Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 34 минута, Вилер Текс рече

Да образложим укратко.

Кад би било овако како Панарет предлаже онда би то било званично увођење парламентаризма, отворена лоби игра итд где би сваки Потрошенко сходно својим политичким амбицијама и под покровитељством неке велике силе (обично са Запада. Нису ни на Истоку силе имуне на уплитање у Црквена питања али Запад је тренутно доминантан у безобразлуку) тражио прекрајање Цркве по својој мери потпуно легално. Само треба наћи послушнике. Да ли заиста постоји потреба тј стварна жеља за аутокефалијом верног народа због кога је Христос дошао и из кога су изашли сви епископи, архиепископи, митрополити и патријарси, званично не би било важно.

А то је једино што је важно. 

Где нема реалне жеље верног народа, нема ни потребе за аутокефалијом.А та жеља мора да буде рационалана и вођена спасењем а не националним заносом. Верни народ су они који су на литругијама а не улични букачи који не знају Символ вере, као што видесмо да је случај у Украјини.

Дал је неко луд да овако нешто прихвати?!

Дакле, не верујеш да епископ изражава пуноћу своје епископије  која је пуна црква?

Наравно да мој предлог не подразумева   ништа већу  присутност лоби  игара, утицаја великих  сила итд него што је сад случај (и што је увек и био).

А како мислиш да утврдиш вољу верног народа, ако већ не допушташ да се она манифестује на сабору епископа? Референдумом по парохијама или?

Епископи који не би изражавали веру народа Божијег би свакако били онемогућени у свом разбојништву (као што је срушена унија пред пад Цариграда). 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Панарет рече

Дакле, не верујеш да епископ изражава пуноћу своје епископије  која је пуна црква?

Наравно да мој предлог не подразумева   ништа већу  присутност лоби  игара, утицаја великих  сила итд него што је сад случај (и што је увек и био).

А како мислиш да утврдиш вољу верног народа, ако већ не допушташ да се она манифестује на сабору епископа? Референдумом по парохијама или?

Епископи који не би изражавали веру народа Божијег би свакако били онемогућени у свом разбојништву (као што је срушена унија пред пад Цариграда). 

1. Не знам како си дошао до тога да ми поставиш такво питање. Верујем.

2.Твој предлог је легализација лоби игара уз увођење Царигарада као великог судије а свођење аутокефалних Црквава на "малолетне"

3. Воља верног народа је реална и она је опипљива када стварно постоји. У реалности се осећа. Мани ме избора и демократије.

4. Без коментара.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Прокопије рече

Шта је са сајтом Митрополије? Канда је срушен? Нема ништа о овоме????

https://mitropolija.com/

500 - Internal Server Error

 This is a temporary server error. 

Please try to reload the webpage later. 

Стигле их Авине клетве!:))12:smeha::))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Прокопије рече

Amfilohije u pismu pokušava da se pred Rusima opravda zbog susreta sa Evstratijem Zorjom, arhiepiskopom černigovskim i nižinskim, ujedno zamjenikom upravitelja za vanjske crkvene odnose autokefalne Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU).

http://www.antenam.net/drustvo/126853-amfilohije-pisao-ruskoj-crkvi-zbog-susreta-sa-ukrajinskim-raskolnikom

Шта је са сајтом Митрополије? Канда је срушен? Нема ништа о овоме????

https://mitropolija.com/

500 - Internal Server Error

 This is a temporary server error. 

Please try to reload the webpage later. 

 

Treba da se očisti određen materijal, pa će ga opet vaspostaviti. Tako biješe jednom sa mitropolija.me 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Justin Waters рече

Treba da se očisti određen materijal, pa će ga opet vaspostaviti. Tako biješe jednom sa mitropolija.me 

Сад ће да чисте по избору!:))) Рекао сам био да су стари сајт уништили да Лохија не би могли ловити у речи. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ђе је сада @Родољуб Лазић па да лане како Ава није пророк?:))12:smeha::))Нисам имао појма за ово, али јуче објавише! Наиме, ја аема зовем Лохи, а Роћен Мила Ломи!12:smeha: 

Мораћу Бака Прасцу да напишем један реп за Лохи-Ломи! 100% ће бити оригиналан и хит! Оплаках! Звали ме људи да ми речу! 

Иначе, Лохи вапио да ми се текстови на Поукама обришу, а ови његови елебаци нису разумели па обрисали сајт Митрополије!:))

 

  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, Zoran Đurović рече

Иначе, Лохи вапио да ми се текстови на Поукама обришу, а ови његови елебаци нису разумели па обрисали сајт Митрополије!:))

Сам снимак ништа не разумем али ово горе стварно не могу да верујем... Немогуће аман...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Васкрсе Лохи!

Наравно да нема ничега око писма Онуфрију. 

Извештај о Максином хепенингу не садржи спин о томе да су се причешћивали заједно фанариоти и Руси. 

http://mitropolija.com/2019/07/16/jubilej-srpske-crkve-proslavljen-u-americi/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најгушћи мрак је пред зору. Да чујем черногорце око спина Ломи-АВ. 

Жињац је написао одличан текст. 

Жељко Ињац: Два и по Србина и Трамп

18. јула 2019.

Последње изјаве Мила Ђукановића указују на наметљив покушај председника Црне Горе да се глуми «срдачност» према Вучићу али и Додику. Када се из тих изјава изузму уобичајене црногорствујушче демократске флоскуле и „братски“ антисрпски клишеи, оно што је голим оком уочљиво јесте Милово нападно настојање да симулира са Вучићем и Додиком „блиске“ односе. Заправо односе какве је имао раније, а које сад очигледно нема.

Гостујући на БН телевизији, која је узгред жестоко опозициона Милораду Додику, Мило Ђукановић је нагласио да нису захладнели односи између њега и Вучића, а о њиховим тренутно „добрим“ односима најбоље сведочи читав низ међусобно конфронтирајућих потеза али најупечатљивије је недавно слање Владимира Божовића за амбасадора у Црну Гору.

Божовић је онај човек за кога су дневне новине АЛО писале да га је лично владика Григорије избацио прошле године из цркве у Диселдорфу током устоличења за епископа немачког. Исти однос према Божовићу имао је и митрополит Амфилохије Радовић. Наиме, Пера Луковић (један од креатора погрдног термина за Републику Српску – Република Шумска) ако му је веровати, је својевремено писао да га је Радовић протерао из свог окружења из Црне Горе, премда је Божовић једно време радио за Амфилохија као адвокат.

Божовић је, иначе, познатији као добар пријатељ, заправо кум Душка Кнежевића. Човека који је покренуо медијско демонтирање Милове финансијске пирамиде „успеха“. Kнежевић је тајкун који је годинама имао приступ највећим тајнама Ђукановићевог режима, пре свега финансијским. Након откривања пословних афера Мила Ђукановића Кнежевић је побегао, погађате, у Москву. Ово је наравно шала. Није побегао у Москву, мада би Ђукановићу било много лакше да га етикетира као руског шпијуна који руши добре односе Црне Горе и НАТО-а. Кнежевић је збрисао у Лондон у Британију, одакле је наставио да открива пословне афере председника Црне Горе.

Мило Ђукановић је покушао да спречи Кнежевића у том инсајдерском послу. Покренуо је жестоку медијску кампању, рат на друштвеним мрежама, полиција је упадала на телевизије и прекидала емисије у којима се могла чути и друга страна. На крају Милу није остало ништа друго него да за Кнежевићем распише националну потерницу уз захтев да се Кнежевић стави на „црвену потерницу“ Интерпола, што се наравно није догодило до данас јер је Кнежевић држављанин Британије. Сад можемо да спекулишемо зашто Британци штите Кнежевића који подрива Мила Ђукановића, а опет Милу је незгодно да Кнежевића етикетира као енглеског шпијуна јер ако га запад руши, а са Русима је покварио односе, на кога ће се ослонити? И како такве нелогичности да објасни својој збуњеној јавности.

Тај пријатељ Кнежевића, кум Владимир Божовић, замениће Бингулца на месту амбасадора Србије у Црној Гори по одлуци Владе Србије – читај Александра Вучића. Толико о блиским односима Вучића и Ђукановића или како би то Мило реторички рекао: „Нису захладнели односи“. Никако нису хладни односи, могло би се рећи да су баш топли, некако ватрени, готово као на првој линији фронта. Због тога су на друштвеним мрежама а пре свега на Твитеру Милови лобисти кукали због постављања Божовића за амбасадора, наводећи како је он прст у око Милу Ђукановићу, па је неко од твитераша рекао: „Кад могу они нама Тарзана, можемо и ми њима Божовића“.

Додик је такође окренуо леђа Милу Ђукановићу због оног што је овај радио у Херцеговини, па отуда и Милово заједљиво коментарисање на Сарајевској Н1 тв како је Додик помогао афирмисање црногорске државности, како су ето некада били другари, малтене радили на истом задатку али ето сада се „гледамо ријеђе“. Овим га је настојао денунцирати у очима српских патриота који поштују Додика а презиру Ђукановића.

„Да је иђе брата у свијету да зажали ка’ да би помога’“ али нема. Нема брата јер је братство срушено управо с те стране, из Црне Горе. Кад год му се до сада љуљала фотеља, Мило је играо на карту Србије. Он је заправо био прави „фактор стабилности“ или нестабилности, већ како је то западу требало. Он је заиста ведрио и облачио не само Црном Гором, већ добрим делом и политичком сценом у Србији и региону. Отуда и његов жал за некада „пријатељским“ односима са Додиком и Вучићем. Његов стари пријатељ Вучић, како то виде милогорци, гура прст у око свом „некадашњем савезнику“ Милу који је признао Косово, инсценирао држави удар у коме је као главног кривца оптужио Србију и Русију, послао војску на Косово, а сад атакује и на светиње Српске цркве у Црној Гори. Уколико му је Вучић некада и био савезник, због политичког интереса преко ових небратских поступака не сме прећи ако ни због чега другог оно због свог бирачког тела.

Сад Мило испаљује своје последње отровне стрелице према Додику и Вучићу, и сам свестан да им неће претерано нашкодити, али просто игра на опробан рецепт. Заправо он другачији рецепт и нема. Мило је заглављен у прошлости, у времену када је могао да буде фактор западног притиска на Србију али он ту снагу више нема. Милово ламентирање над некадашњим „добрим“ односима са Вучићем и Додиком, звучи као претња дугогодишњег породичног насилника од кога су се жртве најзад отргле и оставиле га самог. То је истовремено израз несигурности која се маскира глумљеним смирењем.

Симулирање страха од Србије, помињање Сребренице и ратова и враћање реторике на ’90 године чиме покушава да поново таргетирати Србе, Београд, Додика и Вучића као узрок нестабилности и проблема у региону, неће имати превише одјека ни у региону ни на међународној политичкој сцени. Европа очигледно не жели америчког дон Мила, а нова Трампова администрација га види као верног слугу структурама блиским бившој администрацији и банкарског лобија.

Узалуд се Мило жали својим милогорцима како је нови амбасадор Србије у Црној Гори „јастреб Београда“ који треба да унесе пометњу у Црну Гору. И како каже: “На нама је да све то видимо, и да изградимо одбрамбене механизме да то ни на који начин не угрози Црну Гору и њене интересе” – читај његове интересе, јер и грађанима Црне Горе је јасно да не постоје никакви пречи државни интереси у Црној Гори од личних интереса Мила Ђукановића.

Због тога што је увек своје личне интересе стављао изнад општих, чак и они који се изјашњавају као етнички Црногорци радо гледају како Мило полако тоне. Можда је због тога Мило ублажио своју реторику према Русији и почео да говори како је то велика и моћна држава са значајним утицајем на светску геополитику и великим ресурсима, те како су Црногорци одувек имали добре односе са Русијом. Таква Милова изјава је заиста неуобичајена и неочекивана када се зна како је гадно Русима ударио нож у леђа не само уласком у НАТО већ пре свега опструисањем руског капирала у Црној Гори. Но дављеник се хвата за сламку а Руси су трпељиви, нарочито када неки избегли балкански политичар понесе са собом и добар део личног капитала у Москву.

Од Мила србенде из ’90. који је, како и сам признаје, био део политике коју данас осуђују, учесника на милионском скупу Срба на Газиместану 1989. преко бомбардовања Дубровника, па до Мила тајкуна и реформатора црногорства, до Мила кога и у Србији у Црној Гори пореде са Антом Павелићем а патријарх га назива потурицом је заиста невероватан преокрет и дугачак пут од 28 година власти и 6 председничко/премијерских мандата. Време је да Мило најзад схватио да је он део проблема а не део решења политичке ситуације у Црној Гори и региону.

Где је ту Трамп? Доласком на власт Доналда Трампа многе ствари се мењају. Тако се ресетовала и америчка политика. Некад је Мило био амерички фаворит у односу на Вучића и Додика. Сада то није више тако – он још није испао из игре али није више ни миљеник Вашингтона и Лондона. То га чини нервозним и он жели да Вучић или Додик начине неки погрешан потез који би њега опет увео у игру као «ватрогасца». Зато је Ђукановић увео преко реда Црну гору у НАТО и зато сада жели да заврши причу са СПЦ – да би тако себи још мало продужио време на власти. Но време му и поред тога истиче.

Жељко Ињац

https://vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-dva-i-po-srbina-i-tramp/?fbclid=IwAR0x_2yiRHWPY1vWWGmNclW-4mGjTngfAerDYuWyMuj9dc4_5Y-V3Vae2QM

Share this post


Link to post
Share on other sites

Људ моји, што се ово чини?! Сада у најави раскол између Црне Горе и Цариграда. Пише: Гост васељенског радија Светигора, Митрополије црногорско-приморске био је Бранислав Илић, катихета и уредник насловне странице портала Поуке.орг са којим смо говорили о једном лијепом јубилеју, наиме 10 година постојања сајта Живе речи утехе. Катихета Бранислав је посебно истакао да овај посећени портал сведочи живи живот!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 20.7.2019. at 15:06, Zoran Đurović рече

Најгушћи мрак је пред зору. Да чујем черногорце око спина Ломи-АВ. 

Жињац је написао одличан текст. 

Жељко Ињац: Два и по Србина и Трамп

18. јула 2019.

Последње изјаве Мила Ђукановића указују на наметљив покушај председника Црне Горе да се глуми «срдачност» према Вучићу али и Додику. Када се из тих изјава изузму уобичајене црногорствујушче демократске флоскуле и „братски“ антисрпски клишеи, оно што је голим оком уочљиво јесте Милово нападно настојање да симулира са Вучићем и Додиком „блиске“ односе. Заправо односе какве је имао раније, а које сад очигледно нема.

Гостујући на БН телевизији, која је узгред жестоко опозициона Милораду Додику, Мило Ђукановић је нагласио да нису захладнели односи између њега и Вучића, а о њиховим тренутно „добрим“ односима најбоље сведочи читав низ међусобно конфронтирајућих потеза али најупечатљивије је недавно слање Владимира Божовића за амбасадора у Црну Гору.

Божовић је онај човек за кога су дневне новине АЛО писале да га је лично владика Григорије избацио прошле године из цркве у Диселдорфу током устоличења за епископа немачког. Исти однос према Божовићу имао је и митрополит Амфилохије Радовић. Наиме, Пера Луковић (један од креатора погрдног термина за Републику Српску – Република Шумска) ако му је веровати, је својевремено писао да га је Радовић протерао из свог окружења из Црне Горе, премда је Божовић једно време радио за Амфилохија као адвокат.

Божовић је, иначе, познатији као добар пријатељ, заправо кум Душка Кнежевића. Човека који је покренуо медијско демонтирање Милове финансијске пирамиде „успеха“. Kнежевић је тајкун који је годинама имао приступ највећим тајнама Ђукановићевог режима, пре свега финансијским. Након откривања пословних афера Мила Ђукановића Кнежевић је побегао, погађате, у Москву. Ово је наравно шала. Није побегао у Москву, мада би Ђукановићу било много лакше да га етикетира као руског шпијуна који руши добре односе Црне Горе и НАТО-а. Кнежевић је збрисао у Лондон у Британију, одакле је наставио да открива пословне афере председника Црне Горе.

Мило Ђукановић је покушао да спречи Кнежевића у том инсајдерском послу. Покренуо је жестоку медијску кампању, рат на друштвеним мрежама, полиција је упадала на телевизије и прекидала емисије у којима се могла чути и друга страна. На крају Милу није остало ништа друго него да за Кнежевићем распише националну потерницу уз захтев да се Кнежевић стави на „црвену потерницу“ Интерпола, што се наравно није догодило до данас јер је Кнежевић држављанин Британије. Сад можемо да спекулишемо зашто Британци штите Кнежевића који подрива Мила Ђукановића, а опет Милу је незгодно да Кнежевића етикетира као енглеског шпијуна јер ако га запад руши, а са Русима је покварио односе, на кога ће се ослонити? И како такве нелогичности да објасни својој збуњеној јавности.

Тај пријатељ Кнежевића, кум Владимир Божовић, замениће Бингулца на месту амбасадора Србије у Црној Гори по одлуци Владе Србије – читај Александра Вучића. Толико о блиским односима Вучића и Ђукановића или како би то Мило реторички рекао: „Нису захладнели односи“. Никако нису хладни односи, могло би се рећи да су баш топли, некако ватрени, готово као на првој линији фронта. Због тога су на друштвеним мрежама а пре свега на Твитеру Милови лобисти кукали због постављања Божовића за амбасадора, наводећи како је он прст у око Милу Ђукановићу, па је неко од твитераша рекао: „Кад могу они нама Тарзана, можемо и ми њима Божовића“.

Додик је такође окренуо леђа Милу Ђукановићу због оног што је овај радио у Херцеговини, па отуда и Милово заједљиво коментарисање на Сарајевској Н1 тв како је Додик помогао афирмисање црногорске државности, како су ето некада били другари, малтене радили на истом задатку али ето сада се „гледамо ријеђе“. Овим га је настојао денунцирати у очима српских патриота који поштују Додика а презиру Ђукановића.

„Да је иђе брата у свијету да зажали ка’ да би помога’“ али нема. Нема брата јер је братство срушено управо с те стране, из Црне Горе. Кад год му се до сада љуљала фотеља, Мило је играо на карту Србије. Он је заправо био прави „фактор стабилности“ или нестабилности, већ како је то западу требало. Он је заиста ведрио и облачио не само Црном Гором, већ добрим делом и политичком сценом у Србији и региону. Отуда и његов жал за некада „пријатељским“ односима са Додиком и Вучићем. Његов стари пријатељ Вучић, како то виде милогорци, гура прст у око свом „некадашњем савезнику“ Милу који је признао Косово, инсценирао држави удар у коме је као главног кривца оптужио Србију и Русију, послао војску на Косово, а сад атакује и на светиње Српске цркве у Црној Гори. Уколико му је Вучић некада и био савезник, због политичког интереса преко ових небратских поступака не сме прећи ако ни због чега другог оно због свог бирачког тела.

Сад Мило испаљује своје последње отровне стрелице према Додику и Вучићу, и сам свестан да им неће претерано нашкодити, али просто игра на опробан рецепт. Заправо он другачији рецепт и нема. Мило је заглављен у прошлости, у времену када је могао да буде фактор западног притиска на Србију али он ту снагу више нема. Милово ламентирање над некадашњим „добрим“ односима са Вучићем и Додиком, звучи као претња дугогодишњег породичног насилника од кога су се жртве најзад отргле и оставиле га самог. То је истовремено израз несигурности која се маскира глумљеним смирењем.

Симулирање страха од Србије, помињање Сребренице и ратова и враћање реторике на ’90 године чиме покушава да поново таргетирати Србе, Београд, Додика и Вучића као узрок нестабилности и проблема у региону, неће имати превише одјека ни у региону ни на међународној политичкој сцени. Европа очигледно не жели америчког дон Мила, а нова Трампова администрација га види као верног слугу структурама блиским бившој администрацији и банкарског лобија.

Узалуд се Мило жали својим милогорцима како је нови амбасадор Србије у Црној Гори „јастреб Београда“ који треба да унесе пометњу у Црну Гору. И како каже: “На нама је да све то видимо, и да изградимо одбрамбене механизме да то ни на који начин не угрози Црну Гору и њене интересе” – читај његове интересе, јер и грађанима Црне Горе је јасно да не постоје никакви пречи државни интереси у Црној Гори од личних интереса Мила Ђукановића.

Због тога што је увек своје личне интересе стављао изнад општих, чак и они који се изјашњавају као етнички Црногорци радо гледају како Мило полако тоне. Можда је због тога Мило ублажио своју реторику према Русији и почео да говори како је то велика и моћна држава са значајним утицајем на светску геополитику и великим ресурсима, те како су Црногорци одувек имали добре односе са Русијом. Таква Милова изјава је заиста неуобичајена и неочекивана када се зна како је гадно Русима ударио нож у леђа не само уласком у НАТО већ пре свега опструисањем руског капирала у Црној Гори. Но дављеник се хвата за сламку а Руси су трпељиви, нарочито када неки избегли балкански политичар понесе са собом и добар део личног капитала у Москву.

Од Мила србенде из ’90. који је, како и сам признаје, био део политике коју данас осуђују, учесника на милионском скупу Срба на Газиместану 1989. преко бомбардовања Дубровника, па до Мила тајкуна и реформатора црногорства, до Мила кога и у Србији у Црној Гори пореде са Антом Павелићем а патријарх га назива потурицом је заиста невероватан преокрет и дугачак пут од 28 година власти и 6 председничко/премијерских мандата. Време је да Мило најзад схватио да је он део проблема а не део решења политичке ситуације у Црној Гори и региону.

Где је ту Трамп? Доласком на власт Доналда Трампа многе ствари се мењају. Тако се ресетовала и америчка политика. Некад је Мило био амерички фаворит у односу на Вучића и Додика. Сада то није више тако – он још није испао из игре али није више ни миљеник Вашингтона и Лондона. То га чини нервозним и он жели да Вучић или Додик начине неки погрешан потез који би њега опет увео у игру као «ватрогасца». Зато је Ђукановић увео преко реда Црну гору у НАТО и зато сада жели да заврши причу са СПЦ – да би тако себи још мало продужио време на власти. Но време му и поред тога истиче.

Жељко Ињац

https://vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-dva-i-po-srbina-i-tramp/?fbclid=IwAR0x_2yiRHWPY1vWWGmNclW-4mGjTngfAerDYuWyMuj9dc4_5Y-V3Vae2QM

КаЦси већ помен`о ЖИњца и текст му на том опскурном порталу, што и не поменусте (а све се "рачуна"), да је оно г..но своједобно причало да ће лако он са СПЦ, док је Иринеј владика!

Шта ћемо сад?!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 44 минута, Милан Ракић рече

КаЦси већ помен`о ЖИњца и текст му на том опскурном порталу, што и не поменусте (а све се "рачуна"), да је оно говно своједобно причало да ће лако он са СПЦ, док је Иринеј владика!

Шта ћемо сад?!

Мићо, за мене су све ове ствари нове. Не могу да испратим. Не знам вам историје. Не знам које говно је у питању. Можда @Жељко зна? 

Ја сам у овим причама нов, али сам научник и могу да судим на основу текстова, али и информација. У овом тексту ми све иде глатко. Не знам који је проблем? Ако можеш да појасниш, па да могу да ти одговорим. 

Видим да ти овај Видовдан иде на грац, да ниси неки фактор тамо? 

Ја пре неку годину упадох у јаму јер је по Видовдану пљувао Аца Лазић, мој бивши другар, са Стања ствари, али видех да прича није једноставна. Жињац ми је тада скренуо пажњу, а после видех и да је био у праву. Немам никакву ексклузиву на Видовдану, они су ми објавили (пренели) неколико текстова и то је све. Била би фора да пренесу и неки твој па да те зезам:))) Милан сурадник Видовдана!:)) Ова је легендарна! 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Милан Ракић рече

КаЦси

Барабо, па тебе објављује овај сумрачни сајт!:)) Срамото! 

https://vidovdan.org/info/od-marije-do-anje-ili-prica-o-zenama-vojnim-pilotima/

https://vidovdan.org/info/milan-rakic-cetiri-godine-tisine-bez-odgovora/

Сад се питам, да ли ти мене зајебаваш због неког греха за који не знам? 12:smeha:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Случај папе јеретика, Хонорија I


       
      Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе.

      Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions).
       

      Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци.

      Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 

      9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637).

      Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из  787 и 869-870.



      Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232).

      Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra.

      Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде.


       
      Приредио Зоран Ђуровић

      Рим, 12.10.2016

    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...