Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Задњих пар месеци били смо сведоци нових подела у СПЦ. Имали смо преписку између Епископа Иринеја Буловића и Максима Васиљевића. Касније неколико текстова на рачун Митрополита Амфилохија Радовића, који га оптужују за шуровање са Милом Ђукановићем на оснивању ЦПЦ.

Када су преписку водили Епископи, Иринеј и Максим, било је неколико коментара, углавном типа: „Па то тако треба, тако су Свети Оци радили!“ Тачно је да нам је остало сачувано неколико препирки међу Оцима Цркве, од којих најчувенија она између Светих Василија Великог и Григорија Богослова. Е сад ако уопште и треба да оправдавамо онакву преписку (која би се по мом мишљењу могла окарактерисати свакако, само не као отачка), онда сигурно не треба да оправдавамо онакво пецање теолога, међу њима махом великих стручњака, који се сада деле, и опредељују као навијачи Црвене Звезде и Партизана. Да не постоји просторна баријера између њих, која је пробијена друштвеним форумом (јако корисним), верујем да би исход „дијалога“ био гори него уочи вечитог дербија.

Зашто пишем ово? Преписке између наших Епископа тичу се углавном око новонасталих ситуација у Украјини и Црној Гори (др Зоран Ђуровић често спомиње и дијаспору СПЦ). Оно што брине јесте да не постоје конкретни предлози решавања новонасталих ситуација (изузев текстова које су објавили Дејан Мачковић и Дарко Ђого). Наравно у решавање проблема не рачунам скидање главе појединим епископима због ове или оне изјаве. Проблем имамо и са и без тих изјава. 

Дијалог је суштина хришћанства. Али здрав дијалог без пуно анимозитета. А нису наши Епископи највећи проблем. Они то постану, ако ми то направимо од њих. А ако направимо ситуацију у којој само причамо о пар Епископа, као о носиоцима СПЦ, тако ће нам и бити, односно они ће се само повиновати нашој жељи. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Goran Likić Далеко сам од идеалисте. Али можемо доста да променимо тек онда када будемо нормално разговарали, без прикривених намера, отворено. Овако док се ми свађамо, заиста ћемо доћи у ситуацију да нам Цркву води пар Епископа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска ове године прославља два велика јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 векова самосталности Српске православне цркве. Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије позива верни народ да саборно прославимо ова два значајна јубилеја у Старом Расу, који је колевка српске државе. У суботу, 7. септембра у Цркви Светих апостола Петра и Павла са почетком у 17:00 часова Епископ Теодосије ће са архијерејима служити Вечерњу службу, након које ће у 18 часова бити одржана Свечана акдемија.       У недељу, 8. септембра у Цркви Светих апостола Петра и Павла са почетком у 9 часова, биће служена Света архијерејска литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх српски г. Иринеј. Петрова црква код Новог Пазара у Расу, у којој ће бити прослављени значајни јубилеји Епархије рашко-призренске и Српске православне цркве, представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште Рашке епископије.   Црква се налази 2 километра северно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а седиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен Велики жупан Стефан Немања. У Петровој Цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом месту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану. Након стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић, седиште Српске цркве постаје манастир Жича, а седиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви.   Епископ рашко-призренски Теодосије позива верни народ да се 7. и 8. Септембра окупимо испред Петрове цркве у Расу као што су то на истом месту пре више векова радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима и да саборно и молитвено прославимо значајне јубилеје наше Свете цркве и нашег народа.     Извор: Митропполија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Слободан Стојичевић је прошле године објавио књигу Мрежни рат против Срба. На промоцији књиге, у фебруару, Владимир Димитријевић је рекао „Слободан Стојичевић је направио есенцијалну књигу која вам помаже, уџбенички, да схватите шта се око вас дешава“. Сада ради на припреми књиге о информационом рату против Срба. О вођењу мрежног рата, Српској православној цркви као мети у овом рату, стратегијама борбе против друштва које по својој структури подсећају на маркетиншке кампање и другим темама са Слободаном Стојичевићем је разговарао Срђан Крунић.
       
       
      Господине Стојичевићу, написали запажену књигу „Мрежни рат против Срба“. Добар део књиге је посвећен мрежном рату против СПЦ – зашто?
      — Књигу сам написао зато што сам сматрао да људима треба скренути пажњу на рат који се води против нас и на агресију коју су САД и међународни неолиберални чиниоци покренули против нас Срба. У данашње време развој средстава комуникације је довео до свеопште „расејаности пажње“ и до тога да људи од огромног броја појединачних информација не виде општу слику друштвених кретања. Посебан проблем, са друге стране, је уска специјализација и фокусираност на научну обраду појединачног проблема приликом озбиљнијих научних радова.
      Ово конкретно значи да, са једне стране, „обичан“ човек свакодневно прима огроман број појединачних информација али у ствари ништа не сазнаје јер те површне информације се не склапају у систем и неко шире знање о друштву и реалности. Док са друге стране било која тема о којој се озбиљно пише је „осуђена“ на ускостручни приступ и практично једностраност. Велика већина (част појединим изузецима) научника, професора, интелектуалаца, се бави одређеним проблемом у оквиру неког научног пројекта и не излази из ускостручних оквира. Тако да се ствара јаз у спознаји реалности и „обичан“ припадник нашег народа полако али сигурно улази у оно што се у модерној науци зове „тунел спознаје“ то јест пажња му је усмерена само у једном правцу и стриктно ограничена.
      Агресија од стране САД је добро промишљена, планирана и што је најважније у овом случају она је комплексна и мултидисциплинарна. Њу осмишљавају амерички и међународни „тинк тенк“ центри. Само један од њих – РАНД корпорација има неколико хиљада доктора наука из скоро свих области. Тако да са једне стране нас нападају комплексно и мултидисциплинарно а ми чак не можемо да сазнамо ни размере напада а камоли да израдимо неку стратегију одбране јер се свако бави „само својим послом“.
      Зато сам одлучио да неко треба о овоме да пише јер ако то неко не уради добровољно о томе се и неће писати. Илузорно је очекивати да ће неко министарство „европске Србије“ или нека НВО расписати конкурс за доделу гранта за научни рад о мрежним агресијама тих истих европских снага и НВО.
      Исто важи и за СПЦ: ја сам православни хришћанин и мрежни напади на СПЦ су директни напади и на мене и моју породицу. Наравно да о томе не могу и не треба да ћутим. А са друге стране „и професионални богослови су људи“: нема конкурса за грантове и научне радове, тако да „професионални богослови“ нису заинтересовани да се баве и да пишу о овој „шкакљивој“ теми. Много је „богословско-политички коректније“ писати о неким другим темама а најбезбедније о темама из првих векова Цркве или се бавити схоластиком у стилу „колико анђела може да игра на врху игле“.
       
       
      Многи не могу да поверују да НАТО пакт на СПЦ гледа као на непријатеља?
      — На жалост то не само да је могуће него је заиста тако. Када се погледају новије војне концепције на Западу, одмах пада у очи да се последњих година све више говори о „хибридним“, „мрежно-центричним“, „ДИМЕ“(концепција која се заснива на комбиновању дипломатије, информационих техника, војних притисака и економског утицаја) и другим војним техникама. Све више се говори о рату против целог друштва а не само против војних јединица непријатеља. Ово није никаква тајна и може се наћи у јавним изворима.
      Да ли је СПЦ објекат НАТО агресије или не – то није чињенично питање већ питање наше добродушности и наших „тунела спознаје“ јер смо ми навикли да је Црква одвојена од државе и о Цркви не размишљамо као о војном циљу већ као о мајци Цркви. Али то не значи да и агресор исто тако као и ми поштује кодекс „чојства и јунаштва“. Уосталом ако сумњамо да је то тако довољно је да погледамо да ли су НАТО агресори поштовали болнице, цркве, џамије, цивиле, жене, децу у Либији, Сирији, Авганистану, Ираку и другде. Недавно је бивши командант НАТО Хоџис отворено изјавио „Гласу Америке“ да је „СПЦ главна претња довршавању посла у Црној Гори“, тако да није питање да ли НАТО пакт на СПЦ гледа као на војног непријатеља већ је питање да ли ми имамо трезвености да то себи признамо.
      Ми смо витешки народ и тако смо ратовали кроз векове: убијајући непријатељске војнике никад се нисмо иживљавали над цивилима нити цивилним установама непријатеља. НАТО није витешка организација и време је да то схватимо.
      После упечатљиве, језгровите кованице „НАТО-четник“ протеклих месец дана смо имали прилику да нажалост срећемо у јавности и кованицу НАТО-владике. Да ли постоји НАТО-православље?
      — Нажалост, почиње да се појављује. Ја сам највећи део књиге писао у пролеће и лето 2018. када се није ни слутити могло да ће мрежно упетљани грчки калуђери из Истанбула из „Васељенске Патријаршије“ направити овакав војно-политички галиматијас у Украјини. Али се мрежним сагледавањем верско-геополитичке ситуације могло претпоставити да ће се овакви проблеми појавити.
      Ово је шири проблем. Ја сам у књизи навео неколико проблема са ових простора. Али не треба губити из вида да НАТО агресори делују комплексно: неки проблем се може појавити у Истанбулу, затим прећи у Украјину, затим рефлектовати у Црној Гори или Македонији, па на основу тих искустава ескалирати у Грузији или Јерусалиму или Сирији
      Не бих желео да будем „птица-злослутница“ а не бих желео ни да будем у праву као што се то испоставило са овиме што се до сада догодило. Али ево само једног примера за који се надам да грешим. За НАТО и америчке стратеге, православне цркве (а и све друге верске организације) су само средство у разбијању друштвене кохезије других држава. И зато нема „миљеника“ и „православне мезимчади“. Појавила се могућност да се манипулише неким калуђерима у Истанбулу и то се данас и сада користи. А и надаље ће се користити. Али нико (бар за сад) не размишља мрежно: а које су мрежне опасности за Јерусалимску, Антиохијску и Александријску патријаршије? У свим овим „верским установама“ постоји мала група од неколико хиљада Грка монаха и владика која управља са десетинама и стотинама хиљада па и милионима верника друге националности!
      Јерусалимска Патријаршија се на пример састоји од око 1.000 грчких монаха доведених из Грчке, који „држе“ све позиције у самој Патријаршији и стотина хиљада православних Палестинаца. Постоји и сигурно неколико десетина хиљада православних Јевреја пореклом из Русије досељених на таласу исељавања руских Јевреја и људи чији је неко од предака био Јеврејин. Држава Израел као верни амерички савезник врло пази на ово и чува тај однос снага. (Увек се наглашава у документима „Грчка Православна Јерусалимска Патријаршија“). Али то не мора заувек бити тако.
      Једнога дана када умрежени грчки калуђери у Истанбулу, одраде посао који им је делегиран, врло малим мрежним уплитањем, „неко“ може дошапнути Палестинцима да су „обесправљени“ или држава Израел једним јединим актом може признати постојање православних држављана Израела, пореклом из Русије. И придев „Грчка“ испред „Православна Јерусалимска Патријаршија“ може отпасти као сасушени листић са све тих 1.000 Грка који имају привремени боравак у Израелу. (Уосталом ми смо већ видели случај да чланица НАТО – Црна Гора није презала од прављења проблема са боравишним дозволама за наше свештенике и монахе у Црној Гори).
      „Батина има два краја“ како каже наш народ, и било би добро да то неко каже Грцима када их захвати етнофилетистичка еуфорија. И не треба гајити илузије да ће НАТО и амерички мрежни оператери имати скрупула. Није њима „НАТО православље“ циљ – већ средство.
       
       
      Васељенски патријарх Вартоломеј је 27. марта ове године примио у посету амбасадора тек именоване Републике Северна Македонија – јавности није доступан извештај о садржају тог разговора. Почетком јуна Мило Ђукановић отвара монтенегрински фронт против СПЦ! У САД се одржава црквени Сабор у проблематичној организацији и атмосфери доноси контроверзан „устав“ за епархије СПЦ у САД. У домаћим медијима, међу којима предњачи Блиц, уобичајени противцрквени натписи прелазе у жестоку кампању. У листу Данасправи се расцеп између пожељних – епископа Максима и Григорија па чак и умировљеног Атанасија Јевтића – и „вођства система“, патријарха, Синода, Сабора и саборског портпарола. Како ви гледате на описане догађаје?
      — Као неко ко се бави хибридним и мрежним агресијама – добрим делом се слажем са Вама да су то координирани делови једне те исте комплексне хибридне, мрежне агресије на СПЦ. Али не бих рекао да је она усмерена само на поглавара наше Цркве. Она је комплексна и „таргетира“ и све друге припаднике наше нације и нашег друштва. Само на разне начине.
      На пример информација да су неки грчки мрежно упетљани калуђери из Истанбула или неки бугарски чиниоци почели да нешто „петљају“ око Македоније – није само сигнал нашем Синоду већ је то у првом реду сигнал (у мрежном рату то би се звало „намера командира“ или „замисао командира“) монтенегринским властима у Црној Гори да се фокус привремено премешта са њиховог „фронта“ на Македонију. Наш народ и наша Црква у ЦГ су пружили јуначки отпор пројекту закона у ЦГ, закон је привремено стопиран и сад монтенегринска власт треба мало да „попусти“. Али се зато даје сигнал „мрежним оператерима“ у Истанбулу, Македонији и Србији да они појачају активности. И ми одмах видимо кампању у „медијима на српском“ (како их назива Александар Вучић). Такође треба рећи да „таргет“ (мета) ових напада није само СПЦ: мета је цело српско друштво.
      И црквени клир и нас два одсто оцрковљених који свакодневно учествујемо у животу цркве али и цело друштво. Само су правци (вектори) напада мало модификовани. На пример: у случају клира циљ је да се ствара утисак отуђености, одбачености и скрајнутости клира од друштва. Клиру се шаље порука између редова: „цео свет и цело друштво иду напред а Црква каска. Црква се не брине за своју паству јер се не мења према потребама модерног човека… Црква занемарује своју мисију у свету не прилагођавајући се модерном добу и модерном вернику…“.
      Породицама свештеника се такође шаље порука између редова: „зашто попадија не би могла да учествује на конкурсу за мис и да хода обнажена по подијуму као све друге жене?“… Или „и попадија има своја женска права и треба да се бори за њих против затуцаног мужа-свештеника“… Оцрковљеним верницима се пак шаље порука у смислу да канони више не важе, да се све распада, да се Црква посветовњачила, да владике нису јединствене,… Формалним верницима се, са друге стране шаљу поруке да су „сви попови лопови“ да „владике и свештеници возе скупа кола“…
      Када се пажљивије погледа и анализира јасно се увиђа да су напади врло професионално усмерени на поједине друштвене групе и филигрански планирани да би се Црква одвајала од друштва а посебне групе унутар цркве међусобно завађале.
      Али као православни верник, овде морам да нагласим један аспект: ми не треба да априори прихватамо оно што нам се сервира. Поред тога што се трудимо да будемо добри као голубови ипак треба да се трудимо да будемо и мудри као змије. О чему се овде ради? У пажљиво планираној агресији се у непријатељском друштву (у овом случају у нашој – српској свести) информационим деловањем стварају „фрејмови“ (фрејм – оквир) или „наративи“ (наратив – прича, бајкица) и у те фрејмове се нама „укалупљује“ реалност. Реалност се намерно упрошћава и своди на једноставне еталоне.
       
       
      Који су наративи наметнути јавности о Српској цркви?
      — Осврнимо се за тренутак на политичку сферу да бисмо разумели како функционише то укалупљивање: ми имамо власт која је проевропска, али сад имамо и опозицију која је проевропска!?! Имамо две огорчено „сукобљене проевропске политичке опције“ које у ствари желе оно што више од пола гласачког тела не жели! И после неког времена велика већина народа који је већински против уласка у ЕУ се страсно опредељује за једну од две проевропске опције. И мрзећи ону другу (братско-европску) опцију заборавља шта жели или не жели.
      Слична је стратегија мрежних оператера у случају СПЦ. Да, постоје неке струје у Цркви. Али њих је одувек било и биће их. Ми никад не треба да се потпуно препустимо црно-белом осликавању тих струјања како се она представљају у „медијима на српском“. На пример: медији у страном власништву на српском су у нашем друштву већ створили три „фрејма“ о Цркви: „Артемијеви мрачњаци и аутлоуери“; „Конзервативци и назадњаци“ и „Атанасије и његови модерни дарвинисти христо-слободари“. Последњих година, ако се пажљивије проуче медијске кампање све иде ка томе да се СПЦ у свести нас Срба, полако „укалупљује“ у ова три наратива. Да се та три „фрејма“ представе као нешто безалтернативно. И што је најважније да се присталице сваког од та три фрејма међусобно заваде и замрзе.
      Ово је техника која је дошла из маркетинга. Потрошачког маркетинга. Одређени „бренд“ се лансира у разним модификацијама да би се постигао шири обухват потрошача тиме што се потрошач идентификује са одређеном модификацијом. На пример: имамо бренд аутомобила који се „шири“ на одређене модификације (караван, спортска варијанта, породични, џип…). И „изабравши и заволевши“ одређену модификацију – потрошач постаје „фан“ те модификације и почиње да презире остале моделе,… емотивно се везује за свој „избор“. Исто тако се „укалупљује“ и „бренд“ Цркве: предлажу се три модификације Цркве и верник се своди на „фана“ одређеног „црквеног клана“. Тржишни избор практично постаје израз оригиналности, индивидуалности и самосвојности потрошача.
      Као што данас можемо видети човека који ће по сваку цену возити џип било које марке (јер то сматра „својим“ и у његовој свести тај избор говори о њему као о модерном, активном, жељном живота и авантуре, богатом) тако се у будућности лако може догодити да део „активних, слободоумних, модерних, напредних“ верника који данас изаберу „наратив“ „христо-слободара“ и дарвиниста пређу на било коју хипи-псеудорелигиозну модификацију тог става (протестанте, реформски јудаизам, поредак љубави, вегани или неку другу опцију).
      Говорећи, пишући и размишљајући о ова „три фрејма“ ми полако, а да то и не примећујемо, клизимо према опасности да више припадамо једној од три медијски промовисане модификације Цркве него самој Цркви. Манипулишући нашим добрим намерама амерички и НАТО мрежни оператери реализују своје лоше намере на разбијању и СПЦ и друштва у целини.
      Као православни Хришћанин – мирјанин ја сам се увек трудио да не дајем судове о владикама и клиру. Али овде није реч о нашем „унутар-црквеном“ проблему СПЦ. Ми исту ову америчку технику мрежног упитања видимо и у случају са другим вероисповестима (и код муслимана и код римокатолика и код јудаиста) и у случају са цивилним – грађанским актерима. Овде се ради о психолошким техникама утицаја и манипулације микротаргетираном групом а не о неком унутар-црквеном проблему.
      Не треба такође изгубити из вида и „повратну спрегу“ – то јест је могуће да се одређени људи, чак и када то не желе, понашају онако како се то од њих очекује и што има „прођу“ у медијима.
      Чак и неофитима који су се тек крстили и тек почели нешто да сазнају о Православној вери, једно од првих питања је: „зашто постимо“? И чим почну да траже одговор на ово питање прочитају да ми себе присиљавамо да постимо. И велика већина других питања има одговор у „присиљавању себе“ (да се буде бољи, да се не греши, да се чине добра дела).
      Па како онда објаснити да, на пример владика Максим Васиљевић, професор теологије, који би требало да је пример православне аскезе и апологета православне аскезе, баш ових дана напише: „Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе“?
      Васцела Црква вековима слави аскете. Вера се темељи на човековом присиљавању себе да се сваким даном буде бољи, на човековом присиљавању себе да се одупре својој греховности која му је урођена, а онда одједном усред буре која се догађа у СПЦ – професор ПБФ почиње да креира неку „нову и смелу“ хипи-теологију?
      Јасно је да је ово највероватније: „очекивано понашање“. Човек препознаје какво се понашање од њега очекује и (понекад можда и несвесно) удовољава очекивањима. Другачије се не може објаснити овакав „излет“ у хипи-богословље.
       
       
      Ви сте у вашој књизи, чини ми се адекватно, увели термин „наранџасти раскол“? Мени се чини да се може говорити и о „наранџастом раскољавању“. Медији који операционализују подршку окупацији и отуђењу КиМ промовишу оне који се, по писању тих медија, боре против тога. Притом се јавност дели у навијачке таборе. О чему је овде реч?
      — Као што сам већ рекао: НАТО и мрежни оператери имају јасан план за дефинисање, сегментирање, организовање и умрежавање ужих друштвених група. И у свим Православним црквама се спроводе исти покушаји, наравно уз прилагођавање деловања сваком објекту напада. Код нас у СПЦ конкретно ово деловање је данас усмерено највећим делом на подржавању оних струја у СПЦ које из неких својих разлога себе сматрају „слободнијим“ и „богољубивијим у тој слободи“. (Операција „Артемије“ је на жалост завршена бар за сад). Ово је врло умешан и вешт избор.
      Најпре се добро проуче психолошки профили разних архијереја а потом се пажљиво на њих делује и манипулише у правцу појачавања и радикализације њихових ставова. Ја сам у књизи делимично писао о мрежном манипулисању владиком Григоријем. Али полако се, на жалост, показује да је владика Григорије само један од објеката манипулације. Сада постаје све очигледније да је план много комплекснији и дубљи. Није овде више реч о само једном или двојици владика који желе мало медијске пажње и љубави. Све је јасније да план није да се врх Цркве међусобно завади дајући медијску, финансијску, политичку пажњу и промоцију једнима а ускраћујући је другима. Морам да кажем своје мишљење: чини ми се да је идеја да се један од највећих богослова и ауторитета данашњице – владика Атанасије Јевтић промовише као „јуродиви глас од Бога“ који се не боји земаљских власти, већ „у славу Господа говори бобу – боб а попу – поп“.
      Владика Атанасије Јевтић је велики (можда и један од највећих) духовник данашњице и ово нити је далеко од истине нити је по саму Цркву опасно. Дешавало се и раније у историји Цркве да владике буду „луди Христа ради“. И то што ће један пензионисани јуродиви владика псовати власт, аге и дахије, силнике овога света, говорити неразумљивим алузијама, волети Господа директно и слободно не обазирући се на окове канона и разобличавајући лажни морал света и века, тиме што ће из пламене молитвене љубави према Христу урлати по олтару на саслужитеље, негде у манастиру у брдима, неће Цркви бити на неку велику штету.
      Суштина мрежне операције није у томе, нити је он главни циљ ове мрежне операције. Главна манипулација се своди на то да се његовим духовним чедима полако усади идеја да и они треба своју службу да уподобе свом Авви. Ако би се његова духовна чеда полако убедила да и они треба све да раде као њихов Авва али не из пензије, босоноги у брдима већ са катедре, из владичанског двора (мерцедеса) и у великим градовима – е то би била велика победа великих манипулатора. И то је управо оно што се полако данас рађа као мода „христо-слободара“: псеудојуродство које се претвара у егзибиционизам. Ово је велика опасност по нашу Цркву. Не владика Атанасије Јевтић сам по себи, већ та мода копирања његовог јуродства и његове „лудости Христа ради“ од стране оних који су његове псеудојуродиве неуспеле копије.
      Ко је пратио украјински раскол, сећа се да је и раскол у Украјини почео на потпуно другачији начин: тадашњи а сада бивши митрополит Филарет (Денисенко) је још почетком 90-их подлегао медијским и политичким притисцима а и својој гордости да постане патријарх. То је у почетку био „унутар-украјински“ пројекат као што је и „црква мирашица“ у почетку била „унутар монтенегрински“ пројекат. Али ти у почетку мали проблеми брзо постану велики када се у причу умешају геополитички интереси преко медија и мрежа.
      Да ли можемо да очекујемо да ће „наранџасти расколи“ и убудуће бити оружје у мрежном рату?
      — Нажалост све говори о томе да ће ових „наранџастих раскола“ бити још и више. Али сви ови „наранџасти расколи“ су за сад на националној основи. Амерички мрежни оператери су својим техникама до сад креирали националне расколе. Ниједна од ових „наранџастих религиозних креација“ нема никакву богословску подлогу. Што је јако добро.
      Оно што не бих желео да се деси то је „наранџаста јерес“ која би могла да се појави када учени богослови, активне владике и медијски црквени доктори теологије почну да „богословски“ мењају веру у жељи да буду „луди Христа ради“, да одбацују аскезу и каноне,. а на жалост видимо да у том правцу напредује мрежна манипулација са некима од њих. Поступци владике Атанасија Јевтића су понекад неразумљиви и чудни али су они до сада увек били стриктно унутар цркве и усмерени и намењени оцрковљеним људима. Његова сугестивност и утицај су велики на његову околину али без обзира на то ефекат је био само на оне који су у ближем окружењу и није се ширио на оне који би то понашање погрешно разумели. Али духовно испразно копирање оваквог понашања, па још са владичанске и професорске катедре, па још уз медијску помпу у америчким медијима на српском, од стране његових духовних чеда јесте опасност за СПЦ. Надам се да ће наша Црква смоћи снаге да ово заустави.
       
      Како верници могу да избегну да саучествују у мрежном рату против своје Цркве?
      — Пост, молитву, покајање, исповест, духовно руковођење и редовно причешћивање Светим Даровима ја видим као први и најважнији услов и најбољу одбрану. Мање критизерства и потрошачког односа према Цркви. Све остало се примети ако се пажљиво и што је најважније: добронамерно и у љубави гледа око себе.
      Поред тога никад не треба заборавити да се људи мењају. Погреше па се понекад и покају ако им се увиђавно скрене пажња на грешку а не крене се у осуђивање и демонизацију. Ове мрежне технике манипулације су потпуно нова војна стратегија и људи уопште па ни владике не могу да их препознају као страни утицај. Тек ево сада руска држава почиње да диже узбуну и да информише свој народ и своју цркву. И у Кини је исто. И у Ирану. Тако да и ми треба да на овај проблем гледамо трезвено као на страно уплитање и манипулацију а не само као на „посрнуле владике“ или „НАТО владике“.
      На крају крајева у Прологу читамо о расуђивању да „треба разликовати грешника од покајника. Ако си узео на себе улогу да изобличиш грешника, чувај се добро, да не изобличиш и покајника. Како је покајан грешник мио Богу, сети се приче о блудном сину. Нека и теби, дакле, буде мио онај ко је постао мио Богу“.
       
       
      Које су вам тренутне професионалне преокупације?
      — Моментално пишем нову књигу о информационом рату против Срба.
       
      Аутор Срђан Крунић
       
      Извор Стање ствари, 15. август 2019.
      С. Стојичевић: СПЦ је мета мрежног рата
      WWW.STANDARD.RS Манипулишући нашим добрим намерама амерички и НАТО мрежни оператери реализују своје лоше намере на разбијању и СПЦ и друштва у целини.  
    • Од Жељко,
      Analitičari: Na Saboru o podeli eparhija i o papi
      BEOGRAD - Srpska pravoslavna crkva (SPC) još nije potvrdila kada će početi redovno, majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, ali analitičari ocenjuju da bi na njemu trebalo da se razgovara o podeli eparhija, penzionisanju pojedinih vladika, (ne)dolasku pape u Srbiju i odnosu sa Ruskom pravoslavnom crkvom (RPC).
      Analitičari Mirko Đorđević i Živica Tucić slažu se da bi na dnevnom redu ovogodišnjeg majskog zasedanja najvišeg crkvenog tela mogla da budu pitanja vezana za predlog RPC o obnavljanju dijaloga između SPC i Makedonske pravoslavne crkve, ali i statusu, za sada, kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve.
      Đorđević je, naime, podsetio da je mitropolit Ruske pravoslavne crkve Ilarion, zadužen za spoljnu politiku RPC, tokom prošlogodišnjeg boravka u Crnoj Gori rekao da bi Crnogorska pravoslavna crkva mogla da dobije autonomiju, što je tada SPC odbila kao neprihvatljivo. Ilarion je, tokom nedavne posete ruskog patrijarha Kirila Sofiji, kazao da bi SPC mogla da pokrene i dijalog o rešavanju statusa Makedonske pravoslavne crkve, što je bilo neprihvatljivo za Bugarsku pravoslavnu crkvu.
      "Mora se razmotriti pitanje stanja u Makedoniji, jer tamo je došlo do zastoja u pregovorima između Beograda i Skoplja o rešavanju makedonskog crkvenog pitanja. Moguće je da se tu čeka prvo rasplet slučaja arhiepiskopa Jovana Vraniškovskog, da bi taj dijalog bio obnovljen", rekao je Tucić, Tanjugu. Đorđević i Tucić se slažu i da bi podela eparhija među kojima je i beogradsko-karlovačka, kojom sada rukovodi patrijarh Irinej, mogla biti tema predstojećeg Sabora.
      Inače, neuobičajeno vladike SPC se nisu okupile prošlog oktobra, kada je održavano uobičajeno jesenje zasedanje ovog najvišeg crkvenog tela. U Crkvi su objasnili da nije bilo dovoljno značajnijih tema zbog kojih bi se vladike okupile u Beogradu. Patrijarh srpski Irinej rekao je ranije Tanjugu da majsko zasedanje "neće biti spektakularno", odnosno da će se to telo baviti "životom Crkve".
      Đorđević, međutim, veruje da će na dnevnom redu gotovo izvesno pitanje odlaska u penziju pojedinih vladika jer je, kako smatra, Crkvi potrebno podmlađivanje. On tvrdi da jedan broj vladika traži penziju, podsetivši istovremeno i da je nedavno objavljeno da i mitropolit crnogorsko-primorski traži penziju.
      Kako je ranije rekao podgorički paroh Velibor Džomić, mitropolit je najavio penzionisanje po državnim propisima, ali ne i po crkvenim, tako da će on i ubuduće obavljati funkciju mitropolita crnogorsko-primorskog.
      "U duhu crkvenih propisa to nije sporno, jer već imamo neke penzionisane, odnosno umirovljene vladike. Međutim, treba dodati da su se neke vladike poput mileševskog Filareta, usprotivile tome, tako da će to pitanje svakako biti razmatrano na ovogodišnjem Saboru", rekao je Đorđević Tanjugu. On je istakao da bi na dnevnom redu trebalo da se nađe i pitanje koje se tiče ranije najavljivane posete pape Beneditka XVI Srbiji u vreme obeležavanja Milanskog edikta u Nišu, naredne godine.
      "Patrijarh Irinej je u više navrata isticao da bi bilo dobro da se sretne s papom, ako ne pre ono 2013. godine na proslavi Milanskog edikta u Nišu", rekao je Đorđević koji podsetio, međutim, da su vladike oko tog pitanja podeljene. On je ukazao da bi ta poseta bila veoma dobra i za Crkvu i za državu, jer bi bila znak zbližavanja hrišćana Evrope, a za državu popravljanje imidža narušenog poslednjih decenija.
      Tanjug
      http://www.tanjug.rs/novosti/42667/analiticari--na-saboru-o-podeli-eparhija-i-o-papi.htm
    • Од Логос,
      Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, предстојатељ Украјинске Православне Цркве, изразио је забринутост у вези са тешком ситуацијом у којој се Српска Црква тренутно налази у Црној Гори, преноси се на званичној страници Украјинске Православне Цркве. Митрополит Онуфрије послао је  20. августа, писмо Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију поводом дискриминације СПЦ у Црној Гори и изразио своју подршку Његовом Високопреосвештенству и верном народу Српске Цркве.     Митрополит Онуфрије у писму жали што до њега долазе вести о погоршаном стању СПЦ у Црној Гори у којима се говори да им “прети насилно одузимање светиња и уништење појединих молитвених места”. Такође се помиње и пројекат закона црногорских власти “који за циљ има да дискриминише црногорско-приморску Митрополију СПЦ по питању црквене имовине”. Са жаљењем, Његово Блаженство констатује да “се све то дешава уз подршку политичара и осталих људи са националистичким интересима који у Црној Гори желе да одвоје Православље од древне традиције српског народа”.   Узимајући у обзир да и верници Украјинске Православне Цркве у Украјини такође доживљавају репресије од стране појединих представника украјинских власти , истиче се да догађаји у Црној Гори нарочито погађају украјински верни народ, стога митрополит призива ка узајамној молитви.   Његово Блаженство наводи да утеху и радост треба да нађемо у речима Светог писма да ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди.   У даљем тексту писма наводи се да “у име епископа, клира и верника Украјинске Православне Цркве” Предстојатељ Украјинске Православне Цркве “изражава братску молитвену подршку митрополиту Амфилоју и Његовој пастви, и жели непрестану помоћ од Бога у тврдом стајању за веру Православну и непоколебљивост јединства Христове и Божије Цркве, која је ступ и тврђава истине”, преноси званична интернет-страница Украјинске Православне Цркве.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Milan Nikolic,
      Максимова сепаратна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ у Америци под окриљем Цариграда
      14. августа 2019.   У Америци ће бити одржана сепаратна прослава 800 година од аутокефалије СПЦ у организацији епископа Максима Васиљевића. Петак, субота и недеља од 30. августа до 1. септембра у оквиру Епархијских дана при храму Св. Саве у Сан Габријелу, Калифорнија.
      На ову Америчку прославу патријарх СПЦ Иринеј неће доћи.
        На списку гостију наћиће се: Митрополит Амфилохије, владика Григорије, владика Игњатије Мидић, владика Лонгин, владика Иринеј Добријевић, као и игуман манастира Хиландара Методије.
      Поред епископа СПЦ биће присутни и епископи Цариградске патријаршије а спекулише се да ће бити и представници расколничке украјинске цркве.
       
      https://vidovdan.org/info/maksimova-separatna-proslava-jubileja-autokefalije-spc-u-americi-pod-okriljem-carigrada/
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...