Jump to content

Бошко Антић, адмирал у пензији: Бока у време Немањића


Препоручена порука

112742_vest_rusija-vesti-vostok.jpg


Приредио Бошко Антић, адмирал у пензији
 

Немањићи су скоро два века владали Боком и Приморјем. За то време имали су развијену трговачку и ратну морнарицу.
Било је то време процвата поморства Боке. 
Приморски градови имали су потпуну аутономију, па је то било време када је српска држава била на врхунцу своје моћи.

 
Бодинов велики жупан Вукан и његови наследници припремили су терен Стевану Немањи да створи српску државу, која је по њему и добила епитет "немањићка". Постоји сумња да је Немањин отац Завида из рода жупана Вукана.

Немања је ширећи стално своју државу, 1185 године припојио Зету, укључујући и Боку. У почетку владавине Немањића овим просторима Немањим брат кнез Мирослав управљао је Захумљем које је у другој половини 12 века ушло у састав српске феудалне државе. До пропасти српског царства тежиште српске трговине било је углавном усмерено преко Јадрана, што се наставило и после освајања пространих области.

Српски жупан Немања је, држећи у својој власти читав обални појас од Макарског приморја до Љеша, покушао да освоји и Дубровник, без византијске заштите. Немања није успео да га заузме због његове топографије и фортификације, као и због Немањине слабости на мору. Његов покушај је спречила дубровачка флота од 11 бродова, која је августа 1184 године победила флоту од 13
бродова Немањиног брата Мирослава крај села Пољица, код Колочепа. То је била прва поморска битка коју је Дубровник самостално водио.

Немањићи су владали и Скадром, а с њим и Скадарским језером. Међу насељима око Скадарског језера постојао је у то време жив саобраћај с већим или мањим лађама. Од старих времена су се пловила на Скадарском језеру делила на "лађе"(на арбанашком "лундра"), "лађице"("фркет") и "чунове"("суља"). Лађе и
лађице су обично имале четири или више весала и често су употребљавале једра и кормило.
 
ДВА ВЕКА НЕМАЊИЋА
 
Читава Бока је припадала Немањићима и под њиховом влашћу остала је све до 1371 године. Котор са непосредном околином остао је у византијској власти све до краја 12 века. Врхунац своје аутономије постигао је у држави Немањића. Которска општина је у средњем веку обухватала полуострво Врмац и Доброту до Љуте, а
припадали су јој још Пераст и Превлака с полуострвом Луштица. Тиват је у средњем веку био летовалиште которске властеле. Доњи Јадран и Зета су под влашћу Немањића напредовали у привредном и културном смислу. Вести из тог доба о Захумљанима и њиховом поморству несумњиво се делом односе и на Пељешчане. Немањин брат, кнез Мирослав, је владао Захумљем. Прве вести о
бродарству Пељешца донео је у 12 веку арапски географ Ел Идриси, у свом путопису, који каже да су становници Стона имали бројне бродове. И у корчуланском архиву има потврда о средњовековним пељешким бродовима, који су долазили на Корчулу, понекад и због пљачке. Осим Стоњана, превозима соли из
Стона бавили су се и становници свих села на северној обали полуострва, према Неретви (Малом мору).
 
КОТОР ГЛАВНА ЛУКА

fv(6).jpg


Котор је у то време био главна лука и први трговачки град у Србији. Био је 
познат као "краљев двор" и тако исто и као"столни и славни" град, како га назива цар Душан. Немања је утврдио Котор и имао је у њему двор. У њему је живио његов син Вукан. Стеван Првовенчани је посећивао Котор, а и најмлађи Немањин син Растко - Свети Сава, када је оснивао Зетску епикскопију на Превлаци код Тивта. Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, била је нарочито наклоњена Котору и преко ње многи Которани долазе до високог положаја на двору Немањића. Краљ Драгутин је походио Котор, а исто тако и краљ Милутин неколико пута. Стеван Дечански поверио је которском фрањевцу фра Вити зидање своје задужбине Високих Дечана. Душан је поверио државну функцију Николи Бући, а затим Павлу Пасквалићу, а његов син Урош имао је два министра финансија(протовестијара).

"Историјски документи, чију веродостојност потврђују Константин Јиричек, Константин Манасес и Кристијан Енгел", пише Живорад Тасић у часопису «Наутичар", говоре о благу Великог жупана - Немање, "родоначелника краљевске и царске куће на Балкану". У то време крајем 12 века када су Срби, практично, били под влашћу Византије, велики жупан Немања склопио је тајни уговор са Венецијанцима о савезништву против византијског цара Манојла Комнина у замену за декларацију о независности Србије. 

Велики жупан Немања, по овом аутору, био је преко своје сестре (којој историја није забележила име) у родбинским везама са венецијанским дуждом Витолом Другим Микијелијем, која је била удата за дуждевог сина кнеза Леонарда Осорског.

Чињеница да је Котор припадао римској цркви није сметала Немањићима. У оно доба то је била њихова економска и политичка рачуница, пошто им је главни циљ био да одрже Котор и Боку у својој власти без сукоба и трзавица и зато су Которанима давали повластице. Немањићи уопште нису дирали у аутономију града и у његово комунално уређење. Котор је сачувао своју градску управу, кнеза, Велико и Мало веће, свој статут, ковницу и свој новац.

vgf.jpg

 

РАЗВИЈЕНО ПОМОРСТВО И БРОДОГРАДЊА

 

Поморска трговина је под Немањићима добила још јачи подстицај. У доба Немањића, Котор је имао своје бродоградитеље, бродоградилишта и бродове. Међутим, подаци о тим бродовима су оскудни и само у неколико списа се помињу. Помиње се и бродоградилиште у Перасту. Много је више података о поморско- трговачким трансакцијама, куповању и продаји бродова, те грађењу бродова.

После смрти последњег Немањића попустила је централна власт у Србији и са распадом српске државе почело је и осамостаљивање и приморских крајева. Котор и Бока су привремено били под заштитом Угарске, а потом краља Твртка Првог.

У време Немањића Превлака, мало полуострво овалног облика у источном делу Тиватског залива, имала је посебно место и значај. Са копном је била везана природним уским ниским земљоузом, који је море плавило за време плиме, па се стиче утисак да је Превлака острво и полуострво. У 13 веку на Превлаци је било седиште Зетске епископије. Не зна се тачно када је изграђена Зетска епископија, али има доста података о превлачком манастиру. Најчешће је реч о његовој метохији, а о имањима која су имала одређене обавезе према манастиру. Манастир је престао да постоји у 15 веку, када су ови крајеви пали под млетачку власт. По усменом предању манастир су разорили топови са млетачких галија зато што су попови помагали устанак у Грбљу. Манастир је обновљен, али му се више никада није могао повратити стари значај. Остаци манастира су, изгледа, највише страдали у 19 веку, када је са њега узиман материјал за градњу цркве Свете Тројице.
 

СЕДИШТЕ МИТРОПОЛИЈЕ
 

Да би се имала потпуна слика о изгледу Митрополији зетско-дукљанској и манастиру арханђела Михаила на Превлаци у 13 и 14 веку треба знати да је то била једна од највећих, а и најрепрезентативнијих, грађевина у Боки Которској у средњем веку. Без двоумљења у њој је била црква где је служио православни зетски епископ.

Постоје подаци да је на Превлаци постојало бродоградилиште у коме су грађени и поправљани и трговачки и ратни бродови. У литератури о бокељском поморству, за цара Душана углавном се везује Котор, али се нађу подаци по којима изгеда да је бродоградилиште на Превлаци користила и ратна флота цара Душана, поготово његови нови бродови купљени у Венецији 1348 и 1349 године. Ту су бродови из флоте цара Душана још више наоружавани и припремани за комбиновану борбу пешадије и морнарице у нападима на Босну и њено приморје (1350). Постоје подаци да је неко време на Превлаци био сидрен део флоте цара Душана. Треба имати у виду да је некада појам "наоружавање бродова" подразумевало и снабдевање бродова посадом.

Црква Светог Ђорђа у Ораховцу помиње се 1446 године, али се сматра да је она из периода Немањића. Интересантна је повеља цара Стефана Душана од 1351 године којом потврђује старија даровања и спомиње и ову цркву са њеним метохом. То значи да је Ораховац спадао у метох овог манастира. По једном тврђењу црква је подигнута за време Стефана Првовенчаног, који је по легенди ловио по Ораховцу и некако, да би могао осмотрити околину, попео се на стену где се данас налази црквина. Пао је са те стене, осносно није могао сићи, па му се указао коњаник на белом коњу и рекао му да пође за њим. Стефан га послуша и идући за њим  срећно се спаси. Уверен да је коњаник који га је спасио Свети Ђорђе, Стефан у спомен свом чудесном спасењу подиже на том месту цркву у част великомученика Ђорђа. Касније је нађен натпис изнад врата цркве на којима се налази име Стефана Првовенчаног.

За ову цркву се тврди да ју је градио Симеон краљ Србије, а  тај Симеон је баш Стефан Првовенчани, који се у калуђерству прозвао Симон. Према томе, ова теорија би се слагала са тврдњом народа и легенди о настанку ове цркве.

Данчуловина на Брдима до Превлаке је средњовековни дворац, чија старост није утврђена, али се предпоставља да је стар колико и манастир на Превлаци код Тивта.

Предање говори да је цар Душан боравио у овом дворцу и да је за успомену на тај боравак направљен његов лик који је у дворцу Данчуловина био све до почетка Првог светског рата, када су га аустроугарски жанадри уклонили. Приликом посете Превлаци (вероватно 133. године) наводно је богато подарио манастир и похвалио монахе због гајења пријатељства с Дубровчанима.

ol(8).jpg

vb(2).jpg

 

 

У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом.

Кад је цар Душан 1348. гдоине заузео Епир, држао је у својој власти (изузев Драча) читаву јадранску обалу Балкана до Дубровника. за своје планове у освајању Цариграда морао је да има јаку морнарицу и због тога је био пријатељ Венеције, током своје владавине. Везивало их је непријатељство према Угарској, али око заједничког освајања Царигарда нису могли да се договоре. Немањићка Србија се осалањала на бродове својих приморских градова, као и на помоћ Дубровника. Зато је цар Душан одлучио да организује своју флоту, али у томе није успео. У својим великим освајачким походима, којима је било обухваћено и освајање Цариграда, цар Душан је имао потребе и за јаком флотом. Он је свакако пре него што ће затражити ратне бродове од Венеције, којој је још 1346. године предлагао савез у рату против Византије, позвао Которане да опреме што је могуће већи број галија. Сигурно је било опремљено у Котору више галија у тренутку кад је млетачки Сенат 15. новембра 1348. године био донио одлуку да се цару Душану додели, поред ранијих три, и четврта галија. Пошто су Которани вероватно били ангажовани са својим галијама , српски владар је приликом поновног тражења галија од Венеције, тражио од ове да му за њих да и људство. У одговору млетачког Сената од 20. јуна 1349. године пише: "Извињавамо се што нисмо у стању удовољити вашем тражењу људи због нарочите наше потребе". Ако се и за ово време Душановог великог припремања ратне флоте не може утврдити број которских галија, може се с правом тврдити да их је тада било највише. За припремање што је могуће већег броја которских галија, сигурно је био посебно ангажован Которанин  Никола Бућа, Душанов протовестијар, који је у име српског цара, и као његов посланик у Венецији, заговарао и прибављање галија од млетачког  Сената.

yhg(1).jpgКоторска галија

 

БОКЕЉСКА "БРАТОВШТИНА ПОМОРАЦА" У ВРЕМЕ НЕМАЊИЋА

 

Организована делатност бокељских помораца јавила се још почетком деветог века. Она је мењала своју структуру током векова. Прво је имала војни карактер и служила је не само за одбрану територијалних вода већ и као борбена снага у оквиру византијске флоте. Тај исти карактер задржала је и у доба српске немањићке државе.

Уживајући атутономију најширег типа у оквиру српске намањичке државе, Котор је, развијајући  разноиврсне делатности привредног карактера, постао један од најзначајнијих градова српске средњовековне државе и њена главна поморска лука. У ово време јача и његова морнарица. Тада су у Котору, почетком 14. века, донешене и законске одредбе које су регулисале и службу на ратним галијама, за то време најјачим и најефикаснијим пловним борбеним средствима. У Душановим плановима за освајање Византије, а посебно Цариграда, биле су предвиђене и ратне галије, чији је стрешински кадар и посаду могла обезбедити једини организована которска морнарица.

Баш у време највећег средњовековног економског и културног успона Котора и Боке, под окриљем владавине Немањића, долази до измене карактера Которске морнарице и она постаје  сталешко удружење "Братовштина помораца". Предпоставља се да је већ тада имала свој статут.

БУДВА И ПАШТРОВИЋИ

На подручју Јадранског мора на коме се простирала средњовековна српска држава укрштали су се њени интереси са Византијом, која је била поморска држава и за одбрану свог царства имала је јаку и велику флоту. Бокељски залив је био идеалан као природна лука где су се склањали бродови. Византијска флота имала је у њој одличну базу за операције на Јадранском и Средоземном мору. Византија је због својих интереса водила благу политику према многим поморским областима и градовима далеко од Цариграда, па је у том духу давала разне самоуправне повластице.

Многи византијски цареви су Паштровићима давали привилегије за поморску службу коју су обављали у корист Византије. Многе луке су постајале стециште трговине. Цар Хераклије је увео прве мере одбране, а цар Никифор (802 - 811) је извршио јаку организацију тако да су градови на јадранској  обали чинили поморске базе, чији је задатак био одбрана поморских путева.

Паштровићи и Будва су имали посебан положај у односу на Боку. Ту није било предуслова за развој поморства, јер читава обала је отворена према мору.

Доласком Словена ови крајеви добијају словенски карактер. Током средњег века ови крајеви припадају Византији, затим зетским владарима и Немањићима. Тада Будва гради своје  зидине, да би се одбранила од пирата, док остали део Паштровића остаје отворен и незаштићен. У доба Милутина и Душана, Будва добија аутономију и ствара своје темеље поморског живота. Немањићи се и данас помињу у Паштровићима. У то доба манастири су били метох манастира Дечани, а многе паштровићке одлуке су биле засноване на Душановом законику. Користили су ћирилицу.

После смрти цара Душана централна власт је попустила, Балшићи су завладали Зетом и држали ове крајеве у свом поседу. Ђурађ Балшић заузео је Будву 1367. године и она је у поседу Балшића остала до смрти последњег Балшића 1421. године. Будву је поседовао босански војвода Сандаљ Хранић од 1391. до 1398. године. Њом је управљала његова жена Јелена, кћерка кнеза Лазара. Будва је у то време била главна поморска лука.

Извор: Восток.рс

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Аристарх рече

У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом.

Овај део има неке грешке. Сестра Цара Душана је била монахиња у женском манастиру подластва у Грбљу, који је Цар Душан направио или дограђивао. Значи не појављују се никакви Грбијановићи у архивским списима. Самим тим, тај податак са чланка би се морао поткрепити неким доказима, да би ушао у разматрања.

Постоји теорија о пореклу породице Лазаревић из Боке Которске, јер Лазаревићи су након Немањића владали Котором, што се поклапа са појавом презимена Лазаревић у Грбљу и њиховим потомцима данас којих има много. Они јесу били једна од многих Српских "аристократских" породица у време Немањића, који су имали управу над неким од бројних градова-утврда у Боку Котоску којих више и нема.

Зато можда и јесу крвно повезани са кнезом Лазарем, тј. Св. Царем Лазарем. Ако постоји доказ о непромењивању презимена у протеклим генерацијама... Што би ДНК истраживање могло да потврди, јер сам видео да се помињу на Портал Порекло као тестирани на хаплогрупу са једним мушкарцем. Ако би више њих тесирали у будућности, то би могло да се упореди са хаплогрупом из ДНК, са мошти неког од Св. Лазаревића и да се реши питање тог старог предања код Бокеља.

Претраживао сам неке снимке на јутуб манастира подластва у Грбаљ да видим дал има, нешто о Цару Душану. Нисам нашао о Цару Душану ништа, али сам нашао да је освештано земљиште за градњу Храма Св. Цару Лазару пре више година у Радановићима:dobro::

 

Измењено од Аристарх
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају.

       
      Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“
      „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17).
      Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост.
      То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју.
      Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ.
      И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву.
      Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас.
      У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника.
      Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо?
      Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово?
      Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи.
      Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад.
      У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети.
      Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг инфо,
      Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.
      Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.
      Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.
      Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.
      По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.
      Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.
      Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.
      По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.
      Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.
      Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.
      Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.
      Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.
      Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.
      По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.
      Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.
      Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.
      По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.
      Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.
      Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност.

       
      У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке  се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона.
      Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже.
      Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Код младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава.
      У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном  у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Када изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (no mobile). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Колико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона.
      Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима.
      Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему.
      Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи.
      И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери.
       
      Ђакон Михајло Живковић
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ аустријско – швајцарски г. Андреј началствовао је светим архијерејским Литургијама на Крстовдан и Богојављење у Саборном храму Св. Саве у Бечу. У складу са тренутним епидемиолошким мерама у Аустрији, богослужењима нису физички у храму присуствовали верници, него је био организован пренос службе мултимедијалним путем.

       
      На Крстовдан, 18. јануара 2021. године, Архијереју су саслуживали јереји Филип Милуновић, Миљан Антић и ђакон Миладин Вујковић. Сутрадан 19. јануара када наша Црква прославља Богојављење, Епископу су саслуживали протојереј Ђорђе Пантелић, јереј Јован Говедарица и ђакон Миладин Вујковић.
      Оба дана је Владика Андреј извршио чин Великог водоосвећења, а народ је и на Крстовдан, али нарочито на Богојављење, дошао у великом броју да понесе Богојављенску водицу у свој дом, као благослов Празника када се јавио Бог у виду Св. Тројице и када се Господ Исус Христос, по човекољубивом снисхођењу крстио у реци Јордану, руком Часног и Славног Пророка, Претече и Крститеља Јована.
      Епископ Андреј је свима честитао Празнике, похваливши ревност и стрпљење драгих верника у овим временима пуних искушења и изазова за душу и тело. Треба да сачувамо и себе и друге, а Господ јасно показује да је овај период у ствари време покајања, тако да ће свако на крају извући из свега овога оно што је најважније, то јесте све што је спасоносно за душе наше.
       
      Извор: Епархија аустријско-швајцарска
×
×
  • Креирај ново...