Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 минута, Рисбо рече

Brate Leone, rekoste dobrih stvari. Moja briga se odnosi na to da svi Srbima ucitavaju nacionalizam, a pri tome svi gaje dobro svoj. Ako bi bio dogovor da se Crkva pravoslavna organizuje kako ti rece u principu ok, ali da ne bude umesto SPC CPC. Svo iskustvo govori da se ide u tom pravcu. Jednostavno nemamo prava vise na naivnost. Nacija je za mene drugorazredna u ovom slucaju, ali princip pravde je ono sto cini Crkvu (naravno ne samo to). Zarad jednog nacionalizma odricat se dela svoj baroda je kukavicki I nepravedno. U svako slucaju ovo pitanje treba postaviti na novo nase pomesne crkve ali i sire. Iskreno svako dobro.

У Цркви нема Јудеја ни Грка па тако ни Срба ни Црногораца већ су сви једно. Зато и јесте проблем држати у Српској Цркви некога ко није Србин или се не осећа тако. А и шта ће нам неко коме то смета. Ако ће народу у ЦГ бити боље, ако ће Црква да се боље организује, зашто им не бисмо дали све мирно и лепо? Ако иде ка томе онда треба лепо да се договара. Да се виде и границе и права али и обавезе.

Како ствари стоје, реално је да за десетак година већина у ЦГ почне да се декларише као Црногорци. Онда ће они који се називају Србима бити у мањини. Они би у случају добијања аутокефалије цркве у ЦГ у том случају потпали под њену јурисдикцију што је и нормално. И остали бисмо иста Црква јер смо у јединству, као нпр. и са Русима. То не значи да бисмо се одрекли народа у ЦГ.

Не може Грк у Србији да тражи да му атински Архиепископ доведе попа да служи на грчком. Решава се тако што се служи на језику већине и мирна Бачка. Или се тражи други начин. 

Бесмислено је да у једној држави има 5 јурисдикција а још бемсисленије да неки град има 5 епископа различите јурисдикције. Ради се о глобалном проблему. То мора да се решава. А како да се реши кад Руси вуку за Русе, Срби за Србе и тако редом? Сад и Црногорци за Црногорце. 

А наравно да нико неће да се одрекне свог народа. 

Тако, мислим да, ако ћемо како треба, и у Аустрији и Немачкој треба да постоји помесна црква. Друге су ствари што је у Јерусалиму Грк Патријарх или у Александрији... 

Share this post


Link to post
Share on other sites



Brate Leone, rekoste dobrih stvari. Moja briga se odnosi na to da svi Srbima ucitavaju nacionalizam, a pri tome svi gaje dobro svoj. Ako bi bio dogovor da se Crkva pravoslavna organizuje kako ti rece u principu ok, ali da ne bude umesto SPC CPC. Svo iskustvo govori da se ide u tom pravcu. Jednostavno nemamo prava vise na naivnost. Nacija je za mene drugorazredna u ovom slucaju, ali princip pravde je ono sto cini Crkvu (naravno ne samo to). Zarad jednog nacionalizma odricati se dela svoj naroda je kukavicki i nepravedno. U svako slucaju pitanja koja si ti naveo treba postaviti na nivu nase pomesne crkve ali i sire. Iskreno svako dobro.



Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију





Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
У Цркви нема Јудеја ни Грка па тако ни Срба ни Црногораца већ су сви једно. Зато и јесте проблем држати у Српској Цркви некога ко није Србин или се не осећа тако. А и шта ће нам неко коме то смета. Ако ће народу у ЦГ бити боље, ако ће Црква да се боље организује, зашто им не бисмо дали све мирно и лепо? Ако иде ка томе онда треба лепо да се договара. Да се виде и границе и права али и обавезе.
Како ствари стоје, реално је да за десетак година већина у ЦГ почне да се декларише као Црногорци. Онда ће они који се називају Србима бити у мањини. Они би у случају добијања аутокефалије цркве у ЦГ у том случају потпали под њену јурисдикцију што је и нормално. И остали бисмо иста Црква јер смо у јединству, као нпр. и са Русима. То не значи да бисмо се одрекли народа у ЦГ.
Не може Грк у Србији да тражи да му атински Архиепископ доведе попа да служи на грчком. Решава се тако што се служи на језику већине и мирна Бачка. Или се тражи други начин. 
Бесмислено је да у једној држави има 5 јурисдикција а још бемсисленије да неки град има 5 епископа различите јурисдикције. Ради се о глобалном проблему. То мора да се решава. А како да се реши кад Руси вуку за Русе, Срби за Србе и тако редом? Сад и Црногорци за Црногорце. 
А наравно да нико неће да се одрекне свог народа. 
Тако, мислим да, ако ћемо како треба, и у Аустрији и Немачкој треба да постоји помесна црква. Друге су ствари што је у Јерусалиму Грк Патријарх или у Александрији... 
To je ok, ali u uslovima kad je jedan narod totalno diskriminisan Crkva treba ustati protiv te diskriminacije. Sta ako vecina u Crkvi u Crnoj Gori nece autonomiju. Sta mi onda tj. sada treba da radimo. Cini mi se da kazemo Srbima u Crnoj Gori postanite Crnogorci i bice svima lakse. Ljude ne postaju druge nacije prirodno nego pod pritiskom i nedostatkom nase solidarnosti.

Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, ana čarnojević рече

a to slaganje Fanara i Rusa oko Crne Gore tako jednostavno i lepo...

Нема никаквог слагања, ти не умеш да читаш текстове.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, feeble рече

Gledao sam na preskoke ovu emisiju sa Milom, tesko gledati jer voditelj je 5x iritantniji od Mila. Elem, likuju sto se SPC ne oglasava oko pisma Barta Amfilohiju, kao nije bas uobicajeno da pismo stize u mitropoliju umesto u patrijarsiju i to zaobilazenje Beograda isticu sa zadovoljstvom

Линкуј ми је. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Sloboda7 рече

@Арман свака част!

На пр...Сабор у Пг, ко год је био могао је да се увери да су све Владике само за јединство са СПЦ, никаква "шуровања" са Милом, бродови, авиони, камиони...

Да, халуцинирамо...

пре 7 часа, ana čarnojević рече

psihula?

dobro, ne provalim iz prve ali me ne vozaš dugo. drago mi je da si svratio/la

Психуља је:))) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Goran Likić рече

 

A ovi patetični hrišćani sa foruma, koji to sve danas pravdaju, nosiće teret krivice koji ne mogu podneti ali će kao i svi licemeri krivicu svaljivati na nekog drugog, na Đurovića na primer. 

OMG

neki hriscani su pateticni a nije pateticno reci da ce biti nekakve krivice koju neko nece podneti (u jbt od ovoga moze da se rikne) i u to nepodnosenje krivice svaliti je na O Zorana. Pa velicanstveno!

ti si the Godfather, takvi dva mozgovi ne postoje puta dva.. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Леон Професионалац рече

 

Но, оно што ми смета је константно замајавање, лов у мутном, лаж и уопште лицемерство најгоре врсте. Игра престола, борба за престо... 

 

Leone slazem se sa svim stvarima koje ste pisali. samo mi jedno recite...kao svestenik..

da li Vi mislite da Mitropolit Amfilohije Radovic u ovim svojim godinama i posle zivota koji je bio kakav je bio i koji je na zalasku misli o tome da Gospodu kad dodje prinese nekakav presto?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Леон Професионалац рече

Стамбол се шири преко наших леђа. 

E da je samo Stambol u pitanju, kamo lepe srece! Ovde se namece kontrola preko Stambola iz nekih drugih centara moci, nastavlja se razbijanje, shvatili su sta je jezgro ( stavili i kontextualizovali bolesne ambicije jedne grupe ljudi ) i krenuli preko Ukrajine ( iskoristili pogodan momenat ), sada je pogodan momenat na nekim drugim prostorima ( konkretno nasim )...pa ce se u dogledno vreme ici dalje...u pitanju su geo - politicke igre moci, nama se potura prica, ljudi se po obicaju lako primaju, jer ne mogu ( odnosno nece ) da poveruju da je istina, radi se o jednoj perfidnoj kolektivnoj manipulaciji...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Леон Професионалац рече

У Цркви нема Јудеја ни Грка па тако ни Срба ни Црногораца већ су сви једно. Зато и јесте проблем држати у Српској Цркви некога ко није Србин или се не осећа тако. А и шта ће нам неко коме то смета.

Onda je on mozda zarazen etnofiletizmom ako nece da ide u Srpsku Crkvu. Ja da zivim u Rumuniji ne bi mi palo na pamet da ne idem u RPC. Kod nas ima pokoji prekrsteni Madjar i dolaze kod nas u crkvu i nemaju nikakvih problema.

 

пре 5 часа, Леон Професионалац рече

Ако ће народу у ЦГ бити боље, ако ће Црква да се боље организује, зашто им не бисмо дали све мирно и лепо? Ако иде ка томе онда треба лепо да се договара. Да се виде и границе и права али и обавезе.

Како ствари стоје, реално је да за десетак година већина у ЦГ почне да се декларише као Црногорци. Онда ће они који се називају Србима бити у мањини. Они би у случају добијања аутокефалије цркве у ЦГ у том случају потпали под њену јурисдикцију што је и нормално. И остали бисмо иста Црква јер смо у јединству, као нпр. и са Русима. То не значи да бисмо се одрекли народа у ЦГ.

Ovo je pitanje sta ce biti bolje. Crnogorci su nastali kao nacija dekretom i pod pritiskom komunista i sad Mila. Kad Milo nestane, mozda ponovo budu Srbi pa im ne smeta SPC. A na kraju krajeva, verujem da ima i sada onih koji se izjasnjavaju kao Crnogorci a dolaze u nase crkve u CG. Problem je nacin kako je nastala nacija odvajanjem od Srba, ubacivanjem neke mrznje koja ne bi smela da postoji i na toj osnovi crkva nece biti zdrava. Nece Srbi koji su tamo to, a ni svi Crnogorci mozda to ne traze.

Elem, u vezi ovoga

пре 6 часа, Леон Професионалац рече

Вама очито није добро! Ја не живим у ЦГ. Мало сте се пре грејали. Или сте ме помешали или ме убеђујете да сам неко како Ви желите. 

postoji misljenje da si ti Velibor Dzomic posto je to neko jednom rekao, pa sad neki i dalje mislimo tako.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Леон Професионалац рече

Како ствари стоје, реално је да за десетак година већина у ЦГ почне да се декларише као Црногорци. Онда ће они који се називају Србима бити у мањини. Они би у случају добијања аутокефалије цркве у ЦГ у том случају потпали под њену јурисдикцију што је и нормално. И остали бисмо иста Црква јер смо у јединству, као нпр. и са Русима. То не значи да бисмо се одрекли народа у ЦГ.

Иако се слажем да у Цркви не би требало да све буде структурисано у националним оквирима, не слажем се да је питање националног опредељивања без икакве везе са духовним животом. Црногорски идентитет је и у оквиру Српства увек био јак и постоји читав дијапазон идентитета православаца у Црној Гори на том прелазу од крајњег Црногорства према потпуном Српству. Међутим, црногорски национални идентитет који се не разуме као еволуција једног дела српства већ је по својој природи антисрпски (а није могућа неутрална позиција) несумњиво има грешну основу и не може егзистирати у Христовој цркви. Тако да црква у Црној Гори на овај или онај начин мора остати интегрални део Пећке патријаршије. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Проблем је што инжењеринг идентитета бивших Срба јесте антиидентитет, заснован против српског идентитета. Када такви траже аутокефалију, потребно је поступити одговорно и препустити суд саборном православљу. Да ли ће Дух Свети урадити овако или онако, треба омогућити да се то види.

Због људских безакоња биће сукоба и страдања. Нико није безгрешан, свако треба да се промени. Ја као Србин желео бих да СПЦ почне да се моли за непријатеље и оне који нас гоне и убијају, да то буде служба свакодневна, да се залажемо за спасење оних који нас мрзе и уништавају. Али са друге стране да се наоружамо као Јевреји и да штитимо народ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

М. Амфилохију је већ понуђено, план сигурно постоји. Изгледа да Ђукановић предлогом закона пушта пробне балоне да би испитао јавност (вероватно по нечијим упутствима). Притисак на наше епископе у ЦГ ће бити све јачи да се укључе у стварање ЦПЦ.

https://rs.sputniknews.com/amp/vesti/201907121120350155-djukanovic-mitropolija-crnogorsko-primorska-da-bude-deo-autokeflane-crnogorske-crkve/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Празник Светог Амфилохија иконијског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски, Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије, прославља као свој имендан. Поводом имендана високопреосвећеног Владике, доносимо овај прилог.    Вашој пажњи препоручујемо:    Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!   Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан!   Житије Светог Амфилохија Иконијског     Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.   Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије.   Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је   магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године.   Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.   Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године.   Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски.   Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас.   Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне   Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.   На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем.   Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.   Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире.   Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија.   У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања.   На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.   Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха.   По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире.   Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.   У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.   За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској.
        Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др.   Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу.   Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела:   „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику.   У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима.   У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас.   Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда.       Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико, на многаја љета!
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Крај пучиста на ПБФ
       
      Јелена Тасић 05. децембра 2019. објави текст – Пред данашњу седницу Наставно-научног већа Православног богословског факултета УБ – са бомбастичним насловом, али не више у индикативу, како је научила, него са несигурношћу, у кондиционалу, или, још боље, у оптативу: Ректорат блокирао избор новог декана?
      Одмах да одговорим: Није. Таксативно ћу навести о чему сам обавештен:
      За декана је изабран др Зоран Ранковић са 22 гласа.
      Др Радомир Поповић је имао 4 гласа.
      Др Игњатије Мидић је добио 1 глас.
      Један је био суздржан, један неважећи.
      Извор вели: За Игњатија је гласала Јелена Касапис; за Радомира он сам, док би 3 остала гласа била вероватно од др Александра Ђаковца, др Здравка Јовановића, мада се може мислити и на др Радета Кисића или др Златка Матића.
      Седници нису присуствовали: Игњатије Мидић, Владан Перишић, Родољуб Кубат, Драгомир Сандо, Предраг Драгутиновић, Вукашин Милићевић и Андреј Јефтић.
      Како смо знали и пре седнице, ова група, која није дошла, је желела да изврши бојкот седнице, јер су у делиричним фантазмагоријама умишљали да могу да онемогуће кворум. Звали су друге професоре не би ли их врбовали и ишли су да се сретну са њима. Најбитнији агитатор у томе је био Кубат, док су Перишић и Шијаковић првенствено тражили подршке на БУ.
      Кубат, кога је Иринеј Буловић, као и добар део ових одметнутих, довео на ПБФ и омогућио му смештај гратис, је објавио темпирани интервју у Нину, где је поновио тлапње како ПБФ није основала СПЦ (она је суоснивач), како је Савет овог факултета нелегалан итд. Тасићка помиње како је «Ректорат УБ јуче је званично обавестио управу ПБФ да је Савет овог факултета нелегалан. То практично значи да чланови овог тела из редова ПБФ морају поново да се бирају и то пре гласања за кандидата за новог декана, чији избор Савет потврђује, незванично сазнаје Данас из универзитетских кругова». У томе је била уплетена и ректорка БУ Иванка Поповић, која је упозорила је управу ПБФ о «могућој нелегалности његовог Савета». Проблем је што је ректор превазишла своја овлашћења, а шаље незаведена писма, као што је и овај мој текст који нема никакве правне вредности.
      Да све ово није тужно, било би жалосно, а сам епископ Игњатије Мидић је потписао предлог новог Устава СПЦ где се вели у члану 187: «Предавања и остале наставне и ваннаставне активности на Православним богословским факултетима, средњим богословским и другим школама морају бити у сагласности са учењем Православне Цркве. Свети Синод поставља и разрешава наставнике средњих богословских и других школа, а изабраним наставницима Православних богословских факултета и других високих црквенопросветних установа даје и ускраћује благослов за извођење наставе (missio canonica)». Питам Тасићку и Кубата: Кад се то Игњатије обратио на путу за Дамаск кад је могао овакав гнусни члан да потпише?
      Кубат пак вели: missio canonica својствена је римокатолицима, показујући тиме да је потпуна незналица у овим стварима, јер је још Ориген у 3. веку добио књигу распусну.
      Тасићки да потврдим и то што је чула да је тачно. Наиме, «Влада Србије јуче је, као оснивач ПБФ... именовала своје представнике у Савету ове високошколске установе. Академик Коста Чавошки није реизабран, а осам владиних представника у Савету ПБФ су, како је Данасу речено у Немањиној 11: владика бачки Иринеј (Буловић), академик Љубодраг Димић, Стаменко Шушак, Биљана Пејовић, Марко Никлић, Владимир Рогановић, Јован Мирић и Драган Протић».
      Овиме је чачкање мечке завршено.
       
      Зоран Ђуровић
      Рим, 05.12.2019

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Крај пучиста на ПБФ
       
      Јелена Тасић 05. децембра 2019. објави текст – Пред данашњу седницу Наставно-научног већа Православног богословског факултета УБ – са бомбастичним насловом, али не више у индикативу, како је научила, него са несигурношћу, у кондиционалу, или, још боље, у оптативу: Ректорат блокирао избор новог декана?
      Одмах да одговорим: Није. Таксативно ћу навести о чему сам обавештен:
      За декана је изабран др Зоран Ранковић са 22 гласа.
      Др Радомир Поповић је имао 4 гласа.
      Др Игњатије Мидић је добио 1 глас.
      Један је био суздржан, један неважећи.
      Извор вели: За Игњатија је гласала Јелена Касапис; за Радомира он сам, док би 3 остала гласа била вероватно од др Александра Ђаковца, др Здравка Јовановића, мада се може мислити и на др Радета Кисића или др Златка Матића.
      Седници нису присуствовали: Игњатије Мидић, Владан Перишић, Родољуб Кубат, Драгомир Сандо, Предраг Драгутиновић, Вукашин Милићевић и Андреј Јефтић.
      Како смо знали и пре седнице, ова група, која није дошла, је желела да изврши бојкот седнице, јер су у делиричним фантазмагоријама умишљали да могу да онемогуће кворум. Звали су друге професоре не би ли их врбовали и ишли су да се сретну са њима. Најбитнији агитатор у томе је био Кубат, док су Перишић и Шијаковић првенствено тражили подршке на БУ.
      Кубат, кога је Иринеј Буловић, као и добар део ових одметнутих, довео на ПБФ и омогућио му смештај гратис, је објавио темпирани интервју у Нину, где је поновио тлапње како ПБФ није основала СПЦ (она је суоснивач), како је Савет овог факултета нелегалан итд. Тасићка помиње како је «Ректорат УБ јуче је званично обавестио управу ПБФ да је Савет овог факултета нелегалан. То практично значи да чланови овог тела из редова ПБФ морају поново да се бирају и то пре гласања за кандидата за новог декана, чији избор Савет потврђује, незванично сазнаје Данас из универзитетских кругова». У томе је била уплетена и ректорка БУ Иванка Поповић, која је упозорила је управу ПБФ о «могућој нелегалности његовог Савета». Проблем је што је ректор превазишла своја овлашћења, а шаље незаведена писма, као што је и овај мој текст који нема никакве правне вредности.
      Да све ово није тужно, било би жалосно, а сам епископ Игњатије Мидић је потписао предлог новог Устава СПЦ где се вели у члану 187: «Предавања и остале наставне и ваннаставне активности на Православним богословским факултетима, средњим богословским и другим школама морају бити у сагласности са учењем Православне Цркве. Свети Синод поставља и разрешава наставнике средњих богословских и других школа, а изабраним наставницима Православних богословских факултета и других високих црквенопросветних установа даје и ускраћује благослов за извођење наставе (missio canonica)». Питам Тасићку и Кубата: Кад се то Игњатије обратио на путу за Дамаск кад је могао овакав гнусни члан да потпише?
      Кубат пак вели: missio canonica својствена је римокатолицима, показујући тиме да је потпуна незналица у овим стварима, јер је још Ориген у 3. веку добио књигу распусну.
      Тасићки да потврдим и то што је чула да је тачно. Наиме, «Влада Србије јуче је, као оснивач ПБФ... именовала своје представнике у Савету ове високошколске установе. Академик Коста Чавошки није реизабран, а осам владиних представника у Савету ПБФ су, како је Данасу речено у Немањиној 11: владика бачки Иринеј (Буловић), академик Љубодраг Димић, Стаменко Шушак, Биљана Пејовић, Марко Никлић, Владимир Рогановић, Јован Мирић и Драган Протић».
      Овиме је чачкање мечке завршено.
       
      Зоран Ђуровић
      Рим, 05.12.2019

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...