Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Неки су, због сопствене мржње према хришћанима, били мишљења да су они непријатељи богова и противници државних религија и да их стога треба уништити. (Лактанције, О смрти прогонитеља)

       
      Ово мишљење Диоклецијанових савјетника, које наводи Лактанције, није било просто њихово лично мишљење које су стекли због неке a priori мржње према хришћанима. Ријеч је заправо о тачки осуде која је одиграла пресудну улогу у прогонима хришћана у Римском царству: они су inimicos deorum et hostes religionum publicarum. Хришћанство је до Диоклецијановог времена била нелегална и сумњичава религија чији су чланови били хапшени, осуђивани и, у многим случајевима, убијани. Они нису имали право на постојање (non licet esse vos).
      Међутим, то не значи да су хришћани били под константним ударом Римске државе, иако би се такав утисак могао стећи када читамо житија наших светих мученика из тог времена. Просто речено, да су хришћани свакодневно били гоњени и убијани у прва три вијека, не би Црква ни могла да се толико рашири по свијету и приброји својој заједници толико људи колико је имала почетком IV стољећа. Такође, не можемо у сваком римском цару или намјеснику провинције под чијом су владавином или управом хришћани нашли смрт гледати човека који их је дивљем бијесу гонио само због њихове вјере; поводи појединим догађајима били су често веома разнолики и морају се испитивати од случаја до случаја (Jedin 1972, 148).
      Хришћани су првобитно живјели под заштитом дозвољене јудејске религије (sub umbraculo religionis licitae judaicae) и као такви нису били изложени прогонима, осим у два издвојена случаја за вријеме Нерона и Домицијана. Од времена цара Трајана и његовог рескрипта (112. г.), хришћани су препознати као сљедбеници недозвољене религије (religio illicita). Иницијатива за насилне мјере против њих, које су биле због самог њиховог хришћанског имена (nomen ipsum), међутим, није у почетку потицала од државне власти већ од самог друштва(потребна је била кривична пријава одређеног појединца да би се водио судски процес). Општепозната је чињеница да се начелима римске религијске политике противило наступање средствима државне моћи против припадника неког вјерског покрета само због њихове вјере. Следујући свом конзервативном карактеру ”који се граничио са крајњим формализмом”, Римљани су држали своју (државну) веру,  али су поштовали и религије других народа и нису претендовали на њену искључиву превласт. Пошто су политеистичке религије имале доста сличности, они су поистовијећивали богове различитих народа са својим боговима, а ако одређени богови, односно култови нису могли да се поистовијете (нпр. култ животиња у Египту), били су исмјевани, али нису били прогоњени (Болотов 2009, 25, 47; Jedin 1972, 148).
      У трећем стољећу, посебно после 250. године, ситуација ће постати другачија: и Црква и Царство су се промијенили. Царство је постало наметљивије и оданије једном идеолошком опредјељењу. Цареви су први пут почели да сагледавају хришћанство као појаву која је захватила читаво Царство. Царству у кризи је била потребна заштита богова, а дужност царева била је да потпомажу стару религију и да зауставе ”хулу” која се раширила по читавом Царству. Сузбијање хришћанства сада више није било питање ”локалних власти” градова. Повремено локално насиље над хришћанима и њихове осуде које су од града до града изрицали локални гувернери утрло је пут царским едиктима императора Деција и Валерија (250. и 257.) усмјереним против Цркве у цјелини. Ипак, спровођење едикта је било кратког вијека јер су поменути цареви убрзо нашли смрт у ратовима против варвара, а њихови насљедници су одустајали од политике својих претходника (Браун 2012, 86).
      Након Галијеновог рескрипта 259. године, услиједило је отприлике четрдесетогодишње раздобље мира, у вријеме којег централна власт није прогонила хришћане, тако да су могли у релативној слободи наставити и осигурати унутрашњу и спољашњу изградњу своје заједнице. Евсевије издваја прије свега три слободе које је тад уживала хришћанска религија: слободу вјероисповиједања, која је хришћанима свих друштвених слојева допуштала да своје увјерење износе јавно; слободу култа која је дозвољавала несметано судјеловање у хришћанском богослужењу и омогућила градњу хришћанских храмова; слободу проповиједања, коју није нико ни према коме ограничавао; томе ваља додати и особито уважавање хришћанских вођа од стране државних власти (Jedin 1972, 417).
      Широм Царства, укључујући и келтске земље сјеверозападне Европе, великим мисионарским радом хришћанство изразито напредује, и то не само у градовима већ и у селима. У Риму катакомбе са сахрањеним телима хришћана свједоче о повећању броја црквене заједнице; до краја трећег стољећа изгледа да је свака парохија у Риму имала своје гробље. Када је Максимин ушао у Никомидију 311. године, дошао је до сазнања да су скоро сви становници тог града били хришћани. Неки научници сматрају да је у Царству средином III вијека било око 1.1 милион хришћана, а да је до 300. г. тај број порастао на чак 6 милиона, што је било око 10% укупног становиштва државе (Jedin 1972, 417-418; Frend 2006, 517-518; Радић 2010, 79).
      Хришћанска заједница је толико нарасла да јој више нису била довољна стара мјеста окупљања. Црква је, у том периоду, стекла имовину захвљујући завјештањима богатих људи и побожних удовица, па су подизани нови храмови широм Царства: рачуна се да је у вријеме Диоклецијана у Риму било око 300 хришћанских богомоља. У Никомидији се налазила велелепна црква која се видјела са Диоклецијановог дворца (Мирковић 2014, 112).
      До 300. године хришћани су већ постали чланови римског сената, царске свите и римске војске, односно најзначајнијих државних институција. Пораст броја хришћана у источним провинцијама и значај хришћанске Цркве постали су очигледни и најављивали су хришћанство као нов и важан фактор не само у религији већ и у политици. Неки научници су тврдили да су хришћани били ”динамични елемент у римском друштву и да око 300. године ниједан цар није могао безбједно да влада без прећутне сагласности својих хришћанских поданика”(Мичел 2009, 327; Браун 2012, 88-89; Мирковић 2014, 111).
      Црква је временом постала озбиљна и веома организована институција са препознатљивом хијерархијом. У вријеме када су закони, које су издавали цареви, сматрани извором свеукупног поретка (и које су брижљиво сабирали и чували чак и скромни људи), Црква је у Светом Писму имала сопствени универзални закон. (Формални карактер Светог Писма је, такође, носио посебну тежину: хришћани су усвојили модерни кодекс замијенивши старомодни свитак. Кодекс је био чврст и лако преносив, повезан тако да је његов садржај био коначан и прегледан.) Цареви су управо одреаговали на тај развој: уништавани су храмови и свети списи, а главне мете царских едикта биле су црквене вође – епископи и свештенство. Незнабошцима је, такође, боло очи што хришћанска Црква није била налик бројним трговачким удружењима појединих култова која су обично билаограничавајућа у погледу сталешке припадности (нпр. занатлије) или пола (женска удружења). Насупрот томе, хришћанска Црква је била врло шаролика скупина: она је наликовала минијатурној верзији новог царства и била на неки начин ”држава у оквиру државе” (Браун 2012, 86).
      С друге стране, када је у питању сама Диоклецијанова владавина, видјели смо да наступање против хришћана државном силом није био потпуни изузетак: два строга царска указа, која су се тицала религије, уперена против источњачких скупина и манихејаца, нам свједоче о томе. Због свега поменутог није тешко разумјети и последњи у низу прогона хришћана у Римској империји – Велики прогон.
      Међутим, ствари нису тако једноставне. Диоклецијан је владао већ осамнаест година и за све то време није наредио неки општи прогон хришћана, а, према договору, августи су имали да владају још свега двије године. Сам Евсевије, осим неких теолошких сагледавања, не даје неки темељан разлог за започињање прогона. Он каже да су владари ”својим ближњима, жени и дјеци допуштали, да и у њиховом присуству, слободно говоре о Богу и да се држе хришћанских обичаја. Ишло се и да су препоручивали да узму за слуге хришћане јер бјеху послушни и добри”. Хришћани које је цар слао за намјеснике провинција били су из милости ослобођени обавезе свечаног приношења жртава које је ишло уз тај положај. Умјесно је поставити питање: како је могуће да је цар баш тада, 303. године, пред крај своје владавине, иступио са прогоном? Како је могуће да, након осамнаест година толеранције, започне такав погром са циљем уништења хришћанског имена?
      Прво, треба се сјетити да је изненадног мијењања верске политике било и раније: наиме, сличних ситуација је било у случају прогона од стране Септимија Севера, Валерија, Аурелијана. Ови имератори су на почетку своје владавине толерисали хришћане, а неки их чак их донекле и симпатисали. Могуће је да су неки од тих владара извјесно вријеме чекали да се мало учврсте на власти, затим се хватали у коштац са неким важним државним проблемима, да би тек касније прибјегли рјешавању вјерског питања. Осим тога, може се претпоставити и да су неки цареви, у почетку симпатишући, временом схватили, можда у договору са неким од савјетника, да је хришћанство заправо опасан елемент у Империји и да ће временом почети да тежи да стекне превагу.
      Друго, треба рећи да је Диоклецијанов сукоб са хришћанском Црквом кренуо мало раније, 298. или 299. године, и то са чистком хришћанског елемента у војсци. Та одлука сигурно је била проузрокована тадашњим узнемиравајућих догађајима у којима су актери били војници – хришћани. У Нумидији се, 295. године, хришћанин Максимилијан опирао свом регрутовању, а у Мавританији је, три године касније, хришћански центурион Марцел ускратио даљу војну службу, пошто је, на годишњицу преузимања титула Јовиус и Херкул од оба августа, одбио да прекрши заклетву која га је везала уз Христа. Нове инциденте проузроковала су два ветерана, Типазије и Јулије, године 298. и 302., кад су, приликом даривања, одбили новац на којем су цареви били приказани као синови богова. На крају, Фабије, службеник у цивилној управи и vexillifer код намјесника Мавританије, није хтио носити ”слике мртвих”, тј. заставу са сликама боголиких царева. Поузданост армије је била врховни закон у Римском царству, па је такве непоуздане елементе настојао одстранити из војске указ, којим је Диоклецијан већ 300. године наредио да сви војници морају жртвовати боговима или напустити армију. (Burkhart 2006, 284).
      Од тада до издавања првог царског едикта против Цркве су прошле скоро четири или пет година. ”Мало по мало почео је прогон усмјерен против нас”, биљежи Евсевије у Црквеној историји. То би се могло протумачити као извјесна опрезност када је у питању овај подухват. Евсевије је то добро примјетио: Али рат не објави свима, него најприје онима који су били у војсци (мислећи да ће лакше ухватити друге ако прво заточи хришћане који су војници). (…) Тада је велики број војника, због вјере у Христа, иступио и без премишљања исповједио своје хришћанско име. Тада је било мало оних који су изгубили своју част и били погубљени због тога што су одани вери. То је било стога што је лукави дух, као вјешт у зготовљењу замки, радио своју радњу полако и умјерено, и није желио да буде препознат прије времена. По свој прилици, имао је страх од тога што је видио велики број хришћана, те се не одважи да одмах устане на њих. Ако би направили паралелу са прогоном манихејаца, ова опрезност је била, можемо рећи, очекиван корак, будући да је Црква била неупоредиво бројнија и древнија организација (Frend 2006, 519).
      Ко је главни покретач и творац прогона хришћана, чини се, да није у науци у потпуности разрјешено. Постоје углавном два мишљења по овом питању.
      Једна група научника мање-више подржава тумачење Лактанција, који је иначе био очевидац догађаја у Никомидији 303. године. Он у Галерију, амбициозном цезару и фанатичном паганину, зараженом мржњом према хришћанима, види силу која ће промијенити мишљење Диоклецијана и покренути га на свеопшти прогон, и то са радикалним мјерама. Поред тога, вриједност Лактанцијевог извјештаја, како потцртава Кларк, јесте у томе што је, на крају крајева, коначна одлука ипак зависила од најстаријег цара.
      Заговарачи ове тезе сматрају да су савременици тих догађаја тачно примјетили да прогон није био део Диоклецијановог великог пројекта обнове Римске империје, као и то, да конфликт није био неизбјежан. Узрок Диоклецијановог прогона стога првенствено треба тражити не у његовом политичком систему, него у његовим личним животним околностима. Тај стицај околности одређивала су углавном два момента: Диоклецијанова старачка немоћ да се супростави утицају свог моћног зета Галерија, као и утицај антихришћанске пропаганде од стране неких интелектуалаца на јавно мњење (Clarke 2007, 654; Болотов 2009, 129; Сајловић 2011, 120).
      Цијела ситуација око започињања Великог прогона рефлектовала је заправо све већи политички утицај Галерија. ”Недавно, сасвим недавно, као из неког најдубљег сна, пробуди се у нади за влашћу, и у тајности, попут Деција и Валерија, устаде на Цркву”, сажето извјештава Евсевије о Галеријевом успону и његовој намјери о прогону. Цезар, иначе арогантан и амбициозан, сада се, након великог успјеха у рату са Персијанцима, бунио због свог подређеног положаја и титуле. Осим тога, није заборавио старијем августу ни то што га је јавно понизио након почетног неуспјеха те га се овај сада плашио. Уосталом, Галерије је, такође, био у могућности да наведе Диоклецијана на прогон хришћана дјелимично због тога што је могао показати да званична идеологија тетрархије претпоставља религијску једнообразност (Barnes 1981, 19).
      Ипак, вратимо се на сам Лактанцијев извештај. Лактанције држи да је Диоклецијан ”проналазач и подбадач на зло”, зато што је он одговоран за прву реакцију против хришћанског елемента у војсци. Наиме, док је плашљивиДиоклецијан приносио жртву и по утроби жртве тражио предзнаке будућих догађаја (у питању је заправо захвална жртва у част успешног окончања рата са Персијанцима), неки од присутних дворана-хришћана су ставили себи на чело крсни знак, након чега су се демони разбјежали а жртва промашила циљ. Жреци су покушавали неколико пута да понове жртву, али није успјевало: узрок неуспјешности је лежао у томе ”што се у божанску службу мјешају непосвећена лица”. (Интересантно је да Евсевије наводи скоро исти разлог за почетак прогона у време Валеријана.) Диоклецијан је побјеснио и дао двије заповјести: да сви на двору одмах принесу жртву и да се ишиба она особа која одбије; и, да исто жртвоприношење учине сви војници, а они који одбију, да се отпусте из службе. Осим тога, Диоклецијан није посегнуо за даљим мјерама: ”Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога”.
      По Лактанцијевој верзији догађаја, сада на сцену ступа Максимијан Галерије, који је ”не само гори од двојице августа, већ и од свих злих царева икада”: ”Запаљен жељом за злочином”, он долази у Витинију да ”подстакне на прогоне хришћана препреденог старца, који их је већ почео”. Узрок, пак, Галеријеве мржње, сматра наш писац, потиче од његове мајке: наиме, она је замрзјела хришћане, јер су одбијали да узму учешће у јестивим жртвама које је она, као велики поштоваоц брдских божанстава, организовала. Старији август и његов цезар су се цијеле зиме у топлој Витинији савјетовали по питању општег прогона: Старац је дуго одолијевао, доказујући како је опасно узнемирити цио свијет и пролити крв многих људи, који по правилу радо умиру; биће довољно ако се ова религија забрани само војницима и дворанима.
      Иако има само речи покуде за старијег августа, Лактанције га овде врло добро приказује као мудрог државника: Диоклецијан савршено сагледава последице које би неки свеопшти прогон хришћана имао за мир и стабилност у држави. Поред инситирања на предузимање тог подухвата од стране Галерија, Диоклецијан још није попуштао и одлучује да затражи помоћ са стране. Најпре је потражио савјет од правних и војних достојанственика, али и неких интелектуалаца непријатељски расположених према хришћанима (у Божанским институцијама то је анонимни философ, док Лактанције спомиње Сосијана Јерокла). Оба одговора била су потврдна, али остарјели цар остао је незадовољан, те је, на крају, посегнуо за савјетом божанства и послао је врача Аполону милетском. Будући да је одговор опет био потврдан, Диоклецијан је ”промијенио првобитну намјеру”, али се одлучио за једно умјерено рјешење: наредио је да се прогон спроводи без крви, док је Галерије хтио да се живи спале они који одбијају да принесу жртву (Barnes 1981, 19; Clarke 2007, 650).
      Први, а затим и, петнаест дана касније, други пожар, у царској палати, којима се и најстрожијим преслушавањем није могао наћи виновник, само су погоршали ситуацију. Лактанције извјештава да Галерије ”није био задовољан одредбама едикта и припремао је Диоклецијана за другачији наступ”, па је зато сам подметнуо пожаре како би за то недјело оптужио хришћане и придобио Диоклецијана за строжије мјере. Очито је да је у томе успио: Диоклецијан је сада био ван себе и покренуо је истрагу ”не само против дворских робова, већ против свих”, укључујући и своју супругу Приску и ћерку Валерију које су биле блиске хришћанима (Burkhart 2006, 295-297).
      Други група истрживача сматра да одговорност за започињање прогона у потпуности пада на старијег августа, те да је његов сукоб са хришћанством био неминован. Наиме, главни разлог за прогон лежао је у увјерењу дахришћанство спрјечава обнову државе коју је Диоклецијан тако успјешно предузео на разним пољима живота. Они држе да Лактанцијево објашњење, по којем је прогоне хришћана започео искључиво на наговор и под притиском свога цезара Галерија потцјењује несумњиву Диоклецијанову гвоздену одлучност и самосталност у одлучивању. ”Читава та прича у којој се одговорност своди на ћудљивост једне жене”, каже Буркарт, ”руши се као кула од карата ако знамо да се Диоклецијан није плашио Галерија и да Лактанције гријеши у питању Диоклецијановог карактера. (…) Он (Лактанције) Диоклецијана настоји да представи као неодлучног и опрезнијег човјека јер жели да мржњу усмјери на чудовиште као што је био Галерије” (Радић 2010, 76; Burkhart 2006, 286).
      Диоклецијан је био владар са снажно израженом свијешћу о свом неприкосновеном ауторитету, а до тада безмало двадесетогодишња владавина испуњена успјесима који се нису могли порећи могла га је у таквом ставу само још више учврстити. Његови сарадници и савјетници, као Галерије и Јерокло, сигурно су му при том изнијели рјешења, која су им се чинила исправнима, и можда га учврстили у смјеру у којем је и он видио рјешење у питању хришћана. Такође, обновљено непријатељско расположење према хришћанима међу образованим вишим слојевима, а дјелом и код једноставног народа, препоручивало је тај пут. Ипак, одлуку о прогону, укључујући и његове мјере, је потпуно самостално и на сопствену одговорност донио сам најстарији цар, без икакве присиле свог цезара или неког другог (Радић 2010, 76-77; Jedin 1972, 426).
      У прилог овој тези, неки истраживачи, поред Диоклецијанових начелних државотворних ставова, додају и његове личне вјерске пориве. По свом религијском убјеђењу, старији август је био велики присталица римских богова и врло сујетан човјек. На његовом двору су стално боравили жречеви и предсказивачи којима се цар обраћао при свим важнијим одлукама (Burkhart 2006, 43-44).
      Међутим, овде се може поставити питање: зашто се баш на крају своје владавине Диоклецијан одлучио за тај потез?
      Прво гледиште, које држи Галерија за правог виновника прогона ослањајући се на Лактанцијев спис, управо у овој чињеници тражи своју потврду: наиме, остарјелог и онемоћалог августа, коме хришћани до тада нису сметали, је дрски и славољубиви цезар приморао на тај потез због своје мржње. Поред изузетних увида које има спис О смрти прогонитеља, не треба сметнути с ума да је овај хришћански аутор и гријешио у бројним процјенама по неким питањима. Лактанције, према коме је Диоклецијан само наизглед био украшен промишљеношћу и разборитошћу а заправо је био плашљив, иначе приказује Галерија како доста важних одлука просто намеће старијем августу. Осим питања почетка прогона, он га приморава на повлачење са власти и бира нове цезаре којима Диоклецијан није био задовољан, а то, гледајући релевантније изворе, историјски не стоји.
      Према другом гледишту, одговор на постављену дилему се може наћи у промишљености и тактичности која је карактерисала најстаријег цара. Наиме, Диоклецијан је желео претходно да осигура границе, да поврати ауторитет државе и углавном да превлада недаће у привреди, па је онда прегао да рјеши и горуће вјерско питање. Према његовој замисли, требало се вратити унеколико запостављеним традицијама и поново успоставити староримску религију, на коју се позвао у два горепоменута едикта (Радић 2010, 76).
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прогон и страдање хришћана у историји није ништа необично. Црква је одувијек на распећу јер је Христова. Исус Христос је први мартир (μάρτυς), „свједок вјерни и истинити” (Отк. 3, 14), „апостол и првосвештеник вјере коју исповиједамо” (Јев. 3, 1). Богочовјек је био и јесте „суд овом свијету” јер Он је свјетлост која је дошла на свијет, „а људи више завољеше таму неголи свјетлост, јер њихова дјела бијаху зла” (Јн. 3, 19). Његови ученици и следбеници кроз сву историју, до наших дана, су добили службу од Њега да буду такође мартири, свједоци те Његове Истине и Свјетлости. Зато су и они као и Учитељ гоњени и суђени и убијани. Да би били приправни за тај мученички пут, Христос је опомињао да не забораве Његове ријечи да не може слуга бити „већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао” (Јн. 13, 16).
       

       
      Тако смо и ми, Христови ученици у Црној Гори, данас дјелимично доживјели то свједочанство Еванђеља. Дубоко смо осјетили оне потресне ријечи Светог Игњатија Богоносца који је, одлазећи на своје страшно страдање у Рим, записао својим чадима: „Сада почињем бити ученик Христов”. Били смо на мети једног организованог прогона од стране државе. Законски акт који је хтио да збрише Цркву и њено постојање био је наставак суђења Христу у Јерусалиму. Оно што је веома интересантно примјетити да су оптужбе које су се чуле од челника наше државе на рачун Цркве врло сличне некима из много давних времена. Непоштовање државе и њених закона од стране Цркве, оптужба да Црква жели да буде „држава у држави”, да је Црква „темпирана бомба у темељу државе”, неке су од формулација које би могли потписати како данашњи представници власти тако и императори великог Римског царства Декије и Диоклецијан. Ту долазимо до теме нашег рада, а то је да покажемо шта је чинило суштину прогона хришћана у Римском царству, који је свој врхунац достигао у влади императора Диоклецијана.
      Најпре ћемо говорити о царској и вјерској идеологији крајем трећег вијека у Римској империји. То је веома важна тема јер су ту налази коријен разлога што су се хришћани нашли на удару тадашње државе. Данашњи аналитичари лијевих, грађанских настројења у Црној Гори често потцјењују значај идеолошког и садашњи прогон Православне Цркве у Црној Гори посматрају искључиво као политичку махинацију „завади па владај” и скретање са економских проблема и корупционашких афера. Идеологија римских царева крајем трећег вијека и данашњих властодржаца у Црној Гори свакако није идентична. Ова паралела заправо показује и наглашава снагу и значај идеолошког, односно колико држава тежи ка апсолутном („Да је вјечна!”) и колико јој је потребна религијска потпора у стварању државног и националног идентитета.
      Осим што је за нас ово, у контексту односа Цркве и државе, актуелна тема, драгоцјено је и да се подсјетимо на оно време из којег нам је остало стотине имена светих мученика које прослављамо. Имена тих дивних свједока Царства Небеског су златним словима испунила календар Цркве а њихова крв је била сјеме за сва будућа покољења хришћана, све до нашег времена.
       
      Царска идеологија
       
      Етнолози показују да свака стварна власт постаје власт по праву само ако се сакрализује, а нарочито краљевска власт, извор свих других, чије је свако испољавање теофанија. А лако је начинити корак од сакралности до духовне власти. Индоевропски речник и митови омогућавају нам да разумијемо да владар не уређује само односе међу људима већ и односе између људи и богова, и да у самом свом бићу обједињује ратничке, свештеничке и стваралачке особине. (Дагрон, Цар и првосвештеник)
      Августово увођење источњачког култа цара у простор римске религије ће имати далекосежне последице и посебно значење у борби са све снажнијим хришћанством. Октавијан узима наслов augustus (величанствени, узвишени) који је имао има сакралан призвук. Све је то текло врло непримјетно, управо као и прелазак од републике до царства. Међутим, у току првог стољећа након Христа, неки римски цареви су напустили Августово мудро суздржавање, па су још за живота тражили од своје римске околине да их поштују као богове, премда их у том смислу није препоручивао ни њихов начин живота ни заслуге за државу (Jedin 1972, 105-106).
      До Диоклецијановог времена ова идеја се развила, и достигла, такорећи, свој врхунац. Диоклецијан је тако прихватио идеју која се већ раније појавила код царева друге половине трећег вијека – да царска власт долази од богова. Та власт се отворено изражава као апсолутна. Диоклецијана је, као и бројне његове претходнике на престолу, довела на власт војска, али ни војска ни Сенат нису били извор његове власти: легалност му је давала религија. Војска, која га је акламацијом довела на престо, била је само оруђе богова (Мирковић 2014, 19).
      Цар је сада постао dominus et deus, нека врста оваплоћења бога на земљи, или како је то лаконски изражено у панегирицима: Diocletiani auctor deus. Иако се у неким панегирициима говори о цару као богу, то не треба схватати дословно: цар је више оруђе и пројава божанства. Диоклецијан је на тај начин Августов принципат, у којем је цар бар формално био први у Сенату с посебним овлашћењима, замјенио доминатом у којем је цар постао dominus, господар који стоји у непосредној вези с божанством и има апсолутну власт над својим поданицима. (Мирковић 2014, 29; Barnes 1981, 11).
      Диоклецијан је настојао да традиционалну религију оживи као извор своје власти и учини је духовном основом од које зависи његов ауторитет. Није случајно то што је Диоклецијан за свог покровитеља узео управо Јупитера – врховног бога, који представља тако теоретски извор његове власти: као што је Јупитер врховни и супериорни бог на Олимпу, тако и Диоклецијан није први међу једнакима у тетрархији, већ врховни господар у Римском царству. Потреба јединства водила га је монархији која је искључивала сваку подјелу власти, а легалност других зависила је у потпуности од њега (Радић 2012, 73, 30; Мирковић 2014, 32, 29).
      Према новоуведеним обичајима, цар треба ријетко да се појављује пред поданицима, а они су том приликом дужни да учине проскинезу (προσκίνησις), да падну ничице и пољубе скут цареве одјеће. Будући да су сада цареви постали једнаки самим боговима, уместо класичног salutatio (поздрав), уведено је adoratio (обожавање). Оријентални узор цара као господара види се и у наглашавању мајестета цара спољним знацима и инсигнијама. За главу није био довољан нимбус; она је украшена и зракастом дијадемом (бијела трака опточена бисерима). Промијенио се и начин одијевања царева: умјесто обичне пурпурне одјеће, Диоклецијан је волио да се одјене у свилу и златом проткане огртаче, док му је одјећа била украшена драгим камењима и бисерима. (Радић 2010, 73; Мирковић 2014, 35)
      Царске резиденције су постале излог римске моћи и најважнија мјеста за представљање царске културе. Sacrum palatium је било свако мјесто где се цар задржавао; Sacer и divus су постали синоними за царски. Двор је постао непосредан и свеприсутан извор части, па појединачни градови губе на значају: они више нису сматрани дјеловима једног царства састављеног од мозаика живописних заједница, које се све међусобно разликују. Акценат је сада стављен на заједнички именитељ свих градова – а то је била оданост цару и његовим слугама. Елите, које су биле водеће фигуре градова, су изгубиле своје јединствене предности у виду богатства и локалног статуса; сада су све више гледале преко видокруга својих градова ка царском двору (Мирковић 2014, 35; Браун 2012, 80)
      У панегирицима су хваљене опште царске врлине, попут храбрости, снаге предострожности и милостивости, а кључни политички слогани и представе постали су свеприсутни и широко распрострањени захваљујући типовима новца. Поруке су биле општег карактера, нпр. VIRTUS (Врлина), CONCORDIA AUGUSTORUM (Слога августа), FELICITAS TEMPORUM (Срећна епоха). Осим панегирика, посебно мјесто је добио визуелни медиј: наиме, тетрарси су развили посебан портрет који подвлачи, прије свега, двије црте – колегијалност царске власти и морални фундаментализам владара. Представљени са лицима четвртастих вилица, широм отворених очију, подшишане косе и вишедневне браде попут војника у походу, они су били оличење одлучности и обазривости (Мичел 2009, 89)
       
      Вјерска идеологија
       
      Између осталог што смо увек наређивали за добро и корист државе, ми смо прије овога хтјели да у свему поправимо јавно понашање Римљана у складу са старим законима и да се постарамо да се и хришћани, који су напустили вјеру својих предака, врате правим назорима. (Лактанције, О смрти прогонитеља)
      Ове ријечи из Галеријевог едикта о толеранцији на прави начин представљају срж онога подухвата који је предузео Диоклецијан са својим савладарима. Као и Август послије грађанског рата, и Диоклецијан је враћање старим моралним вриједностима, побожности и храбрости као основама друштва, поставио као циљ унутрашње политике и моралне обнове. Вјерске реформе су биле камен темељац тог новог поретка: ријеч је о уједињавању државе на разним пољима. У основи тог пројекта била је његова искрена намјера да уведе ред у Римску државу какав је постојао прије анархије III века, да спроведе прихватање римских закона и римског начина живота у цијелом Царству, да на духовном плану очува јединство огромне државе и да врати поданицима вјеру у богове, бар када је у питању званичан став. Тежња ка уједињењу се огледала и у захтјеву да званични језик државне канцеларије буде само латински и онда када се радило о источним, хеленофоним провинцијама. Цареви-тетрарси, са свим ентузијазмом провинцијалаца у успону, су жељели да буду већи Римљани чак и од „чистокрвних” Римљана. Они никад нису порицали своје панонске корене, али су јасно прокламовали своју посвећеност genius-у римског народа (Мирковић 2014, 111; Barnes 1981, 19)
      Pietas цара Диоклецијана је слична оној у цара Августа. Она подразумијева оданост традиционалним, старинским боговима – божанствима римског пантеона: Јупитеру, Херкулу, Солу, Марсу, Меркуру, Аполону. Августи и њихови цезари су имали, сваки за себе, неко божанство које им је било патрон: Диоклецијан и Максимијан су били под заштитом Јупитера и Херкула, Галерије и Констанције под покровитељством Марса и Сола Инвиктуса. Ипак, оданост традиционалној религији је била у цјелини, а не само одређеном божанству (Мирковић 2014, 33).
      Диоклецијанов однос према старинској религији је био веома озбиљан. На њу се позвао у два едикта која су обзнањена деведесетих година III века и која се, иначе, тичу и државних и религијских питања. Први указ објављен је у Дамаску 295. године, а уперен је против источњачких скупина, имајући у виду осуду инцестуозних бракова, забрањених древним римским законима, бракова који су отворено означени као безбожна гнусност и варварско дивљаштво. У предговору се инсистира да је дужност побожних императора да строго слиједе и чувају непорочност и света правила римског закона: Јер не може бити никакве сумње да ће сами бесмртни богови показивати милост и бити у миру са римским именом, као што су увек били у прошлости, ако видимо да сви људи, подређени нашој власти, у потпуности воде побожан, миран и честит живот у сваком погледу (Clarke 2007, 649).
      Други едикт везан је за манихејски покрет, који је, иначе, са хришћанством дијелио неке црте које су долазиле у сукоб са званичном, државном религијом. Наиме, оба покрета су имала јаку мисионарску дјелатност, одбацивали су култ цара и посједовали искључивост када је у питању вјера, тј. нису допуштали да неко припада и другој вјери. Највјероватније крајем марта 302. године Диоклецијан је одговорио из Александрије на забринуто питање проконзула из Афике везано за манихејце: За највећу је осуду одбацити нешто што је једном од старине одређено и дефинисано да има свој положај у друштву и држи свој ток. Отуда и наше велико настојање да упорност изопаченог ума ништавних људи казнимо, оне који новине и нова нечувена учења супротстављају старим религијама да по свом изопаченом нахођењу искључе оно што је божанство нама некада поверило и о којима је твоја проницљивост обавестила нашу озбиљност. Чули смо да су се манихејци недавно појавили као ново и неслућено чудо у нашем свету и да су потекли из непријатељског персијског племена, да су се раширили и многе злочине тамо починили, мирне народе узбунили и државама нанаели многа зла (Jedin 1972, 295, Мирковић 32-33).
      Премда је повезивање са персијским такмацем одређујући фактор у Диоклецијановој реакцији, главна тачка овог царског указа је заправо светогрдно ремећење онога што је од давнина установљено (quae semel ab antiquis statuta et definita), остављено од бесмртних богова за добробит човечанства: „древна религија не треба да буде санкционисана од нове” (neque reprehendi a nova vetus religio deberet). Према овој линији мишљења, рањивост хришћанства је била очигледна (Clarke 2007, 649).
      Наставиће се…
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Milan Nikolic,
      "Желео бих да вашој светости упутим захтев да уважи позив нашег побожног народа и наше цркве да употребите своје апелационо право, како би наши грађани православне вероисповести коначно добили могућност да буду једнаки са свим осталим православним хришћанима на свету", навео је Пендаровски у писму патријарху Вартоломеју.
      Пендаровски је, како је објавио на свом профилу на Фејсбуку, писмо упутио поводом почетка Нове црквене године.
      "Ваша светости, представља ми част да Вам се обратим и изразим своје срдачне жеље поводом почетка Нове црквене године. Историја каже да треба да смо стално у току са временом и да га користимо у интересу благостања људи. Васељенска патријаршија је пример за то како може да се остане доследан вредностима, а истовремено да се буде динамичан у суочавању са текућим изазовима", истакао је Пендаровски.
      Он је написао да као председник Северне Македоније жели лично да га информише да је његова земља искористила претходне три године да остави иза себе историјске несугласице.
      "Обраћам Вам се у име великог дела мојих суграђана који се идентификују као православни хришћани и чија је једина жеља и потреба да буду са својим ближњим и да се упуте ка заједничкој будућности, суживоту и истинској слободи", поручио је он.
       
      Пендаровски затражио од васељенског патријарха признање Македонске православне цркве
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Председник Северне Македоније Стево Пендаровски затражио је од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За датум свечаности изабран је празник Сабор српских Светитеља, 30. августа/12. септембра 1920. године. Министар вера обавестио је 30. августа министра војске и морнарице, генерала Бранка Јовановића, о месту одржавања свечаности.      Подсећајући га на велики значај свечаности, молио је да одобри потребан број трупа Новосадског гарнизона, „који ће направити шпалир на Тргу Престолонаследника Александра у Сремским Карловцима, са војном музиком, и артилеријом која треба да буде смештена у непосредној околини Карловаца”. Потом је тражио и потребан број војника који би носили барјаке, рипиде и чираке на литији, „по могућству што мањи растом”. На крају је написао да ће се тога дана у свим храмовима Краљевине служити свечана Литургија, па је затражио да службама „присуствује официрски кор у парадном оделу, а војска да ода почаст, правећи шпалир пред црквом”.   У склопу припрема прославе, Опште одељење Министарства вера писало је 6. септембра министру саобраћаја тражећи да 11. септембра по подне дирекција Винковци припреми у композицији брзога воза посебан вагон за 20 архијереја, који би се од Инђије специјалном локомотивом одвезли у Сремске Карловце. Потом је затражено да се припреми дворски воз за престолонаследника, који би 12. септембра био, тачно у 10 сати, на станици у Сремским Карловцима, затим специјални воз за чланове Владе и остале госте да их довезе у 9:10 часова пре подне, и још једна композиција за Београђане. На крају је замољен одговор како би Министарство вера о свему могло објавити вести.    О атмосфери која је пратила овај догађај преносимо краће изводе из извештаја „Политике” објављеног сутрадан, 13. септембра 1920.   „… гости су долазили у изобиљу и са свих страна. Карловци су били пуни, препуни. Од како је постала варош, никад у своје улице није примила света толико колико јуче. Од 8 часова још, распоређена од железничке станице до патријаршије, гарда је очекивала. … Тачно у 10 часова Престолонаследник је приспео долазећи возом из Београда. Његов долазак објавили су са монитора топовски пуцњи… Регент је сео у кола која су вукла два пара белаца и пошао ка патријаршији. При пролазу Престолонаследниковом маса је клицала: Живео! Живео!” Церемонијал је обављен у свечаној пространој дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. Дворана је била украшена сликама из новозаветне и националне историје које су израдили Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић. Такође, биле су изложене старине српске историје: Мирослављево јеванђеље, Јеванђеље из Дечана, Јефимијин покров за кивот светог кнеза Лазара, крст цара Душана из Високих Дечана и пехар кнеза Лазара, што је све требало да подсети на стару славу и допринесе узвишености тренутка. На столу, за којим је седело петнаест архијереја, крст цара Душана из Високих Дечана. Свечаност је започела уласком престолонаследника Александра у дворану, који је био у пратњи председника владе, министра вера и председника Народне скупштине. Саборску одлуку о васпостављању Српске Патријаршије саопштио је митрополит Димитрије, текст те одлуке прочитао је тузлански митрополит др Иларион (Радонић), док је указ краља Петра I, којим се потврђује ова одлука, прочитао министар вера Павле Маринковић. Свечаност је завршена благодарењем у патријаршијској цркви. Митрополит београдски и архиепископ целе Србије Димитрије Павловић изабран је за патријарха уједињене Српске Православне Цркве 15/28. септембра 1920. године, на заседању Светог Архијерејског Сабора.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Adversus Ecclesiam: (Медијски) рат против Цркве
      Искуство нас је научило да пред свако заседање Светог Архијерејског Сабора СПЦ очекујемо медијско бомбардовање негативним извештајима о Цркви. Тада обично слушамо и читамо лоше приче о архијерејима, о њиховом возном парку, о свештеничким примањима, о лобијима, о струјама, ново-старотарцима и још којечему. Оваква извештавања скоро никада нису била конструктивна, а готово увек су била малициозна и усмерена директно на срозавање угледа Цркве. Њихова основна порука била је и остала: види народе шта све неваљало има у тој твојој Цркви! Због чега је и коме неопходно да углед Српске Православне Цркве буде укаљан?
      Црква као институција?
      Нема никакве сумње да је наша Црква уживала велико поштовање у народу у поседњих пар деценија, упркос вишедеценијским притисцима који су претходили. То је јасно из свих релеватних анкета које су Цркву увек рангирале веома високо, заједно са неколико других институција српског друштва. То наравно не значи да негативних појава нема и да их није било. Зато одмах желим да кажем, због оних који су склони да недобрнамерно читају моје речи, да овим не аболирам грешке људи из Цркве. Уосталом, Црква је, поред тога што је Богочовечански организам и као таква беспрекорна, ипак институционално састављена од људи који греше и имају своје слабости и мане. Али, за интересне групе које размишљају по кључу друштвеног инжињеринга или су склоне политичким поделама, јака и независна институција, сама по себи, па у томе смислу и Црква, коју само као такву и виде, као институцију, представља потенцијалну препреку за остварење њихових циљева. Зато не изненађује да такви, уколико не могу Цркву да придобију за испуњење својих циљева, желе по сваку цену да је уклоне као потенцијалну препреку. Имајући то у виду, позиција Цркве у друштву представља примарно поље за дејство у медијском рату који за циљ има смањење утицаја и угледа Цркве. Уливање неповерења и сумње у веродостојност свештенослужитеља и других истакнутих црквених делатника, претерано потенцирање негативности, медијско форсирање па чак и фабриковање разних афера и приказивање несклада између проповеди и дела црквених људи, злонамерне интерпретације поступака црквеног врха, нису ништа друго до покушаји да се пољуља поверење у саму Цркву, али што је још горе и у саму веру коју Црква проповеда и живи.
       
      Наравно, из перспективе Цркве и њене самосвести, институционална страна јесте само један вид њене пројаве у свету, и то мање битан. Црква зато често не реагује на сличне негативне кампање, свесна онога што је за њу битније, а то је проповед благе вести распетог и васкрслог Христа, и вера која проистиче из ове чињенице као и благодатни живот у својој светотајинској димензији. Унутрашња снага Цркве није од овога света и она не може бити поражена од сила ни овога ни онога света, ма колико велике те силе биле. У то нас уверава и обећање Христово „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати”. (Мт 16,18) Међутим, сви они који Цркву виде искључиво као друштвену установу подложну социјалној и политичкој манипулацији, не виде ову другу, битнију, димензију Цркве. Они зато често улазе у рат против Цркве као институције. Пре или касније сви такви напади завршавају се тријумфом Цркве. Међутим, иако малициозни напади на Цркву не погађају њену бит они потенцијално наносе штету њеном позитивном деловању у народу и друштву, у најширем смислу, и због тога јесу проблем који завређује пажњу како верујућих тако и добронамерних неверујућих.
       
      Ко, како, против чега и због чега се буни?
      За разлику од претходне деценије, у последње две године кампања против СПЦ није више активна само у предсаборско време. Активна је током целе године. Такође, то више није само кампања против Цркве од стране нецрквених људи који гаје негативна осећања према Цркви, и виде је искључиво као пролазну друштвену институцију, него је кампања против Цркве несвесно (надам се!) вођена од стране мале групе појединаца из саме Цркве. На тај начин је дошло до неке чудне симбиозе између оних који гаје отворени анимозитет према Цркви и оних који под изговором племенитих жеља урушавају црквени поредак и наносе штету мисији Цркве, али и самима себи, навлачећи на свој врат онај воденични камен саблазни из Јеванђеља. (Мт 18,6)
      Да је заиста реч о људима из Цркве много је показатеља. Једни се сами јављају у неким дневним и недељним гласилима, на телевизији и пре свега на друштвеним мрежама, други остају анонимни бунтовници и агитатори. Међутим, ако се изврши анализа негативних текстова у медијима и на друштвеним мрежама постаје сасвим јасно да нису могли да их напишу људи који добро не познају Црквене прилике изнутра. Чак није извесно ни да су информације само потекле из црквених извора па да су на основу тих информација новинари састављали текстове. Пре ће бити да су сами текстови или њихови кључни елементи директно писани од ове групе наше бунтовно расположене браће из Цркве.
      Сигурно је да се негативне појаве у Цркви ипак нису одједном умножиле па да има толико материјала да већ две године гледамо континуирану негативну медијску кампању, уместо онакве кампање на какву смо већ, на жалост, навикли, предсаборску. Другим речима, та кампања није ничим оправдана и нешто друго је инспирише, а не стварно стање. То да не постоји оправдање потврђује и чињеница да се обично једна иста тема свакодневно појављује у медијима дан за даном, са свега неколико нових реченица текста уз понављање мноштва старих, сваког наредног дана. Дакле исти садржај се сваки дан рециклира. Да би затим, кроз недељу, две, тема била истрошена, замењена са новом, која се потом на исти начин потенцира једно извесно време. Затим, када се и нова тема исфорсира до максимума, извлаче се поново неке од старих тема. И тако у круг.
       
      Видимо да се износи цео низ оптужби на рачун Цркве и црквених појединаца и да се доносе медијске пресуде без суда и без правде. Чак када би све и једна од изнетих оптужби у последњих пар година била тачна, чак и тада, начин на који се о томе јавно, без суда, пресуђује, био би и остао дубоко неправедан. Крајњи резултат свега јесте да је Црква, готово свакодневно, у  медијима негативно представљена. У јавности, на подсвесном нивоу, то треба да изазове негативна осећања и да створи асоцијацију Црква = негативност. Таква асоцијација није ни рационална нити је утемељена на фактима, него је пре свега усмерена на производњу емоционалног ефекта гађења на сам помен Цркве и било чега везаног за Цркву. На психолошком нивоу посреди је вештачко стварање стереотипа и предрасуда, које, као што јако добро знамо из деценија истраживања у области психологије, јесу у основу мноштва друштвених сукоба. Као такви, стереотипи и предрасуде нису ни мало безазлени и друштвено су погубни.
      Удар на институционално устројство Цркве
      Оно што је такође важно да јасно уочимо јесте и један нови моменат по којем се ова кампања, у последње две године, битно разликује од оне претходних година. То није само интензитет и учесталост негативног публицитета који Црква „ужива”. Није у питању ни срозавање угледа Цркве у целости, што је у истој мери крајњи резултат и оних кампања пре и ове сада. У питању је вештачко потенцирање конфронтације и сукоба унутар саме Цркве, стварање унутрашње поделе, али не више само, као што је раније био случај, на лобије и струје (босанске и херцеговачке и србијанске, новотарце и старотарце, традиционалисте и модернисте, конзервативне и прогресивне, прорежимске и антирежимске, стрејт и геј, скромне и нескромне, учене и неуке, и на стотине других подела) иако се то и даље чини, него првенствено на линији Патријарх/Синод, с једне стране, и привид остатка архијереја и Цркве, с друге. Кажем привид јер нити је остатак архијереја и Цркве против Патријарха и Синода, нити Патријарх и Синод раде насупрот пуноћи СПЦ. Уосталом и Патријарх и Синод су изабрани од стране Св. Архијерејског Сабора, па зато ipso facto извршавају само вољу пуноће СПЦ. Без обзира на то што су теме напада и афере у протекле две године биле разнолике, матрица кампање је остала иста. „Кривци” су увек Патријарх, неколико угледних архијереја поименице, цео Синод, и свако онај кога клеветнички асоцирају са поменутима. А „жртве” поменутих су увек они који бунтом и хајком желе да инаугуришу неку светлу будућност, унутарцрквену и ванцрквену, зарад наводног општег добра, насупрот саборној вољи Цркве и устаљеном поретку. Дакле, реч је о нападу на само институционално устројство СПЦ.
       
      Ради илустрације о томе како се манипулативно стварају негативни стереотипи везани за устројство СПЦ поменућу само пример медијског односа према Његовој Светости поводом догађаја у Црној Гори. Док се Патријарх суздржавао од коментарисања догађаја у Црној Гори нападали су га клеветом да га Црна Гора, тамошња Црква и народ, уопште не интересују и да се само бави споредним стварима, а када је прокоментарисао, онда је оптуживан како се меша у унутрашње политичке процесе у Црној Гори по налогу власти из Србије. Слично је и за питање Косова и Метохије, за проблеме на Богословском факултету у Београду, за питање Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, за питања око изградње храма Св. Саве, питања око односа према Covid-19 вирусу, питања става према неканонским поступцима у Украјини, и за свако могуће проблематично питање. Када Патријарх руча у црквеној трпезарији пише се како се он забавља и чешља док село гори, када се сусретне са важним личностима из државне администрације каже се како понизно служи режиму, када нешто проговори каже се да не ваља то што је рекао, а када ништа не каже како не ваља то што ћути. Притом ставови Патријарха или СПЦ у целости су за медије од секундарног значаја, иако су кобајаги у првом плану. Примарна теза је она која треба да изврши утицај на масе мимо рационалних процеса свести (то јест, подсвесно) а која отприлике гласи овако, све што Патријарх/Синод и СПЦ у целости уради, не ваља! И док пишем ове редове читам како црквени бунтовници говоре да је Патријарх у изолацији, да није информисан, да је времешан, да не може да прати сваки најновији наручени текст и скандал, и слично, што у преводу треба да значи — да није способан?!!
       
      Политички моменти
      Морамо, дакле, да се суочимо с чињеницом да унутар саме Цркве, из неког разлога, постоји благонаклоност према стварању оваквих подела и вршењу институционалног удара на Цркву, па чак и жеља за истим.  Можемо једино да закључимо да је крајњи циљ да се постави неки нови Патријарх и неки нови Синод, а тиме вероватно изазове и неко ново усмерење СПЦ на свим могућим пољима. И то све уз помоћ медијског рата и мимо регуларног процеса унутар Цркве. Оно што посебно брине јесте да су гласноговорници (а уједно можда и человође) ове групице веома политички ангажовани и да својим јавним наступањем увлаче Цркву у срж политичких обрачуна у Србији и региону. То јест, увлаче Цркву у сасвим непримерену полемику, управо као да је реч само о некој друштвеној институцији, а не о богочовечанском организму који треба да благовести Христа свима људима, без изузетка. Будући да Црква не располаже политичким оруђима и оружјима она обавезно страда у таквој унакрсној паљби. Као слободни грађани и појединци наравно да сви имају право на лично политичко опредељење. Оно на шта нико нема право јесте да Цркву уплиће у политичке обрачуне тако што, не само да оне који не деле њихов политички став, него и оне који јавно не заузимају никакав политички став, карактеришу као сараднике ових или оних политичких опција (најчешће „режима“). На тај начин, кроз политику, кофронтирају се са својом браћом и сестрама и оцима и уносе политикантство у окриље Цркве.
      Најновија кампања која може да послужи као пример увлачења Цркве у политичке обрачуне јесте везана за победу опозиције на изборима у Црној Гори. На сасвим непримерен начин се форсира неистина да је Црква учествовала на изборима и победила Мила Ђукановића. Или се непромишљено објављују још веће бесмислице о томе да је Св. Василије Острошки био противкандидат Милу Ђукановићу и његовој партији! Црква није учествовала на изборима ни као странка, ни као страна, а још мање Св. Василије. Оно што се јесте десило је да су локалне епархије СПЦ позвале своју паству да чувају светиње. Грађани, као што су то чинили пре избора, на улицама, су тако учинили и на изборима, гласачким листићима. Свако је гласао појединачно, као грађанин Црне Горе с правом политичког гласа, а не као Црква у некаквој политичкој утрци и као опозиција власти. Десило се, да употребим речи нашег блаженопочившег Патријарха Павла — да је Бог, па и Свети Василије, помогао јер је имао коме да помогне, у борби да се сачувају светиње. 
       
      Питам се коме је у интересу да сведе углед Цркве на ниво политичке опозиције било којем режиму? Одговор постаје јасан када се са пажњом виде коментари агитаторских квазицрквених анонимних профила на друштвеним мрежама. Ти коментари се могу сажети у једну мисао. Сада када је Црква (!) победила Мила у Црној Гори треба да победи и Вучића у Србији. Притом, како рекох, нити је СПЦ рушила Мила, нити ће СПЦ рушити Вучића. Не зато што их воли, него зато што Црква није политичка организација. Али ће увек да штити своје интересе и опште добро народа на легитиман и цивилизован начин од било чијих напада, како је и чинила у Црној Гори, подсећајући своју паству на чување светиња, а тиме и свога образа, достојанства, правде и истине, и грађанских, уставних и људских права.
      С друге стране, ако Црква сарађује са властима у стварима од општег интереса зар то није нормално? Када је то постало ненормално? На западу имамо примере још тесније везе између цркава и држава па никада нисам чуо ништа до само речи похвале за таква устројства од стране наших бунтовника. Или они сматрају да то што им је тамо идеал овде представља највећи преступ? Наравно да наша Црква није ни државна ни режимска, али није ни бунтовничка пећина да је непрестано понижавају на очиглед сви нас док ми то мирно слушамо.
      Где је проблем?
      Имајући у виду све наведено, иако су неки од бунтовника на угледним позицијама, показују се као сасвим одрођени од етоса Цркве на општу саблазан већине верујућег народа. Није онда чудно када им њихови нецрквени саговорници, без икакве зле мисли, кажу: „ви припадате Цркви, а и нисте у Цркви”, као што је недавно био случај на једној трибини. Јесу, у крилу су Цркве институционално, али у духу су против устројства Цркве. Та унутрашња растројеност коју манифестују на сваком кораку, првенствено кроз исказивање лепих и племенитих жеља с једне стране, и кроз рушилачки бунт с друге стране, потврђује оно за шта апостол Павле каже „одрекли су се силе побожности” након чега нам Апостол свима поручује да се таквих људи клонимо. (2Тим 3,5)
       
      Наравно да критика оваквог начина бунта не значи да Црква није отворена за решавање проблема који се појаве. Не значи ни то да је забрањена критика одређених негативних појава, тенденција, недостатака и слично. Црква има своје механизме за решавање спорних питања. Ти механизми спречавају да се било чија лична сујета уздигне изнад саборног ума Цркве и општег добра. Када се не поштује њен унутрашњи поредак него се прљавим кампањама елиминишу „противници”, онда је јасно да ту није више реч о борби за нешто боље, колико год се то на тај начин лажно представљало, него о борби за моћ, утицај и власт. Када се деси да се личне сујете и амбиције уздигну изнад саборног ума Цркве онда више није реч ни о чему другом него о цркворушитељској активности. Управо за људе који су упали у ту замку греха, апостол Павле неумољивим речником каже да су то људи који су самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, они који се противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вери. (2Тим 3,2-8) Али и обећава, да такви људи неће више напредовати, јер ће њихово безумље постати очигледно свима. (2Тим 3,9)
      Да би се појачао ефекат ове наводне борбе за боље, а у ствари бунтовног удара на устројство Цркве, шири се и прича о прогону слободомислећих од стране црквеног врха. Ту се с ниподаштавајућим тоновима помињу Синод као Синедрион, Архијереји као првосвештеници и фарисеји, црквене установе као инквизиција, црквени оци као излапели и злобни старци, и сличне бесмислице. Све поменуто за циљ има да се у јавности изгради убеђење да поделе у Цркви превазилазе свест о заједништву унутар Цркве чиме би требало да се пољуља вера у аутентичност јеванђељске проповеди Цркве, као и да се створи предрасуда о наводним лошим и добрим момцима, и о „племенитој борби” против „лоших момака” за коју се тражи подршка масе.
      Најпре, није тачно да се неко прогони због разлике у ставу. Томе јасно у прилог иде чињеница да је свештеноначалије у Цркви до сада толерисало невиђене и нечувене у историји СПЦ испаде неких свештенослужитеља и других људи са позиција од значаја у црквеној структури. Ни једна секуларна институција, а да не помињемо да ни једна Црква нити верска заједница не би толерисала ни приближан ниво бунтовничког понашања какво налазимо у СПЦ. То што наша Црква у огромној већини случајева овакво бунтовништво толерише само додатно сведочи о ширини унутар СПЦ. У тој ширини могу да се чују разни гласови и да се изнесу разни ставови, без негативних последица. То је наравно веома корисно, али само онда када се чини на прикладан начин и с циљем грађења Цркве. Што у поменутим примерима већ неко време није случај. Када су гласови добронамерни они се и чују на прикладан начин, а када нису добронамерни обично се своде на анонимне медијске обрачуне и линч, претње физичким насиљем, називање свештеноначалија неприкладним и погрдним именима и све већ напред наведено. То ипак, сложићемо се, превазилази сваки ниво толеранције. Док се мрзитељи Цркве целом овом представом наслађују, деца Цркве се саблажњавају, грозе и пате. Ми као верујући имамо право на то да не будемо свакоднево изложени малициозним покушајима срозавања угледа наше Цркве. Имамо право на то да медији не служе као тужилац, судија и егзекутор било коме. У ширем смислу то је забрињавајуће јер сви знамо да је линија између медијског линча и физичког насиља против верујућих и свештенства, или дискриминације по верској основи, веома танка. И то знамо нарочито зато што смо свесни да је позадина и мотор свему наведеном мржња.
       
      Због тога ће Црква у најскоријем року морати да изнађе снаге да послуша савет апостола Павла и огради се од оваквих људи. Црква ће бити приморана да се институционално заштити најпре кроз смањење прага толеранције према неконструктивним и злонамерним нападима који су директно усмерени на подривање њених институционалних стубова. Али истовремено и да ојача своје административне процесе, односе са јавношћу, и већ постојеће механизме који омогућавају да се конструктивне критике чују и да се проблеми реше.
      Народ, са своје стране, треба да стекне свест о томе да је посреди напад на Цркву, институционални напад, који по свему судећи има своје спољашње и унутрашње елементе. Та свест послужиће као одређена врста имунизације од негативних последица и формирања негативних стереотипа и предрасуда, који се систематски изграђују посредством овог медијског рата.
      У закључку, остављам отворено питање са почетка овог текста, због чега је и коме неопходно да углед Српске Православне Цркве буде укаљан? Нека размишљања сам понудио, али остаје још много тога што је отворено за даље промишљање. Шта је то што нам се десило након СА Сабора у мају 2018.г., па да од тада до данас имамо овакав медијски рат против Цркве? Ко су ти људи који су у тој мери пуни гнева и љутње да су спремни на рушење вековног црквеног поретка због својих „виших циљева“? Ко су ти људи који у Цркви, где се проповеда неопходност личносног односа, лица к лицу, очи у очи, бунтују анонимно и сакривено, без одговорности, без морала, без лица и безочно, и нападају свакога ко се усуди да им каже оно што они не мисле? Зар утрошена енергија не би била боље усмерена на конструктивну и црквоградитељску (у духовном смислу) делатност, где би свачији дарови могли да буду употребљени на опште добро? Међутим, за то је неопходна врлина смирења које је плод оне врхунске врлине, љубави, која „дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.” (Рим 13,4-8)
       
      Господе, додај нам врлине и мудрости!
×
×
  • Креирај ново...