Jump to content
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      О празнику Рођења Пресвете Богородице кога света Црква молитвено прославља у суботу 21.септембра, разговарали смо са оцем Зораном Филиповићем, старешином храма Светог Николаја Мирликијског.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима.      Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру.   Веронаука и парохијски катихизис   Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве.   Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима.   Савремени друштвени контекст   Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност.   Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност.   Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став.   Друштво знања или друштво вредности?   Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим.   Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства.   Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности.   Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију.   Неке од вредности савременог друштва   Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не?   Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности.   Карактеристике савремене религиозности   Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима.   Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став.   Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља.   Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве.   Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота.   Васпитање за хришћанске вредности   Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја.   Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета.   Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију.   Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију.     У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће.   *Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.     Ово је искуство са којим ћемо се, вероватно, сви сложити. Свако је од нас бар једном у животу био у прилици да попут Христа завапи „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио“. И можда све ово не би ни морало да буде интересантно за нас, да у овом својеврсном слављењу зла не учествују и хришћани. И међу њима се с времена на време, а тренутно интензивније, шири у виду различитих књига и дискова (попут „Дигиталног анђела“, разноврсних апокалиптичких „прочанстава“, знака звери 666) страх од зла и најава скорашњих „страшних“ догађаја. Прориче се шта ће се збити и који су „сигурни“ знаци тих догађаја. Ђаво, а не Бог, постаје свудаприсутан и види се чак и тамо где га заправо нема. С правом зато можемо поставити низ питања проистеклих из овакве ситуације : да ли су оваква схватања аутентично хришћанска? Да ли је страх основно хришћанско осећање? Где је колевка зла и где оно обитава?   Друштвене промене, такозвани процес транзиције који живимо, је све, само не површан процес. Он не захвата само површину нашег друштва док дубљи слојеви остају нетакнути и спокојни. Напротив, он као вихор захвата све, па и дубине људског срца. Старо нестаје, ново се тек помаља и за њега не знамо хоће ли бити боље или горе од претходног. То се исто дешава и верујућим људима који нису имуни на друштвена догађања. Тренутке несигурности, друштвених мена и криза није лако живети. Потребно је у општој несигурности негде наћи упориште, у бури пронаћи мирну луку. Међутим, многи у таквим ситуацијама нису спремни за дубље, суштинскије трагање већ посежу за најједноставнијим решењима, за најјефтинијим а наизглед делотворним лековима. Један од таквих „лекова“ је кроз целу људску историју био религијски и сваки други дуализам. Он пружа најлакше тумачење друштвених догађаја у сигурности знања где је добро а где зло, ради умирења људског срца. Стварност се посматра кроз супротстављене појмовне парове: Бог - свет, душа – тело, дух – материја, прошлост - садашњост и најзад одлучујуће - ми и они. Ми смо чисти, исправни и на правом путу, а оличење свеколиког зла су они. Ми, спасени, смо на страни Бога, душе, духа, славне прошлости. Они, проклети, су начинили лош избор и на страни су света, тела, материје, безбожне садашњости и зато треба да нестану да би се „наша“ истина пројавила.   Религијски дуализам је на разне начине кроз историју куцао на врата Цркве - у виду гностицизма, манихејства, иконоборства, богумилства итд. Када му није успевало да на велика врата уђе у Цркву он је мирно и стрпљиво чекао времена криза и на мала врата уплашених људских срца ступао на сцену увек у виду доброг и злог божанства. А када се зло обоготвори оно заиста у очима присталица, заправо пре бих рекао жртава оваквог схватања, поприма „божанску“ снагу и размере.   На основу ових тврдњи можемо сада покушати да дамо одговор на постављена питања. Религијски дуализам, најпре, нема никакве везе са аутентичним хришћанством. Дуалисти, и прошли и садашњи и будући, никада неће схватити оваплоћење Христово и то да Он постаде један од нас и са нама поживе. За религијски дуализам ово је немогућа синтеза и апсолутно неприхватљив став тако да, заправо, дуалисти, једноставно нису способни да поверују у Христа, ма шта они мислили. Они можда могу да говоре о неком добром божанству, творцу, демијургу, али о оваплоћеном Христу апсолутно не.   Религијски дуализам сеје страх и страхом се храни, свесно или несвесно га промовишући у основно религијско осећање. Верујући људи су људи који се плаше зла. Овај дуалистички аксиом и генерално вера проистекла и храњена страхом се обично завршава екстремизмом у блажем случају, а у горој и крајњој варијанти она иде и корак даље, ка насиљу и активној борби за уништење планетарног зла и то је фундаментализам схваћен као вера у стању рата. „Ко сеје страх пре или касније ће пожњети насиље“ (Ж. Мардешић).   Религијски дуализам је усмерен како на историјске друштвене формације, тако и на конкретне групе људи или појединце. Зле историјске формације (глобалистичке, капиталистичке, комунистичке, екуменистичке итд.) и сви који их, по мишљењу дуалиста, на било који начин подржавају треба да у огњу нестану да би се истина пројавила. Без пораза једне нема славе друге. Зато су дуалисти најчешће бољи антиглобалисти, антикомунисти, антикапиталисти, антиекуменисти, него добри хришћани. Пошто живот посвете борби против некога или нечега они никада не стигну да у животу буду и за некога или нешто. Оно што дуалисти у свом праведничком жару, тешко разумевају је следеће, што уједно и представља одговор на питање о месту обитавања зла:   Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би били бољи хришћани - до саме себе. Добро и Христос су вредности по себи, заправо се поистовећују, и не подразумевају најпре уништење зла у историји да би се пројавили. Наше срце је поприште те борбе и ту аутентични верујући људи воде невидљиву борбу. Нејеванђелско измештање зла из нас у неке друге људе или друштвене формације је пре свега нехришћанско али може бити и друштвено опасно јер води екстремизму и у крајњем случају насиљу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо. До коначне победе Христос нам није рекао да се плашимо већ да се тако и толико светли светлост наша пред људима да они виде наша добра дела и да тако поверују и прославе Оца који је на Небесима.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Поводом текста Бориса Беговића објављеног у дневним новинама Данас под насловом “Енглески џентлмен у Синоду СПЦ”
      https://www.danas.rs/nedelja/engleski-dzentlmen-u-sinodu-spc/
       
       
                  Изостављајући хвалоспеве реторичких (=уметничко-наговарачких) способности аутора да размотримо форму и суштину самог текста.  Аутор у тексту класичним методама адвоката одбране поставља проблематику пред јавност. Представља нам двојицу “актера”, од којих је један “нападач” а други “жртва” - аутор је, подразмева се, адвокат “жртве”. Истина, из текста се не може видети ко је адвоката унајмио, али то је, сложиће се сви (они које аутор успе да обмане), споредна ствар – циљ је право истерати на чистац. А право, и адвокати се слажу, нема много заједничког са правдом. Право је утеривање непослушних у торове правила. Ко је, пак, правила наметнуо и каква су она то је друга проблематика. Но, да кажемо да је аутор здушни заговарач либерализма, а да му је сфера интерсовања прилично широка, што потврђује, делимично, и његов текст. Либерализам има свој историјски развој, али кад га помињем, а и аутор кад га заговара мисионарећи о његовим “благодатима” (све се жртвујући за идеале, без новчаних надокнада – донација(?)) мисли на данашњи либерализам, капиталистички и корпоративни (који поприма обрисе фашизма). Но, о томе ћу нешто касније.
                  Поред “нападача” и “жртве”, у овом “процесу”, ту је и полазиште по принципу: од појединачног ка општем. Зар би могло другачије, када је аутору, у првом реду, важно опште добро – у овом случају Правсолавни богословски факултет (у наставку ПБФ) Универзитета у Београду.
                  Аутор у тексту “бриљира” и износи “несаломиве аргументе”, те претећи последицама сугерише "судском” Већу(?) да се не игра образом, те да ослободи “оптуженог”, у противном остаје само једно – да ПБФ професура скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”, те тамо оснива неки “свој” факултет. А чији ли је сада? Ако би се, хипотетички, поставило питање: ко је “за” (овакве ставове)? - oни који су наговорени умећем наговарања defense lawyer-а би, вероватно, гласно узвикнули: #metoo!
                  Толико о форми овог case-a, пређимо на суштину. О форми ће, дубоко верујем, тек бити речи, јер је наш адвокат тек отворио проблематику. Пошто се овде ради и о секуларним и о црквеним стварима да сагледамо ствар из обе перспективе. “Формално-правно” наш адвокат је унапред добио случај, очекује се само "пресуда” Већа. Верујем да, ако Веће потврди адвокатове закључке, хонорар адвокату неће изостати. Мада, суштински, адвокат је већ одиграо своју улогу, без обзира на епилог, а тиме и заслужио хонорар.
       
                  Да видимо како нас је походио либерализам, овакав каквог га имамо. Негде пред Други светски рат у манастири Жича био је велики народни сабор. У Европи је већ отпочињао рат, а Србија је била у ишчекивању и стрепњи од надолазећих догађаја. У Жичи је столовао велики богослов, европски доктор теологије и философије, епископ Николај Велимировић. Новинари су га опсели након богослужења и обасули питањима. Питали су шта се то дешава у Европи и шта ће бити са Србијом? Није хтео да им одговори ништа конкретно за рат који се приближавао Србији, али је рекао нешто друго, везано за поратна времена – парафразирам: кад прође све ово надолазеће зло, у Србију ће доћи белосветски трговци и мењачи новца, који себе називају демократама. Тада ће све бити на продају осим олтара.
       
                  Не улазећи  у духовне и аналитичке сфере епископа Николаја, тек напомињем да је он до сржи сагледао та надолазећа времена. Да ли као пророк или као аналитичар, мање је важно. Та времена су нас походила од 90-тих година прошлог века на овамо, а данас се испуњава предвиђање епископа Николаја у потпуности – у Србији је све на продају осим олтара. Али какве везе има ово са нашим адвокатом и његовом “бригом” за опште добро? Препустићу да читалац сам закључи детаље, тек да, још једном, кажем да је Борис Беговић, аутор поменутог текста о “енглеском џентлмену”, здушни заговарач либералног капитализма и корпоративности која полако поприма обрисе корпоративног фашизма. И не пропушта прилику да “сугерише” држави Србији да по нормама либерализма “формално-право” не сме да се интервенистички меша у тржиште (=пијацу). Тржиште има своја либерална правила игре, а држава је ту да га сервисира (да намести тезге, лепо уреди пијачни простор и поређа све на њих: народ, факултете,  друштвену имовину, све са осмехом да што више трговаца привуче и буде kind). Држава плаћа нашег адвоката, да би јој он давао “петице” као лошем студенту. Ај, ај, ај “колега-државо”, мало то боље научите и дођите у следећем року! Из којих побуда извире овако свестрано интересовање нашег адвоката од либерал-капитализма до Цркве? Мотив? Ах, да, адвокат је тај који испитује. Није наше да се питамо који су његови мотиви – а олтари још нису приватизовани.
                 Либерализам нам је стигао, сад је по оној “ил' се склони ил' приклони”. Сви су слободни и независни. Је л' ти неко брани да верујеш? Па шта се буниш онда? Иди у свој храм и тамо се моли. Баш то и јесте циљ – сатерати Цркву у храмове, па нека тамо проповеда “своје”. ПБФ није црквени, него универзитетски, а универзитет државни, с тим да је независан од државе, а може држави мало и да “дели петице” ако не буде “добар студент”.
                 
                  Пошто је Правсолавље нападнуто са циљем да се произведе што више раскола и хаоса, то је и Српска Црква на удару. Да поредамо кратко, хронолошки, нека важна дешавања, а закључке препустимо читаоцу.
                  Карл Билт - бивши председник шведске Владе који је без факултетског образовања ушао у највише кругове домаће, а касније светске политике - је поодавно, као гласноговрник надолазећих догађаја, жигосао Православље као једну од највећих опасности западног либералног света. А како је Билт “облагостањио” своју Шведску? Кад се сазнало да је убијен социјалдеомкрата Улоф Палме, у врху Билтове партије се наздрављало од радости. Тада је млади “модерат” био један од јастребова своје партије. Доласком Билта на чело Владе отпочиње рушење тзв. “скандинавског модела”, које траје све до данас. Још тада, крајем 90-тих, Билт се залагао за отварање граница у Шведској. Скандинавски модел је почео да издише оне ноћи када је Улоф Палме испуштао своју душу у наручју  супруге, убијен с леђа као дивљи вепар. Исто онако као Кенеди, као други Кенеди, као Мартин Лутер Кинг...као што је убијана Србија. Непослушни су добијали метак или бомбе. Не, Билт није убица. Он је углађени господин, глобал-политичар, који хода планетом у разним мисијама и кога прати мит о неутралној, демократској Шведској. Мит о држави у служби грађана, коју је понајвише Билтова политика трансформисала у државу у служби тржишта (богаташа). Где се приватизују последње мрвице друштвених добара, силује 7000 жена и деце годишње, бацају ручне бомбе и убија у нарко-клаовима као негда у Чикагу. За време владавине, као непоправљиви мрзитељ Русије, плашио је народ како се у Блатичком мору, тик уз шведску обалу, налазе руске подморнице. Писани су чланци, вођене истраге, а када је резултат постигнут – русофобија као и у осталим балтичким земљама, све је утихоло. Гле чуда, Билт је био пионир и у време када је говорио није се могло назрети, али сада је тамо завидна НАТО армада, а Швеђани праве нуклерана склоништа и анализирају како да се понашају у случају "руске агресије". Баш Русима недостаје земље и пространства, те су “бацили око” на Шведску. Не зна се да ли планирају да окупирају борове и ливаде којих, ваљда, немају довољно, све тамо до Курилских острва, или да поробе Швеђане, онако радне и вредне – да им раде и подигну наталитет. То је “истина” Карла Билта.
                  Управо је тај Билт био први и једини светски политичара који је, јавно, Православље ставио у исту раван са терористичком Исламском државом. Али зашто баш он? Зато, јер њега прати мит о неутралној Шведској, демократској све са “шведским стандардом”. Тиме је лаж веродостојнија човеку на западу. То је реч једног финог демократе, мирног Швеђанина - подразумева се да је веродостојна. Увек се највеће лажу пакују у најпримамљивије “целофане”.
                  Ускоро после Билтовог стављања Православља “на листу терориста” и након што је НАТО ставио под контролу већи део Украјине, одједном(?) су људи из Стјет департмента почели да говоре о украјинској правсолавној цркви. Када је Фанар уплео своје прсте у украјински раскол, одједном(?) је Стејт департмент почео да говори и о Српској Правосалавној Цркви. Тобож, Српска Црква не зна ништа, те зли Руси врше “малигни утицај” на њу, а она пак на српски народ – много вољен од брижног западног либерализма, те треба “љубљене” Србе ослободити утицаја тих злих Руса, а и “испирања мозгова” од стране Српске Православне Цркве, коме ли до свом народу. Опет нас чувају од нас самих.
       
                  Каква "случајност" – истовремено када Стејт департмент "брине бригу" за будућност Срба, из велике "љубави" и жеље за “демократизацијом” тих “варвара”, наш адвокат, одједном(?), се брине за ПБФ. Не само то – па не може бити да би он ишта лоше мислио "својој" Цркви – он брани епископа СПЦ од саме СПЦ. Оне у којој су неки “засели” и глуме неке “џентлмене”, продају маглу. Али, не лези враже – ту је наш адвокат да их “раскринка”, све са “формално-правног” становишта. Или да кажем: са формалног и Правног “становишта”?
                  Никада ниједан професор није одстрањен са Универзитета; није било лажних диплома; плагијата нити ичега што би нашем адвокату запало за академско око – него га сад, одједном(?), “с неба стрела печила”, па подиже свој академски глас из бриге за “академску заједницу”.
                  У време када је у Србији на продају све осим олтара; када су очигледно напада на Православље са циљем продубљивања раскола, наш адвокат нас убећује како он брани епископа наше Цркве од саме Цркве. Не само то, он нас убеђује како брани најважнију црквену високошколску институцију – ПБФ. Погађајте од кога је брани? - подразумева се, од саме Цркве.
                  Јер, господо драга, ако не буде како адвокат каже, онда нека професура на ПБФ-у скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”. Ако не послушате? Guess what comes next. Бомбадоваће нас? Хоће, али не бомбама – већ новим подметачинама и покушајима да створе што више хаоса у нашој Цркви.
       
                  Шта је улога нашег адвоката у свему? Поред што дели “петице” држави, велики заговарач либерализације тржишта, те не-интервнционизма државе на  тржиште, овај пут се залаже за не-интевенционизам Цркве на своју високошколску установу - ПБФ. Defense lawyer  нам је оджао лекцију из liberalization of spirituality.
       
                  Бојати се да  не сазове и - symposion.
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Поводом текста Бориса Беговића објављеног у дневним новинама Данас под насловом “Енглески џентлмен у Синоду СПЦ”
      https://www.danas.rs/nedelja/engleski-dzentlmen-u-sinodu-spc/
       
       
                  Изостављајући хвалоспеве реторичких (=уметничко-наговарачких) способности аутора да размотримо форму и суштину самог текста.  Аутор у тексту класичним методама адвоката одбране поставља проблематику пред јавност. Представља нам двојицу “актера”, од којих је један “нападач” а други “жртва” - аутор је, подразмева се, адвокат “жртве”. Истина, из текста се не може видети ко је адвоката унајмио, али то је, сложиће се сви (они које аутор успе да обмане), споредна ствар – циљ је право истерати на чистац. А право, и адвокати се слажу, нема много заједничког са правдом. Право је утеривање непослушних у торове правила. Ко је, пак, правила наметнуо и каква су она то је друга проблематика. Но, да кажемо да је аутор здушни заговарач либерализма, а да му је сфера интерсовања прилично широка, што потврђује, делимично, и његов текст. Либерализам има свој историјски развој, али кад га помињем, а и аутор кад га заговара мисионарећи о његовим “благодатима” (све се жртвујући за идеале, без новчаних надокнада – донација(?)) мисли на данашњи либерализам, капиталистички и корпоративни (који поприма обрисе фашизма). Но, о томе ћу нешто касније.
                  Поред “нападача” и “жртве”, у овом “процесу”, ту је и полазиште по принципу: од појединачног ка општем. Зар би могло другачије, када је аутору, у првом реду, важно опште добро – у овом случају Правсолавни богословски факултет (у наставку ПБФ) Универзитета у Београду.
                  Аутор у тексту “бриљира” и износи “несаломиве аргументе”, те претећи последицама сугерише "судском” Већу(?) да се не игра образом, те да ослободи “оптуженог”, у противном остаје само једно – да ПБФ професура скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”, те тамо оснива неки “свој” факултет. А чији ли је сада? Ако би се, хипотетички, поставило питање: ко је “за” (овакве ставове)? - oни који су наговорени умећем наговарања defense lawyer-а би, вероватно, гласно узвикнули: #metoo!
                  Толико о форми овог case-a, пређимо на суштину. О форми ће, дубоко верујем, тек бити речи, јер је наш адвокат тек отворио проблематику. Пошто се овде ради и о секуларним и о црквеним стварима да сагледамо ствар из обе перспективе. “Формално-правно” наш адвокат је унапред добио случај, очекује се само "пресуда” Већа. Верујем да, ако Веће потврди адвокатове закључке, хонорар адвокату неће изостати. Мада, суштински, адвокат је већ одиграо своју улогу, без обзира на епилог, а тиме и заслужио хонорар.
       
                  Да видимо како нас је походио либерализам, овакав каквог га имамо. Негде пред Други светски рат у манастири Жича био је велики народни сабор. У Европи је већ отпочињао рат, а Србија је била у ишчекивању и стрепњи од надолазећих догађаја. У Жичи је столовао велики богослов, европски доктор теологије и философије, епископ Николај Велимировић. Новинари су га опсели након богослужења и обасули питањима. Питали су шта се то дешава у Европи и шта ће бити са Србијом? Није хтео да им одговори ништа конкретно за рат који се приближавао Србији, али је рекао нешто друго, везано за поратна времена – парафразирам: кад прође све ово надолазеће зло, у Србију ће доћи белосветски трговци и мењачи новца, који себе називају демократама. Тада ће све бити на продају осим олтара.
       
                  Не улазећи  у духовне и аналитичке сфере епископа Николаја, тек напомињем да је он до сржи сагледао та надолазећа времена. Да ли као пророк или као аналитичар, мање је важно. Та времена су нас походила од 90-тих година прошлог века на овамо, а данас се испуњава предвиђање епископа Николаја у потпуности – у Србији је све на продају осим олтара. Али какве везе има ово са нашим адвокатом и његовом “бригом” за опште добро? Препустићу да читалац сам закључи детаље, тек да, још једном, кажем да је Борис Беговић, аутор поменутог текста о “енглеском џентлмену”, здушни заговарач либералног капитализма и корпоративности која полако поприма обрисе корпоративног фашизма. И не пропушта прилику да “сугерише” држави Србији да по нормама либерализма “формално-право” не сме да се интервенистички меша у тржиште (=пијацу). Тржиште има своја либерална правила игре, а држава је ту да га сервисира (да намести тезге, лепо уреди пијачни простор и поређа све на њих: народ, факултете,  друштвену имовину, све са осмехом да што више трговаца привуче и буде kind). Држава плаћа нашег адвоката, да би јој он давао “петице” као лошем студенту. Ај, ај, ај “колега-државо”, мало то боље научите и дођите у следећем року! Из којих побуда извире овако свестрано интересовање нашег адвоката од либерал-капитализма до Цркве? Мотив? Ах, да, адвокат је тај који испитује. Није наше да се питамо који су његови мотиви – а олтари још нису приватизовани.
                 Либерализам нам је стигао, сад је по оној “ил' се склони ил' приклони”. Сви су слободни и независни. Је л' ти неко брани да верујеш? Па шта се буниш онда? Иди у свој храм и тамо се моли. Баш то и јесте циљ – сатерати Цркву у храмове, па нека тамо проповеда “своје”. ПБФ није црквени, него универзитетски, а универзитет државни, с тим да је независан од државе, а може држави мало и да “дели петице” ако не буде “добар студент”.
                 
                  Пошто је Правсолавље нападнуто са циљем да се произведе што више раскола и хаоса, то је и Српска Црква на удару. Да поредамо кратко, хронолошки, нека важна дешавања, а закључке препустимо читаоцу.
                  Карл Билт - бивши председник шведске Владе који је без факултетског образовања ушао у највише кругове домаће, а касније светске политике - је поодавно, као гласноговрник надолазећих догађаја, жигосао Православље као једну од највећих опасности западног либералног света. А како је Билт “облагостањио” своју Шведску? Кад се сазнало да је убијен социјалдеомкрата Улоф Палме, у врху Билтове партије се наздрављало од радости. Тада је млади “модерат” био један од јастребова своје партије. Доласком Билта на чело Владе отпочиње рушење тзв. “скандинавског модела”, које траје све до данас. Још тада, крајем 90-тих, Билт се залагао за отварање граница у Шведској. Скандинавски модел је почео да издише оне ноћи када је Улоф Палме испуштао своју душу у наручју  супруге, убијен с леђа као дивљи вепар. Исто онако као Кенеди, као други Кенеди, као Мартин Лутер Кинг...као што је убијана Србија. Непослушни су добијали метак или бомбе. Не, Билт није убица. Он је углађени господин, глобал-политичар, који хода планетом у разним мисијама и кога прати мит о неутралној, демократској Шведској. Мит о држави у служби грађана, коју је понајвише Билтова политика трансформисала у државу у служби тржишта (богаташа). Где се приватизују последње мрвице друштвених добара, силује 7000 жена и деце годишње, бацају ручне бомбе и убија у нарко-клаовима као негда у Чикагу. За време владавине, као непоправљиви мрзитељ Русије, плашио је народ како се у Блатичком мору, тик уз шведску обалу, налазе руске подморнице. Писани су чланци, вођене истраге, а када је резултат постигнут – русофобија као и у осталим балтичким земљама, све је утихоло. Гле чуда, Билт је био пионир и у време када је говорио није се могло назрети, али сада је тамо завидна НАТО армада, а Швеђани праве нуклерана склоништа и анализирају како да се понашају у случају "руске агресије". Баш Русима недостаје земље и пространства, те су “бацили око” на Шведску. Не зна се да ли планирају да окупирају борове и ливаде којих, ваљда, немају довољно, све тамо до Курилских острва, или да поробе Швеђане, онако радне и вредне – да им раде и подигну наталитет. То је “истина” Карла Билта.
                  Управо је тај Билт био први и једини светски политичара који је, јавно, Православље ставио у исту раван са терористичком Исламском државом. Али зашто баш он? Зато, јер њега прати мит о неутралној Шведској, демократској све са “шведским стандардом”. Тиме је лаж веродостојнија човеку на западу. То је реч једног финог демократе, мирног Швеђанина - подразумева се да је веродостојна. Увек се највеће лажу пакују у најпримамљивије “целофане”.
                  Ускоро после Билтовог стављања Православља “на листу терориста” и након што је НАТО ставио под контролу већи део Украјине, одједном(?) су људи из Стјет департмента почели да говоре о украјинској правсолавној цркви. Када је Фанар уплео своје прсте у украјински раскол, одједном(?) је Стејт департмент почео да говори и о Српској Правосалавној Цркви. Тобож, Српска Црква не зна ништа, те зли Руси врше “малигни утицај” на њу, а она пак на српски народ – много вољен од брижног западног либерализма, те треба “љубљене” Србе ослободити утицаја тих злих Руса, а и “испирања мозгова” од стране Српске Православне Цркве, коме ли до свом народу. Опет нас чувају од нас самих.
       
                  Каква "случајност" – истовремено када Стејт департмент "брине бригу" за будућност Срба, из велике "љубави" и жеље за “демократизацијом” тих “варвара”, наш адвокат, одједном(?), се брине за ПБФ. Не само то – па не може бити да би он ишта лоше мислио "својој" Цркви – он брани епископа СПЦ од саме СПЦ. Оне у којој су неки “засели” и глуме неке “џентлмене”, продају маглу. Али, не лези враже – ту је наш адвокат да их “раскринка”, све са “формално-правног” становишта. Или да кажем: са формалног и Правног “становишта”?
                  Никада ниједан професор није одстрањен са Универзитета; није било лажних диплома; плагијата нити ичега што би нашем адвокату запало за академско око – него га сад, одједном(?), “с неба стрела печила”, па подиже свој академски глас из бриге за “академску заједницу”.
                  У време када је у Србији на продају све осим олтара; када су очигледно напада на Православље са циљем продубљивања раскола, наш адвокат нас убећује како он брани епископа наше Цркве од саме Цркве. Не само то, он нас убеђује како брани најважнију црквену високошколску институцију – ПБФ. Погађајте од кога је брани? - подразумева се, од саме Цркве.
                  Јер, господо драга, ако не буде како адвокат каже, онда нека професура на ПБФ-у скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”. Ако не послушате? Guess what comes next. Бомбадоваће нас? Хоће, али не бомбама – већ новим подметачинама и покушајима да створе што више хаоса у нашој Цркви.
       
                  Шта је улога нашег адвоката у свему? Поред што дели “петице” држави, велики заговарач либерализације тржишта, те не-интервнционизма државе на  тржиште, овај пут се залаже за не-интевенционизам Цркве на своју високошколску установу - ПБФ. Defense lawyer  нам је оджао лекцију из liberalization of spirituality.
       
                  Бојати се да  не сазове и - symposion.
       

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...