Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 11 минута, Леон Професионалац рече

Опет океан Божје љубави

:aplauz:

Ди је сада г. Аца Милојков? 12:smeha:

Лепа беседа, има одличних момената.

С друге стране, ни реч о ономе што тресе Цркву одмах ту у комшилуку...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Леон Професионалац рече

Не знам за остале али уопште немам проблем са тим да Црква у ЦГ добије неку врсту аутономије. Јасно је да све и иде ка томе. Шта је Епископски Савет уопште? Па то је помесна црква у малом. Мали Синод. 

 Што се тиче аутокефалије, и за то ме лично баш брига, наравно, уколико би то било на ползу народу. Не видим сврху конзервирања на дуже стазе било ког црквеног проблема. Свако нерешавање води у проблеме, а не дај Боже и у раскол. Тако, ако је боље да се одвојимо да бисмо били једно, и ако ће боље Црква бити организована - што да не?

И ја тако мислим, колко сам схватио. Постоји неких 20-30% грађана ЦГ који сматрају да немају Српске корене и да су због историјских околности постали део Српског народа. Не мсм. ту на муслимане, већ на хришћане ил атеисте из хришћанских породица...

Али питање се онда поставља граница те нове Цркве? Или ако Црква у ЦГ добије аутономију... шта би могло да буде са Боком Которском, Никшићко-будимљанским делом, а шта са старим ЦГ вијалетом?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, Леон Професионалац рече

Не знам за остале али уопште немам проблем са тим да Црква у ЦГ добије неку врсту аутономије. Јасно је да све и иде ка томе. Шта је Епископски Савет уопште? Па то је помесна црква у малом. Мали Синод. 

Што се тиче аутокефалије, и за то ме лично баш брига, наравно, уколико би то било на ползу народу. Не видим сврху конзервирања на дуже стазе било ког црквеног проблема. Свако нерешавање води у проблеме, а не дај Боже и у раскол. Тако, ако је боље да се одвојимо да бисмо били једно, и ако ће боље Црква бити организована - што да не?

Мене не занима шта је било вековима, да ли је била аутокефална или није, као што државе настају могу и помесне Цркве. Тако су се већ многе осамосталиле, не би била ни прва а ни последња. 

Но, оно што ми смета је константно замајавање, лов у мутном, лаж и уопште лицемерство најгоре врсте. Игра престола, борба за престо... 

Зато, поштеније је: кажите шта хоћете, дајте да видимо куда плови овај брод и то је то.

Значи, нисам за раздвајање, али то је свакако боље него раскол. Да смо се са Македонцима договорили на време, сад би мање проблема било. 

Казах и спасих душу своју. 

Било је само питање времена кад ће се открити шта се спрема. Промени ти плочу брате Леоне. о. Зоран истину каза. Српско име погину у МНЕ. Оста само онај ко се пови, али зар Црква да се повија. Изгледа да добро рече грчки светац за Амфилохија. Што нас браћо черногорци завлачите. Те није писмо, те јесте, те  ми не желимо аутономију. Мислим да и ти знаш и остали тамо да ако се одвојите од СПЦ-а да ћете бити као и остали НАТО Црква. Сећам се приче ( лепо рече отац Перовић) како је битно да се раздвоје Црна Гора и Србија, па да се братски живи, а онда уведоше ново писмо, уђоше у Нато, Нови језик наметнуше итд итд. Сада исто да буде аутономија, па да све буде како треба. Јефтино брате Леоне. Не спашава се тако душа. Народу треба рећи пуну истину, а то је Нато жели да се Српство сатре, а ми чувари стада чувамо здања, а овчице нека се прилагоде тј. од Срба да постану Црногорци и вук сит а овце су овце, па било црногорске или српске.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени делује да без ревизионистичке владе у будућности ЦГ. Имамо сукоб у будућности, јер албанци заговарају прејемство над нашом земљом, притом тамо где су вршили злочине над Србима под Фашистима или Турцима.... И притом изван албаније. Која је некада била Српска великим делом. Да не говоримо о пропаганди да смо ми из београда посрбили албанце, у време када су Петровићи владали са том земљом... Или о питању етничке поделе на Србе и Црногорце.

Не везано за питање "завршавања" томуса ЦПЦ, од стране политичких лобиста не васељенских сабора Праволсавних Цркви. У ЦГ је ситуација да нити један суд на свету не може са доказима да пресуди у корист албанаца за ону Цркву у Улцињ која се стално помиње у медије, јер су албанци досељени по званичним историјским документима, мнооого касније него је та иста Црква саграђена. Исто је са Михољском Превлаком, где се крстионица користи вешто као политички алат као и Црква на Румији где влада ЦГ прети рушењем по ко зна који пут. Док није било критике (типа сабора у ПГ) раније када се уништавала метохија и приватна вееелика количина земље коју је влада ЦГ без сагласности било кога, продала неким предузећима, што се радило до пре 4 године...

То је шарада од политике у ЦГ. Доказало се да је садашња влада ЦГ организовала убиства од стране службене полиције СЦГ, путника муслиманске вероисповести у возу који је из БиХ дошао у ЦГ. што је пре био правни терет Србије и главни политички окидач за референдум за независност ЦГ. Има 1000 видео доказа политичке преваре од крађе избора, гласачких листића, претње поштеним полицајцима који су у групама тражили азил по европи...

Не реално је очекивати од те политичке гарнитуре, било шта, што неће отић под ревизују будућих генерација. За 10 или нека питања за 50 година само због лажи и превара које су користили као Ким Џон Ун0703_read

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Рисбо рече

Мислим да и ти знаш и остали тамо да ако се одвојите од СПЦ-а да ћете бити као и остали НАТО Црква.

Али Леон није написао да се олако и пошто пото иде на аутономију или аутокефалију него се оградио:

пре 52 минута, Леон Професионалац рече

уколико би то било на ползу народу. ... Тако, ако је боље да се одвојимо да бисмо били једно, и ако ће боље Црква бити организована - што да не?

Због тога сам лајковао његов коментар а и због указивања на исти проблем као и ти:

пре 8 минута, Рисбо рече

кад ће се открити шта се спрема. .... Што нас браћо черногорци завлачите. ... Не спашава се тако душа. Народу треба рећи пуну истину

пре 52 минута, Леон Професионалац рече

оно што ми смета је константно замајавање, лов у мутном, лаж и уопште лицемерство најгоре врсте. Игра престола, борба за престо... 

Зато, поштеније је: кажите шта хоћете, дајте да видимо куда плови овај брод и то је то.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Аристарх рече

И ја тако мислим, колко сам схватио. Постоји неких 20-30% грађана ЦГ који сматрају да немају Српске корене и да су због историјских околности постали део Српског народа. Не мсм. ту на муслимане, већ на хришћане ил атеисте из хришћанских породица...

Али питање се онда поставља граница те нове Цркве? Или ако Црква у ЦГ добије аутономију... шта би могло да буде са Боком Которском, Никшићко-будимљанским делом, а шта са старим ЦГ вијалетом?

Уопште није битно да ли се осећају као Срби или не.

Црква не сме да познаје нације. Сваком православном Русу који је у Крагујевцу је Еп. Јован шумадијски надлежан. Говорим само о бољем функционисању Цркве, уколико је то оно што би се постигло - ја сам за! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Рисбо рече

Било је само питање времена кад ће се открити шта се спрема. Промени ти плочу брате Леоне. о. Зоран истину каза. Српско име погину у МНЕ. Оста само онај ко се пови, али зар Црква да се повија. Изгледа да добро рече грчки светац за Амфилохија. Што нас браћо черногорци завлачите. Те није писмо, те јесте, те  ми не желимо аутономију. Мислим да и ти знаш и остали тамо да ако се одвојите од СПЦ-а да ћете бити као и остали НАТО Црква. Сећам се приче ( лепо рече отац Перовић) како је битно да се раздвоје Црна Гора и Србија, па да се братски живи, а онда уведоше ново писмо, уђоше у Нато, Нови језик наметнуше итд итд. Сада исто да буде аутономија, па да све буде како треба. Јефтино брате Леоне. Не спашава се тако душа. Народу треба рећи пуну истину, а то је Нато жели да се Српство сатре, а ми чувари стада чувамо здања, а овчице нека се прилагоде тј. од Срба да постану Црногорци и вук сит а овце су овце, па било црногорске или српске.

Вама очито није добро! Ја не живим у ЦГ. Мало сте се пре грејали. Или сте ме помешали или ме убеђујете да сам неко како Ви желите. 

Ако се ложите на национално у Цркви онда оснује себи цркву, ено га Марко у Љуљацима је слично урадио. 

Горе сам написао моје мишљење. Тачка. А то што Ви појма немате како Црква функционише - није мој проблем!

Православна црква чешких и словачких земаља је од нас добила самосталност, и, да ли смо ослабили? Не, ето, добро се организују и без нас. Што се тиче Македоније, лоше смо реаговали, каснимо 50 година јер смо сујетни.

Јесмо ли ми настали као држава у неком историјском моменту? Јесмо! И јесмо ли добили аутокефалију? Јесмо! Зашто онда не дајемо другима да се тако развијају без нас. Зашто морају да буду под нама? Зашто упорно стојимо иза накарадног назива српска? Зато се и Власи буне а ускоро ће се створити и већина у Црној Гори која ће то да говори. И нек су избацили реч српска у ЦГ. Која је поента да ми некоме објашњавамо да је тај неко Србин ако он каже да није? Шта добијамо тиме и шта ће нам то? Уместо да се собом бавимо ми се бавимо њима и онда услед заузетости другима и оно наше сопствено губимо! Када ћемо да се опаметимо?

Ако постоји Јерусалимска Патријаршија и ако је тамо сваки и Грк и Србин припадник те једне и исте помесне Цркве, зашто ми у Београду не назовемо Патријаршију по граду као што су то урадиле древне патријаршије па и Москва касније (Патријарх московски и целе Русије)?

Зашто код нас није Патријарх београдски и целе Србије или и српских крајева? Сами називом одређујемо да смо само српска а онда се бунимо када се неко не осећа Србином.

И који ми то хоћемо да се одвојимо? Није Вама добро! Или не знате да читате. Хајде, трк па још једном прочитајте шта сам написао! 

Као што државе настају, тако могу да настану и нације. Шта је ту проблем? Која нас је то манија спопала да желимо да свима утувимо у главу да су Срби? 

Моје мишљење је да се помесна црква лакше организује у оквиру једне државе. Моје! И не можете ми ништа. Дајте аргументе а не тлапње! Друга је ствар што нам Цркву уништавају и што иза овога ваљају друге ствари. Сви се уједињују у Европу а само нас распарчавају. Тако је било и са СФРЈ, тако и кад се одвојила ЦГ. 

Цитирали сте ме:

пре 2 часа, Рисбо рече

Значи, нисам за раздвајање, али то је свакако боље него раскол. Да смо се са Македонцима договорили на време, сад би мање проблема било

- па, ако сте писмени онда видите за шта јесам а за шта нисам. Прилично је јасно.

На крају, још једном: немам проблем тек да Митрополит Амфилохије носи белу пану и да буде архиепископ помесне цркве али да све буде у љубави, да буде канонски и у миру. Ако ће то донети добро народу - дајте један разлог против?

Против лицемерја сам! Уколико то желе онда треба да кажу шта им је намера а не да нас лерају као магарца на шаргарепу.

А то што мени Ви Рисбо учитавате, то је лицемерје! Или не знате да читате! А да немате појма да Црква не функционише као некаква национална организација (иако је у историји често чувала нацију) - заиста немате појма! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Vladan :::. рече

Али Леон није написао да се олако и пошто пото иде на аутономију или аутокефалију него се оградио:

Због тога сам лајковао његов коментар а и због указивања на исти проблем као и ти:

Не разуме да Црква не сме да познаје национално већ да се организује територијално ради бољег функционисања.

Оно што ми је Рисбо покушао да учита не би прошло ни у вртићу. Запаљив је јер не зна шта и како. Не разуме, не осуђујем га али морам да му објасним. Те запаљиве тенденције нас воде у пропаст. Стални калирамо због тога. 

Но, чињеница је да сви мало треба да охладе главе с нацијама. И Грци и Руси, не само ми. Овако ми хладимо а други користе наше хлађење.

И на другој страни бисмо добили у случају давања аутокефалије канонској цркви (никакав Лав Лајовић или Дедеић) у ЦГ тиме што бисмо за неку евентуалну нашу ствар у случају великих сабора имали један глас више. Само треба да играмо мудро. И брзо. Чекање да се неко покаје данас не урађа плодом. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Рисбо рече

Изгледа да добро рече грчки светац за Амфилохија.

Какве везе имам ја са Митрополитом? 

пре 2 часа, Рисбо рече

Што нас браћо черногорци завлачите.

Како Вас то на завлачим? Какве везе имам ја са онима који Вас завлаче? 

пре 2 часа, Рисбо рече

Мислим да и ти знаш и остали тамо да ако се одвојите од СПЦ-а да ћете бити као и остали НАТО Црква. 

Који МИ (ако се одвојимо)? Каква НАТО црква? Писао сам о евентуалном давању аутономије или аутокефалије канонској цркви у ЦГ? Шта булазните? 

пре 2 часа, Рисбо рече

Сада исто да буде аутономија, па да све буде како треба. Јефтино брате Леоне.

Ви не знате шта је аутономија а шта аутокефалија. Не знам ни зашто Вам одговарам. Вероватно бринем о Вама. А шта је јефтино не разумем! 

пре 2 часа, Рисбо рече

Не спашава се тако душа.

Никада нисам ни покушао да спасем душу мимо тела! О томе је већ превише тога речено. 😎 И, какве везе има моја душа са аутономијом или аутокефалијом? Знате ли да смо ми као црква у Србији било под цариградским патријархом? Онда смо добили аутокефалију и нисмо постали српска већ пећка. Било је у јурисдикцији наше помесне цркве и Грка, па и Бугара...

Да ли је изгубио душу (а тело?!) онај који је дао аутокефалију нама? 

~

Дођите себи и схватите да је ово тема која се тиче тренутно структуре канонске цркве у Црној Гори а не Мирашеве комби екипе. Тема, коју је о. Зоран поставио спочитава канонској екипи да ради нешто иза леђа осталима у СПЦ. Оптужује их за лицемерство.

Да ли то неко доле ради или не - то не могу знати. Зато се и не мешам у ову тему. Читам, размишљам.

Истина је да је легално формиран Епископски Савет у ЦГ и да је то већ неки вид аутономије. И средства Митрополије се преливају нпр. у никшићко-будимљанску. Тога у СПЦ нигде нема иако би требало да буде јер смо сви једна помесна црква. Нико се у Н. Саду или Бањалуци не пита да ли они у околини Врања имају да преживе, а требало би. Једино доле, у ЦГ, Цетиње помаже и север Ц. Горе, дакле и друге епархије свог Савета. Они боље функционишу него СПЦ. Како-тако се расподељује да свако има.

О овоме би тек озбиљна студија могла да се напише. Свештеник у једном делу Србије има 2.000 евра (негде и 3.000) а у другом 400 евра. А иста смо Црква? Кога лажемо? Зар не могу сви да живе? Или једни треба да помру? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Не разуме да Црква не сме да познаје национално већ да се организује територијално ради бољег функционисања.
Оно што ми је Рисбо покушао да учита не би прошло ни у вртићу. Запаљив је јер не зна шта и како. Не разуме, не осуђујем га али морам да му објасним. Те запаљиве тенденције нас воде у пропаст. Стални калирамо због тога. 
Но, чињеница је да сви мало треба да охладе главе с нацијама. И Грци и Руси, не само ми. Овако ми хладимо а други користе наше хлађење.
И на другој страни бисмо добили у случају давања аутокефалије канонској цркви (никакав Лав Лајовић или Дедеић) у ЦГ тиме што бисмо за неку евентуалну нашу ствар у случају великих сабора имали један глас више. Само треба да играмо мудро. И брзо. Чекање да се неко покаје данас не урађа плодом. 
Brate Leone, rekoste dobrih stvari. Moja briga se odnosi na to da svi Srbima ucitavaju nacionalizam, a pri tome svi gaje dobro svoj. Ako bi bio dogovor da se Crkva pravoslavna organizuje kako ti rece u principu ok, ali da ne bude umesto SPC CPC. Svo iskustvo govori da se ide u tom pravcu. Jednostavno nemamo prava vise na naivnost. Nacija je za mene drugorazredna u ovom slucaju, ali princip pravde je ono sto cini Crkvu (naravno ne samo to). Zarad jednog nacionalizma odricat se dela svoj baroda je kukavicki I nepravedno. U svako slucaju ovo pitanje treba postaviti na novo nase pomesne crkve ali i sire. Iskreno svako dobro.



Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Рисбо рече

Brate Leone, rekoste dobrih stvari. Moja briga se odnosi na to da svi Srbima ucitavaju nacionalizam, a pri tome svi gaje dobro svoj. Ako bi bio dogovor da se Crkva pravoslavna organizuje kako ti rece u principu ok, ali da ne bude umesto SPC CPC. Svo iskustvo govori da se ide u tom pravcu. Jednostavno nemamo prava vise na naivnost. Nacija je za mene drugorazredna u ovom slucaju, ali princip pravde je ono sto cini Crkvu (naravno ne samo to). Zarad jednog nacionalizma odricat se dela svoj baroda je kukavicki I nepravedno. U svako slucaju ovo pitanje treba postaviti na novo nase pomesne crkve ali i sire. Iskreno svako dobro.

У Цркви нема Јудеја ни Грка па тако ни Срба ни Црногораца већ су сви једно. Зато и јесте проблем држати у Српској Цркви некога ко није Србин или се не осећа тако. А и шта ће нам неко коме то смета. Ако ће народу у ЦГ бити боље, ако ће Црква да се боље организује, зашто им не бисмо дали све мирно и лепо? Ако иде ка томе онда треба лепо да се договара. Да се виде и границе и права али и обавезе.

Како ствари стоје, реално је да за десетак година већина у ЦГ почне да се декларише као Црногорци. Онда ће они који се називају Србима бити у мањини. Они би у случају добијања аутокефалије цркве у ЦГ у том случају потпали под њену јурисдикцију што је и нормално. И остали бисмо иста Црква јер смо у јединству, као нпр. и са Русима. То не значи да бисмо се одрекли народа у ЦГ.

Не може Грк у Србији да тражи да му атински Архиепископ доведе попа да служи на грчком. Решава се тако што се служи на језику већине и мирна Бачка. Или се тражи други начин. 

Бесмислено је да у једној држави има 5 јурисдикција а још бемсисленије да неки град има 5 епископа различите јурисдикције. Ради се о глобалном проблему. То мора да се решава. А како да се реши кад Руси вуку за Русе, Срби за Србе и тако редом? Сад и Црногорци за Црногорце. 

А наравно да нико неће да се одрекне свог народа. 

Тако, мислим да, ако ћемо како треба, и у Аустрији и Немачкој треба да постоји помесна црква. Друге су ствари што је у Јерусалиму Грк Патријарх или у Александрији... 

Share this post


Link to post
Share on other sites



Brate Leone, rekoste dobrih stvari. Moja briga se odnosi na to da svi Srbima ucitavaju nacionalizam, a pri tome svi gaje dobro svoj. Ako bi bio dogovor da se Crkva pravoslavna organizuje kako ti rece u principu ok, ali da ne bude umesto SPC CPC. Svo iskustvo govori da se ide u tom pravcu. Jednostavno nemamo prava vise na naivnost. Nacija je za mene drugorazredna u ovom slucaju, ali princip pravde je ono sto cini Crkvu (naravno ne samo to). Zarad jednog nacionalizma odricati se dela svoj naroda je kukavicki i nepravedno. U svako slucaju pitanja koja si ti naveo treba postaviti na nivu nase pomesne crkve ali i sire. Iskreno svako dobro.



Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију





Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
У Цркви нема Јудеја ни Грка па тако ни Срба ни Црногораца већ су сви једно. Зато и јесте проблем држати у Српској Цркви некога ко није Србин или се не осећа тако. А и шта ће нам неко коме то смета. Ако ће народу у ЦГ бити боље, ако ће Црква да се боље организује, зашто им не бисмо дали све мирно и лепо? Ако иде ка томе онда треба лепо да се договара. Да се виде и границе и права али и обавезе.
Како ствари стоје, реално је да за десетак година већина у ЦГ почне да се декларише као Црногорци. Онда ће они који се називају Србима бити у мањини. Они би у случају добијања аутокефалије цркве у ЦГ у том случају потпали под њену јурисдикцију што је и нормално. И остали бисмо иста Црква јер смо у јединству, као нпр. и са Русима. То не значи да бисмо се одрекли народа у ЦГ.
Не може Грк у Србији да тражи да му атински Архиепископ доведе попа да служи на грчком. Решава се тако што се служи на језику већине и мирна Бачка. Или се тражи други начин. 
Бесмислено је да у једној држави има 5 јурисдикција а још бемсисленије да неки град има 5 епископа различите јурисдикције. Ради се о глобалном проблему. То мора да се решава. А како да се реши кад Руси вуку за Русе, Срби за Србе и тако редом? Сад и Црногорци за Црногорце. 
А наравно да нико неће да се одрекне свог народа. 
Тако, мислим да, ако ћемо како треба, и у Аустрији и Немачкој треба да постоји помесна црква. Друге су ствари што је у Јерусалиму Грк Патријарх или у Александрији... 
To je ok, ali u uslovima kad je jedan narod totalno diskriminisan Crkva treba ustati protiv te diskriminacije. Sta ako vecina u Crkvi u Crnoj Gori nece autonomiju. Sta mi onda tj. sada treba da radimo. Cini mi se da kazemo Srbima u Crnoj Gori postanite Crnogorci i bice svima lakse. Ljude ne postaju druge nacije prirodno nego pod pritiskom i nedostatkom nase solidarnosti.

Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, ana čarnojević рече

a to slaganje Fanara i Rusa oko Crne Gore tako jednostavno i lepo...

Нема никаквог слагања, ти не умеш да читаш текстове.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Guest ага пије млеко
      Од Guest ага пије млеко,
      Мени се јако свиђају ПОСЛАНИЦЕ и често се враћам на њих,због практичних савета за духовни живот. Затим волим ПСАЛМЕ, ПРЕЧЕ СОЛОМОНОВЕ, ПРЕМУДРОСТИ СОЛОМОНОВЕ, ПРОПОВЕДНИКА.
      ДЕЛА АПОСТОЛСКА су ми узбудљива и као да ми спадају у жанр романа, због свих перипетија кроз којих пролази главни актер истих св. ап. Павле........
      Док СВЕТО ЕВАНЂЕЉЕ је већ класика и свакодневна насушна потреба....

    • Од Логос,
      Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима.     Као што сте могли да уочите из наслова мога излагања вашој ћу љубави изложити неколико речи о светости из перспективе Православља, а на основу 1. Петрове посланице да су хришћани род изабрани, народ свети који је позван да објављује τας αρετάς, дела или врлине, како стоји у српском преводу, Онога који нас дозва из таме, a са основним циљем да подсетим да је светост коначна афирмација вечног постојања човека као непоновљиве личности, па самим тим и коначна потврда његове другачијности што би могао и требало да буде важан елемент у екуменском дијалогу.   Реч о светости је неисцрпна и непресушна и ја се нећу трудити да обухватим све аспекте овог појма. Задржаћу се на само одређеним њеним карактеристикама, како су оне разумеване у прошлости, а како данас, са жељом да потражим одговор на дилему изражену у наслову једног скорашњег зборника о светости, који гласи Светост, једна заборављена визија. Овако интригантан наслов изазива читав низ питања, попут: Шта је светост? Ко су свети? Да ли су, и ако да, како је могуће да сами хришћани забораве на светост? Да ли се менталитети постмодерне културе и религиозности директно супротстављају визији и тежњи ка светости?   Значење и развој појма светости   Светост се у хришћанском предању разумева као теоцентричан или, уже, као христоцентричан појам. Она не подразумева људско достигнуће, ма колико да је оно велико већ је искључиво дар Божији у степену личног односа са Личним Богом. У том односу једино што човек може да приложи је слободно отварање ка Богу и слободно прихватање воље Божији, без чега Бог не делује. Ап. Павле каже у 2Тим 1,9 Бог који нас спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена.   Први корак, дакле, који треба да начинимо ка разумевању светости је Светост Божија. Семитску реч кадош Седамдесеторица преводе са άγιος желећи да сачувају њено изворно значење раздвајања, изузимања. Бог је апсолутно различит, апсолутно Други у односу на све створено и чијем постојању се не може наћи паралела у створеном свету. Али, светост Божија није само својство Његове природе јер то онда не би много значило за нас. „Идентитет светости се не налази у супстанцији као таквој, него у Бићу које је слободно од граница сопства – у љубећој и екстатичној Личности“[1], коју ми препознајемо, не на основу Његове моћи и силе која нас потчињава већ на основу кенотичке љубави према човеку.   Хришћанско предање као врхунац ове љубави види установљење Цркве којој је глава сам оваплоћени и васкрсли Син Божији из кога и она црпи своју светост. Тај епитет срећемо у најстаријим крштењским исповедањима вере, да би у Никео-Цариградском символу њему следовали и епитети апостолска, католичанска и једна.   Да се не бисмо сувише бавили општим местима, прећи ћу одмах на прву чињеницу коју желим да истакнем разматрајући питање извора светости, како Цркве тако и њених чланова. Православна теологија 20. века је од стране многих окарактерисана као евхаристијска јер је у Светој Евхаристији поново пронашла онај древни динамизам после неколико векова теолошког преиспитивања, па понекад и лутања. Тако, под Црквом не подразумевамо никакав апстрактни појам већ је то конкретна евхаристијска заједница коју чине конкретни људи са различитим службама у њој и тако сабрани око свог предстојатеља тј. епископа и црпећи свој идентитет од Христа, чине Његово Тело. Тако је свака евхаристијска заједница видљиво Тело Христово[2]. И ово је сада акценат: евхаристијска заједница је есхатолошка заједница. „Есхатолошки идентитет Цркве указује на то да ће последњи догађај свеопштег васкрсења у Христу дати истинито постојање Цркви“[3] , а које ми сада предокушамо у загонетци тј. у икони. Тако се и светост Цркве поистовећује са вечним постојањем, а бити свет, следствено томе, значи „вечно постојати у заједници са Христом“[4].     Речју, оно што желим да нагласим у вези са светошћу је њен есхатолошки карактер који се у историји манифестује учешћем у Светој евхаристији која и јесте сам извор светости. Само тако можемо да разумемо речи светиње светима непосредно пред свето причешће у Литургијама Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, а затим из, на пр. Дидахија (2. век?) „ако је ко свет, нека приступи, а ко није нека се покаје“[5]. Овакав садржај светост има у новозаветној литератури, а посебно код ап. Павла.    Нови садржаји у схватању светости   Историја није стала на овом почетном разумевању мерила светости кроз учешће у Св. евхаристији. У даљој историји можемо пратити својеврсни развој схватања тог појма. Он је, генерално, имао тенденцију сужавања од свих ка некима али и просторног померања из света у пустињу, из парохијске цркве у манастир, из лађе цркве у олтар и на чему бих желео, у наставку, да се више задржим.   После епохе гоњења је тај назив приписиван мученицима и исповедницима, а још касније и после гоњења, другим упокојеним хришћанима који су на различите начине, а нарочито подвигом пројавили евхаристијско-агапијски хришћански етос. Овакво сужавање појма још увек није спорно, али када црквено тело у некој тачки историјског кретања почиње да заборавља евхаристијски тј. есхатолошки свој идентитет онда се неизбежно окреће ка историји, ка моралном животу и натприродним поступцима. И то је, мање више, и данас већинско разумевање светости. Свети су над-људи, изузетно чистог моралног живота најчешће праћеног и натприродним даровима. Међутим, како сам већ рекао, поред овог садржинског померања десило се током историје и просторно померање појма светости од наоса ка олтару или боље речено, од лаоса према клиру.   Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија – од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати.   9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће:   Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе …[6]   Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења – да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног те као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку[7]. Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве. Коначна афирмација те теорије се десила онда када су дарови на рукоположењу почели да се схватају као индивидуални посед рукоположеног и нису више, превасходно, ствар заједнице.   Крајње последице ове теорије никада нису, а засигурно никада и неће бити прихваћене у Православној Цркви. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот.   Прва последица је терминолошке природе. Чланове Цркве који нису рукоположени се најчешће у словенским црквама називају мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани - световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ, али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље да идемо, могли бисмо рећи на основу ове терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али, и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве.   Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивања и сл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Иако у Православној Цркви епископ или презвитер не може сам да служи Св. евхаристију, тј. евхаристије нема без сабрања народа Божијег, ипак лаици у Цркви постају најчешће само корисници сакралних добара које „производе“ свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима. Теолози 20. века су и на Истоку и на Западу много мастила потрошили и труда уложили не би ли повратили достојанство и харизматску природу лаичке службе. Резултати тих напора нису занемарљиви.   Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али, не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4,12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само катихумени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити, бар теоретски, институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4,11-12). Целокупна структура Цркве[8] се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве[9], напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење[10], не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме.   Сумирајући овај еклисиолошко - историјски део излагања желим да поновим две чињенице које сам пошао да акцентирам у вези са светошћу. Прва је да она има есхатолошки карактер и друга, да је светост догађај заједнице одн. евхаристијске заједнице, а не индивидуални посед.     У наставку бих желео да поново кроз ове две карактеристике размотримо савремену религиозност у оквирима Православне цркве у Србији као традиционалне цркве на тим просторима, а што није невезано са ситуацијом у осталим традиционалним европским црквама. Потражићу одговор на питање да ли савремени религијски менталитети доприносе утемељењу хришћанског живота и јеванђелске вере, а посебно како се односе према светости.   Светост и савремени религијски менталитети   Сва социолошка истраживања спроведена у Србији од деведеситих година па надаље показују изузетно повећање процента самодекларисане религиозности. Да бих показао размере те промене искористићу резултате како последњег емпиријског истраживања из 2013. године које је спровела група истраживача на челу са др Мирком Благојевићем, а на репрезентативном узорку од 1056 студената треће године и то 854 са државних и 202 са приватних универзитета у Србији тако и она најранија проф. Драгољуба Ђорђевића из Ниша.   Проф. Драгољуб Ђорђевић је 1982. године спровео у доминантно православном, нишком региону истраживање религиозности становништва и закључио да је процес секуларизације на православно хомогеном простору пустио дубоке корене и узео највише маха у односу на све остале конфесионалне просторе. Неки видови религиозне свести и религиозне праксе су, према Ђорђевићевим истраживањима, дошли до ишчезнућа[11]. До сличних резултата је поменути професор дошао и 1985. године овог пута истражујући религиозност нишких студената. Упоредимо сада резултате до којих је дошао Благојевић 2013. са резултатима Ђорђевића из 1985. године. Подсећамо да су и једно и друго истраживање рађени на специфичном узорку студентске популације. Изнећемо само оне податке који су потребни за нашу анализу.   Према индикатору конфесионалне идентификације студенти се као православни изјашњавају 2013. у проценту од 79,1, а 1985. – 65,6%. Према личној религијској самодекларацији, дакле као религиозни и припадници традиционалне верске заједнице 2013. – 55,8%; 1985. – 2,9%; као религиозан и не припада ни једној верској заједници 2013. – 11,4%, за 1985. немамо податак; као нерелигиозни 2013. – 6,9%; 1985. – 51,2%; као убеђени атеиста 2013. – 5,6%; 1985. – 29,7%. Дакле, 2013. је 69,2% религиозних студената наспрам 2,9% 1985. и 18% нерелигиозних 2013. наспрам 80,9% 1985. године[12]. Резултати истраживања Хришћанског културног центра из 2010. године на узорку опште популације од 1219 испитаника су показали сличне проценте: 67, 3% верује да Бог постоји и 20,4% да постоји нека врста силе која може бити Бог[13].   И само на основу ових података може се, чини ми се, с правом подржати десекуларизацијска теорија јер су људи не само у српском друштву, већ и широм Европе, а нарочито широм света, религиозни у врло високом проценту.   За српско друштво се, такође, може закључити да се „данас православно хомогено српско подручје више не може препознати као подручје у коме су обреди актуелне религијске природе изузетно еродирани а становници у „бегу“ од религије и цркве“[14].   Међутим, уколико се погледају и други индикатори, попут религијске праксе, познавања основа вере и сл. слика се драстично мења а што нам и сопствено искусно говори. Поменућу само један резултат истраживања религијске праксе испитаника. Студенти у истраживању из 2013. године бар једном месечно учествују у литургији у проценту од 9,2, неколико пута годишње 35,7% и никада 51% [15]; општа популација 2010. године 17,1% бар једном месечно, неколико пута годишње 40,9% и никада 42%[16].   Овако велика разлика у процентима између самодекларисано религиозних испитаника и оних који редовно учествују у литургијском животу је очигледан знак да треба да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Он је оправдан уколико као параметар узмемо стање из 1985. кад истраживања показују проценат од 0,3% учествовања студентске популације у литургијском животу бар једном месечно[17], али не и генерално. Ово нас подсећа да треба да се вратимо анализи религијске ренесансе са хришћанске тачке гледишта.   Као полазна тачка треба да нам послужи констатација да самодекларисана религиозност и хришћанска вера нису исто. Та се чињеница често занемарује у црквеним круговима када из најразличитијих друштвених, обично не и из еклисиолошких разлога покушавамо да због сопственог друштвеног потврђивања а понекад и самозадовољства, тријумфалистички истакнемо овај аргумент високог процента религијске и конфесионалне самодекларације. Данашња постмодернистичка религиозност у својој ренесанси не значи повратак на традиционално, у Цркви утемељено и живљено хришћанство. Она „nosi u sebi svašta, a katkada baš ništa zajedničkoga s autentičnim kršćanskim iskustvom stvarnosti“[18].   Основне теме и веровања постмодерне религиозности „готово нечујно и несвесно умеју да се споје и са хришћанским веровањима и са научним дискурсом тако да Ново доба, по много чему, постаје невидљива религија коју појединци суочени са тегобом и тескобом живота у технолошкој ери, нехотице интериоризују као врсту могућег спасења у беспућу у коме се налазе. Нехотице, јер многи постулати Новог доба могу да се открију код оних који верују да су правоверни хришћани, као и код оних који су уверени да уопште не верују“[19]     Нова религиозност је стање свести, менталитет савременог човека који се формира и шири, пре свега, средствима масовне комуникације градећи и ширећи једну глобалну мрежу и то кроз омиљене теме попут личне среће, индивидуалног успеха, здравља подигнутог на ниво светости, младости, лепоте и много весеља и уживања у животу. Једном речју „čovek postmoderne je erotično neutaživ u svojoj narcističkoj žeđi za vlastitom ispunjenošću i ostvarenjem“[20]. Тако се, на крају, намеће закључак да је религиозност постмодерне у својој главној струји, заправо религијски индивидуализам у коме лични елемент искуства нарцисоидног типа односи превагу над свим осталим без икаквог додатног критеријума у процени тог искуства. Кад говоримо о личној срећи као врховном идеалу онда је јасно да се она мора остварити hic et nunc, а не одложено, а посебно не у есхатону. Тако бисмо, на крају, могли да закључимо да менталитет савремене религиозности не доприноси реафирмацији светости као животног циља и идеала већ је, напротив, својом утемељеношћу на историји и биолошкој човековој ипостаси заправо противник јеванђелске визије светости што додатно компликује пастирску делатност традиционалних цркава у којима није потпуно јасна граница између Цркве и света и у којима носиоци савремених религијских менталитета нису људи споља већ они који себе најчешће сматрају члановима Цркве.   Закључна разматрања   Преовлађујуће схватање светости већ дуго времена почива на одређеној врсти елитизма, да Свети Дух преображава и посвећује само одређене појединце због њихових изузетних заслуга. Да је светитељ онај који има „моћ“ и беспрекорну моралну чистоћу. Тако се формира један светитељски стереотип у виду усамљеног подвижника који комуницира са Господом у неком пустињском окружењу. Као што можемо да приметимо ни овакво схватање се не ослања на есхатологију, а поготову не на евхаристијску заједницу.     Закључујући, могу још једном да истакнем да сам овим излагањем желео да подсетим да светост никако не сме да буде заборављена визија, али са својим новозаветним карактеристикама - да је она есхатолошке природе и да „подразумева стварност заједнице, и то communion sanctorum. „Светитељ је односни (релациони) појам“[21]. Светост се у свом новозаветном значењу пројављује као испуњење крштењских завета кроз активно и потпуно учешће у Светој евхаристији где су хришћани род изабрани, народ свети и тек онда ми који смо по природи створени и несвети, „земљани судови“, објављујемо врлине Божије тј. Његову Светост.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Аутор у раду анализира претераности у разумевању садржаја црквених служби које су се кроз историју најчешће манифестовале као клерикализам као један пол и лаицизам као његова супротност. Почињући од клерикализма указује се на различите облике које је он задобијао током историје, попут политичког, друштвеног и културалног клерикализма. Акценат у анализи аутор ставља на разматрање клерикализма у црквеној заједници видећи његове почетке и узроке у ткз. теорији о посвећењу која се на различите начине испољавала у црквеном животу Западне и Источне Цркве. Прва последица ове теорије је промена термина лаик у смислу члана народа Божијег у мирјанин у смислу онога који је од света. Друга последица је мања или већа пасивизација лаика у црквеном животу. Разрешење проблема аутор види у реактуализацији предањске еклисиологије која поистовећује службу и дарове Духа Светог те тако не раздваја институционалну од харизматске структуре Цркве. У последњем делу се разматрају последице лаицизмана црквени живот као реакције на претерани клерикализам.     У западној теологији се од Реформације до данас, више пута дешавало „откриће“ лаика. Најпре је сама Реформација оштро увела тај проблем у жижу интересовања, а после више векова је нешто слично учинио и Други Ватикански концил, да нагласим само ове две тачке кулминирања поменутог проблема у оквирима западне теологије, иако је он у различитим облицима и различитом интензитету присутан више векова све до данас.   Православна теологија тој теми није придавала толики значај. Међутим, оно што се није десило у теологији, десило се у црквеној пракси, а посебно у области црквене управе. Новија законодавства помесних православних цркава додељују, као својеврсну реакцију и одговор на проблематику западне теологије, прилично места лаицима и тако је „било неминовно да се појави несклад између црквене праксе и богословског учења. Црквена пракса се нашла без богословске заснованости, а богословско учење не одговара црквеној пракси.“ (Афанасјев, 2001, стр. 5).   Циљ овог рада је да указивањем и анализом претераности у разумевању служби у Цркви, а коју репрезентују појмови клерикализам и лаицизам као два супротна пола, дођемо до уравнотеженог, еклисиолошки оправданог садржаја и смисла појма служби.   1. КЛЕРИКАЛИЗАМ   Сам појам клерикализам као и његова супротност антиклерикализам су често у употреби али не увек са истим садржајем, а који опет, није тако лако одредити у свом историјском, друштвеном и теолошком контексту, уз свест о разликама између Истока и Запада такође у историјској, друштвеној и црквеној реалности. Као и сваки „изам“ он означава одређену идеолошку апсолутизацију, најчешће и девијацију, те тако поприма негативну конотацију.   Најопштије говорећи под клерикализмом подразумевамо превласт клира у Цркви и друштву. Противлерикализам је релативно лакше одредити јер он представља суштинску карактеристику првобитног грађанског либерализма и епохе просвећености, и тако је, у неку руку, уграђен у саме темеље модерности. Пошто он, међутим, није предмет наше анализе враћам се клерикализму и његовим појавним облицима.   2. КЛЕРИКАЛИЗАМ У ДРУШТВУ   Утицај клира у друштву се у много јаснијим формама и репрезентативније јавља на Западу него на Истоку, тако да на хришћанском Западу можемо да говоримо историјски о три облика клерикализма: привредном, политичком и културном (Mardešić, 2003).   Привредни се развио у периоду феудализма који је клирике учинио поседницима великих имања од којих су они добијали приходе. На Истоку су у овом периоду манастири, а не појединци, имали велике поседе, али којима су, свакако, управљали клирици па је у обе варијанте клир био један од стубова феудалне привреде. Са нестанком феудалног поретка нестао је и овај облик средњовековног клерикализма.   Политички клерикализам одређујемо као велику световну моћ свештенства у предмодерним друштвима. Црква је у њима заузимала централно место формирајући светоназоре појединаца и пресудно утичући на све сфере како личног тако и државног живота. Давањем легитимитета и сакрализацијом друштвене моћи она је обезбеђивала себи политичност и конкретну световну моћ, било директно што је био чешћи случај на Западу, било индиректно, блискошћу, а у новијој историји чак и потпуном потчињеношћу носиоцима власти, што је био чешћи случај на Истоку. Овај облик је нестао или управо нестаје са нестанком традиционалних друштава, а раздвајањем Цркве и државе, демократизацијом друштва, а пре свега престанком потребе да политичка моћ има сакрални извор и легитимитет. На власт се у модерним друштвима долази вољом народа израженом на демократским изборима, а не милошћу Божијом.   Под културним клерикализмом подразумевамо културну и образовну надмоћ клира која је вековима била уобичајена појава свих друштава. Најобразованији, а у појединим периодима и једини писмени слој друштва су били клирици. Овај облик клерикализма нестаје увођење општег и обавезног образовања. Знање постаје приступачно свима, а елитизам је строго лично, а не више сталешко достигнуће (Mardešić, 2003, стр. 129).   Како су у историји настајали, тако су са временом и развојем модерности сви ови друштвени облици клерикализма и нестајали да бисмо данас, тешко могли говорити о било каквој превласти клира у јавној сфери. Модерност је разградила све друштвене механизме који су у прошлости клиру обезбеђивали превласт у друштву и зато је апсолутно неутемељен став о на пр. новој клерикализацији српског друштва који се понекад чује у јавности.   Закључујући тему о облицима друштвене клерикализације, погледајмо како је изгледао током друге половине 19. и прве 20. века последњи покушај Римокатоличке цркве да се избори са модерношћу и сачува утицај клира на друштвени живот. Како Црква више није могла да се поистовети са светом који ју је окруживао и који је бивао све више секуларизован, а понекад и непријатељски расположен, сама Црква је покушала да формира идеално друштво (societasperfecta) које је унутар себе „удвостручавало“ свет. Како каже Altermatt могло се онда догодити да се неки католик:   … роди у католичкој болници, да од дечијег вртића до универзитета похађа католичке школе, да поред тога чита католичке часописе и новине, да касније изабира кандидате католичке странке и да у бројним католичким удружењима учествује као активан члан. Исто тако није било необично да се исти тај католик истовремено осигура у неком католичком социјалном уреду за случај несреће и болести и да свој новац чува у католичкој штедионици… Тиме је католичко под-друштво појединцу католику пружало нешто попут резервне домовине. (Greshake, 2010, стр. 210)   Друга половина 20. века је распршила све наде да је тако нешто могуће али и пожељно.   3. КЛЕРИКАЛИЗАМ У ЦРКВИ   Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија — од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати.   9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће:   Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе … (Свештени канони Цркве, 2005, стр. 235)   Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења — да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног и као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку (Свештени канони Цркве, 2005, стр. 236). Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења, је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве.   На Западу је ово схватање кулминирало одлукама Тридентског сабора у 16. веку о немогућности рашчињења клирика. Као олакшавајућу околност треба да имамо на уму историјске околности, антиреформацијски дух овог сабора и покушај поновног успостављања пољуљаног ауторитета клира пред реформацијским лаицизмом. Овим се одлукама потпуно успоставља паралела између крштења и рукоположења — као што нико не може бити „раскрштен“ тако се и једном рукоположени више не може вратити у ред лаика.   Већ на први поглед је јасно да овакав став никада није, а засигурно никада и неће бити прихваћен у Православној Цркви. Свештени канони за веће преступе клирика и те како предвиђају рашчињење и повратак у службу лаика, и то без изузетка и увек истим редом — епископ, презвитер, ђакон. Из овога можемо да закључимо да, за разлику од Запада, на Истоку теорија о посвећењу никада није постала преовлађујуће, да не кажемо званично, теолошко учење. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот.   Прва последица је терминологија. Чланове Цркве који нису рукоположени најчешће називамо мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани — световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље желели да карикирамо ствари, могли бисмо рећи на основу терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве.   Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивањаисл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Занимљива је још једна разлика између Западног и Источног искуства. На Истоку епископ или презвитер не може сам да служи евхаристију, она подразумева сабрање Народа Божијег, што на Западу није случај. Правно валидну литургију може сам самцит да служи канонски свештеник. Па ипак, и на Истоку лаици у Цркви постају само корисници сакралних добара које производе свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима.   Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4, 12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само оглашени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4, 11–12). Целокупна структура Цркве2 се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве (Афанасјев, 2001, стр. 17 и даље), напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење (Афанасјев, 2001, стр. 26), не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме. Последице оваквог предањског става је да се служба лаика, за коју су они рукоположени крштењем, испољава у области свештенодејства где они саслужују својим предстојатељима.   4. ЛАИЦИЗАМ У ЦРКВИ   И поред мање или веће пасивизације лаика током историје, свест о потреби њиховог активног учешћа у животу Цркве никада није нестала из свести Цркве. Тако је пасивизација у једној области наметнула активирање лаика у другој области, а то је црквена управа. Већина каноничара традиционалног усмерења сматра да је то област у којој ангажовање лаика треба да буде максимално. Људска логика, а свакако и дух времена и тенденције демократизације друштва које утичу на Цркву, су овде доследне и јасне. Сакрално је за непосвећене недоступно, а профаним не треба да се баве посвећени. Сваком своје — посвећенима сакрално, световњацима профано. Овом логиком су се водила и многа новија црквена законодавства помесних Православних Цркава и широм отворила врата управе лаицимаи то не само да учествују у управи, што је свакако добро и пожељно, већ и да сами управљају. Устав СПЦ из 1931. године који је још на снази, на нивоу парохије подразумева два ентитета — парохију као богослужбену заједницуна чијем је челу парох и црквену општину као административну заједницу на чијем је челу лаик, директно долазећи тако у контрадикцију са канонским предањем које не познаје овај дуализам и који у пракси зна да изазове оштре сукобе. Овакав лаицизам који личи на протестантско разумевање Цркве је реакција на претерани клерикализам који обично приписујемо Римокатоличкој цркви. Питамо се има ли ту места за Православље или смо ми православни осуђени да лавирамо између ова два пола заступајући час једно, а час друго становиште?   Решење проблема се не може наћи у људској логици. Људска логика каже да и у Цркви као и у свим другим колективима, постоје различити интереси. Службе управо изражавају те различите сталешке интересе за које свако треба да се бори, по могућству цивилизовано у демократској процедури. Та се логика манифестовала у многим свештеничким или лаичким удружењима током 20. века.   Решење проблема се налази у поновном откривању воље Божије. Ми у Цркву нисмо ушли да бисмо спроводили своју вољу или задовољавали сопствене интересе. У Цркви може да постоји само „интерес“ Божији којем смо ми активни сарадници и не смеју да постоје супротстављени сталешки интереси. Свако у Цркви дела на основу и у оквиру своје службе јер је то воља Божија и баш за ту појединачну службу је сваки од нас добио дарове Духа Светога као дар а не на основу сопствених заслуга. Проблем да лаици управљају Црквом или лаицизација црквеног живота се састоји у томе што лаици не поседују дарове Духа Светог за управљање Црквом. Служба управе тј. пастирска служба је део епископске службе зашта он рукоположењем задобија дарове, а зашта, опет, лаици немају дарове. Следовање вољи Божијој израженој кроз различите службе представља услов доброг функционисања Тела Христовог.     Као закључак, могу да кажем да ако као верујући људи који исповедају веру у Цркву, заиста желимо Њен напредак, онда се наш први и одлучујући корак састоји у поновном откривању значења, а пре свега садржаја појединих служби да бисмо могли у пракси да избегнемо обе крајности у њиховом разумевању како клерикализам тако и лаицизам.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Вукашин,
      Kaze Kirilo da ne postoji episkopski savet za Ameriku, tj. da nije formiran od SPC, vec postoji savet za Severnu i Juznu Ameriku.
      Ovi su jos doneli i ustav tog 'americkog saveta' bez Mitrofana i Kirila.
      Videcemo sta kazu iz BG. Da li je sa blagoslovom sinoda radjeno, ili ne?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...