Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

 

 

Ових дана смо имали прилике да читамо о кориспонденцијама митрополита Амфилохија са патријархом Вартоломејем[1] и митрополитом Епифанијем украјинским (ПЦУ)[2]. Како је садржај познат, овде бих имао само неке кратке опсервације.

Ово писмо „Вартоломејево“ је вероватно написао Радовић. Издиктирао га на матерњем неком од секретара, онда га неко превео на енглески, послали у Фанар, тамо је мало дорађено и враћено за Црну Гору. Такође, Вартоломеј пише председницима или премијерима других земаља на енглеском. Писмо је сасвим у складу са Вартоломејевим по форми: руком је написано коме се обраћа, онда иде заокружавање тела текста и пируета која улази у сам текст; потпис је аутентичан; нема печата јер је такав протокол. Ако се упореде писма Милу и Зеленском види се да је то то.

TSsSKvR.png 66yyH5B.jpg

 

 

Да је писмо настало на Цетињу види се из неколико индикација:

1) Све теме и чињенице о којима смо више од месец дана читали, помињу се у том писму. Просто је невероватна обавештеност Вартоломејева о томе што пропагира Амфилохије.

2) Откуд Митрополиту писмо Вартоломејево ако је оно упућено Милу? Зашто Вартоломеј исто писмо није послао Патријарху Иринеју? Јасно је да је акција била добро координисана и да је на релацији Фанар-Цетиње-Подгорица. Из унутрашњих извора сазнао сам да је Митрополија Црногорско-Приморска (МЦП) писмо објавила дан после него је исто стигло Милу. Ђукановић је лагао да му писмо није стигло,[3] али кад се размисли то је био смишљени спин да би скинуо сумњу аналитичара који тврде да је овде у питању тројни пакт: Мило-Амфилохије-Вартоломеј. Други рационални мотив овог спина не постоји, јер је сасвим лако утврдити да ли му је писмо стигло или не.

3) Када би Вартоломеј користио нашу латиницу уместо „ћелаве“? Ни енглези је не користе. Одаје их „Miraš Dedeić“. Њима је у ворду послато шта да потпишу. Писах: знали бисмо више кад би радио овај стари черногорски линк:

q6fnOYZ.jpg

Наиме, Амфилохије је побрисао стари сајт да га нико не би могао хватати у речи, а на новом поставља само пробране вести. Но, како се полемика закувала, добили смо и то прво писмо на грчком где је Мираш Дедеић у ћелавој латиници, и то усред грчког текста. Да се неко не би збунио. Прилажем:

XeqONVZ.jpg 3IDcD68.jpg

 

 

Патријарх не користи српску латиницу, јер то видимо и у његовом писму Влади Бучковском, где је латиница ћелава.[4]

4) Избачено је из писма од 2000 г., где је писало црногорско-приморска, па је сада остало само црногорска, како Амфилохије воли да користи.

 

За ово писмо је релативно лако било утврдити му генезу, али се питам за писмо које је стигло дипломати Федереције БиХ при Светој Столици, Кир Дејану Мачковићу. Писмо преносим у целости:

„ВАРТОЛОМЕЈ

Архиепископ Константинопоља - Новога Рима и Васељенски Патријарх

 

Драги у Христу Господу чадо наше возљубљено Дејане,

 

С болом смо примили вијест да си се опет удебљао, међутим, надамо се да ће се с благословом Богоматере и наше Госпе твој пут тјелесне пропасти управити ка добром и правом путу здравља. Ако си већ научио да постиш као Ми, а не као твоја варварска браћа, онда барем и мрси као Ми, умјерено и полако.

Сазнали смо за гласине који твоји непријатељи о теби шире, Господ Саваот да им вратове скрши и језике свеже, као и за неприлике које имаш на послу. Сјети се како су аријани понижавали Сина и македонијани хулили на Духа, па су ишчезли као дим угашене воштанице, тако ће проћи и ти нови јеретици и хулитељи смјерности твоје. Не губи наду у Господа и Спаса нашег, а и ми пријатељи твоји на земљи ћемо припомоћи.

Знај Дејане чедо наше, да смо вазда с тобом, јер си ти наш и ми смо твоји и зато ти не може нико ништа. Јурисдикције су пролазне, као и аутокефалије, али ми смо ту вазда за тебе. Драго нам је да се ниси и ти повео за неким лудим Србима и окренуо леђа Мајци Великој Христовој Цркви.

Радујемо се се да те поново видимо, здрава и крјепка, на неком лијепом мјесту, можда у неком од наших ставорпигијалних манастира у Охриду или Острогу, или пак на мору у Одеси. Ти знаш да си у Нашу кућу увијек позван.

Шаљемо ти Наш свети архипастирски благослов из свечасне и свехвалне седмоглаве царице мајке свих престоница вјечнога Новог Рима и за тебе Цариграда. Буди Нам вазда добро и поздрави све око тебе који Нас воле. Непријатељи твоји да поцркају од посног сира!

 

Твој молитвеник, заштитник и отац

Вартоломеј

Архипеископ и Патријарх

У Новом Риму,

пред јулијске календе 2019.“

 

Још ми чудније изгледа и друго писмо упућено реченом г. Мачковићу, и једноставно мислим да је сада и он сам себи писао као и митрополит Амфилохије. Ви просудите:

„ВАРТОЛОМЕЈ

Божјом милошћу Архиепископ Константиновог града и Васељенски Патријарх

 

Љубљено чадо Наше Дејане,

Знајући да си Ти вјерно чадо Велике Христове цркве и наше Најбожанственије Свесветости, коме смо Нашим благословом и питакионом дали право да буде „учитељ Цркве и да поучава и исправља по васељени“ обраћамо се очински Теби с циљем да отклониш забуне и нејасноће међ Србљем, а у вези с Нашим писмом Његовом Превасходству Предсједнику Црне Горе.

Као што смо очекивали и планирали, а прије рјешавања питања Цркве у Сјеверној Македонији овог октобра, међу Србима настала еуфорија поводом објављеног писма о Цркви у Црној Гори. Веома нас је обрадовало то што је Србима тако мало потребно да забораве и толико мало потребно да пређу преко свих претходних догађаја и туђих искустава. Ипак, због неких интерпретација свештенства у Црној Гори, молимо те да укажеш на следеће чињенице, како нико не би помислио да смо се Ми и Наш Свештени Синод Првопрестоне Цркве на било који начин, или у било ком тренутку одрекли Наших свештених права и привилегија над варварским простором Илирика, гдје спада и Црна Гора, нама драги Карадаг.

Стога нека буде знано да писмо није написано случајно и да је свака ријеч пажљиво одмјерена! Ни мало случајно нисмо избјегли да поменемо Његово Блаженство Иринеја, титуларног патријарха Србије, као што ни мало случајно по први пут уводимо појам Православна Црква у Црној Гори. Српска православна црква није поменута ни једном, напротив помиње се још увијек непостојећа Патријаршија Србије, и зато нас је веома насмијало да су неки писмо схватили као подршку Српској цркви у Црној Гори. Не требамо да ти појашњавамо мило чедо наше, да је Србија као Нокија, сваке године нови и мањи модел, стога ће и границе те нове Цркве да прате све будуће политичке прилике и догађаје. Наш брат Амфилохије, такође, није случајно поменут два пута, као законити и канонски јерарх, који је тренутно (или трајно) епископ Патријаршије Србије. Јасно је написано да се признаје само јурисдикција нашег брата Амфилохија, без икаквих референци на Синод и Сабор у Београду, па чак ни на другу тројицу епископа који дјелују у Црној Гори. Дакле, 'ђе и ским буде Ђед, ту ћемо и ми. Јединство Цркве је у Епископу и Еврхаристији, то знају добро сви, барем смо то успјешно установили и утврдили к'о папагаји.

Управо због тога нас чуде нереалне интерпретације које виде ствари који нису написане, а не виде написано. Наше писмо би се више могло схватити као подршка идеји да је наш брат Амфилохије глава Цркве у Црној Гори, и надређен свим другима тамо. Надам се да ће Сабор у Београду знати да препозна нови дух времена и потребе за бољом организацијом Цркве, прије него ли океан наше љубави запљусне малу лађицу Српске цркве и преврне је.

Молимо те да нам јавиш да ли је ико примијетио да смо писали МираШ ДедеиЋ, а не Мирас Дедеиц како ми Ромеји од вајкада пишемо и изговарамо.

За све друге нејасноће и недоумице и оних који још увијек се надају, подсјети их само да смо до јуче на једнак начин подржавали Онуфрија и клели се Русима да се нећемо мијешати. Али океан Божје љубави нас је приморао да се умјешамо и учинимо смјели потез. Не чиним оно што хоћу, већ оно што нећу. Шта да се ради, дешава се.

Поздрављамо те из твоје друге домовине, сутра ти је архиепископ Јов Геча у Риму, на празнику код Папе као наш изасланик, јави му се обавезно, послали смо ти по њему екмек кадаиф, твоје омиљено јело.

 

С благословом,

Патријарх Васељенски и Архиепископ Константинопољски

Вартоломеј Први“

 

Сада, ја сам убеђен да је прво писмо Мачковићу аутентично, јер племенити господин јесте елегантно попуњен, као и аутор ових редова, и сасвим је реално да се Његова Свесветост забринула за здравље БиХ дипломате, али друго налазим да је фалсификат, као неки од оних што су аполинаристи фабриковали у старој Цркви, јер се овде откривају империјалистички планови Фанара. То је Мачковић измислио да би се светио Фанару, јер му нису исплатили 100 златних скуда које су обећали, а правдали се тиме да немају пара јер им Денисенко није дао дијаспору!

 

Но, вратимо се мом омиљеном епископу, митрополиту Амфилохију. Лохи, како га од милоште зовем, је на овај начин позвао Вартоломеја да интервенише у ЦГ, али то сам није могао да уради без СПЦ, и да пред Синодом не би одговарао, у писму налазимо формулацију која га аболира: „Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине“. Дакле, не вели се да их је Амфилохије обавестио и позвао.

Изнео сам већ тезу да је овде посреди првенствено договор Амфилохије-Ђукановић а покровитељ је Вартоломеј. У писму се избацује из игре Мираш и његова структура од 2 аутобуса, и зато се овде не може десити „украјински сценарио“, али се понавља да „Црква Црногорска никад није била аутокефална“. Како није била аутокефална, аутокефалију јој може дати само Фанар, јер по некој сомнабулној тези, да, када не могу да буду васељенски сабори, све ингеренције прелазе на Фанар (Константинопољ, Бизант, Истамбул, Васељенску Патријаршију, како вам драго). У томе је квака.

Ако пратимо Радовићеве изјаве, ствар постаје јасна. Он кобајаги следи јасну српску линију да је Фанар неканонски поступио у Украјини. Тако Српски патријарх Иринеј пише: Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве...“.[5] Исто имамо у Буловића: Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање.[6] Исти: Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална.

Амфилохије ово понавља: Нас је у Српској православној цркви поразила чињеница да је васељенски патријарх, познавалац канона, донео такву одлуку, која је, без сумње, неканонска“.[7]

Међутим, не лежи враже, имамо и јако прецизну формулацију где се Лохи одаје: Ипак он није непогрешиви римски папа. И зато, рецимо, наша Црква није прихватила то његово признање аутокефалности у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалност, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са митрополитом Онуфријем, која је везана за Московску патријаршију.[8]

Ево га механизам који би Амфилохије применио у ЦГ: Аутокефалија се не може дати расколницима, тј. Мирашу, али може њему, уколико је затражи. Остаје само и Мило да је затражи, и имамо аутокефалну ЦПЦ у којој би Амфилохије столовао као архиепископ, или чак патријарх.

AwK2YWf.jpg

Овај резон је потврђен у Вартоломејевом писму Ђукановићу. Интервенција Фанара у канонској територији РПЦ у Украјини, била је од патријарх Вартоломеја, у интервјуу за „Политику“ оправдана „већом црквеном потребом“. Нама је пак обећао да неће утицати на мењање Устава СПЦ. Исто ће објашњавати и Јов Геча који вели да када настане једна држава, она може, иако није нужно, преко свог Председника да затражи од Фанара аутокефалију.

Тврдња да ЦПЦ никад није била аутокефална је у служби ирационалне тезе да по укидању Пећке патријаршије, ЦПЦ је од 1766 до 1922, када СПЦ добија поново томос аутокефалности, била потчињена Фанару! Свакоме коме се ово чини ван памети саветујем да се сети Вартоломејевог недавног поништавања цариградских писама од преко 300 година. Могуће је да се и не посегне за овом тезом, јер су довољни већ набројани разлози.

Ваља знати да је Амфилохије тражио од руског патријарха Алексија II, 1992 г. да избришу ЦПЦ као аутокефалну из диптиха из 1850. Алексије је то одбио. Амфилохије је објашњавао да се та грешка после пренела у Рали-Потли. Овај факт говори о Амфилохијевој бескрупулозности и жељом да мења и историјска сведочанства по свом нахођењу.  

kkorekorkoeokdere.jpg&key=ca44eae6bb9ae5 

Све тесере су дошле на своје место. Имамо независну државу, чије установљење Амфилохије није анатемисао, Председника који жели аутокефалију (Мило није рекао да је жели са Мирашем), Фанар који би је дао, али да то није Мираш. Нигде се у писму није тврдило како неће дати аутокефалију, него само да је неће дати Мирашу.

У овом светлу ваља читати и друго писмо. Из МЦП пишу: „Дајемо на увид јавности дио писма предстојатеља, новосноване од Цариградске Патријаршије, „Православнe Црквe Украјине“ Епифанија од 24. јуна 2019. године, насловљено Његовом Високопреосвештенству Амфилохију, Митрополиту црногорском и приморском Српске Православне Цркве, а у вези са саслуживањем у Кијеву лажног „архимандрита“ Бориса Бојовића, сада произведеног „епископа“ тзв. ЦПЦ, непостојеће за васељенско Православље“.[9] Запазити да више нема оне запаљиве реторике, ткз. митрополит Епифаније и сл., него је та дружина сада новоснована црква од Цариградске Патријаршије. МЦП је прескочила компромитујуће делове из писма и оно око писма. Ово је било пуцање себи у ногу. Наиме, каквог кредита има Епифаније па да се он узима за озбиљно? Знамо да се од јеретика и расколника не могу, по канонима, примати представке у вези православних. Но, ваља направити противуслугу: Вартоломеј је подржао Амфилохија, сада овај има подржати његовог делфина, Епифанија.

На страну све написано, Епифаније вели „да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више“. Тиме он афирмише своју канонску валидност, „а у круг оних који их наводно признају уводи све који опште са Цариградом“.[10]

Шта је инфо МЦП прескочила? „На крају крајева, све помјесне цркве су на тај начин добиле аутокефалије и слиједе пут спасења. Овим ријечима апелујем на Вас, Високопреосвећени Владико, да с нестрпљењем очекујемо тај час када ћемо моћи с Вама да се причестимо из једне Евхаристијске Чаше”.          

Писмо је, како стоји на сајту ПЦУ, Амфилохију лично уручио 25. јуна Епифанијев заступник архиепископ черниговски и нижински Евстратиј Зорја, који је примљен на Цетињу, поклонио се моштима у Манастиру, био на дугом затвореном разговору са Митрополитом, а после ручка је отпраћен до подгоричког Храма на поклоњење свештенством са Цетиња (веле да је био прота Обрен Јовановић). Дакле, ми имамо озбиљне сигнале да ће можда Амфилохије бити први митрополит ван Фанара који ће признати ову структуру.

T5HEgmu.jpg

Чека нас врела јесен, јер ће се ући у решавање «македонског питања», а чију самосталност – дату од Фанара - ће први Амфилохије подржати. Мој извор (имам их више) вели да је преп. Пајсије прекинуо да прима Амфилохија управо због македонског питања. Да ће се ствари компликовати и ићи г. Радовићу на руку, су сепаратистичке тенденције у нашој дијаспори. У Аустралији је обновљена Слободна СПЦ, амерички епископи су на страни Амфилохија, у Западној Европи има своје играче и лобирају да узму Париз (Максим). Верујем да је у врху СПЦ боље да мисли и црње од ових мојих анализа, јер ће озбиљније приступити решавању ових нагомиланих проблема.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Читајући чланак, морам да се пожалим на детаљ да Илирикум никада није био варварски. Ипак је на Израел ишо 2 или 3 легије. Док је на само део побуњених Илира ишло 12 легија ако нисам погрешно упамтио, мсм. да нисам. Илиро-трачани су после Св. Константина, Св. Јустиниана и пар својих патријарха и чак Папи, послали Готе и Остроготе, након школовања њихових владара у Нови Рим (Цариград), да покоре западни латински Рим (који су основали Варвари)... Како се Израел осветио, то је већ друга прича:).

И није ми јасан контекст одвајања Митрополије ЦГ приморске у терминологији од Српске Православне Цркве, где то налазите у званичним саопштењима да је индикативно толико да желе аутокефалију од СПЦ?

Не везано за ваш чланак, али везано за ову тему, мени није јасан разлог зашто се увек прескаче у саопштењима, прејемство Зетско-Дукљанске Митрополије у историјском смслу и по питању Томоса, коју фалсификатима смештају у Цетиње, где није била. Што је по мени перфидан метод за поделу и разбијање јединства Срба унутар СПЦ на Црногорце и Србе:945729:. Линкујем доле пример теме у којој се прескачу многи старији светитељи СПЦ заједно са Св. превлачким мученицима... и цитат један из те теме доле:

пре 16 часа, Логос рече

Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.

 

Измењено од Аристарх

Share this post


Link to post
Share on other sites

Фундаментализам. За своје личне претпоставке сматраш да су докази. За тебе је круцијалан доказ коришћење ошишане ллатинице наспрам "гајице"? Ок. Али то није тај Зоран Ђуровић. Познајемо га као научника, а не као спинера. Поздрав. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Жичанин рече

Да бисмо очували своје јединство, треба да негујемо у себи послушност према Цркви, према њеним Епископима. Слушајући Цркву, послушни смо Самоме Христу. Христос жели да постанемо једно стадо, са једним Пастиром (ср. Јов. 10, 16).

Треба да саосећамо са Црквом. Да је много волимо. Не прихватајмо осуђивања на рачун њених представника. Дух који сам се научио на Светој Гори био је православан, дубок, свет, ћутљив, без свађа, без препирки, без осуђивања.

Не верујмо онима који оптужују свештена лица. Чак и кад сопственим очима угледамо нешто негативно, неки саблажњив поступак неког од свештених лица, немојмо у то поверовати, нити размишљајмо о томе, нити дозвољавајмо себи да то преносимо другима.

Исто важи и кад је реч о обичним верницима Цркве и било ком човеку. Сви смо ми Црква. Они који оптужују Цркву због погрешака њених представника, тобоже у циљу да помогну и исправе, чине велику грешку. Они не воле Цркву, а, наравно, ни Христа.

  

Св. Порфирије Кавсокаливит

Св. Порфирије је био на Атосу12:smeha:. Али очигледно је говорио о манастриском послушању. Јер почевши од Папе и његових погрешака, све су од А до Ш добиле простор осуђивања. Да не говоримо о старијим примерима где и сам Христ ап.Павла назива Сатаном једном приликом критикујући га.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Аристарх рече

 Да не говоримо о старијим примерима где и сам Христ ап.Павла назива Сатаном једном приликом критикујући га.

Петра, не Павла.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, Милан Лазић рече

Петра, не Павла.

У праву си, погрешио сам. Ионако је Жичанин Артемијев, па је њему свеједно јер имају своје учење

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Жичанин рече

Ти си дечко поприлично необразован. У свакој области. Твоје коментаре многи прескачу.

Јеси приметио да прескачу? као козе и јарци из Тутина:945729:.

ако мени неко затражи референце, ја их уредно приложим.шта се љутиш кад причамо о Митрополији? Никад не коментаришем нешто за шта немам документа. Осим ако не назначим да је моје мишљење, што радим понекад кад кажем "мсм.". Притом се увек уредно извиним ако сам изнео теолошки нетачан текст. Сем Артемијевцима, њима то ионако ништа не значи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда  Митрополит са фанаром око писама није радио мимо благослова Патријарха и Синода??? Неко је овде тврдио ако се не варам да је добио претходну сагласност. Истина нема никакве осуде или демантовања од стране Патријарха и Синода и то би могло да значи да је Митрополит Амфилохије имао сагласност Патријарха и Синода   да ступи у контакте са фанаром и "ПЦУ". Али ако је тако онда је ствар још гора: нису ли поништени сви у претходној години саопштени ставови око неканонског поступања фанара у Украјини?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Русима сумњиво Вартоломејево писмо – трговина и даље траје

 

https://vidovdan.org/info/rusima-sumnjivo-vartolomejevo-pismo-trgovina-i-dalje-traje/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, прота Бранко Тапушковић рече

Зоки, да те нијесу ови монтенегрини гепековали неђе по Риму?

Бањо, речи ми само једну ствар: Да ли је Евстратије донио на руке писмо Лохију?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пошто сам прозван да не испадне да ћутим..

Слажем се са идејом да је писмо писано у Цетињу, а дорађено на Фанару. Зато сам у осталом и објавио своја два писма. Сад видимо да се Грци хватају за сваку длаку и зарез, и мислим да ће нам се ове формулације обилато кориштене у Вартоломејевом писму Мили Ђ прије, или касније обити о главу. Само бих дао пар опсервација:

1.Будући да Фанар упорно избјегава да користи наш историјски назив Пећка Патријаршија, или СПЦ, него нас упорно назива Patriarchate of Serbia ili на сличан начин Orthodox Church in Montenegro нама једино преостаје да их називамо, по принципу тук на лук, док се не опамете, Патријаршија Турске или Православна Црква у Турској и Вартоломеја исто тако. Фанар својом терминологијом себи диже реп, а митрополита Карадага је свео на раван свог епигона Епифанија, још му само треба да напише да је по Цариградском диптиху Карадаг на 146. мјесту, као што је Епифанију написао.  Позивам све Србе да их упорно и константно називамо искључиво турски патријарх.. док се не опамете!

2. Идеја да Црна Гора никад није била аутокефална, нама звучи примамљиво, али она је само дјеломично тачна. У нашем Томосу из 1922, набројане су три области које се уједињују Краљевина Србија, Карловачка Митрополија и Црногорска црква. Ако Цг Црква није била аутокефална, како сад са Цетиња шапућу Вартломеју, то значи да је она била само привремено одметнута од Фанара од 1766. до 1920. и да Синод Фанара може повући свој благослов... бла бла бла, као што су то већ урадили Москви у Украјини, "тад су била друга времена, одлука је била само привремена... бла бла бла, Мајка Црква, океан љубави...". У том сценарију, ријечи Патријаршија Србије које сад изгледају случајно и бенигно, и Православна Црква у ЦГ коју неки тумаче као синоним за Митрополију цетињску, неће бити само неспретно срочени појмови него ће бити еклисиолошке цјелине и увријежена терминологија.

3. Немам појма нити ме искрено и занима, да ли већ остарјели Митрополит има сепаратистичке тежње, да ли ће да прави егзархат или архиепископију, уз помоћ Београда или Фанара. Како ће то да прода својим обожаваоцима, као чување Пећког Трона и имовине СПЦ на Косову, или као жељу своје бабе. Међутим, оно што знам и што ме забрињава јесте да он нема опозицију у својој Епархији. Он је тамо апослутни шампион, све и свја. Кадровском политиком 30 година, направио је покорну секту, alla artemiana, отјерао је било кога ко има два грама у глави, или било какав став. Систематски је рукополагао попове који немају никакву школу, немам ништа против тога. Не мислим да су попови који имају школу бољи него попови који немају. Али ако нико нема озбиљнију теолошку школу и образовање онда је то већ симптоматично и није случајно. Истовремено, многи његово монаштво описују као групу лудака, Јоиљи, Рафаили, Никодими Богуновићи и остали, који само чекају да он склопи окице, па да заврше на црквеном суду или психијатрији. У таквој ситуацији,  гдје је он једини који одлучује, без да му ико може рећи стани шта радиш, нећемо то јер их заправо све држи у шаци јер немају услове да буду у црквеним органима и управи, није нормално и није здраво. У таквој ситуацији, клика око Амфилохија може да га поведе, а и он сам, може да поведе Цркву у једном потпуно другачијем правцу. Амфилохије је бар познат по томе да преко ноћи мијења мишљење.

4. Руку на срце, Амфилохије не би био епископ ни у једној озбиљнојој секти, а камоли Цркви, попут Руске или Румунске ни пола дана, након ових последњих солистичких коцерата. У року од 3 мјесеца имао је три сусрета, која је покушао да сакрије: у априлу са Вартоломејем, у мају са Милом на броду код Будве и у јуну са  Епифанијевим владиком. Да је ово урадио Вартоломеју, сутра би био проглашен за мисионара у Исламској Држави и имао би 15 минута да се пресели тамо. Једино га СПЦ трпи, не знам зашто.

5. Ово све пишем не што мислим да ће се нешто промијенити,него зато само да се види да нисмо сви били луди.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Крај пучиста на ПБФ
       
      Јелена Тасић 05. децембра 2019. објави текст – Пред данашњу седницу Наставно-научног већа Православног богословског факултета УБ – са бомбастичним насловом, али не више у индикативу, како је научила, него са несигурношћу, у кондиционалу, или, још боље, у оптативу: Ректорат блокирао избор новог декана?
      Одмах да одговорим: Није. Таксативно ћу навести о чему сам обавештен:
      За декана је изабран др Зоран Ранковић са 22 гласа.
      Др Радомир Поповић је имао 4 гласа.
      Др Игњатије Мидић је добио 1 глас.
      Један је био суздржан, један неважећи.
      Извор вели: За Игњатија је гласала Јелена Касапис; за Радомира он сам, док би 3 остала гласа била вероватно од др Александра Ђаковца, др Здравка Јовановића, мада се може мислити и на др Радета Кисића или др Златка Матића.
      Седници нису присуствовали: Игњатије Мидић, Владан Перишић, Родољуб Кубат, Драгомир Сандо, Предраг Драгутиновић, Вукашин Милићевић и Андреј Јефтић.
      Како смо знали и пре седнице, ова група, која није дошла, је желела да изврши бојкот седнице, јер су у делиричним фантазмагоријама умишљали да могу да онемогуће кворум. Звали су друге професоре не би ли их врбовали и ишли су да се сретну са њима. Најбитнији агитатор у томе је био Кубат, док су Перишић и Шијаковић првенствено тражили подршке на БУ.
      Кубат, кога је Иринеј Буловић, као и добар део ових одметнутих, довео на ПБФ и омогућио му смештај гратис, је објавио темпирани интервју у Нину, где је поновио тлапње како ПБФ није основала СПЦ (она је суоснивач), како је Савет овог факултета нелегалан итд. Тасићка помиње како је «Ректорат УБ јуче је званично обавестио управу ПБФ да је Савет овог факултета нелегалан. То практично значи да чланови овог тела из редова ПБФ морају поново да се бирају и то пре гласања за кандидата за новог декана, чији избор Савет потврђује, незванично сазнаје Данас из универзитетских кругова». У томе је била уплетена и ректорка БУ Иванка Поповић, која је упозорила је управу ПБФ о «могућој нелегалности његовог Савета». Проблем је што је ректор превазишла своја овлашћења, а шаље незаведена писма, као што је и овај мој текст који нема никакве правне вредности.
      Да све ово није тужно, било би жалосно, а сам епископ Игњатије Мидић је потписао предлог новог Устава СПЦ где се вели у члану 187: «Предавања и остале наставне и ваннаставне активности на Православним богословским факултетима, средњим богословским и другим школама морају бити у сагласности са учењем Православне Цркве. Свети Синод поставља и разрешава наставнике средњих богословских и других школа, а изабраним наставницима Православних богословских факултета и других високих црквенопросветних установа даје и ускраћује благослов за извођење наставе (missio canonica)». Питам Тасићку и Кубата: Кад се то Игњатије обратио на путу за Дамаск кад је могао овакав гнусни члан да потпише?
      Кубат пак вели: missio canonica својствена је римокатолицима, показујући тиме да је потпуна незналица у овим стварима, јер је још Ориген у 3. веку добио књигу распусну.
      Тасићки да потврдим и то што је чула да је тачно. Наиме, «Влада Србије јуче је, као оснивач ПБФ... именовала своје представнике у Савету ове високошколске установе. Академик Коста Чавошки није реизабран, а осам владиних представника у Савету ПБФ су, како је Данасу речено у Немањиној 11: владика бачки Иринеј (Буловић), академик Љубодраг Димић, Стаменко Шушак, Биљана Пејовић, Марко Никлић, Владимир Рогановић, Јован Мирић и Драган Протић».
      Овиме је чачкање мечке завршено.
       
      Зоран Ђуровић
      Рим, 05.12.2019

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Крај пучиста на ПБФ
       
      Јелена Тасић 05. децембра 2019. објави текст – Пред данашњу седницу Наставно-научног већа Православног богословског факултета УБ – са бомбастичним насловом, али не више у индикативу, како је научила, него са несигурношћу, у кондиционалу, или, још боље, у оптативу: Ректорат блокирао избор новог декана?
      Одмах да одговорим: Није. Таксативно ћу навести о чему сам обавештен:
      За декана је изабран др Зоран Ранковић са 22 гласа.
      Др Радомир Поповић је имао 4 гласа.
      Др Игњатије Мидић је добио 1 глас.
      Један је био суздржан, један неважећи.
      Извор вели: За Игњатија је гласала Јелена Касапис; за Радомира он сам, док би 3 остала гласа била вероватно од др Александра Ђаковца, др Здравка Јовановића, мада се може мислити и на др Радета Кисића или др Златка Матића.
      Седници нису присуствовали: Игњатије Мидић, Владан Перишић, Родољуб Кубат, Драгомир Сандо, Предраг Драгутиновић, Вукашин Милићевић и Андреј Јефтић.
      Како смо знали и пре седнице, ова група, која није дошла, је желела да изврши бојкот седнице, јер су у делиричним фантазмагоријама умишљали да могу да онемогуће кворум. Звали су друге професоре не би ли их врбовали и ишли су да се сретну са њима. Најбитнији агитатор у томе је био Кубат, док су Перишић и Шијаковић првенствено тражили подршке на БУ.
      Кубат, кога је Иринеј Буловић, као и добар део ових одметнутих, довео на ПБФ и омогућио му смештај гратис, је објавио темпирани интервју у Нину, где је поновио тлапње како ПБФ није основала СПЦ (она је суоснивач), како је Савет овог факултета нелегалан итд. Тасићка помиње како је «Ректорат УБ јуче је званично обавестио управу ПБФ да је Савет овог факултета нелегалан. То практично значи да чланови овог тела из редова ПБФ морају поново да се бирају и то пре гласања за кандидата за новог декана, чији избор Савет потврђује, незванично сазнаје Данас из универзитетских кругова». У томе је била уплетена и ректорка БУ Иванка Поповић, која је упозорила је управу ПБФ о «могућој нелегалности његовог Савета». Проблем је што је ректор превазишла своја овлашћења, а шаље незаведена писма, као што је и овај мој текст који нема никакве правне вредности.
      Да све ово није тужно, било би жалосно, а сам епископ Игњатије Мидић је потписао предлог новог Устава СПЦ где се вели у члану 187: «Предавања и остале наставне и ваннаставне активности на Православним богословским факултетима, средњим богословским и другим школама морају бити у сагласности са учењем Православне Цркве. Свети Синод поставља и разрешава наставнике средњих богословских и других школа, а изабраним наставницима Православних богословских факултета и других високих црквенопросветних установа даје и ускраћује благослов за извођење наставе (missio canonica)». Питам Тасићку и Кубата: Кад се то Игњатије обратио на путу за Дамаск кад је могао овакав гнусни члан да потпише?
      Кубат пак вели: missio canonica својствена је римокатолицима, показујући тиме да је потпуна незналица у овим стварима, јер је још Ориген у 3. веку добио књигу распусну.
      Тасићки да потврдим и то што је чула да је тачно. Наиме, «Влада Србије јуче је, као оснивач ПБФ... именовала своје представнике у Савету ове високошколске установе. Академик Коста Чавошки није реизабран, а осам владиних представника у Савету ПБФ су, како је Данасу речено у Немањиној 11: владика бачки Иринеј (Буловић), академик Љубодраг Димић, Стаменко Шушак, Биљана Пејовић, Марко Никлић, Владимир Рогановић, Јован Мирић и Драган Протић».
      Овиме је чачкање мечке завршено.
       
      Зоран Ђуровић
      Рим, 05.12.2019
    • Од Логос,
      Празник Светог Амфилохија иконијског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски, Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије, прославља као свој имендан. Поводом имендана високопреосвећеног Владике, доносимо овај прилог.    Вашој пажњи препоручујемо:    Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!   Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан!   Житије Светог Амфилохија Иконијског     Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.   Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије.   Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је   магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године.   Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.   Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године.   Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски.   Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас.   Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне   Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.   На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем.   Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.   Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире.   Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија.   У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања.   На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.   Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха.   По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире.   Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.   У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.   За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској.
        Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др.   Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу.   Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела:   „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику.   У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима.   У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас.   Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда.       Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико, на многаја љета!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...