Jump to content
Ромејац

МИЛО МИРАШУ ОТВАРА ВРАТА: Најавио „обнову“ тзв. ЦПЦ и уклањање цркве на Румији и крстионце на Михољској превлаци

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 12 минута, Zoran Đurović рече

Ви знате да ја нисам и никако не могу бити Гудфадер

Не засмејавај нас.

Уколико си ме замолио да те заобиђем, утолико немој настављати са прозивкама. 

Где су докази да су Милош50 и Петар Божовић владика Максим?

Кум је одавно морао бити банован, барем тај профил су ти морали ускратити. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Ниси у контакту, него админи треба да ти и овај налог блокну. 

Hahahah! Počeo si da prizireš, Zorane. Kakva je to paranoja?! Zar si se toliko prepao od Kamenjarca?

Njega su mogli da blokiraju, čovek je malo oštriji. Mene nemaju na osnovu čega. Jer kada bi me blokirali, to bi dovoljno kazalo o daljem kredibilitetu Pouka. 

"Pozdravio" te Kamenjarac.

A imaš i pozdrav od mene, iz Kijeva ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Zoran Đurović рече

Ниси у контакту, него админи треба да ти и овај налог блокну. 

Да ти можеш мирно да баљезгаш и хвалиш се како си некога "потукао" ахахахахха! Мизеријо, нећеш добити мјесто на ПБФ а ни парохију, Бачки зна оно што ти не можеш да знаш:"Обећање, лудом радовање!"

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Панарет рече

Кум је одавно морао бити банован, барем тај профил су ти морали ускратити. 

A zasto je Kum morao biti banovan odavno? Zato sto par pacijenata i ti tvrdite bez ikakvih dokaza, na osnovu proizvoljnih insinuacija da je o.Zoran zapravo ja. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Штампар Макариjе рече

Да ти можеш мирно да баљезгаш и хвалиш се како си некога "потукао" ахахахахха! Мизеријо, нећеш добити мјесто на ПБФ а ни парохију, Бачки зна оно што ти не можрш да знаш:"Обећање, лудом радовање!"

"Обећање" је цитирао Лохи Филарету. И десило се. Није било лудом радовање. Ја немам никаквих обећања, и из чистоиг уживања вас дерем као мурину и разобличавам ваше расколничке планове. То је све. Само сте ви на тову и зобајте док не заколутате очима. Ја сам срећан што сам са достојанством живео живот и што сам свакоме у лице могао да кажем како ствари стоје. За то треба имати атрибуте. Ви сте кастрирани људи, и што написа Мачковић плод сте негативне селекције. Што горе, то боље. И на овим темама сте се показали. Само сте пројавили неограничену количину глупости, никада логичку или фактографску аргументацију, јер сам вас сатро. Зашто је Амфилохије морао да телефонира и плаче да се побришу ове теме? Јер сте ви неспособна банда. Није седини остало ништа него да моли да се избришу ове теме. Које је то понижење! Да дођем тамо почистио бих вас челичном метлом. 10 би вас остало. Знам какви сте бескичмењаци и улизице. Како се пресамићујете и вртите рукицама... Но, Лохи је изабрао вас, а не мене, јер су му требали идолопоклоници. Не може ни он да трпи поред себе човека са кичмом. Сада трпи консеквенце а изложили сте га јавној срамоти. Одштампај му ову поруку ако смеш. Нећеш, јер ве нагрдих, и лагаћете Ђеда до пошљедњег дана. Водаћете га као Додолу. Нема речи која би изразила количину презира који гајим према вама.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Zoran Đurović рече

"Обећање" је цитирао Лохи Филарету. И десило се. Није било лудом радовање. Ја немам никаквих обећања, и из чистоиг уживања вас дерем као мурину и разобличавам ваше расколничке планове. То је све. Само сте ви на тову и зобајте док не заколутате очима. Ја сам срећан што сам са достојанством живео живот и што сам свакоме у лице могао да кажем како ствари стоје. За то треба имати атрибуте. Ви сте кастрирани људи, и што написа Мачковић плод сте негативне селекције. Што горе, то боље. И на овим темама сте се показали. Само сте пројавили неограничену количину глупости, никада логичку или фактографску аргументацију, јер сам вас сатро. Зашто је Амфилохије морао да телефонира и плаче да се побришу ове теме? Јер сте ви неспособна банда. Није седини остало ништа него да моли да се избришу ове теме. Које је то понижење! Да дођем тамо почистио бих вас челичном метлом. 10 би вас остало. Знам какви сте бескичмењаци и улизице. Како се пресамићујете и вртите рукицама... Но, Лохи је изабрао вас, а не мене, јер су му требали идолопоклоници. Не може ни он да трпи поред себе човека са кичмом. Сада трпи консеквенце а изложили сте га јавној срамоти. Одштампај му ову поруку ако смеш. Нећеш, јер ве нагрдих, и лагаћете Ђеда до пошљедњег дана. Водаћете га као Додолу. Нема речи која би изразила количину презира који гајим према вама.  

Lepo si se izuo. Osim što si već ranije potvrdio svoj kontakt sa Bulovićem, sada si pokazao i sa Davidom. Bravo, Zorane.

Zaključak, i Bački i David aminuju ove tvoje škrabotine. Sapienti sat.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, The Godfather рече

A zasto je Kum morao biti banovan odavno? Zato sto par pacijenata i ti tvrdite bez ikakvih dokaza, na osnovu proizvoljnih insinuacija da je o.Zoran zapravo ja. 

Због твојих одвратних порука упућених мени, Ани...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Епархија канадска обележила је велики јубилеј Српске Православне Цркве на епархијском нивоу у недељу 3. новембра Светом Архијејеском Литургијом у храму Св. Тројице у Кичинеру, и свечаним банкетом у сали при храму Св. Великомученика Георгија у Ватерлуу. Св. Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ славонски Г. Сава, уз Преосвећене архијереје осјечкопољског и барањског Г. Херувима, и канадског Г. др Митрофана, уз саслужење већине свештенослужитеља Епархије канадске, протојереја Томе Бекуришвилија (Грузијска Православна Црква), и протоћакона Милована Гогића (Епархија средњезападноамеричко - новограчаничка СПЦ). Парохијски хор ’’Св. Роман Мелод’’, под вођством Биљане Важић, милозвучно је одговарао на богослужењу.     Поучним словом о аутокефалности, и улози Св. Саве у стицању исте, обратио се старешина храма Св. Тројице протојереј др Горан Гојковић. Након богослужења, на којем се велики број верника причестио, Епископ канадски Г. Митрофан захвалио се свим учесницима и организаторима овог великог славља предавши реч Епископу осјечкопољском и барањском Г. Херувиму да поучи овај литургијски сабор. Владика Херувим је бираним речима позвао све сабране да буду свесни јединог употпуњеног сабрања - литургијског сабрања око Св. Тајне Евхаристије. Владика је посебно нагласио да благодат Духа Светога делује тамо где смо окупљени у име Господње, у миру, слози и хришћанској љубави.   Након молитвеног саборовања преко шест стотина верника дочекало је архијереје у импозантној сали ЦШО Св. Великомученика Георгија. Овом приликом Краљевска федерална коњаница Канаде доделила је почасну стражу епископима, и то официри Лепа Павловић и Чуонг Тију. Програм који је водио јереј Јован Марјанац, секретар Епархије канадске, отпочео је са молитвом и благословом Владике Херувима, и химнама Канаде и Србије. Свечани поздравни говор одржао је домаћин Владика Митрофан, поздравивши своју браћу архијереје, и заблагодаривши им са прикладним поклонима. Владика се додатно захвалио представницима сестринских помесних цркава у Канади, протојереју Томи Бекуришвили (Грузијска Православна Црква), и протојереју Јулијану Стојици (Румунска Православна Црква) као и свим сабраним представницима црквених, националних, и културних организација.   Поздраве и честитске испред дипломатских представништава Босне и Херцеговине, и Републике Србије исказали су новодошли Амбасадор Босне и Херцеговине у Отави г. Марко Милисав, и Генерални конзул Републике Србије у Торонту г. Василије Петковић.   Поводом овог великог јубилеja уприличен је разноврсан културно-уметнички програм са богатим духовним, песничким, и фолклорним садржајем. У програму су се представили хорови ’’Кир Стефан Србин’’ из Торонта, и ’’Св. Роман Мелод’’ из Кичинера, фолклорне и певачке групе СКУД ’’Опленац’’ из Мисисаге,  ’’Гаврило Принцип’’ из Ватерлуа, ’’Стеван Синђелић’’ из Кичинера. Специјални гости ’’Ивериони’’ и певачка група ’’Иверон’’ из грузијске заједнице у Торонту одушевиле су све присутне својим народним репертоаром. Музички интермецо у току послужења извели су Марко Пејановић (клавир), и Марина Бранковић (виолина), професори музике.   Овим поводом Владика Митрофан је представио новоосновани Фонд за Омладину Епархије канадске, којим ће се подстицати ангажман млађих нараштаја у Канади у разне сврхе како бисмо их приближили Цркви. Првенствено, управници овог фонда, организоваће први светосавски бал Епархије, 1. фебруара 2020. године са циљем да се побољшају услови рада летњег кампа за децу.   Обележавање 800. година аутокефалности Српске Православне Цркве на нивоу Епархије канадске окончано је закључним словом и благословом Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа славонског Г. Саве, кога многи од присутних су се сећали још од његовог службовања на северноамеричком континенту. Уз помну пажњу пуне сале, Владика Сава је на српском и енглеском језику причао о кључним тренуцима за СПЦ на овом континенту. Владика се осврнуо на период након Другог светског рата, тешку поделу раскола, помирење истог, и данашње време. Особито цењено је то што је Владика Сава сам учесник свих ових историјских збивања, ступивши у Манастир Св. Саве у Либертивилу још 1956. године као искушеник.   Заблагодаривши Господу и Светом Сави сви су отишли својим домовима свесни да је овај историјски скуп велики благослов за целокупно српство у дијаспори.     Извор: Епархија канадска
    • Од александар живаљев,
      Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима

      МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове
      нов 7, 2019 у 10:12 
      Саопштење за јавност
      Цетиње, 7. новембар 2019.
      Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима.
      По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви  ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак.
      Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме.
      Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9).  Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди.
      Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа.
      Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину.
      Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу.
                                                              Из Митрополије црногорско-приморске
       

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове
      нов 7, 2019 у 10:12 
      Саопштење за јавност
      Цетиње, 7. новембар 2019.
      Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима.
      По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви  ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак.
      Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме.
      Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9).  Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди.
      Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа.
      Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину.
      Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу.
                                                              Из Митрополије црногорско-приморске
       
    • Од Логос,
      На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.
       
      Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.
      Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.
      На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.
      Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.
      Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.
      На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?
      Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).
      У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?
      Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.
      Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.
      Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.
      На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?
      Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.
      Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.
      Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.
      Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.
      Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.
      „Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...