Jump to content

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему


Препоручена порука

Најгушћи мрак је пред зору. Да чујем черногорце око спина Ломи-АВ. 

Жињац је написао одличан текст. 

Жељко Ињац: Два и по Србина и Трамп

18. јула 2019.

Последње изјаве Мила Ђукановића указују на наметљив покушај председника Црне Горе да се глуми «срдачност» према Вучићу али и Додику. Када се из тих изјава изузму уобичајене црногорствујушче демократске флоскуле и „братски“ антисрпски клишеи, оно што је голим оком уочљиво јесте Милово нападно настојање да симулира са Вучићем и Додиком „блиске“ односе. Заправо односе какве је имао раније, а које сад очигледно нема.

Гостујући на БН телевизији, која је узгред жестоко опозициона Милораду Додику, Мило Ђукановић је нагласио да нису захладнели односи између њега и Вучића, а о њиховим тренутно „добрим“ односима најбоље сведочи читав низ међусобно конфронтирајућих потеза али најупечатљивије је недавно слање Владимира Божовића за амбасадора у Црну Гору.

Божовић је онај човек за кога су дневне новине АЛО писале да га је лично владика Григорије избацио прошле године из цркве у Диселдорфу током устоличења за епископа немачког. Исти однос према Божовићу имао је и митрополит Амфилохије Радовић. Наиме, Пера Луковић (један од креатора погрдног термина за Републику Српску – Република Шумска) ако му је веровати, је својевремено писао да га је Радовић протерао из свог окружења из Црне Горе, премда је Божовић једно време радио за Амфилохија као адвокат.

Божовић је, иначе, познатији као добар пријатељ, заправо кум Душка Кнежевића. Човека који је покренуо медијско демонтирање Милове финансијске пирамиде „успеха“. Kнежевић је тајкун који је годинама имао приступ највећим тајнама Ђукановићевог режима, пре свега финансијским. Након откривања пословних афера Мила Ђукановића Кнежевић је побегао, погађате, у Москву. Ово је наравно шала. Није побегао у Москву, мада би Ђукановићу било много лакше да га етикетира као руског шпијуна који руши добре односе Црне Горе и НАТО-а. Кнежевић је збрисао у Лондон у Британију, одакле је наставио да открива пословне афере председника Црне Горе.

Мило Ђукановић је покушао да спречи Кнежевића у том инсајдерском послу. Покренуо је жестоку медијску кампању, рат на друштвеним мрежама, полиција је упадала на телевизије и прекидала емисије у којима се могла чути и друга страна. На крају Милу није остало ништа друго него да за Кнежевићем распише националну потерницу уз захтев да се Кнежевић стави на „црвену потерницу“ Интерпола, што се наравно није догодило до данас јер је Кнежевић држављанин Британије. Сад можемо да спекулишемо зашто Британци штите Кнежевића који подрива Мила Ђукановића, а опет Милу је незгодно да Кнежевића етикетира као енглеског шпијуна јер ако га запад руши, а са Русима је покварио односе, на кога ће се ослонити? И како такве нелогичности да објасни својој збуњеној јавности.

Тај пријатељ Кнежевића, кум Владимир Божовић, замениће Бингулца на месту амбасадора Србије у Црној Гори по одлуци Владе Србије – читај Александра Вучића. Толико о блиским односима Вучића и Ђукановића или како би то Мило реторички рекао: „Нису захладнели односи“. Никако нису хладни односи, могло би се рећи да су баш топли, некако ватрени, готово као на првој линији фронта. Због тога су на друштвеним мрежама а пре свега на Твитеру Милови лобисти кукали због постављања Божовића за амбасадора, наводећи како је он прст у око Милу Ђукановићу, па је неко од твитераша рекао: „Кад могу они нама Тарзана, можемо и ми њима Божовића“.

Додик је такође окренуо леђа Милу Ђукановићу због оног што је овај радио у Херцеговини, па отуда и Милово заједљиво коментарисање на Сарајевској Н1 тв како је Додик помогао афирмисање црногорске државности, како су ето некада били другари, малтене радили на истом задатку али ето сада се „гледамо ријеђе“. Овим га је настојао денунцирати у очима српских патриота који поштују Додика а презиру Ђукановића.

„Да је иђе брата у свијету да зажали ка’ да би помога’“ али нема. Нема брата јер је братство срушено управо с те стране, из Црне Горе. Кад год му се до сада љуљала фотеља, Мило је играо на карту Србије. Он је заправо био прави „фактор стабилности“ или нестабилности, већ како је то западу требало. Он је заиста ведрио и облачио не само Црном Гором, већ добрим делом и политичком сценом у Србији и региону. Отуда и његов жал за некада „пријатељским“ односима са Додиком и Вучићем. Његов стари пријатељ Вучић, како то виде милогорци, гура прст у око свом „некадашњем савезнику“ Милу који је признао Косово, инсценирао држави удар у коме је као главног кривца оптужио Србију и Русију, послао војску на Косово, а сад атакује и на светиње Српске цркве у Црној Гори. Уколико му је Вучић некада и био савезник, због политичког интереса преко ових небратских поступака не сме прећи ако ни због чега другог оно због свог бирачког тела.

Сад Мило испаљује своје последње отровне стрелице према Додику и Вучићу, и сам свестан да им неће претерано нашкодити, али просто игра на опробан рецепт. Заправо он другачији рецепт и нема. Мило је заглављен у прошлости, у времену када је могао да буде фактор западног притиска на Србију али он ту снагу више нема. Милово ламентирање над некадашњим „добрим“ односима са Вучићем и Додиком, звучи као претња дугогодишњег породичног насилника од кога су се жртве најзад отргле и оставиле га самог. То је истовремено израз несигурности која се маскира глумљеним смирењем.

Симулирање страха од Србије, помињање Сребренице и ратова и враћање реторике на ’90 године чиме покушава да поново таргетирати Србе, Београд, Додика и Вучића као узрок нестабилности и проблема у региону, неће имати превише одјека ни у региону ни на међународној политичкој сцени. Европа очигледно не жели америчког дон Мила, а нова Трампова администрација га види као верног слугу структурама блиским бившој администрацији и банкарског лобија.

Узалуд се Мило жали својим милогорцима како је нови амбасадор Србије у Црној Гори „јастреб Београда“ који треба да унесе пометњу у Црну Гору. И како каже: “На нама је да све то видимо, и да изградимо одбрамбене механизме да то ни на који начин не угрози Црну Гору и њене интересе” – читај његове интересе, јер и грађанима Црне Горе је јасно да не постоје никакви пречи државни интереси у Црној Гори од личних интереса Мила Ђукановића.

Због тога што је увек своје личне интересе стављао изнад општих, чак и они који се изјашњавају као етнички Црногорци радо гледају како Мило полако тоне. Можда је због тога Мило ублажио своју реторику према Русији и почео да говори како је то велика и моћна држава са значајним утицајем на светску геополитику и великим ресурсима, те како су Црногорци одувек имали добре односе са Русијом. Таква Милова изјава је заиста неуобичајена и неочекивана када се зна како је гадно Русима ударио нож у леђа не само уласком у НАТО већ пре свега опструисањем руског капирала у Црној Гори. Но дављеник се хвата за сламку а Руси су трпељиви, нарочито када неки избегли балкански политичар понесе са собом и добар део личног капитала у Москву.

Од Мила србенде из ’90. који је, како и сам признаје, био део политике коју данас осуђују, учесника на милионском скупу Срба на Газиместану 1989. преко бомбардовања Дубровника, па до Мила тајкуна и реформатора црногорства, до Мила кога и у Србији у Црној Гори пореде са Антом Павелићем а патријарх га назива потурицом је заиста невероватан преокрет и дугачак пут од 28 година власти и 6 председничко/премијерских мандата. Време је да Мило најзад схватио да је он део проблема а не део решења политичке ситуације у Црној Гори и региону.

Где је ту Трамп? Доласком на власт Доналда Трампа многе ствари се мењају. Тако се ресетовала и америчка политика. Некад је Мило био амерички фаворит у односу на Вучића и Додика. Сада то није више тако – он још није испао из игре али није више ни миљеник Вашингтона и Лондона. То га чини нервозним и он жели да Вучић или Додик начине неки погрешан потез који би њега опет увео у игру као «ватрогасца». Зато је Ђукановић увео преко реда Црну гору у НАТО и зато сада жели да заврши причу са СПЦ – да би тако себи још мало продужио време на власти. Но време му и поред тога истиче.

Жељко Ињац

https://vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-dva-i-po-srbina-i-tramp/?fbclid=IwAR0x_2yiRHWPY1vWWGmNclW-4mGjTngfAerDYuWyMuj9dc4_5Y-V3Vae2QM

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 707
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Не знам за остале али уопште немам проблем са тим да Црква у ЦГ добије неку врсту аутономије. Јасно је да све и иде ка томе. Шта је Епископски Савет уопште? Па то је помесна црква у малом. Мали Синод.

Пошто сам прозван да не испадне да ћутим.. Слажем се са идејом да је писмо писано у Цетињу, а дорађено на Фанару. Зато сам у осталом и објавио своја два писма. Сад видимо да се Грци хватају за св

Ја бих највише волео да ми, који над свим овим, од јесенас када су дошли егзарси у Украјину, дрхтимо и страхујемо и које плаши ово са Максимом и Амфилохијем и овим ћутањем, испаднемо будале и да све к

Постоване слике

Људ моји, што се ово чини?! Сада у најави раскол између Црне Горе и Цариграда. Пише: Гост васељенског радија Светигора, Митрополије црногорско-приморске био је Бранислав Илић, катихета и уредник насловне странице портала Поуке.орг са којим смо говорили о једном лијепом јубилеју, наиме 10 година постојања сајта Живе речи утехе. Катихета Бранислав је посебно истакао да овај посећени портал сведочи живи живот!

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 20.7.2019. at 15:06, Zoran Đurović рече

Најгушћи мрак је пред зору. Да чујем черногорце око спина Ломи-АВ. 

Жињац је написао одличан текст. 

Жељко Ињац: Два и по Србина и Трамп

18. јула 2019.

Последње изјаве Мила Ђукановића указују на наметљив покушај председника Црне Горе да се глуми «срдачност» према Вучићу али и Додику. Када се из тих изјава изузму уобичајене црногорствујушче демократске флоскуле и „братски“ антисрпски клишеи, оно што је голим оком уочљиво јесте Милово нападно настојање да симулира са Вучићем и Додиком „блиске“ односе. Заправо односе какве је имао раније, а које сад очигледно нема.

Гостујући на БН телевизији, која је узгред жестоко опозициона Милораду Додику, Мило Ђукановић је нагласио да нису захладнели односи између њега и Вучића, а о њиховим тренутно „добрим“ односима најбоље сведочи читав низ међусобно конфронтирајућих потеза али најупечатљивије је недавно слање Владимира Божовића за амбасадора у Црну Гору.

Божовић је онај човек за кога су дневне новине АЛО писале да га је лично владика Григорије избацио прошле године из цркве у Диселдорфу током устоличења за епископа немачког. Исти однос према Божовићу имао је и митрополит Амфилохије Радовић. Наиме, Пера Луковић (један од креатора погрдног термина за Републику Српску – Република Шумска) ако му је веровати, је својевремено писао да га је Радовић протерао из свог окружења из Црне Горе, премда је Божовић једно време радио за Амфилохија као адвокат.

Божовић је, иначе, познатији као добар пријатељ, заправо кум Душка Кнежевића. Човека који је покренуо медијско демонтирање Милове финансијске пирамиде „успеха“. Kнежевић је тајкун који је годинама имао приступ највећим тајнама Ђукановићевог режима, пре свега финансијским. Након откривања пословних афера Мила Ђукановића Кнежевић је побегао, погађате, у Москву. Ово је наравно шала. Није побегао у Москву, мада би Ђукановићу било много лакше да га етикетира као руског шпијуна који руши добре односе Црне Горе и НАТО-а. Кнежевић је збрисао у Лондон у Британију, одакле је наставио да открива пословне афере председника Црне Горе.

Мило Ђукановић је покушао да спречи Кнежевића у том инсајдерском послу. Покренуо је жестоку медијску кампању, рат на друштвеним мрежама, полиција је упадала на телевизије и прекидала емисије у којима се могла чути и друга страна. На крају Милу није остало ништа друго него да за Кнежевићем распише националну потерницу уз захтев да се Кнежевић стави на „црвену потерницу“ Интерпола, што се наравно није догодило до данас јер је Кнежевић држављанин Британије. Сад можемо да спекулишемо зашто Британци штите Кнежевића који подрива Мила Ђукановића, а опет Милу је незгодно да Кнежевића етикетира као енглеског шпијуна јер ако га запад руши, а са Русима је покварио односе, на кога ће се ослонити? И како такве нелогичности да објасни својој збуњеној јавности.

Тај пријатељ Кнежевића, кум Владимир Божовић, замениће Бингулца на месту амбасадора Србије у Црној Гори по одлуци Владе Србије – читај Александра Вучића. Толико о блиским односима Вучића и Ђукановића или како би то Мило реторички рекао: „Нису захладнели односи“. Никако нису хладни односи, могло би се рећи да су баш топли, некако ватрени, готово као на првој линији фронта. Због тога су на друштвеним мрежама а пре свега на Твитеру Милови лобисти кукали због постављања Божовића за амбасадора, наводећи како је он прст у око Милу Ђукановићу, па је неко од твитераша рекао: „Кад могу они нама Тарзана, можемо и ми њима Божовића“.

Додик је такође окренуо леђа Милу Ђукановићу због оног што је овај радио у Херцеговини, па отуда и Милово заједљиво коментарисање на Сарајевској Н1 тв како је Додик помогао афирмисање црногорске државности, како су ето некада били другари, малтене радили на истом задатку али ето сада се „гледамо ријеђе“. Овим га је настојао денунцирати у очима српских патриота који поштују Додика а презиру Ђукановића.

„Да је иђе брата у свијету да зажали ка’ да би помога’“ али нема. Нема брата јер је братство срушено управо с те стране, из Црне Горе. Кад год му се до сада љуљала фотеља, Мило је играо на карту Србије. Он је заправо био прави „фактор стабилности“ или нестабилности, већ како је то западу требало. Он је заиста ведрио и облачио не само Црном Гором, већ добрим делом и политичком сценом у Србији и региону. Отуда и његов жал за некада „пријатељским“ односима са Додиком и Вучићем. Његов стари пријатељ Вучић, како то виде милогорци, гура прст у око свом „некадашњем савезнику“ Милу који је признао Косово, инсценирао држави удар у коме је као главног кривца оптужио Србију и Русију, послао војску на Косово, а сад атакује и на светиње Српске цркве у Црној Гори. Уколико му је Вучић некада и био савезник, због политичког интереса преко ових небратских поступака не сме прећи ако ни због чега другог оно због свог бирачког тела.

Сад Мило испаљује своје последње отровне стрелице према Додику и Вучићу, и сам свестан да им неће претерано нашкодити, али просто игра на опробан рецепт. Заправо он другачији рецепт и нема. Мило је заглављен у прошлости, у времену када је могао да буде фактор западног притиска на Србију али он ту снагу више нема. Милово ламентирање над некадашњим „добрим“ односима са Вучићем и Додиком, звучи као претња дугогодишњег породичног насилника од кога су се жртве најзад отргле и оставиле га самог. То је истовремено израз несигурности која се маскира глумљеним смирењем.

Симулирање страха од Србије, помињање Сребренице и ратова и враћање реторике на ’90 године чиме покушава да поново таргетирати Србе, Београд, Додика и Вучића као узрок нестабилности и проблема у региону, неће имати превише одјека ни у региону ни на међународној политичкој сцени. Европа очигледно не жели америчког дон Мила, а нова Трампова администрација га види као верног слугу структурама блиским бившој администрацији и банкарског лобија.

Узалуд се Мило жали својим милогорцима како је нови амбасадор Србије у Црној Гори „јастреб Београда“ који треба да унесе пометњу у Црну Гору. И како каже: “На нама је да све то видимо, и да изградимо одбрамбене механизме да то ни на који начин не угрози Црну Гору и њене интересе” – читај његове интересе, јер и грађанима Црне Горе је јасно да не постоје никакви пречи државни интереси у Црној Гори од личних интереса Мила Ђукановића.

Због тога што је увек своје личне интересе стављао изнад општих, чак и они који се изјашњавају као етнички Црногорци радо гледају како Мило полако тоне. Можда је због тога Мило ублажио своју реторику према Русији и почео да говори како је то велика и моћна држава са значајним утицајем на светску геополитику и великим ресурсима, те како су Црногорци одувек имали добре односе са Русијом. Таква Милова изјава је заиста неуобичајена и неочекивана када се зна како је гадно Русима ударио нож у леђа не само уласком у НАТО већ пре свега опструисањем руског капирала у Црној Гори. Но дављеник се хвата за сламку а Руси су трпељиви, нарочито када неки избегли балкански политичар понесе са собом и добар део личног капитала у Москву.

Од Мила србенде из ’90. који је, како и сам признаје, био део политике коју данас осуђују, учесника на милионском скупу Срба на Газиместану 1989. преко бомбардовања Дубровника, па до Мила тајкуна и реформатора црногорства, до Мила кога и у Србији у Црној Гори пореде са Антом Павелићем а патријарх га назива потурицом је заиста невероватан преокрет и дугачак пут од 28 година власти и 6 председничко/премијерских мандата. Време је да Мило најзад схватио да је он део проблема а не део решења политичке ситуације у Црној Гори и региону.

Где је ту Трамп? Доласком на власт Доналда Трампа многе ствари се мењају. Тако се ресетовала и америчка политика. Некад је Мило био амерички фаворит у односу на Вучића и Додика. Сада то није више тако – он још није испао из игре али није више ни миљеник Вашингтона и Лондона. То га чини нервозним и он жели да Вучић или Додик начине неки погрешан потез који би њега опет увео у игру као «ватрогасца». Зато је Ђукановић увео преко реда Црну гору у НАТО и зато сада жели да заврши причу са СПЦ – да би тако себи још мало продужио време на власти. Но време му и поред тога истиче.

Жељко Ињац

https://vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-dva-i-po-srbina-i-tramp/?fbclid=IwAR0x_2yiRHWPY1vWWGmNclW-4mGjTngfAerDYuWyMuj9dc4_5Y-V3Vae2QM

КаЦси већ помен`о ЖИњца и текст му на том опскурном порталу, што и не поменусте (а све се "рачуна"), да је оно г..но своједобно причало да ће лако он са СПЦ, док је Иринеј владика!

Шта ћемо сад?!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 44 минута, Милан Ракић рече

КаЦси већ помен`о ЖИњца и текст му на том опскурном порталу, што и не поменусте (а све се "рачуна"), да је оно говно своједобно причало да ће лако он са СПЦ, док је Иринеј владика!

Шта ћемо сад?!

Мићо, за мене су све ове ствари нове. Не могу да испратим. Не знам вам историје. Не знам које говно је у питању. Можда @Жељко зна? 

Ја сам у овим причама нов, али сам научник и могу да судим на основу текстова, али и информација. У овом тексту ми све иде глатко. Не знам који је проблем? Ако можеш да појасниш, па да могу да ти одговорим. 

Видим да ти овај Видовдан иде на грац, да ниси неки фактор тамо? 

Ја пре неку годину упадох у јаму јер је по Видовдану пљувао Аца Лазић, мој бивши другар, са Стања ствари, али видех да прича није једноставна. Жињац ми је тада скренуо пажњу, а после видех и да је био у праву. Немам никакву ексклузиву на Видовдану, они су ми објавили (пренели) неколико текстова и то је све. Била би фора да пренесу и неки твој па да те зезам:))) Милан сурадник Видовдана!:)) Ова је легендарна! 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Милан Ракић рече

КаЦси

Барабо, па тебе објављује овај сумрачни сајт!:)) Срамото! 

https://vidovdan.org/info/od-marije-do-anje-ili-prica-o-zenama-vojnim-pilotima/

https://vidovdan.org/info/milan-rakic-cetiri-godine-tisine-bez-odgovora/

Сад се питам, да ли ти мене зајебаваш због неког греха за који не знам? 12:smeha:

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 30 минута, Zoran Đurović рече

Мићо, за мене су све ове ствари нове. Не могу да испратим. Не знам вам историје. Не знам које говно је у питању. Можда @Жељко зна? 

Ја сам у овим причама нов, али сам научник и могу да судим на основу текстова, али и информација. У овом тексту ми све иде глатко. Не знам који је проблем? Ако можеш да појасниш, па да могу да ти одговорим. 

Видим да ти овај Видовдан иде на грац, да ниси неки фактор тамо? 

Ја пре неку годину упадох у јаму јер је по Видовдану пљувао Аца Лазић, мој бивши другар, са Стања ствари, али видех да прича није једноставна. Жињац ми је тада скренуо пажњу, а после видех и да је био у праву. Немам никакву ексклузиву на Видовдану, они су ми објавили (пренели) неколико текстова и то је све. Била би фора да пренесу и неки твој па да те зезам:))) Милан сурадник Видовдана!:)) Ова је легендарна! 

 

 

U redu!

Kad več pričamo na ovakav način, "govno" je milošević (uvek koristim to poređenje i u skladu sa značajem - malo početno slovo imena/prezimena);

u srazu sa svim spekulacijama izrečenim nauštrb MCGPZBiS Amfilohija, evo bejah slobodan dizreknem i već oveštali standard iz vremena govneta koji je svojedobno izjavio da  će, citiram: "... Lako on sa SPC, dokle je Irinej bačski vladika!"

Ja lično, funkcije portpalorova ne zaboravljam!

Šta ćemo sad?!

Da li ovaj info donekle "smeće" Vaše izvore i stav?

Nemam razlog da krijem. Više od godinu dana sam bio jedan od urednika portala Vidovdan. I nagledao se i načitao svačega. I ljudi - autora. I dijagnoza. Nažalost. 

ŽInjac!? To mu je (jedno od) radno mesto. Poštujem.

No mislim da nije vredno truda. Rada. I potpisa imena!

Tekstova mojih? Na Vidovdanu? Ima. Dva tri politička. Po sećanju, msm. da ima polemika sa onim nesrećnikom Nogom iz Dveri, onom bitangom pederom sa mačetom iz DSS msm takođe. Bakarecom... Možda poneki vojske glede... Ako je do tekstova. I da me zezate!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Барабо, па тебе објављује овај сумрачни сајт!:)) Срамото! 

https://vidovdan.org/info/od-marije-do-anje-ili-prica-o-zenama-vojnim-pilotima/

https://vidovdan.org/info/milan-rakic-cetiri-godine-tisine-bez-odgovora/

Сад се питам, да ли ти мене зајебаваш због неког греха за који не знам? 12:smeha:

 

 

пре 3 минута, Милан Ракић рече

Možda poneki vojske glede...

Ima. Ne kažem da nema. No pisao sam o činjenicama. Nisam spekulisao!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Милан Ракић рече

"govno" je milošević

Нисам знао. 

пре 3 минута, Милан Ракић рече

lako on sa SPC, dokle je Irinej bačski vladika!

Па и фанариоти и други су мислили да ће лако са мном. 

Милошевићеви су улазили у 3 по поноћи у мој стан са дугим цевима. Приводили ме због гађања Лилића. 2 пута покушали да ме хапсе. Да не причам даље. 

пре 7 минута, Милан Ракић рече

Više od godinu dana sam bio jedan od urednika portala Vidovdan.

Нисам то знао. Ја сам био на СС и сада је битанга обрисао све моје текстове тамо. 

пре 8 минута, Милан Ракић рече

Tekstova mojih? Na Vidovdanu? Ima. Dva tri politička. Po sećanju, msm.

Битно је да ниси девица, а мене зајебаваш?:)) И ја имам тамо неколико текстова, само је 1 био ауторски и ексклузиван, и то за владику Гришу. Шта ти је иронија судбине... 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Милан Ракић рече

Ima. Ne kažem da nema. No pisao sam o činjenicama. Nisam spekulisao!

Па ни ја не спекулишем. Да ли ти ја изгледам као неки лудак који би узео да се зајебава са својом мантијом тек тако? Зашто Лохи хистерише? Оставио би ме у мом мраку да ја лупетам глупости. Ја имам неке блогере који пишу бесомучне ствари против мене и на њих се не обазирем.

Ако читаш пак од почетка оно што сам писао, сви догађаји су само потврђивали моје тезе, а обарали черногорске што је ове довело до лудила и толико су прокључали да су повукли погрешне потезе и ступили у контакт са украјинским расколницима и призвали Барта да им реши проблем. Ти можеш да се правиш слепцем, али су све ово факти. Најболније је последње Лохијево писмо Онуфрију, јер се ту види сва његова немоћ и наивност да овога претури. Сва ова писма и сусрете сам ја измислио? Нисам. Али нисам ни башта па да у мени саде ови ликови како им падне на памет. Те форе могу да продају наивном народу. То је све.   

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Већ кад ме прозивљете а мислио сам да ћутим, а сад ме примораватае да се мешам а ето ја не желим, ево вако:

Све је заправо кренуло са Видовдана.

Није само Ракић радио неко време на Видовдану, већ је добар део црквене и националне интернет сцене правио своје прве интернет кораке на Видовдану. Видовдан је на неки начин свима био старт ап.

И Поуке су настале на Видовдану, једним делом, другим делом је постојао сајт Св. Јаков, али тај сајт није имао форум. На теми питајте попове су били О Иван и поп Горан и још неки попеви. Био је ту и Џомић и мислим Јањић и многи други. После је то све пренето на Поуке.

Но то није све.

Са Видовдана су кренули и десничари. Рецимо Иван Ивановић који је означио Драгомира Анђелковића и Бранка Радуна као српБске издајнике(направио човек неку листу) имао је своју тему на Видовдану.

Артемијевци су такође били на Видовдану, заједно са екомунистима, док није пукла љубав на све стране.

Мирољуб Петровић је кренуо са Видовдана па је после правио свој сајт.

Ови четници што имају сад читав низ својих сајтова су кренули са Видовдана.

Али рецимо и аутори Пешчаника и неки који су у председништву ДС су кренули са Видовдана. Један од омиљених аутора Весне Пешић, Владимир Вељковић је кренуо са Видовдана.

Дверјани су такође кренули са Видовдана, али и СНС ботови су кренули са Видовдана и Динкићеви ботови и ДСС ботови и остали ботови. Али су и либертаријанци били присутни на Видовдану од како су се појавили.Такође је било и католика и протестаната. Онај Никола што је прво био протестантски поп, па после вјерски аналитичар, па онда престао и једно и друго, прво се појавио на Видовдану. Ту је прво промовирао оне своје демо-кршћане, не на Верујем форуму, а Поуке тад нису ни постојале.

Пола некадашњег форума Верујем је било на Видовдану.

Можда и више од пола.

Креационисти, еволуционисти, сангејзери, удбаши, јуловци, ционисти, југоносталгичари, разни фрикови али и многи озбиљни ликови - сви су били на видовдан форуму.

Видовдан се не може свести тако само на термин којим га је први пут почастио Пера Луковић као "опскурни" сајт, јер је и Пера Луковић био на Видовдану. Али и Жељко Цвијановић, Милослав Самарџић, и многи други.

На Видовдану су буквално били сви који данас нешто значе на српском интернету.

У време кад је Видовдан имао форум, мало је уопште било домаћих сајтова. Било је истина јаких форума, мислим великих, сербиан кафе, или Крстарица или Б92 форум, али ни један није имао такво шаренило и слободу као Видовдан.

Сви који су отишли са Видовдана су касније сузили своју публику, па и Поуке.

Поуке су од почетка хришћанско либерални форум са приличном нетрпељивошћу према српским националистима.

Ја сам на Поукама од почетка, један од оснивача.

И од тих 10 година колико постоји сајт и форум, 9 година сам морао да доказујем да нисам фашиста.

Таман кад сам престао да доказујем дојучерашњи либераши постадоше алт рајтери. Шта ти је зла судбина клета.

Дакле кад причате о Видовдану, можете да причате шта хоћете, али ове чињенице не можете да негирате. Можете да мислите шта желите али утицај Видовдана на српски интернет је неспоран. још мало па две деценије Видовдана на интернету, мало ли је?

 

Што се тиче текста "Два и по Србина и Трамп" желео бих да чујем конкретне замерке, а не замерке на рачун сајта на коме је текст објављен.

Приде, већ 7 месеци не радим на Видовдану и мислим да сам то Ракићу већ рекао. Већину ствари пишем на Фејсбуку, па Видовдан одатле преноси, као и од других Фејсбукаша. Али ми је профил последњих месец дана био блокиран, залагањем добронамерних "пријатеља", тако да ми је боља опција за читаност текста портал Видовдан, који је регистрован медиј и има утјецај, него Фејсбук профил који није радио месец дана и на који су моји пријатељи и "пријатељи" већ заборавили.

(Ово ми је био последњи текст на Видовдану - Жељко Ињац: Вучићев и Ђиласов двопартијски систем после тога више нисам уредник)

 

Толико за ово јављање. Студио.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 20 минута, Жељко рече

Већ кад ме прозивљете а мислио сам да ћутим, а сад ме примораватае да се мешам а ето ја не желим, ево вако:

Све је заправо кренуло са Видовдана.

Сада су ми још мање јасније ове Миланове неумесне интервенције. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 28 минута, Жељко рече

Већ кад ме прозивљете а мислио сам да ћутим, а сад ме примораватае да се мешам а ето ја не желим, ево вако:

Све је заправо кренуло са Видовдана.

Није само Ракић радио неко време на Видовдану, већ је добар део црквене и националне интернет сцене правио своје прве интернет кораке на Видовдану. Видовдан је на неки начин свима био старт ап.

И Поуке су настале на Видовдану, једним делом, другим делом је постојао сајт Св. Јаков, али тај сајт није имао форум. На теми питајте попове су били О Иван и поп Горан и још неки попеви. Био је ту и Џомић и мислим Јањић и многи други. После је то све пренето на Поуке.

Но то није све.

Са Видовдана су кренули и десничари. Рецимо Иван Ивановић који је означио Драгомира Анђелковића и Бранка Радуна као српБске издајнике(направио човек неку листу) имао је своју тему на Видовдану.

Артемијевци су такође били на Видовдану, заједно са екомунистима, док није пукла љубав на све стране.

Мирољуб Петровић је кренуо са Видовдана па је после правио свој сајт.

Ови четници што имају сад читав низ својих сајтова су кренули са Видовдана.

Али рецимо и аутори Пешчаника и неки који су у председништву ДС су кренули са Видовдана. Један од омиљених аутора Весне Пешић, Владимир Вељковић је кренуо са Видовдана.

Дверјани су такође кренули са Видовдана, али и СНС ботови су кренули са Видовдана и Динкићеви ботови и ДСС ботови и остали ботови. Али су и либертаријанци били присутни на Видовдану од како су се појавили.Такође је било и католика и протестаната. Онај Никола што је прво био протестантски поп, па после вјерски аналитичар, па онда престао и једно и друго, прво се појавио на Видовдану. Ту је прво промовирао оне своје демо-кршћане, не на Верујем форуму, а Поуке тад нису ни постојале.

Пола некадашњег форума Верујем је било на Видовдану.

Можда и више од пола.

Креационисти, еволуционисти, сангејзери, удбаши, јуловци, ционисти, југоносталгичари, разни фрикови али и многи озбиљни ликови - сви су били на видовдан форуму.

Видовдан се не може свести тако само на термин којим га је први пут почастио Пера Луковић као "опскурни" сајт, јер је и Пера Луковић био на Видовдану. Али и Жељко Цвијановић, Милослав Самарџић, и многи други.

На Видовдану су буквално били сви који данас нешто значе на српском интернету.

У време кад је Видовдан имао форум, мало је уопште било домаћих сајтова. Било је истина јаких форума, мислим великих, сербиан кафе, или Крстарица или Б92 форум, али ни један није имао такво шаренило и слободу као Видовдан.

Сви који су отишли са Видовдана су касније сузили своју публику, па и Поуке.

Поуке су од почетка хришћанско либерални форум са приличном нетрпељивошћу према српским националистима.

Ја сам на Поукама од почетка, један од оснивача.

И од тих 10 година колико постоји сајт и форум, 9 година сам морао да доказујем да нисам фашиста.

Таман кад сам престао да доказујем дојучерашњи либераши постадоше алт рајтери. Шта ти је зла судбина клета.

Дакле кад причате о Видовдану, можете да причате шта хоћете, али ове чињенице не можете да негирате. Можете да мислите шта желите али утицај Видовдана на српски интернет је неспоран. још мало па две деценије Видовдана на интернету, мало ли је?

 

Што се тиче текста "Два и по Србина и Трамп" желео бих да чујем конкретне замерке, а не замерке на рачун сајта на коме је текст објављен.

Приде, већ 7 месеци не радим на Видовдану и мислим да сам то Ракићу већ рекао. Већину ствари пишем на Фејсбуку, па Видовдан одатле преноси, као и од других Фејсбукаша. Али ми је профил последњих месец дана био блокиран, залагањем добронамерних "пријатеља", тако да ми је боља опција за читаност текста портал Видовдан, који је регистрован медиј и има утјецај, него Фејсбук профил који није радио месец дана и на који су моји пријатељи и "пријатељи" већ заборавили.

(Ово ми је био последњи текст на Видовдану - Жељко Ињац: Вучићев и Ђиласов двопартијски систем после тога више нисам уредник)

 

Толико за ово јављање. Студио.

 

 

И Владимир Димитријевић је одговарао на питања на Видовдану.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 часа, Жељко рече

(Ово ми је био последњи текст на Видовдану - Жељко Ињац: Вучићев и Ђиласов двопартијски систем после тога више нисам уредник)

U ovom tekstu imam zamerku jedino na ovu rečenicu: "Народ није глуп". Kako nije, a Vučić na svakim izborima ima oko 50% glasova izašlih birača? Dobro, nešto i pokrade, ali bi i bez toga ubedljivo pobeđivao. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 часа, Жељко рече

Приде, већ 7 месеци не радим на Видовдану и мислим да сам то Ракићу већ рекао.

Jesi, onomad kacsmo se čuli. I od tada, a naročito u srazu sa prethodnim delom teksta koji si naveo o onome šta je Vidovdan bio, mnim da to nije više tako, tj. da nije onaj sajt kakav beše

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      НОВИ БРОЈ "ПРАВОСЛАВЉА" - НОВИНА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПОСВЕЋЕН ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г ПОРФИРИЈУ (БР. 1294, 22. ФЕБРУАР 2021. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ)
       
      Приступна беседа Његове Светости Патријарха српског г Порфирија, изговорена на дан устоличења

       
      Нови број новина Српске Патријаршије Православље:
      Изабран је 46. наследник трона Светога Саве, Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021, у Спомен Храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију. Звона на Храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски.
      Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје! Достојан, на многе године!
      ДОСТОЈАН!
      Нови број новина Српске Патријаршије, поред извештаја са избора и устоличења Свјатјејшег Порфирија доноси његов животопис, као и неколико пригодних текстова који представљају досадашње деловање новог српског Првојерарха.
      У новом броју Православља можете читати шта је Патријарх српски Г. Порфирије рекао о Олуји, Косову и Метохији, Србима у Хрватској и Словенији, Православној гимназији у Загребу, о суживоту, дијалогу, екуменизму, прошлогодишњим литијама у Црној Гори, култури сећања, јасеновачким жртвама, релативизацији зла, српско-хрватским односима, кардиналу Степинцу, Цркви у Словенији, скорашњем земљотресу у Хрватској, изграђивању мира и поверења у региону...
      Вашој пажњи препоручујемо и текст Рорија Јеоманса о филму Дара из Јасеновца, као и ауторски текст др Радована Пилиповића о недавно изашлом из штампе Календару Црква....
       
      Извор: Православље
    • Од Zoran Đurović,
      Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
       
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

       
      Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
      Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
      Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
      А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
      Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
      Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
      Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
       
      2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
       
      С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
      Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
      И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
      У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
      У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
      Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
       
      3. Верујући људи и модерно друштво
       
      У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
      Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
      Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
       
      4. Верска и свака друга толеранција
       
      Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
      Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
      Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
      Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
      Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
      И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
      У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
      По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
       
      5. Друга страна проблема
       
      Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
      У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
      На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...