Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

Кинески студенти помажу обнову руске цркве

Оцени ову тему

Recommended Posts

319874.p.jpg

Кинески студенти са више универзитета заједно са парохијанима кинеског метоха обнављаће цркву Свете Тројице у граду Јакроми, а притом ће учествовати у неколико културних збивања.Уз то, 13. јула одслужиће се Литургија на кинеском. Кинески метох у Москви основан је пре Револуције, а затворен је у комунистичко време, да би био обновљен 7. фебруара 2011. године. У надлежности је Москвске Патриајршије, а међу парохијанима се налазе и лица која говоре енглески.

http://www.spc.rs/sr/kineski_studenti_pomazhu_obnovu_ruske_crkve

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у понедељак 26. августа 2019. године служити свету Архијерејску Литургију у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду са почетком у 8 часова, поводом молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Страдалне која се налази у овој цркви. После Литургије биће служен и парастос добротворима овог светог храма. Братство ове цркве ће у недељу 25. августа, уочи празника, служити и свету Тајну јелеосвећења са почетком у 17 сати, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.
    • Од Логос,
      Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве.     Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић.   Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка.   О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије.   Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма.   Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности.   Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У понедељак, 19. августа 2019. године, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у рудничком манастиру Благовештење. Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Драгољуб Ракић, Миладин Михаиловић, Спасоје Јанковић, Драгољуб Кеџић и Драган Васиљевић, протојереј Јован Биберџић, јереј Филип Милуновић и протођакон Иван Гашић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        По прочитаном Јеванђељу, владика Јован је подсетио да је сваки празник сећање на неки догађај из Господњег, Богородичиног или живота светитеља, а њихов смисао у свима нама побуђује духовно сећање на њега. Затим, говорећи о самом празнику Преображења Господњег, владика Јован је јеванђелским цитатом описао Господа Исуса Христа, рекавши: “Преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост (Мт 17, 2). Заиста, браћо и сестре, Христова светлост је била светлија од сваке створене светлости и то су, управо, видели апостоли Петар, Јован и Јаков”. Опоменувши да преображење није само моменат у једној епохи, већ непрекидно прослављање Христа у животу Цркве, епископ је рекао да је сваки човек сарадник Божији, када подстиче свој живот на преображај.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви".       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду и свештеником при храму Светог Саве на Врачару.      Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља?   - Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква.   Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу.   - „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову.   Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив.   Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин.   У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара?   - У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима.   Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви.   Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38).   Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано?   - Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању. Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла.   Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове.   Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији.   Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика.   Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан!   Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена?   - Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава.   Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом.   Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу.   Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен.   Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем?   - Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста.   Разговор водио:  Немања Андријашевић     Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Create New...