Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Oluje, zemljotresi, poplave i požari: Sve što treba da znate

Recommended Posts

107832352_66753558_10219668449930342_404

Jako nevreme, poput onog koje je pogodilo popularna grčka letovališta u jeku sezone, možemo sve češće da očekujemo, predviđaju meteorolozi.

U letnjoj oluji na severu Grčke, praćenoj gradom poginulo je sedam osoba, dok je 100 povređeno. Pričinjena je i velika materijalna šteta.

Nedelju dana pre velike oluje, grčke vlasti su zbog velikog požara evakuisale nekoliko sela na ostrvu Evija.

rošle godine, u požaru u oblasti istočno od Atine nastradalo je najmanje 70 osoba. Utvrđeno je da je požar izbio zbog ljudske nepažnje.

Kada se ovakve stvari dogode, mnogi se pitaju kako da zaštite sebe i članove porodice.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mobilni u ruci- hoće li me udariti grom?

Letnje vreme donosi i vremenske nepogode, koje često prati grmljavina, jaki vetrovi i grad.

Ukoliko shvatite da vam preti olujni vetar, potrebno je da obezbedite sve objekte koji mogu da odlete i povrede nekog, što znači da obezbedite prozore i spoljna vrata.

Savetuje se da izbegavate slavine u kupatilu i kuhinji, kao i radijatore jer su oni dobri provodnici.

Od udara groma je najbolje sakriti se u neki zidani objekat, ali ako vam kuća nije u blizini, ostanite u automobilu.

Nadstrešnica ili autobuska stanica nisu dobar zaklon, kao ni električni stubovi i visoko drveće.

Ali ako baš nemate gde da se sakrijete, bolje je da čučnete nego da legnete na zemlju.

Iako mnogi veruju da ste udaru groma „primamljiviji“ ukoliko u ruci imate mobilni telefon, ono čega treba da se klonite jesu fiksni telefoni.

Ukoliko grom udari u kuću, energija može da prođe kroz vodove i stigne do slušalice.

To znači da mobilni možete da koristite u kući, ali i ne da ih punite jer prejak napon može da ih ošteti, piše RTS.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kada gori, pozovite 193 i ostanite pribrani

požari u Grčkoj Getty Images Veliki požari desili su se u Grčkoj prošle godine

Ako vidite da se požar širi prema vašoj kući, savetuje se da ostanete pribrani i odmah pozove vatrogasce na 193.

U razgovoru treba da kažete jasno gde se nalazite, kao i gde je lokacija požara.

Vatrogasnoj jedinici će značiti da im ukažete na pravac širenja požara.

Ukoliko možete i sigurni ste da vam život nije ugrožen, sve zapaljive materijale koji se nalaze u blizini kuće, prebacite u zaštićeno mesto, kako se požar ne bi proširio.

Zatvorite gas ili gorivo i upalite svetla napolju kako bi se povećala vidljivost kroz dim.

U slučaju da je požar blizu kuće u kojoj se nalazite, nemojte je napuštati ukoliko niste u potpunosti sigurni da se bezbedno sklonite.

Mogućnost preživljavanja u stambenim objektima koji su izgrađeni od nezapaljivih materijala je velika.

Sve prozore i vrata blokirajte mokrim tkaninama i sklonite zavese sa prozora, a nameštaj pomerite ka sredini sobe, odnosno dalje od prozora.

Okupite članove porodice na jedno mesto i potrudite se da imate vode, baterijske lampe.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Poplave se mogu dogoditi svuda

poplava u Kotežu BBC Poplava u Kotežu

Pre svega tokom perioda kada nema poplava, ponašajte se odgovorno i ne bacajte otpad u reke, potoke i kanale i ukoliko primetite da ga ima, pozovite komunalne službe da ga očiste.

Ako živite u mestima gde su poplave česte, trudite se da budete pripremljeni.

Imajte spreman ranac sa ličnim dokumentima, baterijsku lampu, kabanicu za kišu, odeću i duboku obuću, po mogućstvu gumene čizme.

Ukoliko odlučite da napustite kuću, ugasite glavni osigurač u kući. Nemojte ulaziti u automobil u poplavljeno područje. Ako voda krene oko kola, napustite ih i potražite bezbedno mesto.

Savetuje se da se ne ide kroz vodu koja se kreće, jer i kretanje kroz vodu od 15 centimetara može da izazove pad. Uzmite neki štap, kako bi proverili dubinu vode i čvrstinu tla pod vodom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako počne da „ljulja“ nemojte da bežite

Zemljotresi se dešavaju i češće nego što mislite. Iako je veliki broj slabijeg inteziteta, zemljotresi se ne mogu predvideti.

Kada počne, pomaže da stanete kod dovratnika i mesta gde su noseći zidovi u kući. Savetuje se da pokrijete lice i glavu rukama i da se udaljite od prozora, spoljnih zidova i vrata, odnosno bilo čega što može da padne.

Istraživanja su pokazala da su najviše povreda ljudi dobili dok su izlazili iz zgrade za vreme potresa.

Tako da ostanite u kući dok se zemljotres ne umiri i dok ne bude bezbedno da izađete.

Dok potres traje, ne ulazite u lift, ne silazite niz stepenice i ne izlazite na terasu.

Ukoliko ste na nekom javnom mestu gde ima mnogo ljudi, držite se podalje, jer masa u panici može da vas ponese ka izlazu.

Ako ste na otvorenom, savet je da se sklonite od ulične rasvete, električnih kablova i zgrada, jer na vas mogu pasti dimnjaci, crepovi, staklo s prozora.

Brojevi hitnih službi

  • Vatrogasci- spasioci 193
  • Hitna pomoć 194
  • Policija 192
  • Republički centar za obaveštavanje 1985
  • Evropski broj za vanredne situacije 112

https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/oluje-zemljotresi-poplave-i-pozari-sve-sto-treba-da-znate/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Justin Waters,
      Hari je obišao BUKVALNO sve zemlje sveta i za "Blic" kaže da najviše voli Srbiju: Naučio sam srpski u INAT NATO BOMBAMA
      Hari Micidis važi za najvećeg svetskog putnika, jer ne samo da je posetio sve zemlje na svetu, već je obišao i najviše njihovih regiona. Ipak, od svih zemalja najdraža mu je Srbija koju poznaje bolje od prosečnog Srbina. O tome zašto je zavoleo Srbiju, ali i brojnim neobičnim iskustvima govorio je za "Blic"
      Kada ste otkrili strast za putovanjima i odlučili da posetite sve zemlje na svetu?
      Rođen sam u Londonu od oca Grka i majke iz Južne Afrike, odrastao sam u Atini. Moji su takođe voleli da putuju, a inače sam od prvih godina života obožavao avione i uvek bio srećan kad bismo negde odleteli. Kad je došlo vreme da počnem da živim onaj normalni "punoletni" život, nešto mi nije bilo u redu. Kako da 40 godina života provedem radeći nesto sto mozda i ne volim? Najviše sam voleo da letim i da otkrijem nova mesta. Pre nekoliko godina sam odlučio da život posvetim putovanjima i uspeo sam da se time i bavim. Postepeno sam sve više putovao – 2003. godine sam uspeo da kročim u Avganistan, i nakon toga mi je postao jasno da nije nemoguće posetiti sve zemlje sveta.
      Koja je zemlja bila prva koju ste posetili?
      Zvanično Grčka, s obzirom na to da sam se rodio u Londonu. Ali kasnije, recimo kad sam krenuo da posetim čudnije zemlje, rekao bih da je Moldavija prva bila, 2000 godine. Bio sam jedini putnik u avionu, inače punog prelepih devojaka, koji nije bio iz Moldavije!
      Kako ste finansirali svoja prva putovanja?
      Radio sam kao profesor engleskog i onda kao profesor menadžmenta. Sve se svodilo na to da dobro upravljam svojim finansijama. Ljudi misle "čoveče ovaj mora da je jako bogat" ali morao sam se dosta toga odreći da mogu da putujem kao što sam putovao.
      Gde ste imali najbolja, a gde najlošija iskustva?
      Obično su najbolja iskustva vezana za ljude. U zemljama gde je doček bio dobar, gde su ljudi najviše srdačni ili uljudni sam se osećao najbolje. Naravno da je jako važna komunikacija i u nekim zemljama može lako doći do sporazuma zbog jezika. U svakom slučaju, mislim da mi je Iran ostao u sećanju kao nezaboravno iskustvo posto sam upoznao ljude preko "kaučsurfinga" i odmah su me prihvatili kao deo ekipe. Mislimo da su tamo jako konzervativni, ali to uopšte nije tačno, normalno smo išli na kafu, muškarci i devojke, svi zajedno, a onda smo išli na kuglanje, nisam mogao da verujem ! Osim bogate istorije i kulture, dakle, u Iranu putnik apsolutno mora da upozna lokalne ljude, da priča s njima, i to je najlakše kad neko putuje sam, znači ne u okviru organizovane ture.
      Rekao bih da je najteže bilo tamo gde je zaista opasno i tamo gde su i sami lokalni ljudi oprezni ili uplašeni. U Centralnooafričkoj Republici, gde sam bio u dva navrata, nema mnogo da se vidi i radi, a policija je korumpirana tako da će vas zaustaviti na ulici bez razloga, samo zbog toga sto niste crnac, tražiće od vas "poklon" i ukoliko ništa ne ponudite, naći će razlog da vam pravi probleme, i možda je još gore ukoliko nešto i date. Ne znam ko bi hteo da turistički ide u takvu zemlju, ali ja sam morao, mislim, ili idem svugde ili ne.
      U kojim zemljama ste proveli najviše vremena i zašto?
      Osim Grčke i Engleske, koji su mi "matične" zemlje, i Svajcarske i Finske, gde sam neko vreme radio na univerzitetima, najviše sam vremena proveo u Srbiji. Zašto ? Pošto mi je Srbija omiljena zemlja u srcu.
      Rekli ste da je Srbija Vaša omiljena zemlja i da ste zato naučili i srpski jezik. Zašto baš Srbija?
      Jako je teško objasniti svoja osećanja kad sam u Srbiji. Prvi put sam ušao u zemlju '98 godine kad je sve bilo jako teško kod vas. Došao sam bez vize (nisam ni znao da mi viza i treba) "švercerskim"autobusom iz Sofije. Za normalnog neiskusnog putnika kao što sam u to vreme bio, iskustvo je bilo kao da sam na drugoj planeti. Na granici su me carinici zaustavili, a onda putnici navijaju za mene, nešto tipa ‘pustite čoveka’, u to vreme nisam znao srpski niti šta se desava ali srećom je jedan od saputnika bio radio na Kritu i znao nešto grčkog. Na kraju su mi vadili tranzitnu vizu na 5 dana, a onda ulazimo i negde blizu Pirota vozač mora da jede i zaustavimo se u neki konak. A odjednom izlaze svirači i počinju da pevaju, putnici srećni pošto su uspeli nesto da švercuju, a ja gledam sa nevericom onu toplu atmosferu, muziku, nošnju svirača, sve mi je bilo kao iz nekog starog filma. U tom trenutku me je obuhvatila neka emocija koju nosim u srcu do danas, 21 godinu kasnije. Odlučio sam da se pridružim narodu i da učim kulturu i naučim jezik. Naredne godine je došlo do bombardovanja a ja sam dodatno prkosio zbog nepravde tako da sam se dodatno trudio, svakodnevno učio jezik. Od 2000. godine dolazim svake godine bar jednom godišnje, obišao sam skoro sve delove Srbije, svaki put je više volim. Smatram da je zemlja raznolika, jug i sever kao da nisu ista zemlja, čini mi se da uprkos svim problemima i izazovima Srbija je mozda najautentičnija zemlja u Evropi.
      Neću nikad zaboraviti jednom prilikom kad me je zaustavila policija na putu u vrnjačku banju. Osim iznenađenja što pričam srpski, još su se više čudili kad su me pitali "čime se bavite" a ja odgovorim "putnik sam". Uspeo sam da se izvučem bez kazne! 
      Koliko puta ste bili do sada u Srbiji i šta ste sve videli tamo?
      Imam tačne statistike, granicu Srbije sam presao 94 puta ali računam svaki prelaz, i često sam u jednom putovanju posetio i zemlje u okolini. U svakom slučaju video sam mnogo više nego prosečan Srbin, od Tršića do Palića, od Leskovca do Đerdapa, sve veće gradove. Mnogo volim Vrnjačku Banju. Kad sam video da je Stiven Sigal postao počasni drzavljanin Srbije pitao sam se, što ne ja! Nepravda! Ali u svakom slučaju uvek ću se vratiti i provesti više vremena u vašoj predivnoj zemlji.
      Kako ste naučili srpski jezik i da li Vam je bilo teško?
      Bogami, teško je bilo. Kad sam počeo da učim, živeo sam u Finskoj. U biblioteci sam našao staru Lingvafon metodu za učenje srpsko-hrvatskog iz ’74 godine. Ponavljao sam tekstove slušajući kasete. Kad sam završio metodu, kupio bih novine i zabeležio bih nepoznate reči. Na početku sam počeo sa latinicom ali onda sam se opredelio za čirilicu, i naročito pisana ćirilica je jako teška za učenje ali sam bio uporan. 2002 godine sam pohađao letnju skolu srpskog jezika i kulture u Novom Sadu i već sam bio najjači đak tamo. Verujem da sam jezik naučio koliko dobro mogu s obzirom da ne živim u Srbiji i da retko pričam jezik. Ali nikad se ne zna – pre mesec dana sam bio u Pakistanu i u jednom od najglavnih drevnih mesta (Takt-e-Bag, čuveni stari budistički hram) sam bio jedini turista dok se nije pojavio još jedan lik. Pričamo, on mi kaze ‘Austrijanac’, ja mu kažem ‘Britanac’, rukujemo se, svaki ide svojim putem ali na kraju se opet vidimo kod izlaza a ja mu kažem, s obzirom da nema turista u Pakistanu, ajde da se nađemo u Islamabadu na večeri, daj mi mejl. Kaže mi ‘težak je, nećes ga pamtiti’. Kazem ja ‘hoću’ a on počinje ‘P A V L O V I Ć.’ a ja ga zaustavim i odmah krenem da pričam srpski. Proveli smo dva dana zajedno pričajući srpski u Pakistanu. Neverovatno.
      Planirate li uskoro opet da posetite Srbiju?
      Bio sam u Srbiji početkom maja i posetio sam Kuću cveća, svima bih preporučio! Nadam se da ću uspeti da dođem još jednom ove godine, imam gomilu prijatelja koji me čekaju.
      Da li ste imali neke predrasude prema pojedinim državama pre nego što ste ih posetili i da li ste možda posle putovanja promenili mišljenje o njima?
      Pokušao sam da nemam mada je to prilično teško ali sam po prirodi dosta širokouman i tolerantan. Mislim da sam imao negativan dojam o Saudijskoj Arabiji pre no što sam video tu zemlju. Ipak, uvek uspevam da vidim pozitivne stvari svega. Jeste da je zemlja bila nešto čudna, ali je ipak dobro organizovana, ljudi su uvek bili uljudni i od pomoći, hrana dobra, sve funkcioniše… znači ipak imam dobre uspomene.
      U koje zemlje Vam je bilo najteže da uđete?
      Imao sam sreću. Kad čujem priče nekih ‘kolega’ putnika kako su se mučili da vade neku vizu, shvatam koliko je meni bilo lako. Gorepomenuta Saudijska Arabija je teška pošto nema turističke vize ali sam zato uspeo da puta da nađem sponzora i da lako dobijem poslovnu vizu. Ekvatorijalna Gvineja mi je bila najteža viza Ii zato je bila i poslednja nezavisna zemlja što sam posetio, u martu 2008. godine. Nakon dosta meseci potrage, našao sam čoveka koji je radio u firmi koja je tamo imala poslove i on mi je pomogao, poslao mi je poziv, i gotovo.
      Kako ste se odlučili da napravite sajt Nomad Mania, koji okuplja svetske putnike?
      Iskreno, mislim da je meni bila potrebna konkretna motivacija da više putujem. Kad sam "završio" sve zemlja sveta, bio sam presrećan ali sam ipak imao osećaj praznine, tipa ‘sta sad’. NomadMania (www.nomadmania.com) je spisak mnogo veći od spiska zemalja pošto podelimo zemlje na mnogo više, tako da smatramo da ima 1281 regija na svetu. E, to je već veliki izazov! Inače, kad sam krenuo sa projektom nisam znao skoro nikoga u svetu svetskih putnika, tako da je i to bio cilj, da imamo način da se bolje upoznamo, da se prijateljski takmičimo, ali i da zajedno putujemo. U tome smo uspeli, sad ponekad putujemo u malim grupama.
      Osmislili ste listu svih svetskih regiona, kako ste to uradili?
      Pojam je jednostavam – skoro svaka zemlja zasluzuje najmanje dve regije. Čak i male poput Slovenije ili Crne Gore. Ali ako Sloveniji damo dve, onda koliko treba Hrvatskoj? Francuskoj? Kini? Vodimo računa ne samo o veličini zemlje nego i o broju stanovnika, kulturnom bogatstvu, ekonomskoj ulozi u svetu i broju turista. Onda želimo da svaka zemlja dobije regija koliko zaslužuje. Najveći broj ima Rusija, 93 regije, i onda SAD 75, Kina 60 i tako dalje.
      Koliko ste regiona do sada posetili?
      Malo mi je neprijatno pošto sam osnivač sajta (mada sam sarađivao sa dosta ljudi kad je spisak regija napravljen) pošto vodim na rang-listi, posetio sam do danas 1189 regija, znaći, ostaju mi 92. Ne znam da li ima nekoga koji je posetio više, a nije registrovan kod nas. ‘Normalni’ ljudi, koji dosta putuju, retko će posetiti više od 150 regija a čak i iskusni putnici teško nadmašuju 700. 
      Kako najviše volite da putujete, sami ili u društvu?
      Kako kad. Najiskrenije, malo sam vuk samotnjak. Osećam da više vidim, više učim, kad sam sam, a inače onda mogu lakše upoznati lokalne ljude. Kad imam drustvo često pričamo, što znači da nismo usredsređeni na cilj. A onda ponekad mora da dođe i do kompromisa, neko ne voli recimo muzeje, drugi ne voli da previše pešaci kad je vruće, treći nije ranoranilac i onda izgubimo vremena itd…
      Šta biste posavetovali ljudima koji žele da obiđu čitav svet?
      Prvo – moguće je. Ne treba biti bogat, uvek ima načina, jedino morate imati želju, radoznalost i da ne slušate druge kad vam kažu da ne može ili da ste ludi (do sad ima oko dve stotine ljudi koji je obišlo sve zemlje sveta, sigurno nismo svi ludi). Takođe bih rekao – ako ne poznajete sopstvenu zemlju, nemojte ići dalje. Kad putujete bićete neka vrsta ambasadora vaše drzave tako da morate da vidite sve što ima i da razumete istoriju, razlike u kulturi među regijama itd. Moji prijatelji u Srbiji često hrle u inostranstvo i nemaju nikakvu želju da obilaze meni prelepu Srbiju. Greška ! Blizu vas ima puno toga da se vidi i radi ! Ako živite u Beogradu – ko od vas je posetio vaš odličan muzej automobila u samom centru grada?! Niste ni znali da postoji, zar ne?
      Izvor: BLIC.NET
    • Од Vesna Milovic,
      Knjiga o malom aparatu Zaper-u dr. Hilde Klark, uz koji je moguće potamaniti sve parazite u organizmu, ma gde se nalazili. Tu su i njeni recepti za preparate koji se uz Zaper koriste (karanfilić, orah, pelin)... i mnogo više od toga. 
    • Од Милан Ракић,
      Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

      Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine.
      Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin.

      „Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu.
      Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić.
      Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.

    • Од JESSY,
      Ljubinka Nedić, nastavnica engleskog u jednoj srednjoj školi u Srbiji, privukla je ogromnu pažnju javnosti kada je nedavno na ličnom blogu objavila tekst pod naslovom"„Deca koju su pojeli skakavci".
        Foto: ProfimediaUstati protiv zaglupljivanja dece Ispovest je napisala podstaknuta velikom promenom koju je primetila kod svojih đaka.
        „Teško mi je da započnem ovaj tekst, jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina“, počinje svoju ispovest iz učionica Ljubinka Nedić.
      Ona se, kako piše, već godinama bori sa činjenicom da „iz generacije u generaciju kod đaka raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost“.
      "Pomislim - promenilo se društvo... onda se setim da je priroda ipak jača od društva... Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet... kada, ako ne kada ima 15, 17 godina?", pita se Nedićeva.
      Unapred se izvinjava roditeljima, svesna da je reč o ljudima koji su se u tinejdžerskom dobu borili sa nemaštinom, ratom, demonstracijama i opštim padom svih vrednosti.
      "Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz učionicu prošlo verovatno preko 1.000, i ne mogu da ne vidim promenu koja mi se odvija pred očima. Pre neki dan sam (đake) pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac ne bi bio problem. Saznala sam jedino da nemaju snove", napisala je nastavnica.
      Uzrok ovoj otupelosti kod đaka tražila je u školstvu, koje je proteklih godina pretrpelo vrtoglave promene.
      "Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti... Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka."
    • Од Милан Ракић,
      Vikend analiza Jasmine Lukač-Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti.

      Da je ljudima koji su koliko zimus demonstrirali protiv vlasti neko rekao na šta će to sada izgledati, većina ne bi verovala. A izgleda kao dvostruki potpuni neuspeh – i političara u liku Dragana Đilasa i građanske javnosti u liku Jove Bakića.
      Potpuni neuspeh jer koliko u decembru više desetina hiljada ljudi je izašlo na ulice zbog krvave glave Đilasovog potpredsednika Borka Stefanovića. U junu zbog tri okrvavljene glave studenata iz Novog Sada jedva da se okupilo više stotina ljudi.
      Priča o prebijanju političkih neistomišljenika neslavno je potrošena, kao što su Saša Janković i Saša Radulović pre dve godine neslavno uništili priču o izbornoj krađi. I kao što tri godine ranije Ne davimo Beograd nije uspeo da od protivnika urbanističkog nasilja i mafijaške gradnje izraste u ozbiljnu političku snagu.
      Uzalud je sada neprestano ponavljanje poruka o nasilju nad neistomišljenicima. Raskorak između očekivanja i ishoda je toliko nesrećno veliki da dovodi samo do prihvatanja situacije.
      Drugi nivo poraza koji se tiče građanske javnosti se ogleda u slučaju Jove Bakića – nakon toliko reči o ogromnom dometu protesta na planu oslobađanja od straha, svesti o ugroženim političkim slobodama, nakon javnih peticija i izjašnjavanja univerzitetskih profesora, stvar se vratila na šta?
      Na saslušanje Bakića u policiji u svojstvu građanina, zbog intervjua u kome je rekao da se u Radioteleviziju Srbije ne upada bez dugih cevi.
      Koliko u februaru zbog Bakićevog saslušanja u policiji možda bi na ulice Beograda izašlo više od 50.000 ljudi, koliko ove subote pet hiljada bi predstavljalo neverovatan uspeh. I to uz navođenja svih mogućih razloga, kao što su ispitni rokovi za studente, raspust, velike vrućine i slično.
      I Dragan Đilas i Jovo Bakić kao ličnosti paradigmatične za protest mogu sami sebi za zahvale za poraz, priznali to ili ne. Prvi, jer se i dalje ne obraća građanima, koliko Vučiću samom, a i drugi iz istog razloga.
      Za razliku od njih, Vučić se jedino i isključivo obraća ne kamerama, ne građanskoj javnosti, niti protivniku Đilasu i drugima, već građaninu, prosečnom stanovniku Srbije, šta god o njemu u sebi mislio.
      Obraća se osobi koja nosi obuću od 2000 dinara, majicu od 500, koja krpi kraj s krajem, i koja je u stalnom očekivanju nekog sloma. Iznimno, Vučić se obraća i stranoj javnosti, ali pazeći da ne poremeti svoju glavnu publiku.

      Foto: BETA
      I zato je prvo što je Vučić uradio, ako se sećamo, kada su protesti počeli, bilo da se izravno obrati onima koji su demonstrirali, i da isključi druge političare kao suvišne.
      Jer, politički protest može da ima kao zahtev samo promenu vlasti, bilo da hoće vanredne izbore, bilo pre toga ostavke najviših zvaničnika, ali tu svakako moraju biti dve grupe političara koje se oko toga bore.
      Međutim, ako protest zovemo građanski to znači da se može tražiti svašta – smanjenje poreza, otkrivanje izvršilaca nekog zločina, ili rešavanje duga u švajcarskim francima.
      Kada su se na kraju Vučić i građani dogovorili da je protest ovo drugo, i Đilas i Savez za Srbiju su se upodobili tom okviru – tražeći svoja građansko-partijska prava u vezi sprovođenja izbora.
      I saveznici su prosto priznali poraz – da samo traže svoja prava od Vučića, da ga ne smenjuju, ali će to jednom sigurno uraditi. Jednom – kada?
      Posle onoliko usijanih govora na trgovima Srbije i dizanja lestvice očekivanja, posle onoliko zaklinjanja da je stvar još malo pa rešena.
      I, pošto se većina ljudi ne može toliko sekirati oko izborne procedure i medija, koliko političari, na kraju više nije imao ko da demonstrira.
      A izjave tipa da su demonstracije maraton a ne sprint, bile su vrh debakla. Njima su vođe protesta svoje pristalice “mamuzale” na, u dlaku isti način kao i vrh Srpske napredne stranke svoje, jer i naprednjaci obećavaju svojima kad ih dovoze na mitinge, bolju budućnost u nekom dugom maratonu, koji nije kratka trka.
      I kada je konačno glumac i član DS Branislav Lečić otvoreno rekao da protesti više nemaju smisla, onaj ko je iz Saveza za Srbiju ili van njega, izvršio pritisak da povuče tu izjavu, učinio je toj grupaciji medveđu uslugu.
      Naterao je Savez za Srbiju da najotvorenije pokaže kako osim tog protesta u nestajanju nemaju ništa drugo da pregrme do proleća i izbora 2020.
      Da li su stvari mogle biti drugačije? Da li je Jovo Bakić i javnost koju predstavlja mogla da izvrši drugačiji, bolji uticaj na minuli društveni tok? Na čemu Bakić temelji prizivanje Revolucije karanfila, navodeći primer kada su protugalski oficiri izvršili vojni puč u tom intervjuu za NIN koji je morao da objašnjava “korektnim” policajcima?
      Da li Bakić ima priliku da razgovara sa srpskim oficirima, bivšim i sadašnjim, i da možda primeti, da su to vojnici jedne teško poražene države, te da bi, ako se o cevima radi, pre cev okrenuli i pucali sebi u glavu kao seljak-plemić iz poslednjeg romana Mišela Uelbeka, nego što bi pokušali da utiču na istoriju?
      Đilasu sada ostaje isto što i Zoranu Đinđiću pre 20 godina. A to je da razmišlja o ličnosti koja bi, kao nosilac parlamentarne ili bojkot liste, mogla da pokrene i pridobije podršku, i to "Jovo, nanovo", sa nekom novom temom.
      To ne bi trebalo da bude tako teško, Đinđić je, mladim ljudima sa kojima je voleo da raspravlja o politici, dugo pre nego što je to lansirano na političkoj sceni, tvrdio da je Vojislav Koštunica idealni kandidat protiv Slobodana Miloševića.
      Kako se prepričava, objašnjavao je da je to zato što Koštunici izgleda kao da nije preterano stalo do kandidovanja, deluje kao profesor koji uvek može da zabije nos nazad u svoje knjige.

      Foto: BETA
      Đilasu bi potraga za kandidatom – profesorom koji izranja iz knjiga i nije mu stalo do para i moći - trebalo da padne još lakše nego Đinđiću. Jer Đilas mnogo lakše podnosi da bude čovek broj dva. To je dokazao i kada na velikom mitingu opozicije 13. aprila nije govorio, prepuštajući tu čast svom nekadašnjem partijskom šefu Borisu Tadiću.
      Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti.
      To bi označilo prećutni pakt onih koji ne misle dobro jedni od drugima, ali samo zajedno mogu da potvrde tačnost svog polazišta da je vlast represivna i diktatorska.
      Uzgred, to bi možda i sačuvalo od teškog raspada i Savez za Srbiju, budući da bi i dalje svi (Vuk Jeremić, Boško Obradović) ostali u trci za kasnije – nakon što nadikandidat uspe ili propadne na izborima.
      Jovo Bakić bi dobio životnu priliku da proveri koliko mu je naučna postavka tačna, što naravno, zahteva i lični doprinos. Mogao bi da proveri svoj zaključak da su Đilas i Vučić dva lica istog establišmenta, i da nešto uradi iznutra.
      Nešto slično kao što je uradio kada je svojevremeno objavio da mu je Vučić po dolasku na vlast 2012. pokazao dosije Ivice Dačića sa zabeleženim spornim kontaktima sa povezanim sa kriminalom.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...