Jump to content

Личност и ипостас као два истоветна појма

Оцени ову тему


Препоручена порука

Код нас се усталио термин Ипостас, и ми кад говоримо о Светој Тројици, говоримо о три Ипостаси или Три Лица Једносушнога Бога. Дакле, термин Ипостас, односно Лица је у употреби у литератури, мада и други термин πρόσωπον, сматрам да није споран ако је употребљен у правилном контексту и дефинише Ипостаси у православном, светоотачком и догматском духу.

Дакле све док термин πρόσωπον не преводимо као модели или неке маске, требало би да смо на правом путу и не скрећемо ка савелијанској јереси.

Да пробамо да ово разјаснимо преко једног примјера и упростимо. Ако на Википедији погледамо како се дефинише појам савелијанства, који је тринитарна јерес и гугламо, добијамо следеће:

"Савелијанство (такође модализам или модални монархијанизам) је учење о Светом Тројству којим се учи да је Бог један, а да су Отац, Син и Дух само различита лица (гр: просопа) Бога. Савелијанци схватају Бога као једно биће чија имена означавају само сукцесивне видове његове делатности: Отац - стварање; Син - спасење; Дух - посвећење.[1]

Ова прва фуснота, указује  на "Света тројица, Енциклопедија живих религија", Нолит, Београд, 2004.

А како се дефинише савелијанство по Догматици Православне Цркве, Св. Јустин Ћ.?

"Савелије је разрадио и допунио модалистички монархијанизам и развио га у философски систем своје врсте. Суштина његовог учења је: Бог у себи самом чиста је и недељива монада (μονάς); као такав он је једно једино лице: зове се υίοπάτωρ = синоотац. Али излазећи из свога покоја и ћутања ради стварања света и промишљања о свету, Он се јавља у три различита облика (σχηματισμούς): у Оца, Сина и Духа. У Старом Завету Он се јавља као Отац — законодавац, у Новом као Син — спаситељ. А као Дух Свети Он освећује душе. Отац, Син и Свети Дух нису три посебна лица у божанској монади, него су то три поступне појаве, три модуса, три маске, у којима се божанска монада објављује свету...."

Ова прва реченица да је Бог Један (Једносушан) и имамо три Лица, није нам страна, зар не? Нити би рекли да је нетачна. Тек када се даље чита објашњење савелијанства на Википедији, и додају друге референце, видимо да се ту ради о неким облицима или моделима, а не о Лицима. Док када погледамо дефиницију Догматике, уочавамо да се у савелијанству у ствари ради о "једином лицу", а не о три Лица, како се у Видипедији наводи.

Радије не користити Википедију за догматске истине, јер како видимо из овог примјера горе, могуће су забуне или погрешни закључци и извори.

Исто тако могуће су даље забуне и мјешања следећег типа.

Примјер је Лично својство Оца, када говоримо о Монархији. Отац је Извор и Узрок Сина и Светога Духа, и то Његово Лично својство чини Га узроком, начелом, међутим, у новијим тумачењима новотеолога, све се чешће среће тумачење на принципу једноначелности, гдје се ово начело издваја (Ипостас Оца) као врховно, тиме се ограничавајући на једно Лице, док Св. Јустин Ћелијски управо упозорава на ту опасност и наводи да Православље не познаје ту једноначелност која се ограничава на једно Лице (Бога Оца) које рађа касније и "новотеологију Бога Оца" - него једно начело заправо подразумијева кохерентност и мистичну синергију, коју ми не можемо потпуно разумјети, а то је савршено јединство природе, воља, Ипостаси, које се суштином не раздјељују.

"Објашњавајући православно учење о Светој Тројици, свети Григорије Богослов вели: ми поштујемо једно начело (μοναρχίαν), али не једноначелност (μοναρχίαν) које се ограничава на једно лице, већ једноначелност која се састоји из јединства природе, једнодушности воље, истоветности покрета и устрамљености ка Једноме Оних који су од Њега (то што је немогуће у створеној природи), тако да Они, иако се разликују по броју, суштином се не раздељују...

Признајући Оца за једини узрок и начело Тројичног Божанства, нимало се не умањује, нити мења, нити крњи, нити нарушава, нити ремети савршено јединство и једнакост Сина и Светога Духа у свему што Свету Тројицу чини Тројицом." - Догматика, Том 1

Сигурно да таква новотеоогија има утицај на новоеклисиологију и питање примата које новоотвара.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 32 минута, timjančica рече

Код нас се усталио термин Ипостас, и ми кад говоримо о Светој Тројици, говоримо о три Ипостаси или Три Лица Једносушнога Бога. Дакле, термин Ипостас, односно Лица је у употреби у литератури, мада и други термин πρόσωπον, сматрам да није споран ако је употребљен у правилном контексту

Грчко πρόσωπον и значи лице/личност.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 34 минута, timjančica рече

Дакле све док термин πρόσωπον не преводимо као модели или неке маске, требало би да смо на правом путу и не скрећемо ка савелијанској јереси.

Кападокијсци су то избегли управо поистовећујући просопон са ипостасис. Ако се каже да је проспопон=ипостасис онда проспон губи значење маске, улоге и задобија значење појединачне стварности, конкретног постојања. Грчко ипостастис, буквално преведено значи оно што стоји као подмет, под-стојање. Еквивалент му је латинско substantia. У философији је то увек био снажан онтолошки појам, те су кападокијци појму просопон, поистовећујући га са ипостасис дали оно што му је савелијанство одузимало - стварност. Три личности (три просопа) ни су три маске једног бића, већ три стварно постојећа бића.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од slovoA,
      Близанци службене истине или - зашто „Инцков закон“ мора бити опозван! | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска
      WWW.NSPM.RS Расправа о слободи мишљења и изражавања, о њеној појединачној важности – за потпуни развој личности, и комунитарној – за демократски политички систем, може...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају.     2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније?   Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена?   4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег?   5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства.   6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“.   7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“.   8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник.   9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву.   11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас.   12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког.
      Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке.
      По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког.
      По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети:
      - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида!
      У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао:
      - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати  и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије.
      Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке.
      Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од JESSY,
      За откриће ове биљке можемо захвалити једном етиопијском пастиру који је приметио да су његове козе живахније када брсте зимзелени жбун ове биљке. Иако њен латински назив, Coffea arabica  указује на то да је кафа арапског порекла, заправо није. Кафа расте у Етиопији, у oбласти Кафа, по којој је и добила назив. Етиопљани имају обичај да кажу за кафу да је она њихов хлеб. Кафа се сматра арапском јер се од њих сазнало за ову биљку. Арапи су од Етиопљана преузели начин узгајања кафе и производњу и дуго су чували ту тајну, забрањујући извоз. Двојица Сиријаца су 1555. године кафу донели у Цариград и од тад почиње и отварање првих кафеџиница. Прву продавницу кафе у Бечу отворио је управо Србин 1683. године. Београд је своју прву кафану добио пре свих метропола, од којих је и најпознатија и једна од најстаријих, кафана „?“.
      Због једне врсте гљивица која је нападала Coffeu arabicu, почело се са узгајањем других, отпорнијих врста као што су Coffea canephora, Coffea liberica али ипак је arabica дала најквалитетнија зрна кафе.
      Кафа биљка расте као жбун или као ниско дрвеће. Обично расте од 2 до 5 метара. Има кожасте листове и беле цветове. Бере се кад црвени плод потпуно сазри и тај плод садржи два семена. Семе је зеленкасто – смеђе боје са сребрнастом опном. Овално је, са једне стране пљоснато са уздужном браздом. Када се семе издвоји у неком од поступака, суши се и тако се добија сирова кафа. Сирова кафа је скоро без мириса и горког укуса. Пржењем се добија кафа за употребу. Пржи се на температури између 200°С и 250°С. Дугим пржењем добија се угаљ који се користи код тровања као антидот и код дијареје.
×
×
  • Креирај ново...