Jump to content
Milan Nikolic

Личност и ипостас као два истоветна појма

Оцени ову тему

Recommended Posts

Код нас се усталио термин Ипостас, и ми кад говоримо о Светој Тројици, говоримо о три Ипостаси или Три Лица Једносушнога Бога. Дакле, термин Ипостас, односно Лица је у употреби у литератури, мада и други термин πρόσωπον, сматрам да није споран ако је употребљен у правилном контексту и дефинише Ипостаси у православном, светоотачком и догматском духу.

Дакле све док термин πρόσωπον не преводимо као модели или неке маске, требало би да смо на правом путу и не скрећемо ка савелијанској јереси.

Да пробамо да ово разјаснимо преко једног примјера и упростимо. Ако на Википедији погледамо како се дефинише појам савелијанства, који је тринитарна јерес и гугламо, добијамо следеће:

"Савелијанство (такође модализам или модални монархијанизам) је учење о Светом Тројству којим се учи да је Бог један, а да су Отац, Син и Дух само различита лица (гр: просопа) Бога. Савелијанци схватају Бога као једно биће чија имена означавају само сукцесивне видове његове делатности: Отац - стварање; Син - спасење; Дух - посвећење.[1]

Ова прва фуснота, указује  на "Света тројица, Енциклопедија живих религија", Нолит, Београд, 2004.

А како се дефинише савелијанство по Догматици Православне Цркве, Св. Јустин Ћ.?

"Савелије је разрадио и допунио модалистички монархијанизам и развио га у философски систем своје врсте. Суштина његовог учења је: Бог у себи самом чиста је и недељива монада (μονάς); као такав он је једно једино лице: зове се υίοπάτωρ = синоотац. Али излазећи из свога покоја и ћутања ради стварања света и промишљања о свету, Он се јавља у три различита облика (σχηματισμούς): у Оца, Сина и Духа. У Старом Завету Он се јавља као Отац — законодавац, у Новом као Син — спаситељ. А као Дух Свети Он освећује душе. Отац, Син и Свети Дух нису три посебна лица у божанској монади, него су то три поступне појаве, три модуса, три маске, у којима се божанска монада објављује свету...."

Ова прва реченица да је Бог Један (Једносушан) и имамо три Лица, није нам страна, зар не? Нити би рекли да је нетачна. Тек када се даље чита објашњење савелијанства на Википедији, и додају друге референце, видимо да се ту ради о неким облицима или моделима, а не о Лицима. Док када погледамо дефиницију Догматике, уочавамо да се у савелијанству у ствари ради о "једином лицу", а не о три Лица, како се у Видипедији наводи.

Радије не користити Википедију за догматске истине, јер како видимо из овог примјера горе, могуће су забуне или погрешни закључци и извори.

Исто тако могуће су даље забуне и мјешања следећег типа.

Примјер је Лично својство Оца, када говоримо о Монархији. Отац је Извор и Узрок Сина и Светога Духа, и то Његово Лично својство чини Га узроком, начелом, међутим, у новијим тумачењима новотеолога, све се чешће среће тумачење на принципу једноначелности, гдје се ово начело издваја (Ипостас Оца) као врховно, тиме се ограничавајући на једно Лице, док Св. Јустин Ћелијски управо упозорава на ту опасност и наводи да Православље не познаје ту једноначелност која се ограничава на једно Лице (Бога Оца) које рађа касније и "новотеологију Бога Оца" - него једно начело заправо подразумијева кохерентност и мистичну синергију, коју ми не можемо потпуно разумјети, а то је савршено јединство природе, воља, Ипостаси, које се суштином не раздјељују.

"Објашњавајући православно учење о Светој Тројици, свети Григорије Богослов вели: ми поштујемо једно начело (μοναρχίαν), али не једноначелност (μοναρχίαν) које се ограничава на једно лице, већ једноначелност која се састоји из јединства природе, једнодушности воље, истоветности покрета и устрамљености ка Једноме Оних који су од Њега (то што је немогуће у створеној природи), тако да Они, иако се разликују по броју, суштином се не раздељују...

Признајући Оца за једини узрок и начело Тројичног Божанства, нимало се не умањује, нити мења, нити крњи, нити нарушава, нити ремети савршено јединство и једнакост Сина и Светога Духа у свему што Свету Тројицу чини Тројицом." - Догматика, Том 1

Сигурно да таква новотеоогија има утицај на новоеклисиологију и питање примата које новоотвара.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, timjančica рече

Код нас се усталио термин Ипостас, и ми кад говоримо о Светој Тројици, говоримо о три Ипостаси или Три Лица Једносушнога Бога. Дакле, термин Ипостас, односно Лица је у употреби у литератури, мада и други термин πρόσωπον, сматрам да није споран ако је употребљен у правилном контексту

Грчко πρόσωπον и значи лице/личност.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 34 минута, timjančica рече

Дакле све док термин πρόσωπον не преводимо као модели или неке маске, требало би да смо на правом путу и не скрећемо ка савелијанској јереси.

Кападокијсци су то избегли управо поистовећујући просопон са ипостасис. Ако се каже да је проспопон=ипостасис онда проспон губи значење маске, улоге и задобија значење појединачне стварности, конкретног постојања. Грчко ипостастис, буквално преведено значи оно што стоји као подмет, под-стојање. Еквивалент му је латинско substantia. У философији је то увек био снажан онтолошки појам, те су кападокијци појму просопон, поистовећујући га са ипостасис дали оно што му је савелијанство одузимало - стварност. Три личности (три просопа) ни су три маске једног бића, већ три стварно постојећа бића.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У ниски православних бисера Митрополије црногорско-приморске, Храм Светих мученика Макавеја у Толошима – Подгорици заузима посебно мјесто.  
      Повезан садржај:    Свети мученици Макавеји   Изношење Часног Крста   Поред тога што овај древни храм у себи чува два миленијума бурне историје ових простора, јединстен је и по томе јер је за сада једини у Српској православној цркви а и шире који је посвећен старозавјетним мученицима Макавејима. Ријетке су цркве посвећене седморици браће Макавеја (Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел) који су око 180 год. прије Христа, заједно са мајком Соломонијом и Елеазаром свештеником пострадали за чистоту вjере израиљске од цара Антиоха који је хтио да наметне Јеврејима идолопоклонство.   Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла.   По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања…   – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг.   Рушен и обнављан  много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године.   На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“   Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња.   Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена.   Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров.   Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја.   Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. Тако је и било.   – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг.   Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима.   Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду.   Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи.   Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи.   Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је периферији тадашњег Титограда.   Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта.   Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…   И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм.   Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева.   – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве.   Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију.   – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну –  истиче протосинђел Исак, сабрат Цетињског манастира.   Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника.   Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке.   У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије.   У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ:   „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја.   Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“   О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма.   – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић.     По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја.     Извор: Радио Светигора
    • Од Иван Ивковић,
      Поезија на грчком значи стварање, а стваралац поитис, односно поета. Творац универзума – највећи Поета. Стварање, али не било како, већ стварање хармонично – склад, лепота, доброта – космичко тројство.
      Да би човек био творац – поета, да би из себе могао да изнесе лепоту и доброту, он мора да има обезбеђене услове за сазревање таквог једног плода.
      Потребно је иницијално мировање, акумулација, сазревање, кристализација, умовање, молитва, созерцање. Из те акумулације – зрења, када се наврши време, долази до изливања енергије лепоте и доброте
      Пулс живота
      Ноћ – дан
      Зима – пролеће
      Рађање – умирање
      Крштење – опело
      ***
      Мировање – делатност
      Ћутање – реч
      Дијастола – систола
      Сан – будност
      Размишљање – стварање
      Молитва – васкрсење
      Када је човек у непрестаном кретању, брзини, хипер-активности, радохолизму – он не може и нема услова за стварање склада, лепоте и доброте.
      Када смо у непрестаној журби и претераном раду, и тада нешто стварамо и градимо, оно у себи носи печат тог немира и несклада, често и нелепоте, односно ругобе и зла.
      Морамо бити довољно зрели, свесни, одлучни и храбри да кажемо себи, стоп – стани сада и посвети се себи, својој души, своме бићу, свом животу. А не животу послодавца, газде, друштва, државе, глобалног центрипеталног ковитлаца који нас прво сабије, па сломи, исиса, а онда избаци далеко од центра, као истрошеног и непотребног.
      Но, оваква држава и ово постмодерно и постхумано друштво, и захуктала, незасита и суперегоистична заједница, тој се нашој одлуци огорчено противи. Не дозвољава нам да јој се отмемо из гвозденог загрљаја и отровних чељусти, јер се та псеудо заједница храни нашом животном енергијом, и не жели да нас се лиши чак ни на само пар часова дневно. То чини на многе разрађене начине , углавном кроз уцене и претње сваке врсте.
      Овај свет, са својом захукталошћу и завитланошћу, са својим лажним сластима и отровним страстима, са својим перфидним завођењем, има врло прецизно разрађен систем. Систем како да нас држи подјармљене као робове, а да ми мислимо да смо господари, да мислимо да смо газде, а да смо у ствари слуге, да мислимо да смо богови, а уствари смо луциферова недоношчад.
      Међутим, да би наш живот био као поезија и ми били као поете, било чиме да се бавимо, ми морамо, чак по цену губитка и неких назови социјалних олакшица и бенефиција, да покажемо духовну храброст и одлучну борбу за личносну слободу.
      Тада ће наш живот бити као најлепше стварање, и биће и игра и уметност и радост. Та наша слобода не сме бити злоупотребљена на нову ужурбану забаву и узнемирење духа, већ на понирање у тајне дубине нашег бића, и на откривање тамошње лепоте и потресне величанствености живота као Божијег дара.
      Ми морамо пливати узводно. Низводно је лако, али река је у том правцу све шира, спорија, млака, нечиста и мутна. А узводно је теже, но, у том правцу, ка извору, река је све свежија, чистија, пенушавија и на све већој висини где се лако дише, док се на самом извору коначно не напијемо живе воде.
      Пливајмо узводно.
       
      Фејсбук страница манастира Рибница
    • Од Иван Ивковић,
      „А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи: ‘Блажени сиромашни духом, јер њихово је царство небеско.’“
      (Мт. 5, 1–3) Не оглашавај (речима) пред свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти, земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш) како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће, што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине, проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти.

      Зар тајну наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила, плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се ти толико поносиш и о чему имаш тако високо мишљење? Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана. Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме, ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају, тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт. Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио плач.
      Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено смирење заменио за Небеско царство.
      ***
      Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле. На који начин? На то указује Псалмопојац: „Просу, даде убогима, правда његова остаје у векове векова“ (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати. Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове векова! Амин.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и ниједна људска реч није кадра да опише сва чудеса Твоја!   Казивати о светим Тајнама није лако, јер њихово благодатно дејство и освећујућа сила као дело љубави Божје превазилазе људски ум и логику. Свете Тајне су пројавa јединствене Светајне – Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола. Ову благословену истину потврђује и велики отац Цркве свети Никола Кавасила рекавши да је Црква представљена у светим Тајнама. Све свете Тајне се на тајанствени начин савршавају благовољењем Оца небеског, присуством Сина (Христа), – који је једини истински Првосвештеник Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје Христос Бог наш, како нас подсећа молитва Херувимске песме, – и благодатним дејством Светога Духа.   Христос је истовремено и Онај ко приноси и само приношење, и жрец и жртва. Присуство Христа у евхаристијском догађају, између осталог, изражено је у речима поздрава који размењују свештенослужитељи за време светог целива: „Христос je међу нама”. Поимање светих Тајни као дела Христовог присутно је не само у литургијским текстовима, већ и код отаца Цркве. Блажени Августин говори: „Крштење заиста није у сили оног ко га врши, а исто тако ни оног ко га прима, него је у сили његове сопствене светости и истине, благодарећи Оном ко га је успоставио”. Свети Јован Златоуст вели: „Управо Отац, Син и Свети Дух све савршују. Свештеник тек уступа свој језик и своју руку. За време Светог Причешћа рука самог Христа пружа се ка тебиˮ. Исти свети отац наставља: „Дарови Божији нису последица било какве врлине свештеника; они свецело јесу дејства благодати. Дело свештеника је у томе да просто отвори своја уста, а оно што изговара, савршава Бог. Евхаристијски дарови остају једни те исти, ма ко да их приноси – Павле или Петар.ˮ   Благодатни живот Цркве који се пројављује кроз свете Тајне сагледан је у остварењу заједнице са Христом. Ова свештена веза Цркве и светих Тајни разумљива је једино у светлу повезаности Цркве и Евхаристије. У том духу знаменити Дионисије Ареопагит о Евхаристији говори као Тајни над Тајнама, која је у сржи свих светих Тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Литургија даје смисао светим Тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења. Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш, стога Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења.    Светотајински стослов на таласима Радио-Беседе – eмисија Светотајинско богословље   Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Г. Иринеја, богата катихетска ризница Радио-Беседе употпуњена је емисијом Светотајинско богословље. У оквиру три циклуса припремљено је и реализовано сто емисија са циљем да поштованим слушаоцима приближимо благословени значај свеколиког светотајинског живота Цркве. Емисију о светим Тајнама карактерисала је изражена саборност свих медијских делатника Радио-Беседе који су своју љубав и труд уградили у ово богоугодно дело, учествујући сви без изузетка у реализацији емисије Светотајинско богословље.    Након три уводне емисије у оквиру којих смо говорили о светим Тајнама уопште, пет емисија посвећено је значају припреме за свету Тајну крштења, док је тумачење наведене Тајне изложено у оквиру четири емисије. Први циклус завршили смо разговором о светој Тајни брака којој смо посветили седам емисија. Други циклус емисија о светим Тајнама наше Цркве почели смо темом свете Тајне свештенства. У оквиру наведених емисија говорили смо о старозаветном и новозаветном свештенству, о епископу као икони Христа у Евхаристији. Затим, у оквиру две емисије предочили смо последовање хиротоније у свештени чин епископа, а потом смо тумачили и последовања хиротоније презвитера, ђакона, као и хиротесије у чин чтеца и ипођакона. Емисије посвећене свештенству употпуњене су разговором о свештеним одеждама, као и о почасним јерархијским степенима. Други циклус емисије Светотајинско богословље настављен је озбиљним бављењем Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. После пет емисија уводног карактера, на основу релевантне литературе кроз двадесет и две емисије тумачили смо свету Литургију, чиме је завршен други циклус.   Разговор о Светајни Цркве настављен је и у првом делу трећег циклуса. Старозаветни и новозаветни праобрази о Евхаристији; Савршавање божанствене Евхаристије у време светих Апостола; Савршавање божанствене Евхаристије у другом и трећем веку; Свети Василије Велики и Јован Златоуст као састављали анафоре; Древне литургије светог Апостола Јакова и светог Апостола и еванђелисте Марка; Епископ Хризостом (Столић) и његов допринос литургијском богословљу, биле су теме првог дела трећег циклуса. Шест емисија посветили смо значају и историјском развоју свете Тајне покајања, као и практичним напоменама у погледу исте. После тумачења свете Тајне јелеосвећења, у оквиру десет емисија говорили смо о светој Тајни монаштва. Завршни део трећег циклуса био је посвећен следећим молитвословљима и последовањима: Велико и мало водоосвећење; Освећење – троносање храма; Мироварење – Освећење светог мира и Светотајински карактер заупокојених служби.   Благодарећи Троједином Господу који нас је надахњивао да ово богоугодно дело почнемо и завршимо у славу Његову, са благословом и молитвеном бригом нашег архипастира и духовног оца – Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, – уз свесрдну подршку и несебичну помоћ уредништва и свих медијских делатника Радио-Беседе, надамо се да ће овај мали дар и допринос бити на духовну корист и радост, те да са слободом можемо завапити благодарствену песму пред Господом, речима из химне Светог Амвросија: Тебе Бога хвалимо, Тебе Господа исповедамо, Тебе превечнога Оца сва земља велича. Теби сви ангели, Теби небеса и све силе, Теби херувими и серафими непресталним гласовима кличу: Свет, свет, свет је Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје!   Катихета Бранислав Илић, сарадник Радио-Беседе     Извор: Инфо-служба Епархије бачке  
    • Од Иван Ивковић,
      Човеку није могуће да избегне бол, било да је он физичког или психичког порекла. Земаљско и смртно биће, човек је у току целог свог живота подложан штетном утицају спољашњих и унутарњих чинилаца који поткопавају здравље, и онако код сваког човека релативно и колебљиво (при чему се овог пута не осврћемо на људе урођено слабе телесне грађе и таквог истог нервног система). Ако је човеку збиља немогуће да у току једног, релативно дугог живота, остане поштеђен од разних физичких болести али још и пре од разних душевних потреса пред сваког се поставља питање сопственог духовног одговора на повремене краткотрајне или дуготрајне налете душевног и телесног бола. И једна и друга категорија бола, нарочито ако траје дуго, или се један исти бол понавља, неминовно ставља сваког човека пред загонетком његовог порекла као и човековог свесног и слободног одговора пред тајном Бола.
      Пошто сам о болу једном раније опширније писао (у књизи „Психолошко и религиозно биће човека“, Беседа, Нови Сад, 1994.) споменућу сада само неколико најчешћих карактеристичних одговора човека на душевни или телесни бол који га у животу сналази:
      1. негирање и потискивање бола,
      2. тражење брзог, делотворног начина како да се бол отклони, не испитујући његово порекло,
      3. резигнирано или депресивно предавање себе болу и
      4. активан однос према болу, што значи тражење узрока, преиспитивање свога дотадашњег душевно-духовног живота, откривање смисла у болу и, код хришћана, заузимање хришћанског става према болу.
      Мада се с правом можемо упитати да ли је исправно стављање знака једнакости између телесног и душевног бола прихватићемо за ову прилику став психофизичког паралелизма заступајући становиште по коме је тешко могуће (а и непотребно је) раздвојити утицај неке дуготрајне телесне болести на психу човека или утицај неке дуготрајније психичке муке човека (туга, страх, гнев или мржња) на његово телесно здравље (овим проблемом се успешно бави савремена психосоматска медицина).
      Да ли се опомена св. Марка Подвижника, да се за време трајања бола (не каже се да ли телесног или душевног или телесно-душевног, односно душевно-телесног) треба чувати искушења „сластољубља“, које бива прихватљиво јер обећава утеху, може сврстати у један од четири начина човековог односа према Богу? Смело бих рекао да се ова опомена може применити на прва три начина човековог суочавања са Болом, без обзира да ли св. Марко мисли, у првом реду, на физички или душевни бол.
      Човек који тражи да „лако“ и „прихватљиво“ разреши своју болну муку, у ствари је негира и потискује, тј. тражи брзи и делотворни начин како да се бола отресе. Ако у оваквим површним напорима не успе, што се најчешће и дешава, овакав човек склон је да се препусти очајању и „меланхолији“, као једном од „седам смртних грехова“.
      Иако се у први мах читаоцу дела св. Марка Подвижника учини да је светитељ ипак мислио у првом реду на неки досадни телесни бол човеков, од кога се овај „природно“ покушава да одбрани „слашћу“, појачаним узимањем хране или опојних средстава (алкохола, дроге, таблета, на пример), мислим да није неоправдано ако проширимо наше објашњавање о искушењима „сластољубља“ која нападају и човека који се дуже времена рве са душевним болом као последицом непрепознатих или нерешених душевних конфликата.
      Теоријска претпоставка динамичке психологије о постојању код сваког човека (већ код малог детета) „садомазохистичке клацкалице“, претпоставка потврђена емпиријски у психотерапији и у педагогији, односно у дечјој психологији, поставља као реалну могућност изналажење (често несвесно) и једног оваквог „решења“ бекства од трајног, притискајућег душевног бола човековог. Не проналазећи, наиме, никакво целисходно решење које би ослободило његовог бола, свесно одбијајући да своју душевну патњу „утопи“ у „сласт“ хране или пића, овакав страдалник открива могућност мазохистичког уживања, чак, правог „сластољубља“ у своме болу. Он га, на овај начин, почиње да негује и храни мазохистичким фантазијама, које обично нису лишене ни еротско-сексуалне димензије. При том проналази увек нове и додатне разлоге, зашто је добро и зашто треба да подноси бол, падајући овако у прелест или у душевну болест у којој себе доживљава као „жртвено јагње“, као неког ко не носи само свој већ и Христов крст, једном речи као неког ко се осећа кривим за све болести и болове света и који „заслужено“ прима и подноси душевне болове сваке врсте.
      Насупрот свим до сада описаним погрешним и опасним „решењима“ душевног (или телесног) бола човека, хришћанска Црква поставља увек и само један могући и спасоносни одговор на сваковрсни Бол са којим се суочава у току живота свака људска душа: препознати узрок бола, потражити и наћи његове корене у себи, а не ван-себе и код другога, а онда се исповедити, покајати и причестити. Ето, једине утехе у болу која обећава не сластољубље, него богољубље!
      Владета Јеротић
       из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
      издање Ars Libri, Београд, 1998.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...