Jump to content
  1. Милан Лазић

    Милан Лазић

  2. Бездомник

    Бездомник

  3. Bokisd

    Bokisd

  4. farisejski.bukvojed

    farisejski.bukvojed

  5. Рисбо

    Рисбо

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Капитално научно издање у част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019)

       
      После двогодишње припреме, из штампе је изашао двотомни зборник саопштења са Међународног научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, који је од 10. до 14. децембра 2018. године одржан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Више о садржини и структури овог капиталног издања, чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве и који са два тома од по приближно шест стотина страница обухвата осамдесет један научни рад, говоре одломци Предговора његових главних уредника – ванредних професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Владислава Пузовића и др Владана Таталовића:
       
      Из Предговора зборнику радова Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве
       
      Пред читаоцима је зборник саопштења са Међународног научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, који је од 10. до 14. децембра 2018. године одржан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У овом јубиларном тренутку, који је научно обележен по благослову [блажене успомене] Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и под покровитељством Светог Архијерејског Синода, осветљени су, из различитих углова, догађај стицања аутокефалије Српске Православне Цркве с почетка 13. века, као и садржина његовог богатог наслеђа, која је током осам векова похрањивана у откривеним и неоткривеним ризницама српске историје, културе и богословља. Захваљујући великом одзиву истакнутих научних институција и осведочених радника у области друштвено-хуманистичких наука у земљи и у иностранству, овим истраживачким и издавачким подухватом на јединствен начин су ангажовани значајни интелектуални и духовни потенцијали савременог српског бића, и то према мери коју је собом поставила управо непобитна историјска чињеница, узета и за наслов овог двотомног издања – осам векова Српске Православне Цркве.
      Полазећи од ових чињеница, главна идеја научног скупа посвећеног јубилеју аутокефалности Српске Православне Цркве садржана је у критичком сагледавању њеног историјског пута, богословског и културног наслеђа. Учесници су били позвани да синтетизују досадашња сазнања и пруже нове увиде у оквиру широког спектра предвиђених тема. У склопу главних тематских целина посебна пажња је била предвиђена за критичко промишљање и анализирање историјских и канонских чинилаца стицања самосталности Српске Православне Цркве у 13. веку. Поред овог, централног историјско-канонског питања, пажња је била посвећена и свим другим кључним аспектима осмовековне историје Српске Православне Цркве, са идејом да се пружи целовита слика, од средњег века, преко доба турске владавине и потоњег деловања српских покрајинских Цркава, до новијег времена, у којем је уједињена Српска Православна Црква прошла кроз сва историјска искушења кроз која је ишао и српски народ. Историјски пут Српске Православне Цркве праћен је путевима српског богословља, у оквиру којих је пажња посвећена дугачком хронолошком луку богословствовања у Срба, од Светог Саве до Јустина Поповића и Николаја Велимировића. Да би слика о осмовековном путу Српске Православне Цркве била целовита, пажња је посвећена њеном рукописном, просветном и уметничком наслеђу, као кључном сегменту целокупног српског културног наслеђа.
      Широки тематски оквири научног скупа подразумевали су интердисциплинарни приступ. Место и улога Српске Православне Цркве у историји, науци и култури српског народа, и шире, сагледани су из различитих углова: историографског, богословског, археографског, философског, правног, уметничког, филолошког. Поред наставника и сарадника Православног богословског факултета у Београду, у раду скупа учествовали су представници Српске академије наука и уметности, професори Универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Приштини, Бањој Луци, Источном Сарајеву, као и научни сарадници Византолошког института Српске академије наука и уметности, Историјског института у Београду, Института за новију историју Србије, Института за савремену историју, Института за филозофију и друштвену теорију у Београду, Народне библиотеке Србије. Поред српског, важан је био и поглед са стране, па су у скупу учешћа узели и инострани истраживачи из следећих високошколских и научноистраживачких институција: Московске и Санктпетербуршке духовне академије, Православног Светотихоновског универзитета у Москви, Института за историју Русије и Института за славистику Руске академије наука, Теолошког факултета Универзитета у Солуну, Хришћанске теолошке академије у Варшави, Православног богословског факултета Великотрновског универзитета у Бугарској, Колеџа Рипон у Оксфорду, Института за Источне Цркве у Регензбургу и Теолошког факултета у Љубљани.
      Први том зборника посвећен је историјском путу Српске Православне Цркве и он обухвата прву половину научних прилога – њих укупно четрдесет и један. У оквиру овог тома приметно је преовлађивање неколико тематских целина, које покривају целокупан осмовековни пут Српске Православне Цркве. Прву групу чине радови којима су представљене синтезе досадашњих погледа и изнети нови увиди у питање везано за стицање самосталности Српске Православне Цркве у 13. веку. Потом следе радови посвећени различитим питањима средњовековне српске црквене историје, а затим радови посвећени Српској Православној Цркви под османском влашћу, Карловачкој митрополији и другим српским покрајинским црквама. Први том зборника затвара група радова која обрађује теме из српске црквене историје у 20. веку.
      Други том зборника, у којем је смештен преостали део од четрдесет радова, састоји се из две целине. Прва целина обухвата тринаест радова и посвећена је путевима српског богословља, односно темама из историје српске богословске мисли. У оквиру ове тематске целине издвајају се три групе радова. Прву групу чине радови посвећени богословљу Светог Саве, другу – радови посвећени идеји светосавља, првенствено, кроз дела Јустина Поповића и Николаја Велимировића, док трећу групу чине радови у којима су представљени одређени сегменти развоја српске богословске науке у 19. и 20. веку. Друга целина је сачињена од двадесет седам радова, посвећених културном наслеђу Српске Православне Цркве. У оквиру ове тематске целине представљени су радови у којима се анализира српско рукописно наслеђе, просветна улога Српске Православне Цркве, као и њен допринос српској и европској уметности. Радови се објављују на језицима на којима су излагани на скупу, односно на српском, руском и енглеском језику.
      Напослетку, неопходно је упутити благодарност свима који су допринели настанку овог зборника. Одржавање скупа и објављивање зборника радова било је могуће првенствено захваљујући иницијативи [блажене успомене] Његове Светости патријарха српског господина Иринеја и покровитељству Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Посебна захвалност припада Митрополиту загребачко-љубљанском проф. др Порфирију Перићу и Епископу бачком проф. др Иринеју Буловићу за помоћ и подршку у свим фазама организације овог сложеног и слојевитог научног догађаја. Огроман допринос остварењу подухвата подједнако су пружили чланови научног и организационог одбора скупа, као и уређивачког, рецензентског и лекторског тима за припрему зборника. Целокупног догађаја свакако не би било без несебичне сарадње свих колега са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а нарочито без његових студената, који су својом пожртвованошћу и способношћу потврдили живо присуство светосавског духа.
       
      Главни уредници зборникa
      проф. др Владислав Пузовић и проф. др Владан Таталовић
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ивковић,
      Ево истините приче једног нашег савременика. Он има 35 година и довољно је успешан бизнисмен. Има лепу и скромнху жену и малу ћерку, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, велики број пријатеља …Он има оно чему теже и о чему многи маштају. Али ништа од тога га не радује. Он је заборавио шта је то радост. Сваки дан га притиска туга од које покушава да побегне радом, али безуспешно. Сматра се несрећним човеком али не зна зашто. Има новац, здравље, младост али није срећан.
      Он покушава да се бори, да пронађе излаз. Редовно посећује психолога, неколико пута годишње путује на специјалне семинаре. После њих осећа олакшање неко кратко време, али се потом све враћа на старо. Жени говори: “Па ако ми од тога и не постаје лакше, али тамо ме разумеју”. Пријатељима и рођацима говори да страда од депресије.
      У његовој ситуацији постоји још једна посебна околност о којој ћемо говорити нешто касније. А сада морамо да признамо да нажалост он није једини пример. Таквих људи има много. Наравно нису сви у тако добром материјалном положају и зато ми често говоре: тужан сам јер немам довољно новца, или немам свој стан, или посао није одговарајући, или је жена свадљива, или је муж пијаница, или се аутомобил покварио, или нисам здрав и тако даље и тако даље. Њима се чини да ако се нешто мало промени или побољша да ће и туга да прође. Они много снаге потроше на постизање онога што им како им се чини ни не недостаје, али једва успевају да остваре жељено, кад поново после кратке радости наступа туга. Могу се мењати станови, радна места, жене, аутомобили, пријатељи, забаве, али ништа не може заувек да утоли ту свепоражавајућу тугу. И што је човек материјално обезбеђенији то га по правилу она јаче држи.
      Психолози одређују такво стање као депресију. Они је описују као психичко растројство, које као по правилу настаје после негативних догађаја у човековом животу, али се често развија и без неких видљивих узрока. У данашње време је управо депресија – најраспрострањенија психичка болест.
      Основни симптоми депресије су: напетост која не зависи од околности; губитак интересовања или задовољства од претходно пријатне делатности; “смањење снага”.
      Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, страха, неспособност концентрације и доношења одлука, мисли о смрти и самоубиству, нестабилан апетит, поремећен сан – несаница или превише спавања. Да би била постављена дијагноза “депресије”, довољно је да су присутна два основна и два додатна симптома.
      Шта да ради човек ако је открио код себе те симптоме? Многи иду код психолога. И шта добијају? Kао прво, дуге разговоре, а као друго таблете-антидепресанте, којих има много. Психолози кажу да се депресија у већини случајева лечи. Али притом признају да је то најраспрострањенија психичка болест. Овде је очигледна протувуречност: ако се болест успешно лечи, због чега не нестане, већ се број болесника с временом повећава? Ево на пример, богиње се већ одавно успешно лече. А са депресијом је слика потпуно супротна. Зашто?
      Да ли зато што се лече само последице болести, а њени истински корени остају у људским душама, као корен корова, који поново и поново пушта штетне клице? Психологија је млада наука. Званично је формирана као наука пре свега 130 година када је 1879. године В. Вундт отворио прву лабораторију експерименталне психологије у Лајпцигу. Православље постоји 2000 година и оно има свој поглед на ту појаву коју психологија назива “депресијом”. И с тим погледом треба да се упознају они које заиста интересује могућност успешног излечења од депресије.
      У православљу се за описивање тог душевног стања користи реч “униније”. То је болесно стање при коме у душу прониче тужно расположење, које с временом постаје непрекидно, наступа осећај самоће, напуштености од стране ближњих, уопште свих људи па чак и Бога. Разликују се две основне врсте унинија:
       – униније при потпуној угушености духа, без осећаја неке злобе,
       – униније с примесом осећаја злобе, раздражљивости.
      Ево како о унинију говоре древни свети Оци Цркве.
      “Униније је раслабљеност душе и изнемоглост ума, клеветник на Бога – као да је Он немилосрдан и нечовекољубив.” (преподобни Јован Лествичник)
      “Униније је тешко мучење душе, неизречена мука и казна која је много горча од сваке друге казне и мучења.” (свети Јован Златоуст).
      Такво стање се сусреће и код верника, а међу неверујућима је још више распрострањено. О њима је старац Пајсије Светогорац говорио: “Човек који не верује у Бога и у будући живот, подвргава своју бесмртну душу вечној осуди и живи без утехе у овом животу. Њега ништа не може да утеши. Он се боји да изгуби живот, мучи се, иде код психијатара, који му дају таблете и саветују да се забави. Он прима таблете, а потом иде тамо-овамо да гледа знаменитости и заборави бол”.
      А ево како је о томе писао свети Инокентије Херсонски: “Да ли грешници који не раде на спасењу своје душе страдају од унинија? Да, и њихов живот се најчешће састоји од забава и утеха. Чак се потпуно сигурно може рећи да је унутрашње незадовољство и скривена туга непрекидни удео грешника, јер савест колико год је гушили као црв изједа срце. Невољан, дубоки предосећај будућег суда и удела такође узнемирава грешну душу и огорчава њене безумне утехе осећајности. Најокорелији грешник временом почиње да осећа да је унутар њега празнина, мрак и смрт. Одатле та незадржива наклоност неверујућих према непрестаним забавама, да би се заборавило и било изван себе.
      Шта рећи неверујућима о њиховом унинију? Оно је добро за њих јер им служи као позив и подстрек на покајање. И нека не мисле да би се за њих нашло неко средство за ослобођење од тог духа унинија, све дотле док се не обрате на пут истине, и не исправе себе и своје нарави. Сујетна задовољства и овоземаљске радости никада не испуњавају празнину у срцу: наша душа је пространија од целог света. Током времена телесне радости губе снагу да задовоље човека и постају извор душевне тежине и досаде”.
      Неко може да каже: зар је свако стање туге униније? Не, није свако. Туга и тескоба нису болести ако се нису укорениле у човеку. Оне су неизбежне на многотрудном овоземаљском путу, како је упозоравао Господ: “У свету ћете имати невоље; али не брините: Ја победих свет”. (Јн. 16, 33)
      Преподобни Јован Kасијан учи да “само у једном случају тугу треба сматрати корисном за нас, а то је онда када она настаје од покајања за грехе, или од жеље за усавршавањем, или од созерцања будућег блаженства. О њој свети апостол каже: “Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, а жалост овога свијета смрт доноси”. (2 Kор. 7, 10) Али та туга која производи покајање за спасење бива послушна, смирена, кротка, пријатна,трпељива, јер настаје од љубави према Богу и на неки начин је весела, бодри надом свог савршенства. А туга која долази од демона бива веома сурова, нетрпељива, сједињена са бесплодном жалошћу и мучним очајањем. Слабећи онога ко јој се предаје, она одвлачи од ревности и спасоносне туге, као неразумна. Дакле, сем горе наведене туге која настаје од спасоносног покајања, или од ревности према савршенству, или од жеље за будућим благом, свака друга туга као овоземаљска и она која доноси смрт, треба да буде одбачена и изгоњена из наших срца”.
      Прва последица унинија
      Kако тачно примећује свети Тихон Задонски, с практичне тачке гледишта та „овоземаљска туга је бескорисна, јер не може да поврати или да човеку ништа од тога, због чега тугује“. Али с духовне стране она носи и велику штету. “Избегавај униније јер оно истребљује све плодове подвижништва”, – тако је о томе рекао преподобни Исаија Отшелник. Преподобни Исаија је писао за монахе, то јест за оне који већ знају основне принципе духовног живота да трпељиво подношење невоља и самоограничавање Бога ради доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине.
      На који начин униније може да лиши човека тог плода? Може се узети поређење из света спорта. Сваки спортиста принуђен је да трпи тешке напоре у време тренинга. А у борилачким врстама спорта треба још примати и праве ударце. А ван тренинга спортиста се озбиљно ограничава у храни. Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде тамо где жели, и мора да се бави тиме што доводи до исцрпљености и наноси реалан бол. Међутим при свему томе спортиста не губи циљ ради кога све то подноси, и та његова упорност бива награђена: тело постаје јаче и издржљивије, трпљење га кали и чини снажнијим, искуснијим, и као резултат тога он постиже постављени циљ.
      То што се дешава са телом дешава се и са душом када она трпи страдања или ограничења Бога ради. Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да може да постигне неке резултате, упада у униније, тренинзи за њега постају бесмислени, и чак и ако се примора да их настави он не може да постане шампион и губи плод свих својих трудова које је хтео не хтео претрпео. Може се претпоставити да се слично дешава и са душом човека који је упао у униније, и то је тачно пошто је униније последица губитка вере, маловерја. Али то је само једна страна ствари.
      Друга се састоји у томе да је униније често праћено роптањем. Ропот се испољава у томе да човек пребацује сву одговорност за своја страдања на друге, а на крају и на Бога, сматрајући да сам невино страда и све време се жали и укорава оне који су по његовом мишљењу криви за његова страдања – а “криваца” је све више по мери тога како човек све дубље упада у грех роптања и озлојеђености. То је најтежи грех и највећа глупост.
      Суштина роптања се може представити на једноставном примеру. Човек на пример прилази утичници и чита натпис на њој: “Прсте не стављати – удариће вас струја”, и потом ставља прст у њу – удар! – бива одбачен ка супротном зиду и почиње да вапи: “Ах, како је Бог лош! Због чега је дозволио да ме удари струја?! Због чега?! Ах, Бог је крив за све!” Човек, наравно, може почети да окривљује електричара, утичницу, онога који је открио електрику, итд. али ће обавезно завршити са окривљавањем Бога. У томе је суштина роптања. То је грех против Бога. И онај човек који ропће на околности подразумевајући под тим да је крив Онај Kоји је послао те околности јер би могао да их учини другачијим. И зато међу онима који ропћу има тако много “увређених од Бога”, и обратно – “увређени од Бога” непрекидно ропћу.
      Али поставља се питање зар је Бог приморао човека да стави прсте у утичницу?
      У роптању се пројављује духовна и психолошка незрелост: човек одбија да прихвати одговорност за своје поступке, одбија да увиди шта се с њим дешава – као логична последица његових дејстава, његовог избора. И уместо тога да призна оно што је очигледно он почиње да тражи кривца а крајњи је наравно Сами Дуготрпељиви. И од тог греха је и почело животарење човечанства. Kако је то било? Господ је рекао: од сваког дрвета можеш да једеш само од овог немој. Само једна заповест и како једноставна. Али човек је пошао и појео. Бог га је питао: “Адаме зашто си јео?”. Свети Оци кажу да је у том тренутку наш прародитељ рекао: “Сагрешио сам Господе, опрости, крив сам, више се неће поновити” не би било изгнанства из раја и читава људска историја би била другачија. Али уместо тога Адам одговара: “А што ја? Ја нисам ништа, то је све жена коју си ми дао…”. То је то! Ето ко је први почео да пребацује одговорност за своје споствене поступке на Бога! Адам и Ева су били изгнани из раја не због греха већ због тога што нису желели да се кају а то се испољило у роптању – на ближњега и на Бога. У томе је велика опасност за душу.
      Kако каже свети Теофан Затворник: “Пољуљано здравље може да пољуља и спасење, када се из болесникових уста чује роптање”. Тако и сиромаси, ако негодују и ропћу због немаштине, не добијају опроштај. Јер роптање не избавља од невоља, већ их само отежава, а смирена покорност Божијем Промислу и благодушност одстрањују ту тежину у невољама. И зато ако човек који има невоља не ропће него слави Бога ђаво то не може да поднесе и одлази код другог – код онога који ропће да би му причинио још веће непријатности. Јер што човек више ропће то више себи штети.
      О томе, како се испољавају те штетности сведочи преподобни Јован Лествичник, саставивши духовни портрет човека који ропће: “Такав човек кад му се нешто нареди, противуречи и у њему нема ни доброг расположења јер је лењ, а лењост је неодвојива од роптања. Превртљив је и нико га не може превазићи у многоглагољивости; увек клевета некога другоме. Човек који ропће је мрзовољан за добра дела, неспособан да прими посетиоце, а у љубави је лицемеран”.
      Неће бити наодмет да се овде наведе један пример. Овај догађај се десио почетком 40-их година у једној јужној руској губернији.
      Једна удовица, жена из вишег слоја, је са двема младим ћеркама трпела велику невољу и тугу и почела је да ропће најпре на људе а потом и на Бога. У таквом стању се разболела и умрла. После мајчине смрти стање две сиротице је постало још теже. Старија се такође није уздржала од роптања и такође се разболела и умрла. Млађа је много туговала како због смрти мајке и сестре, тако и због свог крајње беспомоћног положаја. На крају се и она разболела. И та девојка је у духовном виђењу видела рајска насеља пуна неизрециве лепоте и радости. Потом су јој била показана страшна места мучења, и ту је угледала своју сестру и мајку, а потом чула глас: “Слао сам им невоље у њиховом овоземаљском животу ради њиховог спасења; да су их подносиле са трпљењем, смирењем и благодарењем удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима. Али оне су својим роптањем све поквариле и зато се сада муче. Ако хоћеш да будеш с њима иди и ти и ропћи”. После тога се девојка освестила и испричала своје виђење присутнима.
      Ово је исто као и у примеру са спортистом: онај који види постављени циљ, верује да је он достижан, и нада се да ће лично моћи да га достигне, – тај може да подноси тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све те невоље, које неверујући или маловерни узима као разлог за униније, има узвишенији и светији циљ од било ког спортисте.
      Познато је колико су Свети велики. Њихове подвиге признају и уважавају чак и неверујући. Постоје разни чинови светости а најузвишенији међу њима је – мучеништво, то јест они који су примили смрт исповедајући Христа. Следећи после њих су – исповедници. То су они који су пострадали за Христа, поднели мучење, али су сачували верност према Богу. Многи исповедници су били бачени у тамнице, као свети Теофан Исповедник; другима су одрезали руку и језик, као светом Максиму Исповеднику; или су вадили очи, као светом Пафнутију Исповеднику; треће су подвргавали мучењима као светог Теодора Начертаног…И сви су они издржали Христа ради. Велико дело! Многи кажу да они као обични људи немају снаге за тако нешто. Али у Православљу постоји један важан принцип, који омогућава сваком човеку да постане свет и убројен у исповеднике: ако неко славослови и благодари Богу у несрећама, тај носи подвиг исповедништва.
      Ето како о томе каже старац Пајсије Светогорац:
      “Хајде да замислимо да сам се родио без руку и ногу, потпуно парализован и не могу да се крећем. Ако то примим са радошћу и славословљем, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Тако мало треба да урадим да ме Бог уврсти у исповеднике! Ако се сам закуцам својим аутомобилом о стрму стену и примим с радошћу то што се десило, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Па шта још желим? Чак и ако резултат своје сопствене непажње примим с радошћу Бог ће и то признати”.
      Али човек који је упао у униније лишава себе велике могућности и циља; оно му затвара духовне очи и баца у роптање које ничим не може да му помогне а наноси му много штете.
      Друга последица унинија
      Ето која је прва последица унинија – роптање. И ако нешто може да буде горе и опасније, то је ова друга послдица за коју је преподобни Серафим Саровски говорио: “Нема ништа горе од греха и нема ништа ужасније и пагубније од духа унинија”.
      “Униније и непрестана неспокојства могу да скруше душевну снагу и доведу душу до крање изнемоглости”, – сведочи свети Јован Златоуст. Та крајња изнемоглост душе се назива очајање, и то је друга последица унинија, уколико се човек на време не ослободи од тог греха.
      Ево како свети Оци говоре о том стадијуму унинија:
      “Очајање представља најтежи грех од свих грехова на свету јер тај грех одбацује свемогућност Господа нашега Исуса Христа, одбацује спасење које нам је Он даровао показујући да су у тој души пре свега господарили самопоуздање и гордост, док су јој смирење и вера били страни.” (свети Игњатије Брјанчанинов)
      “Сатана се злобно труди да растужи многе да би их очајањем повукао у геену.”(преподобни Јефрем Сирин)
      “Дух очајања доноси најтеже муке. Очајање је највећа радост за ђавола.” (преподобни Марко Подвижник)
      “Нема тако погубног греха као што је очајање.” (свети Јован Златоусти)
      “Згрешити је људски а очајавати је сатански и погубно; и сам ђаво је очајањем низвргнут у погибао јер није хтео да се покаје.” (преподобни Нил Синајски)
      “Ђаво нам и убацује помисли очајања ради тога да би искоренио наду на Бога, то безбедно сидро, тај ослонац нашег живота, тог руководиоца на путу ка Небу, то спасење душа које гину… Лукави подузима све да би нам убацио помисли очајања. Њему после нису потребни напори да нас порази када сами пали не желе да му се успротиве… И душа која једном очајава у свом спасењу, већ потом не осећа како иде у пропаст.” (свети Јован Златоусти)
      Очајање води директно у погибију. Оно претходи самоубиству, најстрашнијем греху, који човека води директно у ад – место далеко од Бога, где нема Божије светлости и радости, већ само мрак и вечно очајање. Самоубиство је једини грех који не може да буде опроштен, пошто самоубица не може да се покаје.
      “У време вољног страдања Господњег двојица су отпали од Господа – Јуда и Петар: један Га је продао, а други Га се три пута одрекао. Обојица су починила једнако тежак грех али се Петар спасао а Јуда погинуо. Зашто се обојица нису спасли или погинули? Неко ће рећи да се Петар спасао јер се покајао. Али свето Јеванђеље каже да се и Јуда покајао: “…раскаја се и поврати тридесет сребреника главарима свештеничкијем и старјешинама говорећи: ја сагреших, што издадох крв невину” (Мт. 27, 3-4); међутим његово покајање није примљено а Петрово јесте. Зашто је то тако? Зато што се Петар кајао с надом на милост Божију а Јуда се покајао са очајањем. Ужасна је та пропаст! Њу је без сумње потребно испунити надом на милост Божију.” (Свети Димитрије Ростовски)
      “Јуда-издајник, постаде очајан и отиде те се обеси” (Мт. 27, 5). Он је спознао снагу греха али није спознао величину Божијег милосрђа. Тако многи и данас раде и следе Јуду: свесни су многих својих грехова али нису свесни многих милости Божијих и тако очајавају за своје спасење. Хришћанине! Тешки и последњи ђавољи ударац је – очајање. Он пре греха представља Бога милостивим а после – правосудним. Таква је његова лукавост.” (свети Тихон Задонски)
      Тако кушајући човека на грех сатана му убацује помисли: “Бог је добар, опростиће”, а после греха се труди да му убаци сасвим друге мисли: “Бог је праведан и укориће те за то што си урадио”. Ђаво све ово ради човеку јер он никада не може да се избави из јаме греха, јер га Бог неће помиловати, јер не може да добије опроштај и да се поправи.
      Очајање је – смрт наде. Уколико онo наступи онда само чудо може да сачува човека од самоубиства.
       
      Други део >>>
      Превод са руског: д?
    • Од Иван Ивковић,
      Kако се униније испољава и које су његове последице
      Униније се испољава чак и у човековој мимици и понашању: изразом лица које се тако и зове – унило, опуштеним раменима, покуњеном главом, одсуством интересовања за околину и своје стање. Може се приметити и непрекидно снижени артеријски притисак. Такође је карактеристична душевна инертност. Добро расположење људи који их окружују изазива код оних у унинију недоумицу, раздражљивост и јавни или скривени протест. Свети Јован Злаотоусти је говорио да“душа која је обузета тугом не може ништа здраво ни да говори, ни да слуша”, а преподобни Нил Синајски је сведочио: “Kао што болесник не може да носи тешко бреме, тако и онај у стању унинија није у стању да брижљиво испуњава Божија дела, јер су код првог телесне снаге у растројству а други нема душевне снаге”.
      Према речима преподобног Јована Kасијана такво стање човека “му не дозвољава да се моли са уобичајеном ревношћу срца, ни да се бави читањем светих дела, нити да буде миран и кротак према братији; нетрпељив је и неспособан за све радне обавезе или богослужења, све је код њега угушено мучним очајањем. Kао мољац одећи и црв дрвету, тако и туга штети човечијем срцу”.
      Даље свети отац набраја пројаве тог греховног болесног стања. “Од унинија се рађа незадовољство, малодушност, раздражљивост, празнина, сањивост, неспокојство, непостојаност ума и тела, разговорљивост … Човека кога оно почне да савлађује приморава га да буде лењив, без икаквог духовног напредовања; потом га чини непостојаним, празним и лењим за свако дело”.
      Такве су пројаве унинија. А очајање има још и теже пројаве. Човек који је у очајању, то јест који је изгубио сваку наду често се одаје наркоманији, пијанству, блуду и многим другим гресима, сматрајући се ионако за палог. Kрајња пројава очајања је како је већ речено – самоубиство.
      Сваке године на земаљској кугли милион људи оконча живот самоубиством. Страшно је и замислити тај број који превазилази број становника многих земаља. У Русији је највећи број самоубистава био 1995. године. У поређењу са тим показатељем, број је 2008. године смањен за половину али Русија и даље остаје међу земљама са највећим бројем самоубистава. Заиста, у сиромашним земљама има више самоубистава него у богатим и економски стабилним. То није чудно јер код првих постоји више повода за самоубиство. Али од те беде нису ослобођене ни најбогатије земље ни најбогатији људи јер при спољњем благостању душа неверујућег човека често чак јасније осећа тескобну празнину и непрекидно незадовољство, како је био случај са тим успешним бизнисменом кога смо споменули на почетку чланка. Али њега од тог ужасног удела, који сваке године однесе милион људи, може да спасе та посебна околност коју има и које су лишени многи од тих несрећника који себе очајањем доводе до самоубиства.
      Од чега униније и његове последице настају
      Униније настаје од неповерења према Богу, тако да се још може рећи да је то плод маловерја. Али шта је то неповерење према Богу и маловерје? Оно не настаје само од себе, ниоткуда. Оно се јавља као последица тога што човек превише верује себи, и има превише високо мишљење о себи. И што више човек верује себи то мање има поверења у Бога. А уздање у себе више него у Бога је – најјаснији знак гордости.
      Први корен унинија – гордост
      И зато је према речима преподобног Антонија Оптинског “очајање је последица гордости”. Ако од себе очекујеш све најгоре онда никада нећеш очајавати и само ћеш се смиривати и мирно кајати”. “Очајање је разобличитељ неверја које је присутно у срцу: човек који се узда и верује у себе неће покајањем устати из греха” (свети Теофан Затворник). Чим се у животу гордељивца деси нешто што разобличава његову немоћ и неоснованост поверења самом себи он одмах почиње да очајава и упада у униније.
      А то може да се деси из најразличитијих узрока: од самољубља или зато што нешто не бива по нашем, као и од сујете, када човек види да се њему равни користе великим предностима у односу на њега; или од притешњених животних околности, како о томе сведочи преподобни Амвросије Оптински.
      Човек који је смирен и верује у Бога зна да се тим непријатним околностима испитује и укрепљује његова вера, као што се учвршћују мишићи спротисте на тренинзима; он зна да је Бог поред њега и да Он неће ставити на његова плећа искушење које не може да поднесе. Такав човек који се узда у Бога никада не упада у униније чак и у веома тешким животним околностима.
      Горедљивац који се узда у себе чим се нађе у тешким околностима, које сам нема снаге да промени, одмах упада у униније мислећи да ако он не може да исправи то што се десило то онда значи да нико други не може; још притом тугује и гневи се због тога што су му те околности показале његову сопствену слабост, што гордељив човек не може мирно да поднесе.
      Управо због тога што су униније и очајање последица и у одређеном смислу демонстрација неверја у Бога један од светитеља је рекао: “У тренутку очајања знајте да вас Господ не оставља већ ви Њега!”. Дакле гордост и маловерје су неки од главних узрока унинија и очајања али далеко од тога да су и једини.
      Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања које настају из различитих узрока: “Постоји очајање које се јавља као последица многих грехова, обремењене савести и неиздржљиве туге, када се душа због мноштва рана, погружава и због њиховог великог броја утапа у дубину безнађа. Али постоји очајање и друге врсте, које се јавља због гордости и преузношења, када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад… Прво исцељују уздржање и нада; а од другог – смирење и неосуђивање никога”.
      Други корен унинија – незадовољеност страсти
      Дакле, што се тиче друге врсте очајања, које настаје од гордости, показали смо у тексту више какав је његов механизам. А шта се подразумева под првом врстом које настаје “од великог броја грехова”? Та врста унинија како тврде свети Оци настаје онда када нека страст није задовољена. Kако пише преподобни Јован Kасијан, униније се “рађа од незадовољене жеље неке користи, када неко види да је изгубио наду замишљену у сопственом уму да добије неке ствари”.
      На пример, човек који страда од преједања, и болује од чира или дијабетеса, биће у унинију зато што не може да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; себичан човек – због тога што не може да избегне трошење новца и тако даље. Униније прати практично све незадовољене греховне жеље, уколико их се човек не одрекне из овог или оног разлога. И зато преподобни Нил Синајски каже:
      “Kо је свезан тугом, тај је побеђен страстима јер је туга последица неуспеха неке телесне жеље а жеља се повезује са сваком страшћу. Онај ко је победио страсти тај не упада у тугу. Kако се болесник распознаје по боји лица тако онога ко је везан страстима разобличава туга. Kо воли овај свет тај ће много туговати. А ко не брине о томе шта је у свету тај ће се увек веселити.”
      По мери повећања унинија у човеку конкретне жеље губе своје значење и остаје душевно стање које је отисак управо тих жеља, које нису могле да буду испуњене. Тада се како сведочи преподобни Јован Kасијан “подвргавамо таквој туги да не можемо са уобичајеном пријатношћу да поздравимо пријатне особе и наше рођаке, и шта год да нам они кажу у неком пристојном разговору све ће нам се чинити прекомерним и нећемо им дати пријатан одговор када су сви делови нашег срца испуњени горчином”. И зато је униније као блато: што се човек више погружава у њега, то му је теже да се извуче из њега.
      Остали корени унинија
      У тексту горе су описани узроци који подстичу униније код неверујућих и маловерних људи. Међутим униније напада и верујуће људе, иако мање успешно. Али то је већ из других разлога.
      О тим узроцима детаљно пише свети Инокентије Херсонски:
      “Има много извора унинија – и спољашњих и унутрашњих. Kао прво, код душа које су чисте и близу савршенства униније може да настане као последица тога што их је Божија благодат привремено напустила. Стање благодати је најблаженије. Али да онај који се налази у таквом стању не би сматрао да је оно последица његових сопствених савршенстава благодат се понекад удаљује остављајући свог љубимца самом себи. Тада се светој души чини да је усред дана наступила поноћ: у души се јавља тама, хладноћа, мртвило и заједно с тим униније.
      Kао друго, униније како сведоче људи који имају искуства у духовном животу, дешава се од деловања духа таме. Немајући могућност да прелести душу на путу ка небу овоземаљским добрима и задовољствима, непријатељ спасења се обраћа супротном средству и наводи на душу униније. У таквом стању душа бива као путник, одједном прекривен маглом и облаком: не види ни оно што је испред ни оно што је иза; не зна шта да ради; губи бодрост и упада у недоумицу.
      Трећи извор унинија је наша пала, нечиста природа умртвљена грехом. Докле делујемо по самољубљу, испуњени духом света и страстима, дотле је наша природа весела и жива. Али промените животни правац; сиђите са широког пута овога света на узани пут хришћанског одрицања, почните са покајањем и сопстевним исправљањем – тог трена ће се у вама отворити празнина, духовна немоћ, осетиће се умртвљеност срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближњему, дотле је дух унинија, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти унинија се најчешће подвргавају грешници после сопственог обраћења.
      Четврти уобичајени извор духовног унинија је недостатак, а тим пре престанак одређене делатности. Преставши да употребљава своје снаге и способности душа губи живост и бодрост, постаје јалова; претходна дела јој сада причињавају незадовољство и досаду.
      Униније може да настане и због различитих тужних случајева у животу: смрти сродника и вољених особа, губитка части, достојанства и других несрећних околности. Све је то по закону наше природе повезано са непријатношћу и тугом; али по закону те исте природе та туга треба да се смањује временом и нестане потпуно када јој се човек не предаје. У противном случају се формира дух унинија.
      Униније може да се јави и од неких мисли, посебно мрачних и тешких, и када се душа превише преда сличној мисли и не гледа на ствари у светлости вере и Јеванђеља. Тако на пример човек може лако да упадне у униније од честог размишљања о неправди која влада у свету, о томе како праведни овде страдају а непоштени се довијају и добро им је.
      Kоначно, извор душевног унинија могу да буду разна болесна телесна стања, а посебно неких његових делова.
       
      Трећи део >>>
      Превод са руског: др Радмила Максимовић
      Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина
       
    • Од JESSY,
      Неуроза није једина последица неуротског конфликта. Друга последица која није ништа мање опасна и страшна су разна телесна оболења. Ове чињенице познате су одавно. „Лава“ нерава „бичује“ крвне судове и бронхије, продире у желудац, у дванаестопалачно црево или попут „челичне песнице“ стеже срце. Научници су издвојили посебну групу оболења, која настају на нервној бази. Ова оболења почели су да називају психосоматска, јер једну од главних улога у њиховом настанку играју нервни фактори.
      Уобичајено у ову групу оболења спадају чир на желуцу и дванаестопалачном цреву, хипертонија, исхемијска болест срца и бронхијална астма. У последње време се, не без основа овим оболењима придружују и улцерозни колитис, тиреотоксикоза, миом материце, реуматоидни артритис и низ других болести. Данас је познато да је око 80% свих болести на овај или онај начин повезано са овим или оним поремећајем психе.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија Радију “Светигора” и Порталу Митрополије црногорско-приморске.   Звучни запис разговора   *Ових дана имамо велику радост да нам је благослов светога града Кијева и широке и бескрајне Украјине, Почајевске, Свјатогорске лавре и других светиња донио Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Добро дошли! Благословите!   -Срдачно поздрављам све православне и све житеље Црне Горе и свима желим Божјег благослова.   *Који је разлог ваше посјете?   -Ми смо дошли у Црну Гору ради учествовања на свечаностима поводом празника Светог Симеона Мироточивог и осамсто година Свете српске православне цркве, а такође да бисмо подржали вашу Свету цркву у вријеме искушења. Свето писмо говори да онај који је био искушаван, он може и помоћи ономе ко је у искушењу. Вама су вјероватно позната искушења која је недавно претрпјела наша Црква у Украјини и зато ми веома блиско осјећамо ту бол и проблеме које данас преживљава ваша Света црква.   *Који су разлози црквене кризе у Украјини?   -Многи сматрају да је узрок украјинске кризе раскол, али то није тако. Раскола у цркви је увијек било и биће их. Чак и у вријеме живота нашега Господа и Спаса Исуса Христа било је раскола, тј. неке његове присталице саблажњавали су се његовим ријечима, проповједима и одлазили су од њега. И ако су се људи саблажњавали Спаситељем који није имао ниједног гријеха, сходно томе, ниједног повода за саблазан, како да онда не буде оних који ће се саблажњавати нашим ријечима и понашањем јер смо ми, људи слаби, иако обучени у свештени чин имамо своје недостатке. Раскол нас опет и опет тјера да преиспитамо свој лични живот и покајањем одстранимо своје недостатке и грешке.   Криза у Украјини изазвана је озакоњењем безакоња, тј. мијешањем Константинопољске цркве у унутрашњи живот УПЦ, након чега су онима који су ушли у раскол неканонски дали опрост и са којима је Константинопољ ступио у општење.   *Какви су данас резултати таквог понашања Цариградске патријаршије и мијешања у унутрашње ствари РПЦ на територији Украјине?   -Посљедице су веома жалосне. Заузети су храмови и у многим општинама се служи у сеоским кућама или другим помоћним објектима. Фактички то су савремене катакомбе. Народ по селима је разједињен. Људи приговарају једни другима, многе породице, рођаци, сусједи, познаници свађају се, престали су да комуницирају. Раскол је подијелио људе и друштво. Раскол није савладан. Десио се раскол у расколу, тј. Филарет Денисенко отишао је из ПЦУ и опет други пут у историји створио своју паралелну јерархију. Осим тога, формиране су двије религиозне групе Егзархат константинопољске патријаршије и Ставропигија. На тај начин су се умјесто двије незаконите групе у Украјини појавиле четири. Та појава потврђује још једну истину да безакоње умножава безакоње и да се зло побјеђује само добром.   *Колико сте упознати са ситуацијом у Црној Гори и да ли је ситуација у Црној Гори слична са ситуацијом у Украјини?   -Сличност је у томе што се у обје земље политичари мијешају у црквене послове, хоће да управљају црквом и хоће да искористе Цркву у своје интересе.   *Како видите рјешење украјинског проблема?   -Прво је неопходно ријешити тзв. Константинопољско питање, које је било узрок догађаја у Украјини, управо питање улоге и мјеста Константинопољске патријаршије у свјетском православљу. Да бих одговорио на то питање, дозволићу себи једну дигресију. Сјетио сам се разговора који сам водио са архимандритом Гаврилом (Бунге). Он је бивши католички свештеник који је примио православље и свештени православни чин и сада се подвизава у Швајцарској. Разговарали смо о благодати Светога Духа. Рекао је да православни имају харизму благодати Духа Светога, а код католика те харизме нема. Она је уништена кроз реглементацију свих сфера црквеног и духовног живота. И он каже да једини пут за повратак себе харизми благодати Духа Светог није дијалог с православнима, контакти, разговори о неким општим интересима, него повратак на тачку отпадања у оној јединственој православној цркви у којој постоји харизма Духа светога, исправљење грешака које су биле допуштене и почетак новога живота. Рекао бих да је то питање индиректан одговор на нормализацију религиозне ситуације у Украјини. Постоји грешка Константинопоља која је допуштена приликом покушаја регулисања раскола у Украјини. Да би се ликвидирао тај раскол, послије којег се образовао нови, треба се вратити назад до тачке гдје је учињена грешка и исправити грешку и тада ће се све вратити на своје мјесто. То је једини пут рјешења украјинске кризе.   *За Украјину важи: једна Црква – једна држава. УПЦ покрива територију државне границе Украјине. Нама у Црној Гори приговарају да бисмо и ми требало да слиједимо тај модел: једна држава – једна Црква. Како Ви видите тај модел: једна држава – једна црква?   -Мој став је овакав да, с једне стране, сматрајући себе православном, мора постојати једна јединствена канонска православна црква и више ниједна, изузетак су земље у дијаспори и то до момента док не буде пронађено општеправославно рјешење. На тај начин, тзв. Естонски сценарио, стварања паралелних јерархија, за Украјину не може бити излаз из ситуације. И ја сам категорично против тога. И ако свјетско православље пође тим путем, довешће нас до стварања не само паралелних јерархија свуда, него и до паралелног диптиха, односно до новог раскола. На тај начин су створене и озакоњене нове структуре под називом ПЦУ на нашој канонској територији и то није само грешка, него црквено-канонски злочин. Ако у држави постоји канонска православна црква, не треба стварати паралелну још једну структуру исте те канонске цркве. То није законито и не доноси добре плодове. То ће изазвати подјеле, непријатељство међу људима и као посљедицу духовни пад.   *Данас су националне заједнице под утицајем политике произвеле једну нову јерес, а то је аутокефалија. Да ли је јединство православне цркве изнад аутокефалије, интерес јединства изнад интереса аутокефалности, да аутокефалност није циљ сам по себи?   -Духовно јединство и аутокефалија су различити појмови. Идеолози украјинског томоса су говорили да ће помоћу аутокефалије достићи црквено јединство. Упозорили смо да до тога неће доћи и то се није десило. На тај начин је постало јасно да се кроз аутокефалију не може достићи јединство. Став наше Цркве је у томе да је у почетку неопходно успоставити јединство, а затим ако је то корисно за духовни развој Цркве, поставити питање аутокефалности, а не обратно. Обратни пут је већ показао своју неефективност. Значи, да аутокефалија треба да буде плод јединства Цркве, а не посљедица њене подјеле. Чак се у текст Критског сабора каже да се у принципу аутокефалије не мора обавезно видјети јединство Цркве.   *Да ли је и у којој мјери православна црква угрожена од политичког утицаја? Чини се да аутокефалија више произилази из политичког утицаја, него из црквене потребе?   -То што смо видјели из поступака Константинопољске патријаршије и бившег предсједника Петра Порошенка, била је типично политичка аутокефалија. Ви знате да 1991. године нисам потписао молбу за аутокефалност коју је тада под притиском Филарета потписао Епископат УПЦ и управо због тога што је та молба била написана као ултиматум, као нецрквени политички захтјев, а тако не смије да буде у Цркви. У Цркви све треба да се рјешава с љубављу и све иницијативе треба да исходе не од политичара, него од саме Цркве.   *Да ли је црквено јединство стварно, реално црквено јединство у канонској хиротонији, у рукоположењу?   -Право црквено јединство је јединство са Христом и у Христу. Оно се достиже јединственим путем, кроз очување чистоте православне вјере и обнову моралних начела указаним у Светом писму. Такво јединство исправно је и спасавајуће за нас. Оно на нас спушта Божји благослов не само у земном животу, него се оно продужава у вјечности јер људска природа у Христу сједи с десне стране Бога оца. Другим ријечима, Ви треба да живите православно и својим животом свједочите љепоту наше вјере. И ако се неко саблазнио и отпао, видјевши љепоту и истину наше православне вјере, вратиће се у црквено општење јер су црквене двери и наша срца увијек отворена и ми ћемо се порадовати истински када се заблудјели врате Христу. Канонске хиротоније јављају се тада када их врше канонски јерарси у сагласности с канонским нормама које прописују ко и како може бити удостојен велике части бити свештенослужитељ. Ако будемо примали и рукополагали оне који по црквеним канонима не могу бити свештеници или људе из раскола без покајања уводити у Светињу над Светињама, онда ћемо симулирати раскол и одговараћемо пред Богом за то што смо саблазнили људе и разрушили црквено јединство.   *С обзиром на то да наши званични медији, желећи да украјински сценарио буде и у Црној Гори, извјештавају грађане како је неканонска црква ПЦУ много бројнија и да је Васељенска патријаршија изашла у сусрет много бројнијем броју вјерника него што је то УПЦ. Реците нам, молим Вас, који је тај одмјер вјерника и јерархије УПЦ и тзв. ПЦУ?   -Хвала за питање. Знате, моје лично запажање говори о томе да због раскола који се десио у Украјини, ми нисмо изгубили своје вјернике, него смо их још више придобили Када су почели да гоне Цркву, приморавају народ и притискају га да под разним предлозима прими идеје томоса, који су пропагирали, рекламирали, људи су почели у већем броју да долазе у цркву, чак они које никад нисам видио.   *Као овдје код нас.   -Да. Дођу и кажу: „Видимо да вас силно угњетавају и схватамо да је Бог с вама.“ Једном ми је, док сам у храму помазивао народ, пришла једна жена. Види се да није била баш црквена. Била је у панталонама, без мараме, нашминкана. Прилази и каже ми: „Ја Вам нећу цјеливати руку.“ Ја јој кажем: „Нема потребе, ко хоће – пружим, ко неће – не мора да цјелива.“ А она ће: „Али желим ти кажем: Чувај чистоту православне цркве и ми ћемо бити с тобом!“ Мислим да она није једина која је имала такво гледиште, тако да ми нисмо изгубили вјернике. Али је тужно што има људи који се саблажњавају и вјерују лажима и обећањима која им дају. То је тужно! Христос неће да ми будемо политичари, него да волимо једни друге, да не ратујемо једни против других, да поштујемо једни друге, онаквима какви јесмо. Они себе сматрају великим, великим националистима, али ја их не сматрам таквима, јер националист, тачније патриота, јесте онај који воли патријархат, значи онај који воли свога оца и своју мајку. Значи, патриота је онај који љуби свога оца и мајку и мога оца и мајку и вашега оца и мајку. А онај који љуби себе више од свих, он није патриота, него нациста, самољубиви гордељивац који не доноси користи никоме, ни самоме себи ни онима који су поред њега. Нажалост, они сматрају да граде Украјину. Ја такође градим Украјину, ја видим Украјину, али сасвим другачије него што је они виде. Ја видим такву Украјину у којој је Христос, у којој се на првом мјесту налази љубав према Христу и да у Христу ми љубимо једни друге и помажемо једни другима, и да волимо све људе. Желим да видим такву Украјину. Ако се говори о броју парохија, епископа, не могу тачно да вам кажем колико је епископа у ПЦУ. Код Филарета има десет епископа, код нас 103, неколико их је у пензији. Око 100 канонских епископа управља нашом Црквом. Код нас има отприлике 12300 парохија и толико је свештеника и ђакона, 250 манастира у којима се подвизава отприлике 4500 хиљаде монаха. Имамо 18 школских установа, академије, универзитет, богословије. Тако да је наша Црква жива. И не осјећамо да нам недостаје Божје благодати, она нас чува, храни, тјеши и помаже да савладамо тешкоће, којих мора бити. И ми се на љутимо на политичаре који иступају против Цркве, који кажу да Цркву треба обновити, да је Црква архаична, конзервативна и треба да иде другим путем, ми се на њих не љутимо, кажемо им: Цркву је створио Господ! И Црквом управља Христос. Христос је Бог и Он је савршен. И оно што је савршени Бог створио, не треба исправљати. А оно што сам ја као човјек створио може се исправљати, јер ја нисам савршен, послије мене може неко доћи и рећи: Ја могу ту ствар направити боље. И може се направити боље. Али оно што је Бог направио, не може бити бољим. Ако се ми умијешамо, ми ћемо га направити горим. Црква не треба да се прилагођава људским слабостима, да се прилагођава грешном човјеку, него Цркви ја грешни морам да се прилагодим. Тако ће бити исправно. Ако Црква буде служила мојим страстима, то онда неће бити Црква него некаква институција, која ће се само звати црквом и она неће служити на спасење људској души.   *Године 2011. смо посјетили УПЦ Кијево-печерску лавру, Свјатогорску лавру и имали смо прилику да се сретнемо са блаженопочившим претходником Владимиром, тада смо имали прилику да се увјеримо да је УПЦ чврсто утемељена на благослову Божјем и да јој никаква искушења не могу наудити. Колика је била улога блажењејшег Владимира за такво једно благословено стању у Цркви?   -Блаженог спомена почивши митрополит Владимир био је први поглавар УПЦ који је од Московске патријаршије добио Томос о независности и самосталности управе. И он је почео да организује нови црквени поредак. За његово вријеме десио се силан препород цркве, формиране су епархије, отваране богословије, рукополагани су свештеници. Он је био предиван човјек, како је за њега говорио архимандрит Гаврило (Бунге): „Он је био харизматичан.“ Он је био носилац благодати Духа Светога. И његово лично достојанство позитивно је утицало на живот Цркве. То како сте ви са стране видјели наше епископе и вјернике, то је заиста тако, и ја то тако видим, јер искушења и тешкоће јачају вјеру у људима. Ако човјек живи без искушења, он ће сам по себи атрофирати, почеће да слаби. А када има искушења, човјек себе мобилише, почиње да ради над собом, моли се, размишља, чита, пости, и то јача дух човјека. И зато нам Бог допушта искушења да бисмо ми били јачи и духовнији.   *Данас су та искушења, чини ми се, у Украјини и Црној Гори можда највиша и интересантно је што нас повезује стари начин борбе који је добио ново рухо у виду крсних ходова и литија. Ви сте имали литију за мир, за љубав, за молитву, за Украјину, која је прошла цијелу територију Украјине са запада од Почајевске лавре, а са истока од Свјатогорске лавре и оне су се сјединиле у Кијево-печерску. Колико је важан тај начин борбе и колико је снажан у борби против неправде?   -Имали смо литије. Наша земља је већа од Црне Горе и како сте рекли, те литије са запада и истока, тј. из Почајевске и Свјатогорске лавре су се слиле у Кијеву. Томе крсном ходу су се противили и говорили да се тамо не иде, да се тамо сабирају лоши људи. Не може се рећи некоме: Ти иди на литију, а ти не иди. Ко хоће, он иде. Добар, лош, можда лош у крсном ходу буде бољи, покаје се… зато и за тога постоји литија у којој он може постати бољи. Литија је на првом мјесту силна молитва, силна заједничка молитва. Она је само по себи праобраз идења човјека у Царство небеско. Куда су се кретале литије? У манастир, у неки храм, а не у неки казино или паб, значи увијек се литија завршава у светињи. Тј. ми свој земни живот морамо водити тако што бисмо увијек ходили ка Царству небеском и у литији човјек има неко посебно духовно јединство с Богом. То је његов труд, тешко је ходати љети по врућини, зими још теже. И тај труд и молитва уједињени су ради Бога. Литије доносе човјеку велику духовну корист, оне јачају људе и помажу да постану силнији и дају моћ да се изнесу сва искушења која нам Господ шаље ради наших грехова. Веома сам шокиран, иако то није духовни израз, под великим сам утиском литије, у којој сам синоћ учестовао. Људи су дошли, схватам да нису сједјели у некој бањи, одмарали, него су имали преко дана обавезе, радили су и онда су дошли у литију. Ту су били три сата. Ходали, молили се. То је подвиг, велики подвиг који људи не чине због некакве користи. Људи се труде, раде да би добили неку позицију, стан, зарадили новац, а овдје се људи труде ради Бога. Они су принијели жртву ради Бога. То је велика жртва која је на мене оставила снажан утисак. Људи поред мене су били весели, радосни као да је Васкрс. Када се литија завршила и мени грешноме дали ријеч, када сам почео да говорим, ништа нисам видио, било је тамно, поготову нисам видио кад су укључили мобилне, али сам у себи осјетио велику љепоту тих људи, духовну љепоту. Та љепота се види када људи живе с Богом. Када људи жртвују своје ради Бога, тада они постају лијепи, благородни, величанствени. И ту племенитост и величанство сам осјетио.   *Код нас је исти приговор да те литије нису молитвени ходови, него да се њима жели извојевати неки политички интерес Србије, Русије. Они не виде ту благодатну силу литија. Која је најбоља порука онима који из своје сујете не виде ни Бога, а у ближњему виде непријатеља?   -Знате, постоји изрека да сваки човјек суди по мјери своје покварености. Навешћу један примјер. Један човјек се враћао ноћу с посла, журио је кући, било је касно, послије поноћи. Видио га је блудник који му је добацио да вјероватно жури због неких грехова. Затим га је срео лопов који му је такође рекао да жури да би крао. А онда га је срео један богобојажљиви човјек који је рекао да он жури да би стигао на молитву. Тј, сваки човјек суди по себи. Он није ишао ни на молитву, ни да краде, ни да чини блуд, он је једноставно журио с посла кући. Такав је живот. И ти људи који се боје литија, у њима виде своје непријатеље. То су људи који су испуњени погрешним представама и помоћу политичких и социјалних мјерила покушавају да измјере благочешће, да измјере љубав према Богу. Али се тим мјерилима не може измјерити љубав према Богу. То су сасвим друге ствари. И мислим да на такве људе не треба обраћати пажњу. Треба дјелати своје дјело. Сјетимо се земног живота нашег Спаситеља. У Њему су неки властољупци видјели конкурента који жели да постане цар Израиља, да им заузме мјесто. Један од њих је Ирод. Али Спаситељ није дошао на земљу да би био земаљски цар, Он је био небески цар, он је дошао да нас учини царевима над самима собом и наследницима живота вјечнога. Тако је сва историја испуњена тиме да међу нама има људи који себе сматрају паметним, достојним, који покушавају да измјере воду помоћу рулета, ваздух помоћу канте. То јест они губе компас, и не схватају да су њихова мјерила земаљска мјерила и да је њима немогуће измјерити духовно, божанско, небеско. Али, дај Боже, да то схвате, да их Бог умудри јер не страдамо ми због тог њиховог незнања, него они страдају.   *Дај Боже! Улазимо у период године који је најљепши, у вријеме Великог поста када се припремимо да прославимо празник над празником и радост над радостима, Васкрсење Христово. Која је Ваша порука онима који одлуче да уплове у ту тајну Великога поста?   -Ово може да се односи на све људе, али ја говорим о хришћанима који знају закон и исповиједају своју вјеру. Циљ људскога живота је у томе да досегне вјечно Царство на небу, вјечно блаженство на небу. За то постоје два основна крила којима човјек лети ка том циљу. То су пост и молитва. Пост и молитва су наша крила којима ми летимо нашем Оцу небеском. Бог је тако учинио да постоји вријеме када тај рад над собом треба да буде бољи и интензивнији, активнији, када треба да дајемо више од себе. Када треба Богу да дајемо више него што му иначе дајемо сваког дана. То вријеме над интензивнијим радом над самима собом, над чишћењем своје плоти и крви и душе јесте Велики пост који се завршава радошћу, Свијетлим васкрсењем. Желим да сваки Црногорац, а то желим и свом народу, ово вријеме проводи храбро, молећи се и постећи. Нека свако пости како може, не може се за свакога поставити иста мјера. Свак по својој мјери. Ко је савршенији постиће строже, они мање савршени, постиће мање, али колико ко може. Ако се некоме једу три кашике, нека поједе двије. Бог ће и то примити као пост. Али треба појачати молитву. Ако смо свакодневно, рецимо читали неколике молитве, у посту треба додати још једну. Мало појачати. Наравно треба чинити и добра дјела. И то је духовни пост када човјек тјера себе на добра дјела, треба се уздржавати од неких личних угађања, обилазити болесне, утамничене. И то је један облик поста. Кад чинимо добра дјела, молимо се и постимо, постајемо бољи, савршенији. Човјек који се моли и пости с радошћу ће дочекати Христово васкрсење. Наш пост и молитва, у датом случају у вријеме Великог поста, јесу крсни пут који нас води до Голготе и идући њиме можемо видјети славу васкрслога Христа.   *Блажењејши, хвала на издвојеном времену, љубави, хвала на посјети и да Вам Бог да снаге и крепости и духовних подвига и плодова да би превазишли све ране да би наша Православна црква стала једним духом и једним срцем и једним устима славити јединога Бога.   -Да нас Бог све укријепи.   Разговарао: протојереј Никола Пејовић С руског превела: Марија Живковић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...