шмеман није био ни изблиза једини разлог за одлазак Флоровског са Академије Св. Владимира.
      „Јака индивидуланост оца Г. Флоровског шкодила је његовим public relations. У њему су још киптале „страсти“ и, неволећи компромисе, он понекад није видио разлику између њих и уважавања мисли другог човјека.“ [5]
      Од те 1955.до 1968.године немамо писама. Прекидају се односи о. Георгија и о. Александра. Данас не можемо знати да ли би се онај Шмемамов одмак од „хришћанског хеленизма“ и „византинизма“ икада десио да се о. Александар није одмакао од о. Георгија. Да ли бисмо данас имали и план „повратка Оцима“ Флоровског и потребу да и у свеопштем „повратку Оцима“ уочавамо танку границу идеологизације и идеализације – оно што дугујемо Шмеману? Да ли уопште у трагедијама наших изгубљених пријатељстава, братстава, очинстава и свих других љубави постоји било какав „план“ који не би био банално фаталистичко свођење свега на оријенталну мудрост о томе да је све „због нечега добро?“ Јер, та оријентална мудрост је у својој сржи нељудска. Она подједнако оправдава и у усту раван своди оно најбаналније и оно најдубље у човјековом животу и бићу. Она подразумијева презир и према изгубљеном пријатељству (у коме смо били и даље можда јесмо свом душом) и према сузи сваког дјетета. Можда није све добро. Можда се из бола због изгубљеног пријатељства, због изгубљеног комадића душе може родити само понеки коријен нове потраге за смислом, понеко ново свједочанство наше потраге за изгубљеним Другим, за изгубљеним Једним. Можда је ту потрагу могуће изразити и као богословље. Али нама је потребан онај Други, потребно васкрсење односа и самог човјека. Коначна доброта свега створеног остаје управо у „вјечности Христовој“, тамо гдје ју је у своме писму из 1968. о. Александар тражио.
      О. Георгије није одговорио на писмо из 1968. Марија Воробјова, његов лични секретар, свједочи да је у својим посљедњим данима о. Георгије био дементан. Наизмјенично би, ипак, дошао свијести и тада би тражио да му доведу блиске и драге људе. У једном од таких момената, усправио се на постељи, погледао на људе око себе и на руском рекао: „И Шмемана, свакако, зовните га овамо!“[6] Нису га звали.
      Да бисмо опростили овдје и сада, можда је стварно потребна само вјечност Христова, заборав на који често нисмо спремни док не постане касно и памћење само онога што је вриједно вјечности. Можда је заборав увод у њу. И зато је заборавити тако тешко.
      Царство Христово – мјесто гдје ћемо се срести, мјесто гдје ћемо дочекати сва неодговорена писма.
       
       
      [1] У питању је 75 година од рођења оца Георгија Флоровског.
      [2] Прот Александр Шмеман – Прот. Георгий Флоровский, Письма 1947-1955 годов, Подготовка текста, публикация, составление и комментарии Павла Гаврилюка, Москва, Издательство ПСТГУ, 2019. Захваљујемо колегама са Православног свето-Тихоновског Универзитета хуманистичких наука из Москве на поклоњеном примјерку ове изврсне књиге.
      [3] Писмо од 22.2.1952, стр. 339.
      [4] Писмо од 2.7.1954, стр. 362.
      [5] Свједочење из писма Еп. Јована упућеног Ендрју Блејну 7.12.1982. – нав. у предговору (Предисловие) П. Гавриљука, нав. књига, 87.
      [6] Свједочење М. Воробјовој које се чува у личној архини Е. Блејна – П. Гавриљук, нав. дјело, 98.

       

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...