Jump to content
  1. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Поглавар Кипарске православне цркве Хризостом II је током данашњег богослужења поменуо име поглавара тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифанија иако за такав један корак није имао сагласност Синода, објављено је на православном порталу Ромфеа. Због тога је, у знак протеста, лимасолски митрополит (Атанасије – прим. СС) напустио литургију пре њеног краја.
      Како преноси локални ТВ канал РИК, фактички се ради о признању ПЦУ без сагласности Синода.
      Наводи се и да је Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, што се до сада никада није десило.
      Сам Хризостом је рекао да његова одлука добра за православље и Кипарску цркву.
      Признао је да је тиме стао против „одређених људи“ и потврдио да чланови Синода нису знали за одлуку. Он, међутим, додаје да је у интересу православља морао да заузме одређену позицију.
      Подсетимо, након „ујединитељског сабора“ који је 15. децембра 2018. године одржан у Кијеву, у Украјини је објављено стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко.
      Крајем 2018. године, на иницијативу тадашњих украјинских власти и Цариградске патријаршије, формирана је расколничка структура – такозвана „Православна црква Украјине“. У јануару 2019. године неканонска црквена структура је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха Вартоломеја.
      Архиепископ кипарски Хризостом II на богослужењу поменуо поглавара тзв. Православне цркве Украјине ~ Стање ствари
      STANJESTVARI.COM Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, фактички се ради о признању тзв. ПЦУ без сагласности Синода…  

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Поглавар Кипарске православне цркве Хризостом II је током данашњег богослужења поменуо име поглавара тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифанија иако за такав један корак није имао сагласност Синода, објављено је на православном порталу Ромфеа. Због тога је, у знак протеста, лимасолски митрополит (Атанасије – прим. СС) напустио литургију пре њеног краја.
      Како преноси локални ТВ канал РИК, фактички се ради о признању ПЦУ без сагласности Синода.
      Наводи се и да је Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, што се до сада никада није десило.
      Сам Хризостом је рекао да његова одлука добра за православље и Кипарску цркву.
      Признао је да је тиме стао против „одређених људи“ и потврдио да чланови Синода нису знали за одлуку. Он, међутим, додаје да је у интересу православља морао да заузме одређену позицију.
      Подсетимо, након „ујединитељског сабора“ који је 15. децембра 2018. године одржан у Кијеву, у Украјини је објављено стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко.
      Крајем 2018. године, на иницијативу тадашњих украјинских власти и Цариградске патријаршије, формирана је расколничка структура – такозвана „Православна црква Украјине“. У јануару 2019. године неканонска црквена структура је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха Вартоломеја.
      Архиепископ кипарски Хризостом II на богослужењу поменуо поглавара тзв. Православне цркве Украјине ~ Стање ствари
      STANJESTVARI.COM Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, фактички се ради о признању тзв. ПЦУ без сагласности Синода…  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Бесомучна медијска кампања коју интересне групе у политици, култури, информисању и цивилном сектору последњих месеци воде против СПЦ и посебно против Епархије Бачке и представљају насртај не само на институцију цркве као темељ српске државности, већ и отворено непријатељство према свему што је српско.
      Под изговором заштите културних вредности или бар оног што однарођене елите држе за културу, открива се намера да се Српској Православној Цркви ускрати право да одлучује и управља својом имовином, а значају који ужива у народу нанесе штета.
      Културни рат који су отворено повеле поједине јавне личности, више него јасно имају за циљ потирање православног духа народа и обнову хабзбуршких културних вредноси, обележених и запамћених по бројним стратиштима Срба.
      Одсутво реакције, значило би капитуалцију и мирење са окупацијом, коју агресивна квазикултурна и самозвана елита покушава гласно да наметне.
      Институт за политичко умрежавање позива на одлучан одговор који ће јасно ставити до знања да у српском народу постоје вредности и институције, чије угрожавање неће бити толерисано нити проћи без одговора.
      Име и презиме:
      1)Проф. др Борис Стојковски, историчар
      2)Игор Мировић, председник Покрајинске владе Војводине
      3)Проф. др Стаменко Шушак, кардиохирург Директор Клинике за кардиоваскуларну хирургију ИКВБВ Ср. Каменица, Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду
      4)Ивица Дачић, министар иностраних послова и председник СПС
      5)Муфтија војвођански Мухамед еф. Зиљкић
      6)проф. др Срђан Шљукић, социолог и потпредседник Матице српске
      7)Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма
      8)Ксенија Вучић, новинар
      9)Селимир Радуловић, песник и управник Библиотеке Матице српске
      10)др Александар Раковић, историчар
      11)мр Мирослав Шпановић, посланик и Председник покрајинског одбора ПУПС-а
      12)Проф.др Срђан Перишић, политиколог
      13)Јован Вучуревић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта
      14)Марина Рајевић Савић, новинар
      15)Душан Савић, бивши фудбалер
      16)Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге
      17)Александар Протић, продуцент и члан Београдског синдиката
      18)проф др Иван Стратимировић, потомак Вожда Ђорђа Стратимировића
      19)Душан Илић, истраживач Институт за европске студије
      20)Владимир Ђукановић, народни посланик и члан председништва СНС
      21)Стеван Бакић, градоначелник Суботице
      22)Иван Стоилковић, посланик у Собрању Македоније и председник Демократске партије Срба у Македонији
      23)Марко Танасковић, писац
      24)Драгослав Бокан, писац и редитељ
      25)Миленко Митровић, потпредседник Скупштине Града Бијељина
      26)Јеромонах Виталије Милошевић, манастир Студеница
      27)Марко Ковачевић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта
      28)Марко Пекић, адвокат
      29)Ђорђе Ђоковић, саветник министра и члан Главног одбора СПС
      30)Мишо Вујовић, национална ревија Србија
      31)Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине
      32)Владимир Добросављевић, историчар
      33)Свештеник Бобан Миловановић
      34)Синиша Милић, одборник у Граду Сомбору
      35)Василије Паповић, главни и одговорни уредник новина АЛО
      36)Ладислав Лазић, магистар историјских наука
      37)Слободан Ерић, главни и одговорни уредник Геополитике
      38)Бранко Радун, политички аналитичар
      39)Стојков Д. Стефан, адвокат
      40)Драган Вујичић, новинар Новости
      41)Александра Јанковић, психолог
      42)Оливера Милетовић, новинар
      43)Владан Глишић, народни посланик
      44)Филип Родић, новинар Печата
      45)Милан Лађевић, главни уредник Српског телеграфа
      46)Бојан Билбија, новинар
      47)Саша Адамовић, историчар
      48)Милијана Балетић, новинар
      49)Ирена Петровић, дипл. технолог Мр. из нафтне индустрије
      50)Др. Коста Петровић, дипл. физикохемичар
      51)Др. Љиљана Петровић, мастер клиничке фармације
      52)Тијана Марковић, драмски уметник
      53)Гордана Ђурђевић – Димић, драмска уметница, СНП
      54)Доситеј Томашевић, дипл. филмски и ТВ редитељ
      55)Драгана Томашевић геометар
      56)Душан Одобашић, предузетник
      57)Сара Томашевић, психолог
      58)Татјана Думић, економиста
      59)Проф. др Срђан Перишић, политиколог
      60)Радиша Томашевић – приватни предузетник
      61)Горан Миленковић, архитекта
      62)Тома Фила, адвокат из Београда
      63)Душан Новаковић, грађ. инжињер, Нови Сад
      64)Миле Новаковић, пензионисани пуковник полиције
      65)Дано Јукић, војно лице у пензији
      66)Данијел Кулачин, историчар
      67)др сци. мед. Гордана Шошић генетичар КЦ Крагујевац
      68)Александра Драганић дипл. економиста
      69)Софија Лолић, дипломирани правник
      70)Марко Филипендин историчар
      71)Ласло Парацки новинар
      72)Катарина Лолић, Студент Медицинског факултета у Београду
      73)Иван Мркић, бивши министар иностраних послова Р. Србије
      74)Радмила Мишев, уредник Светосавског звонца
      75)Сунчица Марковић, академски сликар
      76)Сања Стојановић, Геометар
      77)Пуниша Зељковић – Billy King, уметник
      78)Игор Ивановић, писац
      79)Дане Чанковић, председник организације ИЗБОР ЈЕ НАШ из Бања Луке
      80)Доц др Драгослава Живков Шапоња, кардиолог Институт за кардиваскуларне болести Војводине
      81)Дарко Миличић, српски кошаркаш у НБА и произвођач воћа у Срему
      82)Проф. др Игор Стаменковић, професор Природно’математичког факултета Универзитета у Новом Саду
      83)Андреј Протић, комуниколог
      84)Драган Ћирјанић, редитељ
      ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКО УМРЕЖАВАЊЕ
      IPU.RS  

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Бесомучна медијска кампања коју интересне групе у политици, култури, информисању и цивилном сектору последњих месеци воде против СПЦ и посебно против Епархије Бачке и представљају насртај не само на институцију цркве као темељ српске државности, већ и отворено непријатељство према свему што је српско.
      Под изговором заштите културних вредности или бар оног што однарођене елите држе за културу, открива се намера да се Српској Православној Цркви ускрати право да одлучује и управља својом имовином, а значају који ужива у народу нанесе штета.
      Културни рат који су отворено повеле поједине јавне личности, више него јасно имају за циљ потирање православног духа народа и обнову хабзбуршких културних вредноси, обележених и запамћених по бројним стратиштима Срба.
      Одсутво реакције, значило би капитуалцију и мирење са окупацијом, коју агресивна квазикултурна и самозвана елита покушава гласно да наметне.
      Институт за политичко умрежавање позива на одлучан одговор који ће јасно ставити до знања да у српском народу постоје вредности и институције, чије угрожавање неће бити толерисано нити проћи без одговора.
      Име и презиме:
      1)Проф. др Борис Стојковски, историчар
      2)Игор Мировић, председник Покрајинске владе Војводине
      3)Проф. др Стаменко Шушак, кардиохирург Директор Клинике за кардиоваскуларну хирургију ИКВБВ Ср. Каменица, Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду
      4)Ивица Дачић, министар иностраних послова и председник СПС
      5)Муфтија војвођански Мухамед еф. Зиљкић
      6)проф. др Срђан Шљукић, социолог и потпредседник Матице српске
      7)Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма
      8)Ксенија Вучић, новинар
      9)Селимир Радуловић, песник и управник Библиотеке Матице српске
      10)др Александар Раковић, историчар
      11)мр Мирослав Шпановић, посланик и Председник покрајинског одбора ПУПС-а
      12)Проф.др Срђан Перишић, политиколог
      13)Јован Вучуревић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта
      14)Марина Рајевић Савић, новинар
      15)Душан Савић, бивши фудбалер
      16)Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге
      17)Александар Протић, продуцент и члан Београдског синдиката
      18)проф др Иван Стратимировић, потомак Вожда Ђорђа Стратимировића
      19)Душан Илић, истраживач Институт за европске студије
      20)Владимир Ђукановић, народни посланик и члан председништва СНС
      21)Стеван Бакић, градоначелник Суботице
      22)Иван Стоилковић, посланик у Собрању Македоније и председник Демократске партије Срба у Македонији
      23)Марко Танасковић, писац
      24)Драгослав Бокан, писац и редитељ
      25)Миленко Митровић, потпредседник Скупштине Града Бијељина
      26)Јеромонах Виталије Милошевић, манастир Студеница
      27)Марко Ковачевић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта
      28)Марко Пекић, адвокат
      29)Ђорђе Ђоковић, саветник министра и члан Главног одбора СПС
      30)Мишо Вујовић, национална ревија Србија
      31)Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине
      32)Владимир Добросављевић, историчар
      33)Свештеник Бобан Миловановић
      34)Синиша Милић, одборник у Граду Сомбору
      35)Василије Паповић, главни и одговорни уредник новина АЛО
      36)Ладислав Лазић, магистар историјских наука
      37)Слободан Ерић, главни и одговорни уредник Геополитике
      38)Бранко Радун, политички аналитичар
      39)Стојков Д. Стефан, адвокат
      40)Драган Вујичић, новинар Новости
      41)Александра Јанковић, психолог
      42)Оливера Милетовић, новинар
      43)Владан Глишић, народни посланик
      44)Филип Родић, новинар Печата
      45)Милан Лађевић, главни уредник Српског телеграфа
      46)Бојан Билбија, новинар
      47)Саша Адамовић, историчар
      48)Милијана Балетић, новинар
      49)Ирена Петровић, дипл. технолог Мр. из нафтне индустрије
      50)Др. Коста Петровић, дипл. физикохемичар
      51)Др. Љиљана Петровић, мастер клиничке фармације
      52)Тијана Марковић, драмски уметник
      53)Гордана Ђурђевић – Димић, драмска уметница, СНП
      54)Доситеј Томашевић, дипл. филмски и ТВ редитељ
      55)Драгана Томашевић геометар
      56)Душан Одобашић, предузетник
      57)Сара Томашевић, психолог
      58)Татјана Думић, економиста
      59)Проф. др Срђан Перишић, политиколог
      60)Радиша Томашевић – приватни предузетник
      61)Горан Миленковић, архитекта
      62)Тома Фила, адвокат из Београда
      63)Душан Новаковић, грађ. инжињер, Нови Сад
      64)Миле Новаковић, пензионисани пуковник полиције
      65)Дано Јукић, војно лице у пензији
      66)Данијел Кулачин, историчар
      67)др сци. мед. Гордана Шошић генетичар КЦ Крагујевац
      68)Александра Драганић дипл. економиста
      69)Софија Лолић, дипломирани правник
      70)Марко Филипендин историчар
      71)Ласло Парацки новинар
      72)Катарина Лолић, Студент Медицинског факултета у Београду
      73)Иван Мркић, бивши министар иностраних послова Р. Србије
      74)Радмила Мишев, уредник Светосавског звонца
      75)Сунчица Марковић, академски сликар
      76)Сања Стојановић, Геометар
      77)Пуниша Зељковић – Billy King, уметник
      78)Игор Ивановић, писац
      79)Дане Чанковић, председник организације ИЗБОР ЈЕ НАШ из Бања Луке
      80)Доц др Драгослава Живков Шапоња, кардиолог Институт за кардиваскуларне болести Војводине
      81)Дарко Миличић, српски кошаркаш у НБА и произвођач воћа у Срему
      82)Проф. др Игор Стаменковић, професор Природно’математичког факултета Универзитета у Новом Саду
      83)Андреј Протић, комуниколог
      84)Драган Ћирјанић, редитељ
      ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКО УМРЕЖАВАЊЕ
      IPU.RS  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Неки су, због сопствене мржње према хришћанима, били мишљења да су они непријатељи богова и противници државних религија и да их стога треба уништити. (Лактанције, О смрти прогонитеља)

       
      Ово мишљење Диоклецијанових савјетника, које наводи Лактанције, није било просто њихово лично мишљење које су стекли због неке a priori мржње према хришћанима. Ријеч је заправо о тачки осуде која је одиграла пресудну улогу у прогонима хришћана у Римском царству: они су inimicos deorum et hostes religionum publicarum. Хришћанство је до Диоклецијановог времена била нелегална и сумњичава религија чији су чланови били хапшени, осуђивани и, у многим случајевима, убијани. Они нису имали право на постојање (non licet esse vos).
      Међутим, то не значи да су хришћани били под константним ударом Римске државе, иако би се такав утисак могао стећи када читамо житија наших светих мученика из тог времена. Просто речено, да су хришћани свакодневно били гоњени и убијани у прва три вијека, не би Црква ни могла да се толико рашири по свијету и приброји својој заједници толико људи колико је имала почетком IV стољећа. Такође, не можемо у сваком римском цару или намјеснику провинције под чијом су владавином или управом хришћани нашли смрт гледати човека који их је дивљем бијесу гонио само због њихове вјере; поводи појединим догађајима били су често веома разнолики и морају се испитивати од случаја до случаја (Jedin 1972, 148).
      Хришћани су првобитно живјели под заштитом дозвољене јудејске религије (sub umbraculo religionis licitae judaicae) и као такви нису били изложени прогонима, осим у два издвојена случаја за вријеме Нерона и Домицијана. Од времена цара Трајана и његовог рескрипта (112. г.), хришћани су препознати као сљедбеници недозвољене религије (religio illicita). Иницијатива за насилне мјере против њих, које су биле због самог њиховог хришћанског имена (nomen ipsum), међутим, није у почетку потицала од државне власти већ од самог друштва(потребна је била кривична пријава одређеног појединца да би се водио судски процес). Општепозната је чињеница да се начелима римске религијске политике противило наступање средствима државне моћи против припадника неког вјерског покрета само због њихове вјере. Следујући свом конзервативном карактеру ”који се граничио са крајњим формализмом”, Римљани су држали своју (државну) веру,  али су поштовали и религије других народа и нису претендовали на њену искључиву превласт. Пошто су политеистичке религије имале доста сличности, они су поистовијећивали богове различитих народа са својим боговима, а ако одређени богови, односно култови нису могли да се поистовијете (нпр. култ животиња у Египту), били су исмјевани, али нису били прогоњени (Болотов 2009, 25, 47; Jedin 1972, 148).
      У трећем стољећу, посебно после 250. године, ситуација ће постати другачија: и Црква и Царство су се промијенили. Царство је постало наметљивије и оданије једном идеолошком опредјељењу. Цареви су први пут почели да сагледавају хришћанство као појаву која је захватила читаво Царство. Царству у кризи је била потребна заштита богова, а дужност царева била је да потпомажу стару религију и да зауставе ”хулу” која се раширила по читавом Царству. Сузбијање хришћанства сада више није било питање ”локалних власти” градова. Повремено локално насиље над хришћанима и њихове осуде које су од града до града изрицали локални гувернери утрло је пут царским едиктима императора Деција и Валерија (250. и 257.) усмјереним против Цркве у цјелини. Ипак, спровођење едикта је било кратког вијека јер су поменути цареви убрзо нашли смрт у ратовима против варвара, а њихови насљедници су одустајали од политике својих претходника (Браун 2012, 86).
      Након Галијеновог рескрипта 259. године, услиједило је отприлике четрдесетогодишње раздобље мира, у вријеме којег централна власт није прогонила хришћане, тако да су могли у релативној слободи наставити и осигурати унутрашњу и спољашњу изградњу своје заједнице. Евсевије издваја прије свега три слободе које је тад уживала хришћанска религија: слободу вјероисповиједања, која је хришћанима свих друштвених слојева допуштала да своје увјерење износе јавно; слободу култа која је дозвољавала несметано судјеловање у хришћанском богослужењу и омогућила градњу хришћанских храмова; слободу проповиједања, коју није нико ни према коме ограничавао; томе ваља додати и особито уважавање хришћанских вођа од стране државних власти (Jedin 1972, 417).
      Широм Царства, укључујући и келтске земље сјеверозападне Европе, великим мисионарским радом хришћанство изразито напредује, и то не само у градовима већ и у селима. У Риму катакомбе са сахрањеним телима хришћана свједоче о повећању броја црквене заједнице; до краја трећег стољећа изгледа да је свака парохија у Риму имала своје гробље. Када је Максимин ушао у Никомидију 311. године, дошао је до сазнања да су скоро сви становници тог града били хришћани. Неки научници сматрају да је у Царству средином III вијека било око 1.1 милион хришћана, а да је до 300. г. тај број порастао на чак 6 милиона, што је било око 10% укупног становиштва државе (Jedin 1972, 417-418; Frend 2006, 517-518; Радић 2010, 79).
      Хришћанска заједница је толико нарасла да јој више нису била довољна стара мјеста окупљања. Црква је, у том периоду, стекла имовину захвљујући завјештањима богатих људи и побожних удовица, па су подизани нови храмови широм Царства: рачуна се да је у вријеме Диоклецијана у Риму било око 300 хришћанских богомоља. У Никомидији се налазила велелепна црква која се видјела са Диоклецијановог дворца (Мирковић 2014, 112).
      До 300. године хришћани су већ постали чланови римског сената, царске свите и римске војске, односно најзначајнијих државних институција. Пораст броја хришћана у источним провинцијама и значај хришћанске Цркве постали су очигледни и најављивали су хришћанство као нов и важан фактор не само у религији већ и у политици. Неки научници су тврдили да су хришћани били ”динамични елемент у римском друштву и да око 300. године ниједан цар није могао безбједно да влада без прећутне сагласности својих хришћанских поданика”(Мичел 2009, 327; Браун 2012, 88-89; Мирковић 2014, 111).
      Црква је временом постала озбиљна и веома организована институција са препознатљивом хијерархијом. У вријеме када су закони, које су издавали цареви, сматрани извором свеукупног поретка (и које су брижљиво сабирали и чували чак и скромни људи), Црква је у Светом Писму имала сопствени универзални закон. (Формални карактер Светог Писма је, такође, носио посебну тежину: хришћани су усвојили модерни кодекс замијенивши старомодни свитак. Кодекс је био чврст и лако преносив, повезан тако да је његов садржај био коначан и прегледан.) Цареви су управо одреаговали на тај развој: уништавани су храмови и свети списи, а главне мете царских едикта биле су црквене вође – епископи и свештенство. Незнабошцима је, такође, боло очи што хришћанска Црква није била налик бројним трговачким удружењима појединих култова која су обично билаограничавајућа у погледу сталешке припадности (нпр. занатлије) или пола (женска удружења). Насупрот томе, хришћанска Црква је била врло шаролика скупина: она је наликовала минијатурној верзији новог царства и била на неки начин ”држава у оквиру државе” (Браун 2012, 86).
      С друге стране, када је у питању сама Диоклецијанова владавина, видјели смо да наступање против хришћана државном силом није био потпуни изузетак: два строга царска указа, која су се тицала религије, уперена против источњачких скупина и манихејаца, нам свједоче о томе. Због свега поменутог није тешко разумјети и последњи у низу прогона хришћана у Римској империји – Велики прогон.
      Међутим, ствари нису тако једноставне. Диоклецијан је владао већ осамнаест година и за све то време није наредио неки општи прогон хришћана, а, према договору, августи су имали да владају још свега двије године. Сам Евсевије, осим неких теолошких сагледавања, не даје неки темељан разлог за започињање прогона. Он каже да су владари ”својим ближњима, жени и дјеци допуштали, да и у њиховом присуству, слободно говоре о Богу и да се држе хришћанских обичаја. Ишло се и да су препоручивали да узму за слуге хришћане јер бјеху послушни и добри”. Хришћани које је цар слао за намјеснике провинција били су из милости ослобођени обавезе свечаног приношења жртава које је ишло уз тај положај. Умјесно је поставити питање: како је могуће да је цар баш тада, 303. године, пред крај своје владавине, иступио са прогоном? Како је могуће да, након осамнаест година толеранције, започне такав погром са циљем уништења хришћанског имена?
      Прво, треба се сјетити да је изненадног мијењања верске политике било и раније: наиме, сличних ситуација је било у случају прогона од стране Септимија Севера, Валерија, Аурелијана. Ови имератори су на почетку своје владавине толерисали хришћане, а неки их чак их донекле и симпатисали. Могуће је да су неки од тих владара извјесно вријеме чекали да се мало учврсте на власти, затим се хватали у коштац са неким важним државним проблемима, да би тек касније прибјегли рјешавању вјерског питања. Осим тога, може се претпоставити и да су неки цареви, у почетку симпатишући, временом схватили, можда у договору са неким од савјетника, да је хришћанство заправо опасан елемент у Империји и да ће временом почети да тежи да стекне превагу.
      Друго, треба рећи да је Диоклецијанов сукоб са хришћанском Црквом кренуо мало раније, 298. или 299. године, и то са чистком хришћанског елемента у војсци. Та одлука сигурно је била проузрокована тадашњим узнемиравајућих догађајима у којима су актери били војници – хришћани. У Нумидији се, 295. године, хришћанин Максимилијан опирао свом регрутовању, а у Мавританији је, три године касније, хришћански центурион Марцел ускратио даљу војну службу, пошто је, на годишњицу преузимања титула Јовиус и Херкул од оба августа, одбио да прекрши заклетву која га је везала уз Христа. Нове инциденте проузроковала су два ветерана, Типазије и Јулије, године 298. и 302., кад су, приликом даривања, одбили новац на којем су цареви били приказани као синови богова. На крају, Фабије, службеник у цивилној управи и vexillifer код намјесника Мавританије, није хтио носити ”слике мртвих”, тј. заставу са сликама боголиких царева. Поузданост армије је била врховни закон у Римском царству, па је такве непоуздане елементе настојао одстранити из војске указ, којим је Диоклецијан већ 300. године наредио да сви војници морају жртвовати боговима или напустити армију. (Burkhart 2006, 284).
      Од тада до издавања првог царског едикта против Цркве су прошле скоро четири или пет година. ”Мало по мало почео је прогон усмјерен против нас”, биљежи Евсевије у Црквеној историји. То би се могло протумачити као извјесна опрезност када је у питању овај подухват. Евсевије је то добро примјетио: Али рат не објави свима, него најприје онима који су били у војсци (мислећи да ће лакше ухватити друге ако прво заточи хришћане који су војници). (…) Тада је велики број војника, због вјере у Христа, иступио и без премишљања исповједио своје хришћанско име. Тада је било мало оних који су изгубили своју част и били погубљени због тога што су одани вери. То је било стога што је лукави дух, као вјешт у зготовљењу замки, радио своју радњу полако и умјерено, и није желио да буде препознат прије времена. По свој прилици, имао је страх од тога што је видио велики број хришћана, те се не одважи да одмах устане на њих. Ако би направили паралелу са прогоном манихејаца, ова опрезност је била, можемо рећи, очекиван корак, будући да је Црква била неупоредиво бројнија и древнија организација (Frend 2006, 519).
      Ко је главни покретач и творац прогона хришћана, чини се, да није у науци у потпуности разрјешено. Постоје углавном два мишљења по овом питању.
      Једна група научника мање-више подржава тумачење Лактанција, који је иначе био очевидац догађаја у Никомидији 303. године. Он у Галерију, амбициозном цезару и фанатичном паганину, зараженом мржњом према хришћанима, види силу која ће промијенити мишљење Диоклецијана и покренути га на свеопшти прогон, и то са радикалним мјерама. Поред тога, вриједност Лактанцијевог извјештаја, како потцртава Кларк, јесте у томе што је, на крају крајева, коначна одлука ипак зависила од најстаријег цара.
      Заговарачи ове тезе сматрају да су савременици тих догађаја тачно примјетили да прогон није био део Диоклецијановог великог пројекта обнове Римске империје, као и то, да конфликт није био неизбјежан. Узрок Диоклецијановог прогона стога првенствено треба тражити не у његовом политичком систему, него у његовим личним животним околностима. Тај стицај околности одређивала су углавном два момента: Диоклецијанова старачка немоћ да се супростави утицају свог моћног зета Галерија, као и утицај антихришћанске пропаганде од стране неких интелектуалаца на јавно мњење (Clarke 2007, 654; Болотов 2009, 129; Сајловић 2011, 120).
      Цијела ситуација око започињања Великог прогона рефлектовала је заправо све већи политички утицај Галерија. ”Недавно, сасвим недавно, као из неког најдубљег сна, пробуди се у нади за влашћу, и у тајности, попут Деција и Валерија, устаде на Цркву”, сажето извјештава Евсевије о Галеријевом успону и његовој намјери о прогону. Цезар, иначе арогантан и амбициозан, сада се, након великог успјеха у рату са Персијанцима, бунио због свог подређеног положаја и титуле. Осим тога, није заборавио старијем августу ни то што га је јавно понизио након почетног неуспјеха те га се овај сада плашио. Уосталом, Галерије је, такође, био у могућности да наведе Диоклецијана на прогон хришћана дјелимично због тога што је могао показати да званична идеологија тетрархије претпоставља религијску једнообразност (Barnes 1981, 19).
      Ипак, вратимо се на сам Лактанцијев извештај. Лактанције држи да је Диоклецијан ”проналазач и подбадач на зло”, зато што је он одговоран за прву реакцију против хришћанског елемента у војсци. Наиме, док је плашљивиДиоклецијан приносио жртву и по утроби жртве тражио предзнаке будућих догађаја (у питању је заправо захвална жртва у част успешног окончања рата са Персијанцима), неки од присутних дворана-хришћана су ставили себи на чело крсни знак, након чега су се демони разбјежали а жртва промашила циљ. Жреци су покушавали неколико пута да понове жртву, али није успјевало: узрок неуспјешности је лежао у томе ”што се у божанску службу мјешају непосвећена лица”. (Интересантно је да Евсевије наводи скоро исти разлог за почетак прогона у време Валеријана.) Диоклецијан је побјеснио и дао двије заповјести: да сви на двору одмах принесу жртву и да се ишиба она особа која одбије; и, да исто жртвоприношење учине сви војници, а они који одбију, да се отпусте из службе. Осим тога, Диоклецијан није посегнуо за даљим мјерама: ”Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога”.
      По Лактанцијевој верзији догађаја, сада на сцену ступа Максимијан Галерије, који је ”не само гори од двојице августа, већ и од свих злих царева икада”: ”Запаљен жељом за злочином”, он долази у Витинију да ”подстакне на прогоне хришћана препреденог старца, који их је већ почео”. Узрок, пак, Галеријеве мржње, сматра наш писац, потиче од његове мајке: наиме, она је замрзјела хришћане, јер су одбијали да узму учешће у јестивим жртвама које је она, као велики поштоваоц брдских божанстава, организовала. Старији август и његов цезар су се цијеле зиме у топлој Витинији савјетовали по питању општег прогона: Старац је дуго одолијевао, доказујући како је опасно узнемирити цио свијет и пролити крв многих људи, који по правилу радо умиру; биће довољно ако се ова религија забрани само војницима и дворанима.
      Иако има само речи покуде за старијег августа, Лактанције га овде врло добро приказује као мудрог државника: Диоклецијан савршено сагледава последице које би неки свеопшти прогон хришћана имао за мир и стабилност у држави. Поред инситирања на предузимање тог подухвата од стране Галерија, Диоклецијан још није попуштао и одлучује да затражи помоћ са стране. Најпре је потражио савјет од правних и војних достојанственика, али и неких интелектуалаца непријатељски расположених према хришћанима (у Божанским институцијама то је анонимни философ, док Лактанције спомиње Сосијана Јерокла). Оба одговора била су потврдна, али остарјели цар остао је незадовољан, те је, на крају, посегнуо за савјетом божанства и послао је врача Аполону милетском. Будући да је одговор опет био потврдан, Диоклецијан је ”промијенио првобитну намјеру”, али се одлучио за једно умјерено рјешење: наредио је да се прогон спроводи без крви, док је Галерије хтио да се живи спале они који одбијају да принесу жртву (Barnes 1981, 19; Clarke 2007, 650).
      Први, а затим и, петнаест дана касније, други пожар, у царској палати, којима се и најстрожијим преслушавањем није могао наћи виновник, само су погоршали ситуацију. Лактанције извјештава да Галерије ”није био задовољан одредбама едикта и припремао је Диоклецијана за другачији наступ”, па је зато сам подметнуо пожаре како би за то недјело оптужио хришћане и придобио Диоклецијана за строжије мјере. Очито је да је у томе успио: Диоклецијан је сада био ван себе и покренуо је истрагу ”не само против дворских робова, већ против свих”, укључујући и своју супругу Приску и ћерку Валерију које су биле блиске хришћанима (Burkhart 2006, 295-297).
      Други група истрживача сматра да одговорност за започињање прогона у потпуности пада на старијег августа, те да је његов сукоб са хришћанством био неминован. Наиме, главни разлог за прогон лежао је у увјерењу дахришћанство спрјечава обнову државе коју је Диоклецијан тако успјешно предузео на разним пољима живота. Они држе да Лактанцијево објашњење, по којем је прогоне хришћана започео искључиво на наговор и под притиском свога цезара Галерија потцјењује несумњиву Диоклецијанову гвоздену одлучност и самосталност у одлучивању. ”Читава та прича у којој се одговорност своди на ћудљивост једне жене”, каже Буркарт, ”руши се као кула од карата ако знамо да се Диоклецијан није плашио Галерија и да Лактанције гријеши у питању Диоклецијановог карактера. (…) Он (Лактанције) Диоклецијана настоји да представи као неодлучног и опрезнијег човјека јер жели да мржњу усмјери на чудовиште као што је био Галерије” (Радић 2010, 76; Burkhart 2006, 286).
      Диоклецијан је био владар са снажно израженом свијешћу о свом неприкосновеном ауторитету, а до тада безмало двадесетогодишња владавина испуњена успјесима који се нису могли порећи могла га је у таквом ставу само још више учврстити. Његови сарадници и савјетници, као Галерије и Јерокло, сигурно су му при том изнијели рјешења, која су им се чинила исправнима, и можда га учврстили у смјеру у којем је и он видио рјешење у питању хришћана. Такође, обновљено непријатељско расположење према хришћанима међу образованим вишим слојевима, а дјелом и код једноставног народа, препоручивало је тај пут. Ипак, одлуку о прогону, укључујући и његове мјере, је потпуно самостално и на сопствену одговорност донио сам најстарији цар, без икакве присиле свог цезара или неког другог (Радић 2010, 76-77; Jedin 1972, 426).
      У прилог овој тези, неки истраживачи, поред Диоклецијанових начелних државотворних ставова, додају и његове личне вјерске пориве. По свом религијском убјеђењу, старији август је био велики присталица римских богова и врло сујетан човјек. На његовом двору су стално боравили жречеви и предсказивачи којима се цар обраћао при свим важнијим одлукама (Burkhart 2006, 43-44).
      Међутим, овде се може поставити питање: зашто се баш на крају своје владавине Диоклецијан одлучио за тај потез?
      Прво гледиште, које држи Галерија за правог виновника прогона ослањајући се на Лактанцијев спис, управо у овој чињеници тражи своју потврду: наиме, остарјелог и онемоћалог августа, коме хришћани до тада нису сметали, је дрски и славољубиви цезар приморао на тај потез због своје мржње. Поред изузетних увида које има спис О смрти прогонитеља, не треба сметнути с ума да је овај хришћански аутор и гријешио у бројним процјенама по неким питањима. Лактанције, према коме је Диоклецијан само наизглед био украшен промишљеношћу и разборитошћу а заправо је био плашљив, иначе приказује Галерија како доста важних одлука просто намеће старијем августу. Осим питања почетка прогона, он га приморава на повлачење са власти и бира нове цезаре којима Диоклецијан није био задовољан, а то, гледајући релевантније изворе, историјски не стоји.
      Према другом гледишту, одговор на постављену дилему се може наћи у промишљености и тактичности која је карактерисала најстаријег цара. Наиме, Диоклецијан је желео претходно да осигура границе, да поврати ауторитет државе и углавном да превлада недаће у привреди, па је онда прегао да рјеши и горуће вјерско питање. Према његовој замисли, требало се вратити унеколико запостављеним традицијама и поново успоставити староримску религију, на коју се позвао у два горепоменута едикта (Радић 2010, 76).
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...