Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Аристарх

Бошко Антић, адмирал у пензији: Бока у време Немањића

Recommended Posts

112742_vest_rusija-vesti-vostok.jpg


Приредио Бошко Антић, адмирал у пензији
 

Немањићи су скоро два века владали Боком и Приморјем. За то време имали су развијену трговачку и ратну морнарицу.
Било је то време процвата поморства Боке. 
Приморски градови имали су потпуну аутономију, па је то било време када је српска држава била на врхунцу своје моћи.

 
Бодинов велики жупан Вукан и његови наследници припремили су терен Стевану Немањи да створи српску државу, која је по њему и добила епитет "немањићка". Постоји сумња да је Немањин отац Завида из рода жупана Вукана.

Немања је ширећи стално своју државу, 1185 године припојио Зету, укључујући и Боку. У почетку владавине Немањића овим просторима Немањим брат кнез Мирослав управљао је Захумљем које је у другој половини 12 века ушло у састав српске феудалне државе. До пропасти српског царства тежиште српске трговине било је углавном усмерено преко Јадрана, што се наставило и после освајања пространих области.

Српски жупан Немања је, држећи у својој власти читав обални појас од Макарског приморја до Љеша, покушао да освоји и Дубровник, без византијске заштите. Немања није успео да га заузме због његове топографије и фортификације, као и због Немањине слабости на мору. Његов покушај је спречила дубровачка флота од 11 бродова, која је августа 1184 године победила флоту од 13
бродова Немањиног брата Мирослава крај села Пољица, код Колочепа. То је била прва поморска битка коју је Дубровник самостално водио.

Немањићи су владали и Скадром, а с њим и Скадарским језером. Међу насељима око Скадарског језера постојао је у то време жив саобраћај с већим или мањим лађама. Од старих времена су се пловила на Скадарском језеру делила на "лађе"(на арбанашком "лундра"), "лађице"("фркет") и "чунове"("суља"). Лађе и
лађице су обично имале четири или више весала и често су употребљавале једра и кормило.
 
ДВА ВЕКА НЕМАЊИЋА
 
Читава Бока је припадала Немањићима и под њиховом влашћу остала је све до 1371 године. Котор са непосредном околином остао је у византијској власти све до краја 12 века. Врхунац своје аутономије постигао је у држави Немањића. Которска општина је у средњем веку обухватала полуострво Врмац и Доброту до Љуте, а
припадали су јој још Пераст и Превлака с полуострвом Луштица. Тиват је у средњем веку био летовалиште которске властеле. Доњи Јадран и Зета су под влашћу Немањића напредовали у привредном и културном смислу. Вести из тог доба о Захумљанима и њиховом поморству несумњиво се делом односе и на Пељешчане. Немањин брат, кнез Мирослав, је владао Захумљем. Прве вести о
бродарству Пељешца донео је у 12 веку арапски географ Ел Идриси, у свом путопису, који каже да су становници Стона имали бројне бродове. И у корчуланском архиву има потврда о средњовековним пељешким бродовима, који су долазили на Корчулу, понекад и због пљачке. Осим Стоњана, превозима соли из
Стона бавили су се и становници свих села на северној обали полуострва, према Неретви (Малом мору).
 
КОТОР ГЛАВНА ЛУКА

fv(6).jpg


Котор је у то време био главна лука и први трговачки град у Србији. Био је 
познат као "краљев двор" и тако исто и као"столни и славни" град, како га назива цар Душан. Немања је утврдио Котор и имао је у њему двор. У њему је живио његов син Вукан. Стеван Првовенчани је посећивао Котор, а и најмлађи Немањин син Растко - Свети Сава, када је оснивао Зетску епикскопију на Превлаци код Тивта. Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, била је нарочито наклоњена Котору и преко ње многи Которани долазе до високог положаја на двору Немањића. Краљ Драгутин је походио Котор, а исто тако и краљ Милутин неколико пута. Стеван Дечански поверио је которском фрањевцу фра Вити зидање своје задужбине Високих Дечана. Душан је поверио државну функцију Николи Бући, а затим Павлу Пасквалићу, а његов син Урош имао је два министра финансија(протовестијара).

"Историјски документи, чију веродостојност потврђују Константин Јиричек, Константин Манасес и Кристијан Енгел", пише Живорад Тасић у часопису «Наутичар", говоре о благу Великог жупана - Немање, "родоначелника краљевске и царске куће на Балкану". У то време крајем 12 века када су Срби, практично, били под влашћу Византије, велики жупан Немања склопио је тајни уговор са Венецијанцима о савезништву против византијског цара Манојла Комнина у замену за декларацију о независности Србије. 

Велики жупан Немања, по овом аутору, био је преко своје сестре (којој историја није забележила име) у родбинским везама са венецијанским дуждом Витолом Другим Микијелијем, која је била удата за дуждевог сина кнеза Леонарда Осорског.

Чињеница да је Котор припадао римској цркви није сметала Немањићима. У оно доба то је била њихова економска и политичка рачуница, пошто им је главни циљ био да одрже Котор и Боку у својој власти без сукоба и трзавица и зато су Которанима давали повластице. Немањићи уопште нису дирали у аутономију града и у његово комунално уређење. Котор је сачувао своју градску управу, кнеза, Велико и Мало веће, свој статут, ковницу и свој новац.

vgf.jpg

 

РАЗВИЈЕНО ПОМОРСТВО И БРОДОГРАДЊА

 

Поморска трговина је под Немањићима добила још јачи подстицај. У доба Немањића, Котор је имао своје бродоградитеље, бродоградилишта и бродове. Међутим, подаци о тим бродовима су оскудни и само у неколико списа се помињу. Помиње се и бродоградилиште у Перасту. Много је више података о поморско- трговачким трансакцијама, куповању и продаји бродова, те грађењу бродова.

После смрти последњег Немањића попустила је централна власт у Србији и са распадом српске државе почело је и осамостаљивање и приморских крајева. Котор и Бока су привремено били под заштитом Угарске, а потом краља Твртка Првог.

У време Немањића Превлака, мало полуострво овалног облика у источном делу Тиватског залива, имала је посебно место и значај. Са копном је била везана природним уским ниским земљоузом, који је море плавило за време плиме, па се стиче утисак да је Превлака острво и полуострво. У 13 веку на Превлаци је било седиште Зетске епископије. Не зна се тачно када је изграђена Зетска епископија, али има доста података о превлачком манастиру. Најчешће је реч о његовој метохији, а о имањима која су имала одређене обавезе према манастиру. Манастир је престао да постоји у 15 веку, када су ови крајеви пали под млетачку власт. По усменом предању манастир су разорили топови са млетачких галија зато што су попови помагали устанак у Грбљу. Манастир је обновљен, али му се више никада није могао повратити стари значај. Остаци манастира су, изгледа, највише страдали у 19 веку, када је са њега узиман материјал за градњу цркве Свете Тројице.
 

СЕДИШТЕ МИТРОПОЛИЈЕ
 

Да би се имала потпуна слика о изгледу Митрополији зетско-дукљанској и манастиру арханђела Михаила на Превлаци у 13 и 14 веку треба знати да је то била једна од највећих, а и најрепрезентативнијих, грађевина у Боки Которској у средњем веку. Без двоумљења у њој је била црква где је служио православни зетски епископ.

Постоје подаци да је на Превлаци постојало бродоградилиште у коме су грађени и поправљани и трговачки и ратни бродови. У литератури о бокељском поморству, за цара Душана углавном се везује Котор, али се нађу подаци по којима изгеда да је бродоградилиште на Превлаци користила и ратна флота цара Душана, поготово његови нови бродови купљени у Венецији 1348 и 1349 године. Ту су бродови из флоте цара Душана још више наоружавани и припремани за комбиновану борбу пешадије и морнарице у нападима на Босну и њено приморје (1350). Постоје подаци да је неко време на Превлаци био сидрен део флоте цара Душана. Треба имати у виду да је некада појам "наоружавање бродова" подразумевало и снабдевање бродова посадом.

Црква Светог Ђорђа у Ораховцу помиње се 1446 године, али се сматра да је она из периода Немањића. Интересантна је повеља цара Стефана Душана од 1351 године којом потврђује старија даровања и спомиње и ову цркву са њеним метохом. То значи да је Ораховац спадао у метох овог манастира. По једном тврђењу црква је подигнута за време Стефана Првовенчаног, који је по легенди ловио по Ораховцу и некако, да би могао осмотрити околину, попео се на стену где се данас налази црквина. Пао је са те стене, осносно није могао сићи, па му се указао коњаник на белом коњу и рекао му да пође за њим. Стефан га послуша и идући за њим  срећно се спаси. Уверен да је коњаник који га је спасио Свети Ђорђе, Стефан у спомен свом чудесном спасењу подиже на том месту цркву у част великомученика Ђорђа. Касније је нађен натпис изнад врата цркве на којима се налази име Стефана Првовенчаног.

За ову цркву се тврди да ју је градио Симеон краљ Србије, а  тај Симеон је баш Стефан Првовенчани, који се у калуђерству прозвао Симон. Према томе, ова теорија би се слагала са тврдњом народа и легенди о настанку ове цркве.

Данчуловина на Брдима до Превлаке је средњовековни дворац, чија старост није утврђена, али се предпоставља да је стар колико и манастир на Превлаци код Тивта.

Предање говори да је цар Душан боравио у овом дворцу и да је за успомену на тај боравак направљен његов лик који је у дворцу Данчуловина био све до почетка Првог светског рата, када су га аустроугарски жанадри уклонили. Приликом посете Превлаци (вероватно 133. године) наводно је богато подарио манастир и похвалио монахе због гајења пријатељства с Дубровчанима.

ol(8).jpg

vb(2).jpg

 

 

У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом.

Кад је цар Душан 1348. гдоине заузео Епир, држао је у својој власти (изузев Драча) читаву јадранску обалу Балкана до Дубровника. за своје планове у освајању Цариграда морао је да има јаку морнарицу и због тога је био пријатељ Венеције, током своје владавине. Везивало их је непријатељство према Угарској, али око заједничког освајања Царигарда нису могли да се договоре. Немањићка Србија се осалањала на бродове својих приморских градова, као и на помоћ Дубровника. Зато је цар Душан одлучио да организује своју флоту, али у томе није успео. У својим великим освајачким походима, којима је било обухваћено и освајање Цариграда, цар Душан је имао потребе и за јаком флотом. Он је свакако пре него што ће затражити ратне бродове од Венеције, којој је још 1346. године предлагао савез у рату против Византије, позвао Которане да опреме што је могуће већи број галија. Сигурно је било опремљено у Котору више галија у тренутку кад је млетачки Сенат 15. новембра 1348. године био донио одлуку да се цару Душану додели, поред ранијих три, и четврта галија. Пошто су Которани вероватно били ангажовани са својим галијама , српски владар је приликом поновног тражења галија од Венеције, тражио од ове да му за њих да и људство. У одговору млетачког Сената од 20. јуна 1349. године пише: "Извињавамо се што нисмо у стању удовољити вашем тражењу људи због нарочите наше потребе". Ако се и за ово време Душановог великог припремања ратне флоте не може утврдити број которских галија, може се с правом тврдити да их је тада било највише. За припремање што је могуће већег броја которских галија, сигурно је био посебно ангажован Которанин  Никола Бућа, Душанов протовестијар, који је у име српског цара, и као његов посланик у Венецији, заговарао и прибављање галија од млетачког  Сената.

yhg(1).jpgКоторска галија

 

БОКЕЉСКА "БРАТОВШТИНА ПОМОРАЦА" У ВРЕМЕ НЕМАЊИЋА

 

Организована делатност бокељских помораца јавила се још почетком деветог века. Она је мењала своју структуру током векова. Прво је имала војни карактер и служила је не само за одбрану територијалних вода већ и као борбена снага у оквиру византијске флоте. Тај исти карактер задржала је и у доба српске немањићке државе.

Уживајући атутономију најширег типа у оквиру српске намањичке државе, Котор је, развијајући  разноиврсне делатности привредног карактера, постао један од најзначајнијих градова српске средњовековне државе и њена главна поморска лука. У ово време јача и његова морнарица. Тада су у Котору, почетком 14. века, донешене и законске одредбе које су регулисале и службу на ратним галијама, за то време најјачим и најефикаснијим пловним борбеним средствима. У Душановим плановима за освајање Византије, а посебно Цариграда, биле су предвиђене и ратне галије, чији је стрешински кадар и посаду могла обезбедити једини организована которска морнарица.

Баш у време највећег средњовековног економског и културног успона Котора и Боке, под окриљем владавине Немањића, долази до измене карактера Которске морнарице и она постаје  сталешко удружење "Братовштина помораца". Предпоставља се да је већ тада имала свој статут.

БУДВА И ПАШТРОВИЋИ

На подручју Јадранског мора на коме се простирала средњовековна српска држава укрштали су се њени интереси са Византијом, која је била поморска држава и за одбрану свог царства имала је јаку и велику флоту. Бокељски залив је био идеалан као природна лука где су се склањали бродови. Византијска флота имала је у њој одличну базу за операције на Јадранском и Средоземном мору. Византија је због својих интереса водила благу политику према многим поморским областима и градовима далеко од Цариграда, па је у том духу давала разне самоуправне повластице.

Многи византијски цареви су Паштровићима давали привилегије за поморску службу коју су обављали у корист Византије. Многе луке су постајале стециште трговине. Цар Хераклије је увео прве мере одбране, а цар Никифор (802 - 811) је извршио јаку организацију тако да су градови на јадранској  обали чинили поморске базе, чији је задатак био одбрана поморских путева.

Паштровићи и Будва су имали посебан положај у односу на Боку. Ту није било предуслова за развој поморства, јер читава обала је отворена према мору.

Доласком Словена ови крајеви добијају словенски карактер. Током средњег века ови крајеви припадају Византији, затим зетским владарима и Немањићима. Тада Будва гради своје  зидине, да би се одбранила од пирата, док остали део Паштровића остаје отворен и незаштићен. У доба Милутина и Душана, Будва добија аутономију и ствара своје темеље поморског живота. Немањићи се и данас помињу у Паштровићима. У то доба манастири су били метох манастира Дечани, а многе паштровићке одлуке су биле засноване на Душановом законику. Користили су ћирилицу.

После смрти цара Душана централна власт је попустила, Балшићи су завладали Зетом и држали ове крајеве у свом поседу. Ђурађ Балшић заузео је Будву 1367. године и она је у поседу Балшића остала до смрти последњег Балшића 1421. године. Будву је поседовао босански војвода Сандаљ Хранић од 1391. до 1398. године. Њом је управљала његова жена Јелена, кћерка кнеза Лазара. Будва је у то време била главна поморска лука.

Извор: Восток.рс

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Аристарх рече

У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом.

Овај део има неке грешке. Сестра Цара Душана је била монахиња у женском манастиру подластва у Грбљу, који је Цар Душан направио или дограђивао. Значи не појављују се никакви Грбијановићи у архивским списима. Самим тим, тај податак са чланка би се морао поткрепити неким доказима, да би ушао у разматрања.

Постоји теорија о пореклу породице Лазаревић из Боке Которске, јер Лазаревићи су након Немањића владали Котором, што се поклапа са појавом презимена Лазаревић у Грбљу и њиховим потомцима данас којих има много. Они јесу били једна од многих Српских "аристократских" породица у време Немањића, који су имали управу над неким од бројних градова-утврда у Боку Котоску којих више и нема.

Зато можда и јесу крвно повезани са кнезом Лазарем, тј. Св. Царем Лазарем. Ако постоји доказ о непромењивању презимена у протеклим генерацијама... Што би ДНК истраживање могло да потврди, јер сам видео да се помињу на Портал Порекло као тестирани на хаплогрупу са једним мушкарцем. Ако би више њих тесирали у будућности, то би могло да се упореди са хаплогрупом из ДНК, са мошти неког од Св. Лазаревића и да се реши питање тог старог предања код Бокеља.

Претраживао сам неке снимке на јутуб манастира подластва у Грбаљ да видим дал има, нешто о Цару Душану. Нисам нашао о Цару Душану ништа, али сам нашао да је освештано земљиште за градњу Храма Св. Цару Лазару пре више година у Радановићима:dobro::

 

Измењено од Аристарх

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На празник када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави три празника – Обрезање Господа нашег Исуса Христа, празник Светог Василија Великог – кападокијског  оца и истакнутог богослова, који се сматра великим подвижником и праведником Божијим, и празник Новог лета Господњег – Православне Нове Године. Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију под сводовима Преображењског храма на Златибору.     Епископу Јустину саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу и професор на Православном богословском факултету у Београду, архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош Васиљевић, протојереј Давид Селаковић, протојереј Владимир Дуканац, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Тимотијевић.   У својој архипастирској беседи Епископ Јустин нагласио је важност три празника које прослављамо. Позвао је све верне да се помоле за сагрешења и слабости које учинише.   Нагласио је да је време чудесна појава у нашем свету и да брзо пролази, по речима апостола Павла да хришћани треба да: искупљују време, јер су дани зли.  Сећамо се и осмог дана када Христос би обрезан, да би показао тиме да је узео људску природу, човечански лик и узео човечанске муке, тешкоће и болести.      Преосвећени Владика је позивао верни народа да живи врлински и мудро, искупљујући време нашег живота. Јер како је рекао Свети Јустин Ћелијски: „Црква је радионица нашег спасења.“ Црква претвара време у вечност.    Након беседе нашег Епископа, Чаши спасења приступио је многобројни верни народ.     После Свете Литургије, трпезу љубави организовало је братство храма Преображења Господњег на Златибору. Присутнима се обратио старешина храма јереј Ненад Ивановић, захваливши се Епископу на благослову који нам доноси из трона Светог Саве.      Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      У уторак 14. јануара 2020. год, када Црква празнује Обрезање Господње, светог Василија Великог и Нову Православну годину Господњу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Великог у Маршићу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протонамесник Бранислав Матић, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин).   Звучни запис беседе   После прочитаног Јеванђеља, јерођакон Јован је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована произнео беседу, честитао верницима храмовну славу и наступајућу Нову годину, подсетивши да је Нова година управо време да осмотримо и анализирамо како смо провели живот у минулој години и да будемо у свему бољи у новој години Господњој. Такође је подсетио и на празник Обрезања Господњег и дан посвећен Светом Василију Великом.   На призив “Са страхом Божијим и вером приступите”, причестио се значајан број верника ове парохије као и корисника Дневног боравка за децу и младе са сметњама у развоју.     Након освећења славског жита и резања славског колача уприличена је и трпеза љубави у сали парохијског дома у Маршићу.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У току је Божићни пост.  Тим поводом, саговорник у емисији  „Гост Радија“ је ђакон Никола Дувњак, ђакон при храму Рођења Светог Јована Крститеља у Бачкој Паланци. Ђакон је подсетио на историјат и правила Божићног поста, а говорио је и томе како се човек данашњице у току поста носи с ововременским искушењима.   Звучни запис емисије   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Аристарх,
      Ову тему сам отворио да поделимо знање на ову тему. Дали Немањићи потичу од Римског Цара лицинија или не потичу? Не наводи се да потичу од Цара Константина чију сестру је Лициније оженио и са њом имао децу. Што значи да рачунају да је Лициније предак по директној мушкој линији.
      Срби долазе у 5-6 век после Хрста на балкан по званичној историји данас. То се заснива на запису Византијског Цара који позива Србе да се доселе у данашњу Грчку Македонију да би је штитили. Не постоји пре тога запис о досељвању Срба који није грађен на том запису. Наводи се да ти Срби долазе из данашње Русије-Украине... Подједнако се наводе напади Срба на Солун.
      Суштински ако су Немањићи Срби који оснивају аутокефалну Српску Цркву, не немачку, влашку, илирску... Како онда имамо наводе да Немањићи потичу од Римског Цара који је рођен на територији данашње Србије, Цара: Флавија, Галерија, Валерија, Лицинијана, Лиција. Е сад, име Цара је Лиције, али ови који се наводе у његовом имену су преци тог Цара. Тако да Немањићи се везују преко Лиција и за Флавија.
      Лиције је рођен око 250-те године после нове ере, што је далеко пре од наведеног доласка Срба. Притом, Лиције за супругу узима сестру Светог цара Константина и не прихвата Хришћанство. Лиције се наводи као прогонитељ Хришћана, имао је кћер Ирину за коју се наводи да је стварала чуда јер је 130.000 људи од идолопоклоника направила хришћанима. Цар Константин је Лиција због мучења Хришћана, преселио у Солун где је овај и умро.
      Имам неки извор, који тумачи историјске документе на ту тему и наводи да Лициније није предак Немањића. Извор је монтенегрина, енциклопедија, онда сам читао и наводе да је Лиције Србин на википедију Српску о цару лицинију.
      мсм. да је корисан овај чланак за тему, па ћу га цитират целог. Са сајта је Требиње лајв  (извор)
      Za rimskog cara Licinija (308-324) vezana je jedna legenda koja ga na neobičan način povezuje sa srpskom istorijom. Naime, u nizu starih srpskih ljetopisa i rodoslova Licinije se pominje kao Srbin i predak vladarske loze Nemanjić.

      Zašto se smatra da je bio Srbin? Jedan od razloga leži vjerovatno u činjenici da je on poticao iz plemena Tribala. Vizantinci i Grci su Srbe nazivali Tribalima, stalno su slovo S zamjenjivali slovom T ( Srbali, Srbi). U svjetskoj istorijskoj literaturi ima mnogo nejasnoća oko njegovog porijekla. Ipak, najviše izvora kaže da je iz ovih naših prostora.
      Kao što je poznato, koliko god je puta pisana istorija srpskog naroda nikada kao mogući izvori saznanja nisu korišćeni domaći rodoslovi i ljetopisi. Takav je slučaj i sa rimskim carem Licinijem, čija se srpska narodnost pominje u mnogim domaćim izvorima, što je dosadašnja istorijska nauka odbacivala, s obzirom na to da je Licinije ubijen 324. godine, a Bečko-berlinska škola (opšteprihvaćena kod nas) tvrdi da Srba na Balkanu nije bilo prije VII vijeka.
      Međutim, čuveni srpski istoričar Relja Novaković pronalazi i argumentovano dokazuje da tvrdnje u srpskim rodoslovima o Liciniju kao Srbinu imaju i te kako osnova.
      KARLOVAČKI RODOSLOV:
      "Glagoljut istini spisatelji  jako Likiniju Srbinu biti rodom, Jelinu mudrovanijem i sva srbska idolu služaše Dagonu. Od sudu i Dagoni i Daki imenujut se Sera ze Srblje."
      VRHOBREZNIčKI RODOSLOV:
      "....Imaše (misli se na Konstantina Velikog) boljarina nekojega Srbina po imenu Likinije. I dajet jemu sestru svoju Konstanciju za ženu."
      KONSTANTINOV RODOSLOV:
      "Ovaj Likinije beše dalmatinski gospodin, rodom Srbin i rodi od Konstantije sina Bela Uroša."
      PAJSIJEV RODOSLOV:
      "...Po srede će ih carstvujušću Likiniju mucitelju severnimi i zapadnimi stranami,jeze Srbin jest."
      OBŠTI LIST PATRIJARHIJE PECKE:
      "Ovaj Likinije imao je dva sina koji su sa majkom posle smrti Likinijeve (324) pobegli iz nekada slavnog grada Sirmijuma .Iz toga grada oni su preko Bosne pobegli u Zahumlje u otečestvo svoga oca Likinija... Loza koja je od njih vodila dala je prvog blagocestivog cara našeg Nemanju ,koji se u monaštvu prozvao Simeon."
      RUVARČEV LETOPIS:
      “Car Konstantin pošalje svoje vojnike koji Likiniju odsekoše glavu. Sin Likinijev Beli Uros vide veliki strah i užas i pobeže u tvrdu zapadnu stranu u Zahumsku zemlju i tamo je porastao."
      Međutim, jedan ključni argument definitivno potvrđuje srpsko porijeklo Licinija.
      Borba između Konstantina i Licinija je išla u korist ovog prvog, pa je Licinije bio prinuđen da traži pomoć od "podunavskih varvara", a i Zonara nam svjedoči da je Licinije potražio zaštitu u srpskim planinama (Montes Serrorum) koje se još nazivaju i "šume slovenskih Vana" (Venda).
      Drugi dokaz je sigurno i to što je njegova žena, poslije njegove smti pobjegla u Zahumlje i tu pronašla zaštitu i utočište među zemljacima svog muža. Njegova žena Konstanca bila je sestra Konstantinova.
      Po najnovijim istraživanjima naših istoričara, Licinije je rodom od Likina koji su porijeklom iz Popovog polja.
      A i njegovo puno ime nam to potvrđuje Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius.
      Jedan detalj iz ovog teksta je interesantan.
      Otkud Zonara pominje Montes Serrorum, u prevodu srpske planine, kada po našim “istoričarima” mi Srbi tada nismo boravili na ovim prostorima.
      Veoma važno je istaći, da autori ovog teksta, kao i prethodnih, ne pokušavaju da nametnu apsolutne istorijske istine, ali navode  detalje koje treba istražiti radi dobrobiti Trebinja, a koji do sada nisu predstavljeni u zvaničnoj istoriji. Takođe, na stručnim licima je da nastave da utvrđuju i dokazuju svoje teze.
    • Од александар живаљев,
      Вероучитељи стално раде на одређено време
      О пунолетству веронауке говори се уз помињање нових уџбеника и нерешен статус наставног особља, које обнавља уговор сваке године, иако су неки од њих разредне старешине, па и помоћници директора Аутор: Јелена Чалија, 12.11.2019. у 21:00 Ђаци ОШ „Јован Поповић” са својим вероучитељом на литургији у Саборној цркви у Крушевцу (Фото СПЦ) Настава веронауке је уведена у школе између повика да јој је место у цркви, а не у учионици и поклика да је њено враћање у школе прекретница у моралној и духовној обнови друштва. Прошло је 18 година од тада а подршку и противљење су заменила текућа питања: прављење наставног плана и програма, писање одговарајућих уџбеника и наставног материјала, питања о статусу вероучитеља и оно основно што би сви да знају – колико се ученика опредељује за овај изборни предмет.
      Данас у Београду, осамнаест година откако је у ОШ „Краљ Петар Први” одржан први час православног катихизиса, тај проценат износи 52 одсто. Односно, како појашњава протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, 78.000 ученика у основним и средњим школама похађа часове верске наставе. У неким епархијама, попут ваљевске, проценат ђака који се опредељују за веронауку је чак 90 одсто.
      Школске 2016/17. године донет је нови план и програм, будући да је једна од примедби вероучитеља који су учествовали у истраживању Министарства просвете пре пет година била да за поједине разреде програм није прилагођен узрасту ученика, али и да су потребни нови уџбеници, пријемчивији ђацима.
      – Нови план и програм је одобрен од свих релевантних чинилаца и почело се радити на припреми уџбеника. Овога пута су поверени вероучитељима као некоме ко је непрестано у контакту с материјом. Уџбеници су селектовани и аутори именовани, извршена је стручна дидактичка процедура и, колико ми је познато, требало би у најскорије време да се штампају за први и пети основне и први разред средње школе, а за следеће разреде већ наредне године – најављује протојереј-ставрофор Драгомир Сандо.
      Оно што се, међутим, још није променило јесте статус вероучитеља. Њих Министарству просвете предлажу верске заједнице, оне и контролишу њихов рад, плате добијају из државног буџета, а уговоре о раду обнављају сваке године. Више пута су тражили да се тај њихов „привремени” статус реши, али је то до данас остало отворено питање.
      – Обећано нам је још пре више година с највишег министарског места да ће се то питање у најскорије време решити, али се то још није догодило. Истински разлог нам није познат ако се има у виду да су вероучитељи с адекватним личним примањима и свим доприносима изједначени са својим колегама који су у редовном радном односу. Добра воља би могла да пренебрегне нове услове за радни однос где се траже завршене мастер студије јер су вероучитељи већ одавно у школском систему по ондашњим важећим условима – каже Сандо.
      Иако такав статус, према речима нашег саговорника, делимично утиче на крајње резултате у верској настави, вероучитељи су за ових 18 година постали саставни део колектива школе, негде чак и њен управљачки део.
      – Имамо већи проценат изванредних вероучитеља, оних који су по цео дан у школским просторима и зато не чуди што су неки помоћници директора, а њих тридесетак су и разредне старешине. Квалитет њиховог рада их је издигао да дају свој лични допринос и за одговорније задатке мада их по слову закона не би могли обављати. Међу вероучитељима имамо и известан број њих у академском знању, доктора и магистара из разних научних области – напомиње Сандо.
      Спајање с грађанским васпитањем
      У децембру прошле године, патријарх Иринеј је на пријему свих београдских директора школа у Патријаршији предложио да би било добро да се верска настава и грађанско васпитање обједине у један предмет, каже протојереј-ставрофор Драгомир Сандо.
      – Ако би дошло до озбиљности њиховог извођења: да се имају два часа недељно, да се оцењују, да нису као у данашњем случају шести и још чешће седми час радног дана и још неколико корекција, и да се Црква још више ангажује у њиховој реализацији, предлог би био више него примењив. Избегли бисмо осећај ривалитета, пребројавања у процентима ова два предмета, а било би простора и за религијску културу, уметност, корелативност с другим школским предметима, темељнију садржајну етичност и много тога примењивог и кориснога за ученике наших основних и средњих школа. Многи су се одушевили овим предлогом – наводи наш саговорник.
      Политика Online - Вероучитељи стално раде на одређено време
      WWW.POLITIKA.RS Настава веронауке је уведена у школе између повика да јој је место у цркви, а не у учионици и поклика да је њено враћање у школе прекретница у моралној и духовној обнови друштва. Прошло је 18...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...