Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 2 минута, Бездомник рече

Међутим, све до евентуалне правосилне пресуде надлежног црквеног суда о учињеним преступима, ми смо дужни да до тог момента сачувамо неокрњену своју љубав према архијереју наше Цркве, митрополиту Амфилохију,

А кад су га у`апсили? Ала сам ја неонабештен, човече!? Ко ми је крив кад не читам Информер.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Александар Милојков рече

А кад су га у`апсили? Ала сам ја неонабештен, човече!? Ко ми је крив кад не читам Информер.

Предмет је у предистражном поступку 😂 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Бездомник рече

Смири се брате. Не дај да те црквена параноја савлада. Сабор на Криту није био разбојнички.

Jeste.

Osim toga, u dokumentu Misija Pravoslavne Crkve u savremenom svetu na ruskom je zamenio ipostas sa prosopou, sto je jeres.

Edit:

I molim te da mi ne propovedas. Pliz.

Измењено од farisejski.bukvojed

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, farisejski.bukvojed рече

zamenio ipostas sa prosopou, sto je jeres.

Ала ти лупаш... максим по дивизији ти није ни до колена... и тако незнавен држиш придике једном митрополиту...

Свети Јован Дамаскин о терминима ипостас и просопон:

Τὸ τῆς ὑποστάσεως ὄνομα δύο σημαίνει· ἁπλῶς μὲν γὰρ λεγόμενον σημαίνει τὴν ἁπλῶς οὐσίαν, δὲ καθ' ἑαυτὴν ὑπόστασις τὸ ἄτομον σημαίνει καὶ τὸ ἀφοριστικὸν πρόσωπον...[1]

 

Појам „ипостас“ означава две ствари: када се користи просто, означава просто суштину, док ипостас по себи означава јединку и одређену личност...[2]

 

[1] Πηγή γνώσεως 29;PG 94, 589

[2] Превод: С. Јакшић; Свети Јован Дамаскин, Источник знања, Београд-Никшић: Јасен, 2006, 90.

 

Πρόσωπόν ἐστιν, ὅπερ διὰ τῶν οἰκείων ἐνεργημάτων τε καὶ ἰδιωμάτων ἀρίδηλον καὶ περιωρισμένην τῶν ὁμοφυῶν αὐτοῦ παρέχεται ἡμῖν τὴν ἐμφάνειαν...

...καὶ Παῦλος ἐπὶ τῶν ἀναβαθμῶν δημηγορῶν, εἷς τῶν ἀνθρώπων ὤν, διὰ τῶν ἰδιωμάτων καὶ ἐνεργημάτων αὐτοῦ τῶν λοιπῶν ἀνθρώπων διεστέλλετο. Χρὴ δὲ γινώσκειν, ὡς οἱ ἅγιοι πατέρες ὑπόστασιν καὶ πρόσωπον καὶ ἄτομον τὸ αὐτὸ ἐκάλεσαν, τὸ καθ' ἑαυτὸ ἰδιοσυστάτως ἐξ οὐσίας καὶ συμβεβηκότων ὑφιστάμενον καὶ ἀριθμῷ διαφέρον καὶ τὸν τινὰ δηλοῦν οἷον Πέτρον, Παῦλον, τόνδε τὸν ἵππον. Εἴρηται δὲ ὑπόστασις παρὰ τὸ ὑφεστάναι.[1]

 

Личност је оно што нам својим делатностима и својствима пружа јасну и ограничену појаву онога што је једноприродно...

Тако се и Павле, проповедајући на степеништу, иако је један од људи, издвојио својим својствима и делатностима од осталих људи. Треба знати да су свети Оци за исту ствар користили изразе ипостас и личност и јединка, односно, за оно што постоји само по себи, самосастављено од суштине и акцидената (својстава), које се разликује по броју и показује неког (одређеног), на пример Петра или Павла или неког (одређеног) коња. Реч „ипостас“ је од речи ὑφεστάναι (=поставити се под нешто).[2]

 

[1] Πηγή γνώσεως 43; PG 94, 613.

[2] Превод: С. Јакшић; Свети Јован Дамаскин, Источник знања, 105. У преводу смо израз „пројавност“ заменилили изразом „акцидент“ односно „својство“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Григорије Богослов:

Θεοῦ δὲ ὅταν εἴπω, ἑνὶ φωτὶ περιαστράφθητε καὶ τρισί· τρισὶ μὲν, κατὰ τὰς ἰδιότητας, εἴτουν ὑποστάσεις, εἴ τινι φίλον καλεῖν, εἴτε πρόσωπα (οὐδὲν γὰρ περὶ τῶν ὀνομάτων ζυγομαχήσομεν, ἕως ἂν πρὸς τὴν αὐτὴν ἔννοιαν αἱ συλλαβαὶ φέρωσιν)...[1]

 

А кад говоримо о Богу, будите обасјани једном и трима светлостима. Трима, по својствима, или ипостасима, ако неко жели да их тако назива, или лицима (јер се нећемо спорити око имена, када изговорени слогови имају исто значење)...[2]

 

[1] Λόγος 39, 11; PG 36, 345C.

[2] Превод Атанасија Јевтића: Свети Григорије Богослов, Празничне беседе, Требиње-Врњачка Бања, 2001, стр. 75.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@farisejski.bukvojed 

Да ухватиш и да главом лупаш о ту букву и да говориш: Господе, милостив буди мени незнавеном а брбљивом!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Дејан Мачковић рече

Пошто сам прозван да не испадне да ћутим..

Слажем се са идејом да је писмо писано у Цетињу, а дорађено на Фанару. Зато сам у осталом и објавио своја два писма. Сад видимо да се Грци хватају за сваку длаку и зарез, и мислим да ће нам се ове формулације обилато кориштене у Вартоломејевом писму Мили Ђ прије, или касније обити о главу. Само бих дао пар опсервација:

1.Будући да Фанар упорно избјегава да користи наш историјски назив Пећка Патријаршија, или СПЦ, него нас упорно назива Patriarchate of Serbia ili на сличан начин Orthodox Church in Montenegro нама једино преостаје да их називамо, по принципу тук на лук, док се не опамете, Патријаршија Турске или Православна Црква у Турској и Вартоломеја исто тако. Фанар својом терминологијом себи диже реп, а митрополита Карадага је свео на раван свог епигона Епифанија, још му само треба да напише да је по Цариградском диптиху Карадаг на 146. мјесту, као што је Епифанију написао.  Позивам све Србе да их упорно и константно називамо искључиво турски патријарх.. док се не опамете!

2. Идеја да Црна Гора никад није била аутокефална, нама звучи примамљиво, али она је само дјеломично тачна. У нашем Томосу из 1922, набројане су три области које се уједињују Краљевина Србија, Карловачка Митрополија и Црногорска црква. Ако Цг Црква није била аутокефална, како сад са Цетиња шапућу Вартломеју, то значи да је она била само привремено одметнута од Фанара од 1766. до 1920. и да Синод Фанара може повући свој благослов... бла бла бла, као што су то већ урадили Москви у Украјини, "тад су била друга времена, одлука је била само привремена... бла бла бла, Мајка Црква, океан љубави...". У том сценарију, ријечи Патријаршија Србије које сад изгледају случајно и бенигно, и Православна Црква у ЦГ коју неки тумаче као синоним за Митрополију цетињску, неће бити само неспретно срочени појмови него ће бити еклисиолошке цјелине и увријежена терминологија.

3. Немам појма нити ме искрено и занима, да ли већ остарјели Митрополит има сепаратистичке тежње, да ли ће да прави егзархат или архиепископију, уз помоћ Београда или Фанара. Како ће то да прода својим обожаваоцима, као чување Пећког Трона и имовине СПЦ на Косову, или као жељу своје бабе. Међутим, оно што знам и што ме забрињава јесте да он нема опозицију у својој Епархији. Он је тамо апослутни шампион, све и свја. Кадровском политиком 30 година, направио је покорну секту, alla artemiana, отјерао је било кога ко има два грама у глави, или било какав став. Систематски је рукополагао попове који немају никакву школу, немам ништа против тога. Не мислим да су попови који имају школу бољи него попови који немају. Али ако нико нема озбиљнију теолошку школу и образовање онда је то већ симптоматично и није случајно. Истовремено, многи његово монаштво описују као групу лудака, Јоиљи, Рафаили, Никодими Богуновићи и остали, који само чекају да он склопи окице, па да заврше на црквеном суду или психијатрији. У таквој ситуацији,  гдје је он једини који одлучује, без да му ико може рећи стани шта радиш, нећемо то јер их заправо све држи у шаци јер немају услове да буду у црквеним органима и управи, није нормално и није здраво. У таквој ситуацији, клика око Амфилохија може да га поведе, а и он сам, може да поведе Цркву у једном потпуно другачијем правцу. Амфилохије је бар познат по томе да преко ноћи мијења мишљење.

4. Руку на срце, Амфилохије не би био епископ ни у једној озбиљнојој секти, а камоли Цркви, попут Руске или Румунске ни пола дана, након ових последњих солистичких коцерата. У року од 3 мјесеца имао је три сусрета, која је покушао да сакрије: у априлу са Вартоломејем, у мају са Милом на броду код Будве и у јуну са  Епифанијевим владиком. Да је ово урадио Вартоломеју, сутра би био проглашен за мисионара у Исламској Држави и имао би 15 минута да се пресели тамо. Једино га СПЦ трпи, не знам зашто.

5. Ово све пишем не што мислим да ће се нешто промијенити,него зато само да се види да нисмо сви били луди.

 

 

 

Mačak me nije previše iznenadio ovim pismom ali me je ipak iznenadio. 

Mnogi ne žele da govore na ovu temu. Neće da se zameraju Amfilohiju, njegovim sledbenicima, a neki se boje i crnogorske mafije. 

Sad očekujem da će ljubitelji lika i dela mitropolita Amfilohija "objasniti" kako je Mačak jedan razočarani teolog, koji nije postao sveštenik i nije postao profesor pa zbog toga ovako govori. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, feeble рече

Pavlu ili Irineju, ili obojici? Mislim, verujem da je moguce i pitam iz radoznalosti.

PS. Prvo sam mislio da ovo sve pisete iz licnih razloga netrpeljivosti ili sta vec. Onda kad sam video da su na istom fonu Vidovdan i Radun mislio sam da ih Vucic gura da naskode Amfilohiju. Ali, kako vreme prolazi a i Dejan Mackovic se izgleda slaze sve se vise plasim da je moguca ova Vasa verzija.

Previše čitaš Blic koji kontroliše ova druga ekipa preko Željke Jevtić. 

Oni su formirali sliku o crkvi proteklih 30 godina. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Александар Милојков рече

Само мени нико нити нуди нити даје паре, а толико сам се био расписао по овим темама. Еееее....:945729: Ваљда лоше пишем па неће да бацају паре на залудника. 

Što bi ti davali pare kad već svakako govoriš u njihovom interesu i to još na PINKU? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Goran Likić рече

Što bi ti davali pare kad već svakako govoriš u njihovom interesu i to još na PINKU? 

Па ево прича се да паре пљуште на све стране, па ко велим што и мени мученику да не плате!? Нећу ни ја више џабака.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Александар Милојков рече

Па ево прича се да паре пљуште на све стране, па ко велим што и мени мученику да не плате!? Нећу ни ја више џабака.

Objasnio sam ti zašto. 

Ti ne praviš problem, ti ideš niz dlaku, zašto bi ti platili?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Goran Likić рече

Objasnio sam ti zašto. 

Ti ne praviš problem, ti ideš niz dlaku, zašto bi ti platili?

Па дижем им рејтинг и то још на Пинку. Еј!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Hristoslav,
      Оче Зоране прво те молим да благословиш, будући да си свештеник, ову тему о Теби. Овај сајт користим да пуно читам а не пишем осим своје две песме што сам поставио. Можда се ти мене не сећаш, познајемо се из Ваведења 80-их. Читао сам доста твојих постова, свака част, види се Оче да си веома образован а и како не би био кад си Доктор Теолошких наука. Имам само један утисак, само једну примедбу због које сам и покренуо тему о Теби. 
      Бојим се Оче Зоране да си ти изгубио страх Божији!
      Молим те опрости ми ако грешим. И пошто си свештенослужитељ, молим твоје свете молитве за мене недостојног, првенствено молим твоје молитве за мене кад будеш служио проскомидију. 
      Христослав, познаник твој из младости.
    • Од Логос,
      О житију Јована Дамаскина (рођен око 670., преставио се после 749.) не постоје никакви оновремени писани извори. Пошто је он већ око 800.г. прослављан као светитељ, то су на арапском и грчком написана житија Јована Дамаскина, пре духовна проза о историји поучних чуда, а мање историјски проверени материјал. Извесно је, пак, да су његови апологетски списи о византијској иконофилији: на сабору у Хијереји (754) који сеизјаснио против поштовања  икона, он је био лично осуђен због свог ”погрешног учења”. 

      Након што се иконофилија поново пробила, Други (васељенски) Сабор у Никеји (787.г.) одлуке претходног сабора оповргао је и Јована Дамаскина у потпуности рехабилитовао. Од тога времена важи за последњег великог учитеља Цркве и његово учење представља суму великог патристичког предања, на чијем крају стоји његово богословско дело.  
      Као хришћански чиновник међу муслиманском влашћу
      Јован Дамаскин потиче из једне хришћанско-арапскепородице. Рођен је под именом Мансур б. Саргун око 670.г. у Дамаску. Његов деда, по коме је назван, био је под византијским царем Маврикијем (582–602) цариник у Дамаску, а под персијском владавином (612–628) био је високи чиновник у финансијској администрацији. Византијски цар Ираклије (610–642) га је, након накнадног освајања града, за ту нелојалност казнио, али је ипак могао да сачува свој службени положај.
      Чак и када је Дамаск 635.г. пао под муслиманско-арапску империју, он је сачувао свој положај. Његову службу је наследио и његов син Шаргун б.Мансур, који је имао посебно близак однос са калифом ‛Abd al-Malik(ом) који је владао у Дамаску и учинио га 661.г. престоницом династије Омијада.
      Одлазак у манстир
      Иако је Мансут б. Саргун (Manṣūr b. Sarǧūn) несумњиво владао арапским и у усменој и писаној форми, говори ипак много што је између 705. и 720. напустио своју службу и под именом Јован ступио у манастирско општежиће у близини Јерусалима. Ту је написао своје опсежно богословско дело, које по његовом личном сведочењу, ништа ново не саопштава, већ само похрањује есенцију онога што је догматски беспрекорно.
      Његове апологетске омилије о свештеним иконама чине га стручњакомиконофилства, његово тумачење праве, православне вере (орто-доксије) постала су референцијална дела за многа богословска питања која су зрачила и на латинском Западу.

      Кратка хроника издавања дела Јована Дамаскина на немачком језику
      Када је патер Бонифације Котер, монах у горње-баварском бенедиктинском манастиру Шајерну (око 50 км северно од Минхена), године 1969. издао прву од пет књига, које је он сам приредио, пројект те едиције је тада већ бројао равних 30 година.
      Још из 19. века у манастиру Шајерну је смештена ”Прогимназија” (која се окончава после 10. разреда), а која је била 1940. затворена указом националсоцијалстичке власти. Тада су тројица класичних филолога морали да нађу некакву службену алтернативу:
       Патер Хилдебранд Бек (1910–1999, који је после свог иступања из манастира 1944. постао Ханс-Георг Бек (Hans-Georg Beck), који је постао 1960–1975. редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену), чије је дело ”Путеви византијске књижевности” преведено на српски.
      Патер Алберт Зигмунд (1908–1979) и
      Патер Јоханес M. Хек (1902–1995).
      Управа манастира је донела 1939. одлуку да се у још већој мери посвети студијама Источне Цркве и за ту сврху је основала Византолошки институт манастира Шајерна.
      Албрехт Ерхард (1862–1940), емеритус црквене историје на универзитету Фридрих-Вилхелм у Бону и изванредни познавалац византијске богословскелитературе саветовао је монасима у Шајерну да се фокусирају на критичку едицију прозног дела Јована Дамаскина. Патер Хилдебранд Бек је преузео изучавања које је Ерхард иницирао о теолошкој литератури Византинаца, која је једним делом објављена као Византијска историја књижевностиКрумбахера. Нешто доцније је он иступио из манастира. И мимо тога,манастир је у годинама после Другог светског рата могао да настави наиздавачом пројекту списа Јована Дамаскина. Мимо п. Јоханес Хека и п. Алберта  Зигмунда, могли су и спољни сарадници да буду ангажовани: оријенталист Георг Граф (1875–1955), који се бавио арапским предањем, и историчар и византолог Георг Штатмилер (1909–1985), који се бавио проблемом рецепције Јована Дамаскина. 
      Послератно доба
      Крај рата је Византолошком институту у манастиру Шајерну на кратко време донео још једног сарадника, Франца Делгера (1891–1968), који је од 1931. био редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену и, игром случаја, п. Јоханеса М. Хека, кога је 1946. због блиског односа са националсоцијализмом државна управа суспендовала, а уточиште му је раширених руку дао овај манастир. Делгер је свесрдно подржавао овај ”Johannes-Damaszenus-Forschung” у Шајерну, покушавајући да на основу статистичког материјала утврди ауторску правоверност списа који су кружили под именом Јована Дамаскина у класичном предању. Резултате својих истраживања Делгер је публиковао 1950. Чланак - Die Johannes-Damaskenos-Ausgabe des Byzantinischen Instituts Scheyern (Byzantion 20 [1950] 303–314). П. Јоханес М. Хек је 1951.је објавио: Grundlagenartikel Stand und Aufgaben der Damaskenos-Forschung (Orientalia Christiana Periodica 17 [1951] 5–60), који се могу сматрати другим стубом овог грандиозног пројекта. 
      Издавачки посао п. Бонифација Котера
      Године 1951. је избором п. Јоханес М. Хека за игумана бенедиктинске опатије Етал, деловање Византолошког института у Шајерну готово замрло.Манастир Шајерн није располагао другим компетентним, филолошки образованим сарадницима, који би на својим плећима понели део терета који су сада носила само двојица сарадника у овом едиторичком пројекту. П. Бонифацијус Котер (1912–1987) је, скоро као 40 годишњак, почео да студира византологију код Франца Делгера у Минхену, који је после комисијске супервизије о денацификацији, био као ”осредње оптуживан” и био рехабилитован, добивши место на својој катедри на Универзитету у Минхену.
      Котер је бо промовисан код Делгера једном дисертацијом о рукопису ”Извор сазнања” - „Quelle der Erkenntnis“ (Πηγὴ γνώσεως). Натраг у Шајерну, Котер је још 30 година као активни сарадник капао до своје смрти на списима Јована Дамаскина, који су у првих пет свезака објављени. Године 1961.  ”Johannes-Damaszenus-Projekt” је преузет од стране Патристичке комисије западнонемачких Академија наука (Patristischen Kommission der westdeutschen Akademien der Wissenschaften).

       Прикључење Баварској академији наука
      Још од 1980. је финасирање кроз програм уније академија у СавезнојРепублици Немачкој био осигуран. Тиме је почев од 1982. основана и институционализована „Arbeitsstelle München der Patristischen Kommission der Akademien der Wissenschaften“, којом је Ернст Фогт (1930–2017), професор грчке филологије на универзитету у Минхену, руководио до 2011.године.
      Од смрти Котера до данас
      Послеготово 30 година и публикације првих пет књига списа Јована Дамаскина умро је п. Бонифацијус Котер 1987. Манастир који више није имао научног подмлатка, морао је даљи рад на едицији поверити новомспоном сараднику. Тако је Роберт Фолку пошло за руком да на фундаментима започетих радова Котера, на грчком Варлаам-роману, који је традиран под именом Јована Дамаскина, објави у истој едицији године 2006. и 2009. као том VI/1 и VI/2. године 2013. је следио том VII са Дамскиновим коментаром Св. Ап. Павла, а од тада се објављују грчка житија о Јовану Дамаскину као том X. 
      Комисија за грцистичке и византолошке студије
      Све до 2008.г. просторије у Византолошком институту у Шајерну биле су доступне као радно место, а онда је цео пројект пресељен у Баварскуакадемију наука, у Минхенску резиденцију. Професор грчке филологије на универзитету у Минхену др Мартин Хозе је руководилац пројектом, који је под патронажом новоосноване Kommission für gräzistische und byzantinistische Studien, а коју је основао још Ернст Фогт. Још исте године се пројекту прикључио и грциста Тобијас Тум, који у сарадњи са Жозе Деклерком из Белгије ради на издавању том VIII списа Јована Дамаскина, који су традирани под именом Sacra. Арабисткиња и теолог Ева Амброс сарађује у овој комисији на арапским житијима Јована Дамаскина која ће бити објављени у тому X.
      Едиција грчких прозних списа
      Серија „Die Schriften des Johannes von Damaskos” објављује се као подсерија „Patristische Texte und Studien (PTS)” код Verlag De Gruyter. 
      Band I
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, I: Institutio elementaris, Capita philosophica (Dialectica). Als Anhang die philosophischen Stücke aus cod. Oxon. Bodl. Auc. T.I.6 (PTS 7), Berlin 1969.
      Band II
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, II:  Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως / Expositio fidei (PTS 12), Berlin / New York 1973.
      Band III
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, III: Contra imaginum calumniatores orationes tres (PTS 17), Berlin / New York 1975.
      Band IV
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, IV: Liber de haeresibus. Opera polemica (PTS 22), Berlin / New York 1981.
      Band V
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, V: Opera homiletica et hagiographica (PTS 29), Berlin / New York 1988.
      Band VI/1
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/1: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria).Einführung (PTS 61), Berlin / New York 2009.
      Band VI/2
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/2: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria). Text und zehn Appendices (PTS 60), Berlin / New York 2006.
      Band VII
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern im Auftrag der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VII: Commentarii in epistulas Pauli (PTS 68), Berlin / Boston 2013.
      Band VIII/4
      Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/4: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. 
      Erste Rezension. Erster Halbband. A–E (II11–1000) (PTS 74), Berlin / Boston 2018.
      Band VIII/5
      Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/5: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu.
      Erste Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (II11001–2293) (PTS 75), Berlin / Boston 2018.
      Band VIII/6
      Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/6: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Erster Halbband. A–E (*II21–1592) (PTS 76), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Band VIII/7
      Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/7: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (*II21593–2907)  (PTS 77), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Band VIII/8
      Declerck, J. und Thum, T. (edd.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/8: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Supplemente, Indices und Appendices (PTS 78), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Хришћански Оријент: Арапски животопис Светог Јована Дамаскина
      У часопису „Akademie Aktuell“-Ausgabe 02/2015, који издаје Баварска академија наука у Минхену, објављен је извештај Еве Амброс, сарадницe Института за грцистику и византологију,  о припремним радовима на едицији списа Јована Дамаскина у оквиру пројекта текстулно-критичког издања. Арапском житију овог светитеља у напетом луку између Византије и исламске империје у успону придаје се у науци посебан значај. 
      Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина
      Св. Јован Дамаскин је последњи заједнички Отац Источне и Западне Цркве који је за собом оставио опсежно дело написано на грчком језику.
      Сходно традиционалном датирању, Јован Дамскин је рођен 670.г. у хришћанско-арапској породици, а умро је дубокој старости, у својој 104. години. Његов родни град је био Дамаск, који је почев од 661.г. био резиденција и средиште исламског царства у надирању. На двору је Јован Дамскин заузимао високи положај на пољу финансија, те је представљан и као везир калифа.
      Најкасније, пак, од године 720. повлачи се Јован Дамаскин у познати манастар Св. Саве Освећеног у близини Витлејема. Ту је ”плетењем словес” сачинио химнографску лирику чаробне лепоте и написао богословске списе који сведоче о аутору као великом записивачу Светог предања. Посебно се Јован Дамаскин истакао својим залагањем за поштовањем икона, којим је засновао противаргументе иконоклазму своје епохе.
      У књизи „Liber de haeresibus“ описује Јован, међу првима, нову религију ислама, која у његовим очима представља јерес. 
      Не једно, већ више житија
      Не постоји једно, већ више житија који су стотинама година били традирани. Десет их је било написано на грчком и карактеришу их придодате исплетене легенде и уткани украси, као и двоструки животопис његовог познатог адоптивног брата Козме Мајумског. Најомиљеније Житије, као и велики број списа – преко 70 сачуваних рукописа, потиче из пера некаквог сродника и било је означено као”Арапски оригинал”. За разлику од штедрог предања ове веома значајне грчке Vita, траг арапског узора је задуго важио за изгубљен. Утолико је било веће дивљење научне јавности када је 1912.г. у једној едицији публиковано ”Оригинално житије Јована из Дамаска”. Ово издање је убрзо постало мета оштрих критика. С једне стране, због тога што није одговарало научним стандардима текстуалног издања, али највише због примене предиката ”оригинал”, који је, извесно, настао најмање 100 година доцније но што се то односни на грчку верзију животописа. Благодарећи новијим палеографским испитивањима најстаријих рукописа грчке варијанте, могла се окончати дуга контраверза са предношћу у корист арапске варијанте рукописа житија. 
      Историјски увод
      У полемици око датирања арапског житија посебну улогу је играо дуги историјски увод који је омогућио да се реконструише датум настанка, у коме аутор, монах Михаил, описује најезду Селџука и освајање Антиохије у децембру 1084.г.,коју је он као сведок-очевидац доживео. Када је освајач султан Сулејман после три дана ослободио све заробљене, ово натприродно чудо монах Михаил је приписао молитвеној помоћи Јована Дамаскина. На срећу, само једну годину после овог догађаја отпочео је да пише светитељево житије. 
      Едиција житија
      Од објављивања арапског житија у стручним круговима је расправљано о пожељности  новог издања тог значајног текста како у филолошком, тако и у књижевном смислу. Та очекивање ће се испунити радом ”Kommission fuеr graеzistische und byzantinistische Studien” (Комисије за грчке и византијске студије) при Баварској академији наука.
      Напоредо са арапским житијем, већ се отпочело са радом на грчким житијима, чиме се нуди занимљива могућност њиховог компаративног читања. Најпре је, вели у свом извештају Ева Амброс, сабран најважнији материјал. Кроз тај подухват је комисији пошло за руком да арапској варијанти рукописа житија придода и прошири је текстуалним сведочанствима од 13. до 18. века.
      При свему је важно истаћи и један веома значајан аспект: житије је изванредно сведочанство о преводилачкој делатности хришћана са прелаза из 11. у 12. столеће и процвата духовног живота на хришћанском Оријенту. 

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      "Подижући прогон православља на норму државне политике, покушајима насилног одузимања црквене имовине, црногорски режим пред очима читавог свијета демонстрира своју изопаченост, злобу и духовну незрелост"
       
      У вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести и правном положају вјерских заједница, са циљем одузимања већине црквених добара, 15. јуна у Саборном храму Христовог васкрсења одржава се Тројичиндански сабор, за заштиту вјере и божијих светиња. На крају литургије вјерницима, црногорским властима, међународној заједници и широј јавности упутиће се позив за одбрану вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. С тим у вези, члан Одбора за међународне послове Думе, Сергеј Железњак, изразио је солидарност и упутио подршку православним вјерницима у Црној Гори.
      „Ми у Русији дубоко жалимо због повреда вјерских и националних осјећања братског једновјерног народа Црне Горе. Изражавамо солидарност и подршку нашој црногорској браћи и сестрама, Српској православној цркви и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију у одбрани православних светиња, борби за вјеру и очување традиције“, рекао је Железњак за РИА Новости.
      Такође, истакао је да се закон који је у мају усвојила Влада Црне Горе доживљава не само у црногорском друштву, већ и у Русији и у многим земљама свијета као антихршћански, антицрногорски и аморалан.
      „Подижући прогон православља на норму државне политике, покушајима насилног одузимања црквене имовине, црногорски режим пред очима читавог свијета демонстрира своју изопаченост, злобу и духовну незрелост. Криминалној групи Ђукановића и маргиналним идеолозима лажног црногорског идентитета Митрополија црногорско-приморска и опозиција једине су препреке за успостављање тоталитарне полицијске диктатуре и спровођење политички монтираних репресија над непослушним, уз помоћ подмићених правосудних органа“, оцијенио је.
      Осим тога, Железњак је истакао да Црну Гору и Русију спајају дубоке историјске и духовне везе.
       
      „Црногорски митрополит Св. Петар Цетињски је канонизован од стране Руске Православне Цркве, а вјерници га поштују и у Русији. Владика Василије Петровић Његош је сахрањен у манастиру Александра Невског у Санкт Петербургу. Митрополија црногорско-приморска брижно чува духовност, нацију и црногорски идентитет, у чијој основи се налази српска православна традиција, обогаћена културно-историјским насљеђем Црне Горе. Прогон који се сада спроводи уједно представља и безумно насиље над историјским памћењем и скрнављење насљеђа братских односа Русије и Црне Горе“, закључио је.
       
      Извор: ria.ru
       
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
×
×
  • Create New...