Jump to content

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему


Препоручена порука

1 hour ago, Арман рече

Јеси и ти неки профи тумач текстова као зЛоки?

 

Издајете се за образованог, онда, спрам тога, ред је да бар владате правописом, бар оним најосновнијим, зар не? 

У светлу тога, 2. лице заповедног начина свршеног глагола ПОПИТИ не може да гласи ПОПИ (колико год дуго И било на крају речи).

Прилично једноставно. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 707
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Не знам за остале али уопште немам проблем са тим да Црква у ЦГ добије неку врсту аутономије. Јасно је да све и иде ка томе. Шта је Епископски Савет уопште? Па то је помесна црква у малом. Мали Синод.

Пошто сам прозван да не испадне да ћутим.. Слажем се са идејом да је писмо писано у Цетињу, а дорађено на Фанару. Зато сам у осталом и објавио своја два писма. Сад видимо да се Грци хватају за св

Ја бих највише волео да ми, који над свим овим, од јесенас када су дошли егзарси у Украјину, дрхтимо и страхујемо и које плаши ово са Максимом и Амфилохијем и овим ћутањем, испаднемо будале и да све к

Постоване слике

Mozda sam postao paranoik pod uticajem oca Zokija, ali u besedi mitropolita stosta zanimljivo.

https://svetigora.com/petrovdan-u-cetinjskom-manastiru/

1:11 Sveti Petar Cetinjski - "crnogorski prosvetitelj"
28:02 O nepotrebnim raspravama da li je crkva srpska ili crnogorska, vec je crkva bozija.
29:50 Onda kako ocekuje od cetinjskih glavara da zajedno obnove crkvu (misli se na gradjevinu).

Ja cu pripisati ove zamerke svom etnofiletizmu, ali opet skepticima bih preporucio da poslusaju ovo. Jednostavno, nekako mi zvuci kao da je pod velikim uticajem Bartovog okeana ljubavi.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Украјински расколник потврдио да је са митрополитом Амфилохијем разговарао три и по сата у Цетињском манастиру

12. јула 2019.
 
Screenshot_23-696x446.jpg

 

Архиепископ Евстатиј Зорја дао је интервју за „Укрінформ”. О својој посети Амфилохију казао:

„Митрополит [Епифаниј Думенко, поглавар ПЦУ – прим.а] ми је наложио да писмо однесем црногорскоме митрополиту Српске православне цркве. И ја сам ступио у контакт са овим митрополитом и врло брзо ми је заказан састанак: писао сам у суботу [22. јуна], а речено ми је да ме већ у у уторак [25. јуна] митрополит Амфилохија може примити. Синод ПЦУ је заседао у понедељак [24. јуна], а увече сам био у авиону да пренесем ово писмо и сретнем се с митрополитом Амфилохијем.

У црквеноме окружењу, митрополит Амфилохије је познати јерарх, посебно познат у Руској цркви, један је од најутицајнијих у јерархији Српске цркве. Он је дубоко образована особа, некада је студирао у Риму с будућим патријархом Вартоломејем, течно говори руски и грчки, можда и неки други језик, не знам; говорили смо на рускоме, али знам сигурно да течно говори и грчки.

Суштина мога пута је уверавање да смо ми, као Украјинска црква, добили одговарајући статус од Васељенскога Патријарха, да комуницирамо само с оним црквама које комуницирају с Васељенским Патријархом, а с другима не комуницирамо. Знамо да у Црној Гори постоји питање њихове аутокефалности, коју Српска црква не прихвата, али присталице аутокефалности се позивају на своју прошлост и садашње украјинско искуство.

Ситуација се развила на такав начин да смо за Српску цркву требали да будемо сведок нашега званичнога става, односно да ли се придржавамо правила и норми које су прописане за комуникацију између помесних православних цркава. И ми смо посведочили да се тога придржавамо и писмом [митрополита Епифанија].

Митрополит Амфилохије ме је примио и имао сам дугачак и смислен разговор с њим – три и по сата – чија је суштина била да православље има јединство, да не треба продубљивати поделе и да морамо тражити начине да имамо јединство”.

На питање да ли је Амфилохије инсистирао на јединству ПЦУ под „канонским Онуфријем”, тј. под епархијом Руске цркве у Украјини (УПЦ-МП), Евстратиј је рекао:

„Био је веома дипломатичан, мек, али упорно је понављао, изнова и изнова, да би требали имати дијалог с митрополитом Онуфријем. Kазао сам митрополиту Амфилохију да смо спремни на дијалог… Такође сам му рекао: ‘Владико, рекли сте ми у суботу да ме можете примити у уторак – и ја сам дошао’. Чим буде такав конструктивни одговор Москве – а не у стилу ‘покајте се, вратите се Руској цркви’ – дакле, кад буде позитиван сигнал о спремности за смислен дијалог, ми смо за њега отворени. Из оваквих личних контаката, чак и с онима који су, благо речено, скептични према питању украјинске аутокефалије, могуће је кренути напред”.

https://www.ukrinform.ua/rubric-society/2736017-zora-zustrivsa-iz-cornogorskim-mitropolitom.html

 

 

https://patriot.co.rs/ukrajinski-raskolnik-potvrdio-da-je-sa-mitropolitom-amfilohijem-razgovarao-tri-i-po-sata-u-cetinjskom-manastiru/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Од 28:30 Милачић баш разложно говори као политичар, о Цариграду и актуелним питањима.

Занимљиво је да га амфилохијевци не шљиве ни два посто (колико ја контам, можда грешим), а човек се толико упрегао да буде Србин.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Шта ће сад черногорци? Испостави се и да је ово о посети, о чему је Ава писао, тачно. МЦП је јуначки мучала. 

https://www.antenam.net/drustvo/126291-ukrajinski-raskolnik-potvrdio-sa-amfilohijem-razgovarao-tri-i-po-sata-u-cetinjskom-manastiru

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Док Лохи прима украјинске расколнике, светогорци, који су под Вартоломејем, то одбијају: 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још један доказ да је Ава говорио добро. Ђукановић напокон прича да са Лохијем може аутокефалија: https://www.antenam.net/ziva-istina/126326-djukanovic-crna-gora-ce-imati-autokefalnu-crkvu-svi-su-dobrodosli

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 34 минута, Zoran Đurović рече

Још један доказ да је Ава говорио добро. Ђукановић напокон прича да са Лохијем може аутокефалија: https://www.antenam.net/ziva-istina/126326-djukanovic-crna-gora-ce-imati-autokefalnu-crkvu-svi-su-dobrodosli

То каже Ђукановић након Вартоломејевог писма. А исто тако каже да ће објединити обе цркве да њихови службеници заједнички пружају "услуге". Дакле, Амфилохије је испланирао да са Мирашем, лепим Бојаном и Лавом Лајовићем дели трон 

ЛОЛ

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Панарет рече

То каже Ђукановић након Вартоломејевог писма. А исто тако каже да ће објединити обе цркве да њихови службеници заједнички пружају "услуге". Дакле, Амфилохије је испланирао да са Мирашем, лепим Бојаном и Лавом Лајовићем дели трон

Ништа не разумеш. Прича се доводи крају, и са присаједињењем Лохију мирашевих без Мираша биће и вук сит и овце на броју. И све испада како сам написао још у првом тексту. Ако је неко и сада слепац, жа ми га је. Уствари, и није, јер да није толики слепац, Бог га и не би препустио слепилу. Ђукановић и Радовић вас вадају као младе мајмуне. Само уживајте.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Zoran Đurović рече

Ништа не разумеш. Прича се доводи крају, и са присаједињењем Лохију мирашевих без Мираша биће и вук сит и овце на броју. И све испада како сам написао још у првом тексту. Ако је неко и сада слепац, жа ми га је. Уствари, и није, јер да није толики слепац, Бог га и не би препустио слепилу. Ђукановић и Радовић вас вадају као младе мајмуне. Само уживајте.  

Ти не разумеш да то што желиш да прикажеш као Амфилохијево јудинско чињење или уопште није спорно или се не дешава. 

Уосталом, ако у тој цркви (мислим на СПЦ у ЦГ) нема монаха, лаика, свештеника, епископа, теолога са дигнитетом који би проказали митрополита, ако у тој цркви нема Духа Истине да лупи пљуску издајницима вере, нема светих људи, искрених хришћана, него су сви омађијани "Лохијем" (што је немогуће без греха који им је потпуно изјео мозак) онда нек се и одвоје, нек им је благословено, шта ће Христовој цркви таква грана, што би рекао митрополит за овакве попут мене - таква се одсеца и у огањ баца, као она која не доноси рода! 

Међутим, наравно да није о томе реч...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Predsjednik Crne Gore poručio

Đukanović: Crna Gora će imati autokefalnu Crkvu, svi su dobrodošli!

Neupitno pravo aktuelne Crne Gore je da krene u operaciju obnove autokefalne Crnogorske crkve i nesumnjivo će je imati, poručuje predsjednik Crne Gore Milo Đukanović, dodajući da je to pitanje otvoreno u pravo vrijeme. 
Objavljeno: 12. 07. 2019 - 19:23Đukanovic: Crna Gora ce imati autokefalnu Crkvu, svi su dobrodosli!
 

Autor: 
Izvor: Antena M

Činjenice mogu i moraju pobijediti spekulacije, kazao je Đukanović u "Živoj istini".

"Pitanje je samo dobre organizacije i istrajnosti onih koji raspolažu faktima, a vjerujem da smo pokazali takav kapacitet", kaže predsjednik dodajući da treba imati jasnu strategiju i strpljenje.

"Nijesmo ni državu obnovili za godinu dana, nećemo ni autokefalnu crkvu obnoviti za godinu dana. Potrebno je napraviti jasnu strategiju, mislim da su svi argumenti na našoj strani. Nemam dilemu kakav će biti ishod ove borbe- Crna Gora će nesumnjivo imati svoju autokefalnu Pravoslavnu crkvu", kazao je predsjednik.

Priču o produbljivanju podjela naziva manipulacijama koje zamagljuju suštinu i vlastitu odgovornost za duboku podijeljenost pravoslavnog bića Crne Gore.

Cilje je, kaže, da se obezbijedi jedinstvo u Crnoj Gori i poziva Mitropoliju crnogorsku-primorsku da bude dio rješenja.

"Inspiracija za otvaranje ove teme je pokušaj pomirenja. Epilog ne vidim tako što ćemo sada na spram prakse SPC u CG formirati Crnogorsku pravoslavnu crkvu iz koje će Crnogorci protjerivati Srbe, a podjele se nastaviti. Moja politička motivacija je jasna - da pomognem da izađemo iz stanja dubokog raskola unutar pravoslavnog bića Crne Gore. Iz tog projekta ni najmanje ne isključujem ni Crnogorsko primorsku mitropoliju ni druge eparhije SPC u CG ni njihovo sveštenstvo. Vrata su im otvorena da budu dio ovog rješenja a ne da ostanu tradicionalno dio problema", kazao je Đukanović.

Predsjednik smatra da bi formiranje Pravoslavne crkve Crne Gore bez nacionalnog predznaka okončalo podijeljenost pravoslavnih vjernika.

"Koja će široko otvoriti vrata za sve vjerujuće ljude pravoslavne vjeroispovijesti i koja će svima koji su do sada službovali  u ovoj ili onoj crkvi otvoriti mogućnost da svoje usuluge, iskustvo i znanje stave u funkciju da se ta crkva razvije i postane važan oslonac dalje društvene kohezije u Crnoj Gori", kazao je predsjednik Crne Gore, dodajući da nema ataka na srpske nacionalne interese.

Država je, ipak, kako kaže, pokazala višak tolerancije kada su posrijedi Rumija i krstionica u Tivtu.

U Đukanovićev kabinet prije nekoliko dana konačno je stiglo Vartolomejevo pismo.

 

"Ono se pojavilo 3. jula u našoj ambasadi u Ankari. Vaseljenska patrijaršija je odabrala taj put, na njemu je žig pošte Turske od 1. jula. To dosta govori i o njegovom sadržaju", kazao je Đukanović, dodajući da seu neobične okolnosti pod kojima je došlo.

Pozabaviće se, kaže, sadržajem pisma.

"I naravno da računam na nužnost komunikacije sa Vaseljenskom patrijaršijom. Neki preliminarni koraci su preduzeti, konkretniji još ne, ne žurim...", kazao je Đukanović i dodao: "mnogo je tonova u pismu koji me upućuju na zaključak da je osmišljeno u Crnoj Gori". 

Zvaničan poziv iz Srbije za razgovore nije stigao, kaže Đukanović. 

"Oficijelnih poziva nema. Bilo je u usmenim razgovorima takvih ideja, ne dalje od toga.

Nažalost ponavljanje tih ideja je bilo praćeno permanentnim pogoršavanjem atmosfere u međudržavnim odnosima i zaista sam upitan da li je ovo trenutak za realizaciju susreta i razgovora na državnom vrhu ili treba malo preispitati ovu praksu od nekoliko posljednjih mjeseci i pokušati normalizovati odnose koji se raspiruju i stvoriti uslove da se na tim susretima može konstruktivnije razgovarati o saradnji", kazao je on. 

Predsjednik Crne Gore u emisiji "Živa istina" govorio je i o tome da li se povlači sa mjesta lidera DPS-a, opozicionom zahtjevu za formiranje prelazne Vlade, šta misli o retorici koja podsjeća na devedesete, kada bi moglo doći do susreta sa Vučićem...

https://portalanalitika.me/clanak/339754/dukanovic-crna-gora-ce-imati-autokefalnu-crkvu-svi-su-dobrodosli

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, Панарет рече

Уосталом, ако у тој цркви (мислим на СПЦ у ЦГ) нема монаха, лаика, свештеника, епископа, теолога са дигнитетом који би проказали митрополита, ако у тој цркви нема Духа Истине да лупи пљуску издајницима вере, нема светих људи, искрених хришћана, него су сви омађијани "Лохијем" (што је немогуће без греха који им је потпуно изјео мозак) онда нек се и одвоје, нек им је благословено, шта ће Христовој цркви таква грана, што би рекао митрополит за овакве попут мене - таква се одсеца и у огањ баца, као она која не доноси рода! 

Не заноси се као муда у кривину. Теби мозак не ради баш најбоље. Не памтиш пример Илије, а у ЦГ ако би неко сада нешто се супроставио Лохију отишла би му глава. И јесте омађијани. Не живите више ви него Лохи у вама. 

Са друге стране, за тебе би било боље да сам ја у праву а не Лохи, јер тада не би могао ничему да се надаш. И теби се прицјепио Лохи вирус.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Inace, sta ce SPC ako Crnogorci stvarno odrade autokefaliju sa Vaseljenskom? Srbi u CG ce biti dovedeni pred svrsen cin i nece imati izbor a da li SPC ima kakvog manevra da to spreci?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, ana čarnojević рече

okej ali ti za SNS imas toliko ociglednih stvari da tu dileme nema sta je po sredi. ovde imas jedno saopstenje, dva pisma, tri posete i Mila koji prica bajke...

zasto cinjenicu da imamo Mitropolita koji u vrlo delikatnoj situaciji ima podrsku posvadjanih i Rusa i Fanara za svoju Mitropoliju i SPC celu gledamo kao na indikator da postoji nekakvo muljanje? meni je to za postovanje. ja sam nekako ponosna na tog coveka. zar to nije veliki autoritet? zar nemas osecaj da je to tacka u kojoj su se posvadjana braca bar za trenutak pomirila i slozila? to je malo?

 

 

Бојим се да ће то муљање и благонаклоно гледање на то муљање да нам дође са дебелом каматом. Како рече један светац парафразирам где је све једноставно тамо је Бог, а где је компликовано ђаво.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      НОВИ БРОЈ "ПРАВОСЛАВЉА" - НОВИНА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПОСВЕЋЕН ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г ПОРФИРИЈУ (БР. 1294, 22. ФЕБРУАР 2021. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ)
       
      Приступна беседа Његове Светости Патријарха српског г Порфирија, изговорена на дан устоличења

       
      Нови број новина Српске Патријаршије Православље:
      Изабран је 46. наследник трона Светога Саве, Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021, у Спомен Храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију. Звона на Храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски.
      Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје! Достојан, на многе године!
      ДОСТОЈАН!
      Нови број новина Српске Патријаршије, поред извештаја са избора и устоличења Свјатјејшег Порфирија доноси његов животопис, као и неколико пригодних текстова који представљају досадашње деловање новог српског Првојерарха.
      У новом броју Православља можете читати шта је Патријарх српски Г. Порфирије рекао о Олуји, Косову и Метохији, Србима у Хрватској и Словенији, Православној гимназији у Загребу, о суживоту, дијалогу, екуменизму, прошлогодишњим литијама у Црној Гори, култури сећања, јасеновачким жртвама, релативизацији зла, српско-хрватским односима, кардиналу Степинцу, Цркви у Словенији, скорашњем земљотресу у Хрватској, изграђивању мира и поверења у региону...
      Вашој пажњи препоручујемо и текст Рорија Јеоманса о филму Дара из Јасеновца, као и ауторски текст др Радована Пилиповића о недавно изашлом из штампе Календару Црква....
       
      Извор: Православље
    • Од Zoran Đurović,
      Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
       
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

       
      Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
      Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
      Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
      А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
      Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
      Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
      Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
       
      2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
       
      С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
      Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
      И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
      У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
      У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
      Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
       
      3. Верујући људи и модерно друштво
       
      У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
      Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
      Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
       
      4. Верска и свака друга толеранција
       
      Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
      Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
      Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
      Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
      Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
      И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
      У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
      По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
       
      5. Друга страна проблема
       
      Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
      У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
      На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...