Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 32 минута, Bokisd рече

to je bila crkvena diplomatija

Могуће, могуће.. Него како Онуфрију ово штуро писамце а са расколником разговор уживо од три сата... То није могло исто писамцетом?
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Vladan :::. рече

Могуће, могуће.. Него како Онуфрију ово штуро писамце а са расколником разговор уживо од три сата... То није могло исто писамцетом?
 

Verovatno je moglo, ali, sta ti ga znam zbog cega je ovaj bas morao da dolazi u CG, mozda radi toga da se jasnije prezentuje prica da ovi raskolnici u CG nemaju podrsku cak i od onih sa kojima su pre godinu dana bili u opstenju, ... medijske igre...:D

(imam ideju, ..... a nek se sve srusi, :cheesy3: ... nek mi Zoki da broj telefona od Amfilohija... da ga zvrcnem i pitam za zdravlje, mozda ako je raspolozen da ga priupitam i za Mila i Vartolomeja.... :smeh1:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, The Godfather рече

@Vladan :::. 

Brate, klasicno prodavanje magle i pokusaj da se navodno da smisao nekim besmislenim stvarima koje su radjene.

Видећемо по реакцијама на писмо и од Онуфрија и од осталих (СПЦ, Мило, Барт) какав је био смисао целе приче. Овако има рупа.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Bokisd рече

Lepo smo pricali, to je bila crkvena diplomatija da se neutralisu raskolnici i paracrkve u CG i Milova medijska prezentacija tog sasluzivanja raskolnika u Ukrajini sa VP episkopima .... (e, bas smo ispali pemetnice nema sta....:1319_womens:   :smeh1:)

Да, али у овом писму се виде назнаке једног новог модела који би могао померити ствари са мртве тачке. 

 

Ја бих подржао модел да Васељенска патријаршија издаје томос о аутокефалији уз сагласност помесне Цркве у чијој је јурисдикцији до тада била заједница која добија самосталност. Захтев Васељенској патријаршији за признање аутокефалности морали би потписати сви или барем већина епископа цркве на територији одређене државе. Тиме би отпочео процес, али би се он могао реализовати искључиво уз учешће Патријаршије, односно Архиепископије у чијој је надлежности црквена област која претендује на аутокефалију. То онда нужно значи велике репарације за матичну цркву.  То би приморало обе стране "у спору" на дијалог и сарадњу, с једне стране, матична помесна Црква би то морала учинити јер је процес започео захтевом епископа и прихаватањем "иницијативе" од стране Константинопоља, а  с друге стране црква која жели добити аутокефалију би била свесна да не може заобићи матичну цркву уколико мисли да до свог циља уопште дође. Овај поступак би требало да утврди васељенски Сабор.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Панарет рече

Да, али у овом писму се виде назнаке једног новог модела који би могао померити ствари са мртве тачке. 

 

Ја бих подржао модел да Васељенска патријаршија издаје томос о аутокефалији уз сагласност помесне Цркве у чијој је јурисдикцији до тада била заједница која добија самосталност. Захтев Васељенској патријаршији за признање аутокефалности морали би потписати сви или барем већина епископа цркве на територији одређене државе. Тиме би отпочео процес, али би се он могао реализовати искључиво уз учешће Патријаршије, односно Архиепископије у чијој је надлежности црквена област која претендује на аутокефалију. То онда нужно значи велике репарације за матичну цркву.  То би приморало обе стране "у спору" на дијалог и сарадњу, с једне стране, матична помесна Црква би то морала учинити јер је процес започео захтевом епископа и прихаватањем "иницијативе" од стране Константинопоља, а  с друге стране црква која жели добити аутокефалију би била свесна да не може заобићи матичну цркву уколико мисли да до свог циља уопште дође. Овај поступак би требало да утврди васељенски Сабор.

 

Не могу да верујем да си у 10 реченица успео да изрекнеш 150 глупости. Талентован си ти.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Панарет рече

 

Ја бих подржао модел да Васељенска патријаршија издаје томос о аутокефалији уз сагласност помесне Цркве у чијој је јурисдикцији до тада била заједница која добија самосталност. Захтев Васељенској патријаршији за признање аутокефалности морали би потписати сви или барем већина епископа цркве на територији одређене државе. Тиме би отпочео процес, али би се он могао реализовати искључиво уз учешће Патријаршије, односно Архиепископије у чијој је надлежности црквена област која претендује на аутокефалију. То онда нужно значи велике репарације за матичну цркву.  То би приморало обе стране "у спору" на дијалог и сарадњу, с једне стране, матична помесна Црква би то морала учинити јер је процес започео захтевом епископа и прихаватањем "иницијативе" од стране Константинопоља, а  с друге стране црква која жели добити аутокефалију би била свесна да не може заобићи матичну цркву уколико мисли да до свог циља уопште дође. Овај поступак би требало да утврди васељенски Сабор.

 

Хвала Богу што се ти не питаш ништа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да образложим укратко.

Кад би било овако како Панарет предлаже онда би то било званично увођење парламентаризма, отворена лоби игра итд где би сваки Потрошенко сходно својим политичким амбицијама и под покровитељством неке велике силе (обично са Запада. Нису ни на Истоку силе имуне на уплитање у Црквена питања али Запад је тренутно доминантан у безобразлуку) тражио прекрајање Цркве по својој мери потпуно легално. Само треба наћи послушнике. Да ли заиста постоји потреба тј стварна жеља за аутокефалијом верног народа због кога је Христос дошао и из кога су изашли сви епископи, архиепископи, митрополити и патријарси, званично не би било важно.

А то је једино што је важно. 

Где нема реалне жеље верног народа, нема ни потребе за аутокефалијом.А та жеља мора да буде рационалана и вођена спасењем а не националним заносом. Верни народ су они који су на литругијама а не улични букачи који не знају Символ вере, као што видесмо да је случај у Украјини.

Дал је неко луд да овако нешто прихвати?!

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Панарет рече

Да, али у овом писму се виде назнаке једног новог модела који би могао померити ствари са мртве тачке. 

 

Ја бих подржао модел да Васељенска патријаршија издаје томос о аутокефалији уз сагласност помесне Цркве у чијој је јурисдикцији до тада била заједница која добија самосталност. Захтев Васељенској патријаршији за признање аутокефалности морали би потписати сви или барем већина епископа цркве на територији одређене државе. Тиме би отпочео процес, али би се он могао реализовати искључиво уз учешће Патријаршије, односно Архиепископије у чијој је надлежности црквена област која претендује на аутокефалију. То онда нужно значи велике репарације за матичну цркву.  То би приморало обе стране "у спору" на дијалог и сарадњу, с једне стране, матична помесна Црква би то морала учинити јер је процес започео захтевом епископа и прихаватањем "иницијативе" од стране Константинопоља, а  с друге стране црква која жели добити аутокефалију би била свесна да не може заобићи матичну цркву уколико мисли да до свог циља уопште дође. Овај поступак би требало да утврди васељенски Сабор.

 

Uf, mislim da sam razumeo koja je poenta ovoga sto kazes,...... ali, po meni dosta je 'problematicno' jer se prakticno opet uvodi VP direktno u pricu i moze da arbitrira,  sto opet moze da bude problem.... ali, se slazem da sve moguce modele treba da utvrdi vaseljenski Sabor uz ucesce svih crkava i mislim da nema druge nego da se najzad utvrdi pozicija VP kao nekog koji ne moze da bude glavni arbitar u crkvi i da sudi kao sudija kako hoce.... VAR tehnologija :D koja ce da ispravlja greske sudija (VP) kao u fudbalu,....  mora da bude i u crkvi i to je cela PC kao VAR.... ja mislim da je to jasno i da se svi slazemo da treba tako... i treba ova VAR tehnologija i da ispravi ovo sto je VP napravila u Ukrajini i da se sprece dalje greske ovog sudije iz stambola grada...:D

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Родољуб Лазић Изделио си ми гомилу неких дислајкова па претпостављам да за њих имаш јаке аргументе. Будући да након тога до сада ниси прозборио ни реч позивам те да те реакције поткрепиш.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Bokisd рече

ali, po meni dosta je 'problematicno' 

Ајде? Са све наводницима? Јашта, данас су људи увредљиве природе.

Извини Боки али погодан си за боцкање :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Amfilohije u pismu pokušava da se pred Rusima opravda zbog susreta sa Evstratijem Zorjom, arhiepiskopom černigovskim i nižinskim, ujedno zamjenikom upravitelja za vanjske crkvene odnose autokefalne Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU).

http://www.antenam.net/drustvo/126853-amfilohije-pisao-ruskoj-crkvi-zbog-susreta-sa-ukrajinskim-raskolnikom

Шта је са сајтом Митрополије? Канда је срушен? Нема ништа о овоме????

https://mitropolija.com/

500 - Internal Server Error

 This is a temporary server error. 

Please try to reload the webpage later. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Вилер Текс рече

Ајде? Са све наводницима? Јашта, данас су људи увредљиве природе.

Извини Боки али погодан си за боцкање :)

.. ne vredi, nekad sam bio strah i trepet za moj kraj u gradu :D :smeh1: (stvarno, lokalno mangupce)... sad sam ko seka persa...:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Прокопије рече

Шта је са сајтом Митрополије? Канда је срушен? Нема ништа о овоме????

https://mitropolija.com/

500 - Internal Server Error

 This is a temporary server error. 

Please try to reload the webpage later. 

nema ni kod mene par dana... (Milo ga hakovao ...:smeh1: )

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Случај папе јеретика, Хонорија I


       
      Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе.

      Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions).
       

      Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци.

      Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 

      9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637).

      Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из  787 и 869-870.



      Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232).

      Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra.

      Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде.


       
      Приредио Зоран Ђуровић

      Рим, 12.10.2016

    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...