Jump to content

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

 

 

Ових дана смо имали прилике да читамо о кориспонденцијама митрополита Амфилохија са патријархом Вартоломејем[1] и митрополитом Епифанијем украјинским (ПЦУ)[2]. Како је садржај познат, овде бих имао само неке кратке опсервације.

Ово писмо „Вартоломејево“ је вероватно написао Радовић. Издиктирао га на матерњем неком од секретара, онда га неко превео на енглески, послали у Фанар, тамо је мало дорађено и враћено за Црну Гору. Такође, Вартоломеј пише председницима или премијерима других земаља на енглеском. Писмо је сасвим у складу са Вартоломејевим по форми: руком је написано коме се обраћа, онда иде заокружавање тела текста и пируета која улази у сам текст; потпис је аутентичан; нема печата јер је такав протокол. Ако се упореде писма Милу и Зеленском види се да је то то.

TSsSKvR.png 66yyH5B.jpg

 

 

Да је писмо настало на Цетињу види се из неколико индикација:

1) Све теме и чињенице о којима смо више од месец дана читали, помињу се у том писму. Просто је невероватна обавештеност Вартоломејева о томе што пропагира Амфилохије.

2) Откуд Митрополиту писмо Вартоломејево ако је оно упућено Милу? Зашто Вартоломеј исто писмо није послао Патријарху Иринеју? Јасно је да је акција била добро координисана и да је на релацији Фанар-Цетиње-Подгорица. Из унутрашњих извора сазнао сам да је Митрополија Црногорско-Приморска (МЦП) писмо објавила дан после него је исто стигло Милу. Ђукановић је лагао да му писмо није стигло,[3] али кад се размисли то је био смишљени спин да би скинуо сумњу аналитичара који тврде да је овде у питању тројни пакт: Мило-Амфилохије-Вартоломеј. Други рационални мотив овог спина не постоји, јер је сасвим лако утврдити да ли му је писмо стигло или не.

3) Када би Вартоломеј користио нашу латиницу уместо „ћелаве“? Ни енглези је не користе. Одаје их „Miraš Dedeić“. Њима је у ворду послато шта да потпишу. Писах: знали бисмо више кад би радио овај стари черногорски линк:

q6fnOYZ.jpg

Наиме, Амфилохије је побрисао стари сајт да га нико не би могао хватати у речи, а на новом поставља само пробране вести. Но, како се полемика закувала, добили смо и то прво писмо на грчком где је Мираш Дедеић у ћелавој латиници, и то усред грчког текста. Да се неко не би збунио. Прилажем:

XeqONVZ.jpg 3IDcD68.jpg

 

 

Патријарх не користи српску латиницу, јер то видимо и у његовом писму Влади Бучковском, где је латиница ћелава.[4]

4) Избачено је из писма од 2000 г., где је писало црногорско-приморска, па је сада остало само црногорска, како Амфилохије воли да користи.

 

За ово писмо је релативно лако било утврдити му генезу, али се питам за писмо које је стигло дипломати Федереције БиХ при Светој Столици, Кир Дејану Мачковићу. Писмо преносим у целости:

„ВАРТОЛОМЕЈ

Архиепископ Константинопоља - Новога Рима и Васељенски Патријарх

 

Драги у Христу Господу чадо наше возљубљено Дејане,

 

С болом смо примили вијест да си се опет удебљао, међутим, надамо се да ће се с благословом Богоматере и наше Госпе твој пут тјелесне пропасти управити ка добром и правом путу здравља. Ако си већ научио да постиш као Ми, а не као твоја варварска браћа, онда барем и мрси као Ми, умјерено и полако.

Сазнали смо за гласине који твоји непријатељи о теби шире, Господ Саваот да им вратове скрши и језике свеже, као и за неприлике које имаш на послу. Сјети се како су аријани понижавали Сина и македонијани хулили на Духа, па су ишчезли као дим угашене воштанице, тако ће проћи и ти нови јеретици и хулитељи смјерности твоје. Не губи наду у Господа и Спаса нашег, а и ми пријатељи твоји на земљи ћемо припомоћи.

Знај Дејане чедо наше, да смо вазда с тобом, јер си ти наш и ми смо твоји и зато ти не може нико ништа. Јурисдикције су пролазне, као и аутокефалије, али ми смо ту вазда за тебе. Драго нам је да се ниси и ти повео за неким лудим Србима и окренуо леђа Мајци Великој Христовој Цркви.

Радујемо се се да те поново видимо, здрава и крјепка, на неком лијепом мјесту, можда у неком од наших ставорпигијалних манастира у Охриду или Острогу, или пак на мору у Одеси. Ти знаш да си у Нашу кућу увијек позван.

Шаљемо ти Наш свети архипастирски благослов из свечасне и свехвалне седмоглаве царице мајке свих престоница вјечнога Новог Рима и за тебе Цариграда. Буди Нам вазда добро и поздрави све око тебе који Нас воле. Непријатељи твоји да поцркају од посног сира!

 

Твој молитвеник, заштитник и отац

Вартоломеј

Архипеископ и Патријарх

У Новом Риму,

пред јулијске календе 2019.“

 

Још ми чудније изгледа и друго писмо упућено реченом г. Мачковићу, и једноставно мислим да је сада и он сам себи писао као и митрополит Амфилохије. Ви просудите:

„ВАРТОЛОМЕЈ

Божјом милошћу Архиепископ Константиновог града и Васељенски Патријарх

 

Љубљено чадо Наше Дејане,

Знајући да си Ти вјерно чадо Велике Христове цркве и наше Најбожанственије Свесветости, коме смо Нашим благословом и питакионом дали право да буде „учитељ Цркве и да поучава и исправља по васељени“ обраћамо се очински Теби с циљем да отклониш забуне и нејасноће међ Србљем, а у вези с Нашим писмом Његовом Превасходству Предсједнику Црне Горе.

Као што смо очекивали и планирали, а прије рјешавања питања Цркве у Сјеверној Македонији овог октобра, међу Србима настала еуфорија поводом објављеног писма о Цркви у Црној Гори. Веома нас је обрадовало то што је Србима тако мало потребно да забораве и толико мало потребно да пређу преко свих претходних догађаја и туђих искустава. Ипак, због неких интерпретација свештенства у Црној Гори, молимо те да укажеш на следеће чињенице, како нико не би помислио да смо се Ми и Наш Свештени Синод Првопрестоне Цркве на било који начин, или у било ком тренутку одрекли Наших свештених права и привилегија над варварским простором Илирика, гдје спада и Црна Гора, нама драги Карадаг.

Стога нека буде знано да писмо није написано случајно и да је свака ријеч пажљиво одмјерена! Ни мало случајно нисмо избјегли да поменемо Његово Блаженство Иринеја, титуларног патријарха Србије, као што ни мало случајно по први пут уводимо појам Православна Црква у Црној Гори. Српска православна црква није поменута ни једном, напротив помиње се још увијек непостојећа Патријаршија Србије, и зато нас је веома насмијало да су неки писмо схватили као подршку Српској цркви у Црној Гори. Не требамо да ти појашњавамо мило чедо наше, да је Србија као Нокија, сваке године нови и мањи модел, стога ће и границе те нове Цркве да прате све будуће политичке прилике и догађаје. Наш брат Амфилохије, такође, није случајно поменут два пута, као законити и канонски јерарх, који је тренутно (или трајно) епископ Патријаршије Србије. Јасно је написано да се признаје само јурисдикција нашег брата Амфилохија, без икаквих референци на Синод и Сабор у Београду, па чак ни на другу тројицу епископа који дјелују у Црној Гори. Дакле, 'ђе и ским буде Ђед, ту ћемо и ми. Јединство Цркве је у Епископу и Еврхаристији, то знају добро сви, барем смо то успјешно установили и утврдили к'о папагаји.

Управо због тога нас чуде нереалне интерпретације које виде ствари који нису написане, а не виде написано. Наше писмо би се више могло схватити као подршка идеји да је наш брат Амфилохије глава Цркве у Црној Гори, и надређен свим другима тамо. Надам се да ће Сабор у Београду знати да препозна нови дух времена и потребе за бољом организацијом Цркве, прије него ли океан наше љубави запљусне малу лађицу Српске цркве и преврне је.

Молимо те да нам јавиш да ли је ико примијетио да смо писали МираШ ДедеиЋ, а не Мирас Дедеиц како ми Ромеји од вајкада пишемо и изговарамо.

За све друге нејасноће и недоумице и оних који још увијек се надају, подсјети их само да смо до јуче на једнак начин подржавали Онуфрија и клели се Русима да се нећемо мијешати. Али океан Божје љубави нас је приморао да се умјешамо и учинимо смјели потез. Не чиним оно што хоћу, већ оно што нећу. Шта да се ради, дешава се.

Поздрављамо те из твоје друге домовине, сутра ти је архиепископ Јов Геча у Риму, на празнику код Папе као наш изасланик, јави му се обавезно, послали смо ти по њему екмек кадаиф, твоје омиљено јело.

 

С благословом,

Патријарх Васељенски и Архиепископ Константинопољски

Вартоломеј Први“

 

Сада, ја сам убеђен да је прво писмо Мачковићу аутентично, јер племенити господин јесте елегантно попуњен, као и аутор ових редова, и сасвим је реално да се Његова Свесветост забринула за здравље БиХ дипломате, али друго налазим да је фалсификат, као неки од оних што су аполинаристи фабриковали у старој Цркви, јер се овде откривају империјалистички планови Фанара. То је Мачковић измислио да би се светио Фанару, јер му нису исплатили 100 златних скуда које су обећали, а правдали се тиме да немају пара јер им Денисенко није дао дијаспору!

 

Но, вратимо се мом омиљеном епископу, митрополиту Амфилохију. Лохи, како га од милоште зовем, је на овај начин позвао Вартоломеја да интервенише у ЦГ, али то сам није могао да уради без СПЦ, и да пред Синодом не би одговарао, у писму налазимо формулацију која га аболира: „Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине“. Дакле, не вели се да их је Амфилохије обавестио и позвао.

Изнео сам већ тезу да је овде посреди првенствено договор Амфилохије-Ђукановић а покровитељ је Вартоломеј. У писму се избацује из игре Мираш и његова структура од 2 аутобуса, и зато се овде не може десити „украјински сценарио“, али се понавља да „Црква Црногорска никад није била аутокефална“. Како није била аутокефална, аутокефалију јој може дати само Фанар, јер по некој сомнабулној тези, да, када не могу да буду васељенски сабори, све ингеренције прелазе на Фанар (Константинопољ, Бизант, Истамбул, Васељенску Патријаршију, како вам драго). У томе је квака.

Ако пратимо Радовићеве изјаве, ствар постаје јасна. Он кобајаги следи јасну српску линију да је Фанар неканонски поступио у Украјини. Тако Српски патријарх Иринеј пише: Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве...“.[5] Исто имамо у Буловића: Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање.[6] Исти: Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална.

Амфилохије ово понавља: Нас је у Српској православној цркви поразила чињеница да је васељенски патријарх, познавалац канона, донео такву одлуку, која је, без сумње, неканонска“.[7]

Међутим, не лежи враже, имамо и јако прецизну формулацију где се Лохи одаје: Ипак он није непогрешиви римски папа. И зато, рецимо, наша Црква није прихватила то његово признање аутокефалности у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалност, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са митрополитом Онуфријем, која је везана за Московску патријаршију.[8]

Ево га механизам који би Амфилохије применио у ЦГ: Аутокефалија се не може дати расколницима, тј. Мирашу, али може њему, уколико је затражи. Остаје само и Мило да је затражи, и имамо аутокефалну ЦПЦ у којој би Амфилохије столовао као архиепископ, или чак патријарх.

AwK2YWf.jpg

Овај резон је потврђен у Вартоломејевом писму Ђукановићу. Интервенција Фанара у канонској територији РПЦ у Украјини, била је од патријарх Вартоломеја, у интервјуу за „Политику“ оправдана „већом црквеном потребом“. Нама је пак обећао да неће утицати на мењање Устава СПЦ. Исто ће објашњавати и Јов Геча који вели да када настане једна држава, она може, иако није нужно, преко свог Председника да затражи од Фанара аутокефалију.

Тврдња да ЦПЦ никад није била аутокефална је у служби ирационалне тезе да по укидању Пећке патријаршије, ЦПЦ је од 1766 до 1922, када СПЦ добија поново томос аутокефалности, била потчињена Фанару! Свакоме коме се ово чини ван памети саветујем да се сети Вартоломејевог недавног поништавања цариградских писама од преко 300 година. Могуће је да се и не посегне за овом тезом, јер су довољни већ набројани разлози.

Ваља знати да је Амфилохије тражио од руског патријарха Алексија II, 1992 г. да избришу ЦПЦ као аутокефалну из диптиха из 1850. Алексије је то одбио. Амфилохије је објашњавао да се та грешка после пренела у Рали-Потли. Овај факт говори о Амфилохијевој бескрупулозности и жељом да мења и историјска сведочанства по свом нахођењу.  

kkorekorkoeokdere.jpg&key=ca44eae6bb9ae5 

Све тесере су дошле на своје место. Имамо независну државу, чије установљење Амфилохије није анатемисао, Председника који жели аутокефалију (Мило није рекао да је жели са Мирашем), Фанар који би је дао, али да то није Мираш. Нигде се у писму није тврдило како неће дати аутокефалију, него само да је неће дати Мирашу.

У овом светлу ваља читати и друго писмо. Из МЦП пишу: „Дајемо на увид јавности дио писма предстојатеља, новосноване од Цариградске Патријаршије, „Православнe Црквe Украјине“ Епифанија од 24. јуна 2019. године, насловљено Његовом Високопреосвештенству Амфилохију, Митрополиту црногорском и приморском Српске Православне Цркве, а у вези са саслуживањем у Кијеву лажног „архимандрита“ Бориса Бојовића, сада произведеног „епископа“ тзв. ЦПЦ, непостојеће за васељенско Православље“.[9] Запазити да више нема оне запаљиве реторике, ткз. митрополит Епифаније и сл., него је та дружина сада новоснована црква од Цариградске Патријаршије. МЦП је прескочила компромитујуће делове из писма и оно око писма. Ово је било пуцање себи у ногу. Наиме, каквог кредита има Епифаније па да се он узима за озбиљно? Знамо да се од јеретика и расколника не могу, по канонима, примати представке у вези православних. Но, ваља направити противуслугу: Вартоломеј је подржао Амфилохија, сада овај има подржати његовог делфина, Епифанија.

На страну све написано, Епифаније вели „да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више“. Тиме он афирмише своју канонску валидност, „а у круг оних који их наводно признају уводи све који опште са Цариградом“.[10]

Шта је инфо МЦП прескочила? „На крају крајева, све помјесне цркве су на тај начин добиле аутокефалије и слиједе пут спасења. Овим ријечима апелујем на Вас, Високопреосвећени Владико, да с нестрпљењем очекујемо тај час када ћемо моћи с Вама да се причестимо из једне Евхаристијске Чаше”.          

Писмо је, како стоји на сајту ПЦУ, Амфилохију лично уручио 25. јуна Епифанијев заступник архиепископ черниговски и нижински Евстратиј Зорја, који је примљен на Цетињу, поклонио се моштима у Манастиру, био на дугом затвореном разговору са Митрополитом, а после ручка је отпраћен до подгоричког Храма на поклоњење свештенством са Цетиња (веле да је био прота Обрен Јовановић). Дакле, ми имамо озбиљне сигнале да ће можда Амфилохије бити први митрополит ван Фанара који ће признати ову структуру.

T5HEgmu.jpg

Чека нас врела јесен, јер ће се ући у решавање «македонског питања», а чију самосталност – дату од Фанара - ће први Амфилохије подржати. Мој извор (имам их више) вели да је преп. Пајсије прекинуо да прима Амфилохија управо због македонског питања. Да ће се ствари компликовати и ићи г. Радовићу на руку, су сепаратистичке тенденције у нашој дијаспори. У Аустралији је обновљена Слободна СПЦ, амерички епископи су на страни Амфилохија, у Западној Европи има своје играче и лобирају да узму Париз (Максим). Верујем да је у врху СПЦ боље да мисли и црње од ових мојих анализа, јер ће озбиљније приступити решавању ових нагомиланих проблема.

 

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 707
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Читајући чланак, морам да се пожалим на детаљ да Илирикум никада није био варварски. Ипак је на Израел ишо 2 или 3 легије. Док је на само део побуњених Илира ишло 12 легија ако нисам погрешно упамтио, мсм. да нисам. Илиро-трачани су после Св. Константина, Св. Јустиниана и пар својих патријарха и чак Папи, послали Готе и Остроготе, након школовања њихових владара у Нови Рим (Цариград), да покоре западни латински Рим (који су основали Варвари)... Како се Израел осветио, то је већ друга прича:).

И није ми јасан контекст одвајања Митрополије ЦГ приморске у терминологији од Српске Православне Цркве, где то налазите у званичним саопштењима да је индикативно толико да желе аутокефалију од СПЦ?

Не везано за ваш чланак, али везано за ову тему, мени није јасан разлог зашто се увек прескаче у саопштењима, прејемство Зетско-Дукљанске Митрополије у историјском смслу и по питању Томоса, коју фалсификатима смештају у Цетиње, где није била. Што је по мени перфидан метод за поделу и разбијање јединства Срба унутар СПЦ на Црногорце и Србе:945729:. Линкујем доле пример теме у којој се прескачу многи старији светитељи СПЦ заједно са Св. превлачким мученицима... и цитат један из те теме доле:

пре 16 часа, Логос рече

Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.

 

Измењено од Аристарх
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Фундаментализам. За своје личне претпоставке сматраш да су докази. За тебе је круцијалан доказ коришћење ошишане ллатинице наспрам "гајице"? Ок. Али то није тај Зоран Ђуровић. Познајемо га као научника, а не као спинера. Поздрав. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Жичанин рече

Да бисмо очували своје јединство, треба да негујемо у себи послушност према Цркви, према њеним Епископима. Слушајући Цркву, послушни смо Самоме Христу. Христос жели да постанемо једно стадо, са једним Пастиром (ср. Јов. 10, 16).

Треба да саосећамо са Црквом. Да је много волимо. Не прихватајмо осуђивања на рачун њених представника. Дух који сам се научио на Светој Гори био је православан, дубок, свет, ћутљив, без свађа, без препирки, без осуђивања.

Не верујмо онима који оптужују свештена лица. Чак и кад сопственим очима угледамо нешто негативно, неки саблажњив поступак неког од свештених лица, немојмо у то поверовати, нити размишљајмо о томе, нити дозвољавајмо себи да то преносимо другима.

Исто важи и кад је реч о обичним верницима Цркве и било ком човеку. Сви смо ми Црква. Они који оптужују Цркву због погрешака њених представника, тобоже у циљу да помогну и исправе, чине велику грешку. Они не воле Цркву, а, наравно, ни Христа.

  

Св. Порфирије Кавсокаливит

Св. Порфирије је био на Атосу12:smeha:. Али очигледно је говорио о манастриском послушању. Јер почевши од Папе и његових погрешака, све су од А до Ш добиле простор осуђивања. Да не говоримо о старијим примерима где и сам Христ ап.Павла назива Сатаном једном приликом критикујући га.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Аристарх рече

 Да не говоримо о старијим примерима где и сам Христ ап.Павла назива Сатаном једном приликом критикујући га.

Петра, не Павла.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 25 минута, Милан Лазић рече

Петра, не Павла.

У праву си, погрешио сам. Ионако је Жичанин Артемијев, па је њему свеједно јер имају своје учење

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, Жичанин рече

Ти си дечко поприлично необразован. У свакој области. Твоје коментаре многи прескачу.

Јеси приметио да прескачу? као козе и јарци из Тутина:945729:.

ако мени неко затражи референце, ја их уредно приложим.шта се љутиш кад причамо о Митрополији? Никад не коментаришем нешто за шта немам документа. Осим ако не назначим да је моје мишљење, што радим понекад кад кажем "мсм.". Притом се увек уредно извиним ако сам изнео теолошки нетачан текст. Сем Артемијевцима, њима то ионако ништа не значи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Можда  Митрополит са фанаром око писама није радио мимо благослова Патријарха и Синода??? Неко је овде тврдио ако се не варам да је добио претходну сагласност. Истина нема никакве осуде или демантовања од стране Патријарха и Синода и то би могло да значи да је Митрополит Амфилохије имао сагласност Патријарха и Синода   да ступи у контакте са фанаром и "ПЦУ". Али ако је тако онда је ствар још гора: нису ли поништени сви у претходној години саопштени ставови око неканонског поступања фанара у Украјини?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Русима сумњиво Вартоломејево писмо – трговина и даље траје

 

https://vidovdan.org/info/rusima-sumnjivo-vartolomejevo-pismo-trgovina-i-dalje-traje/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 25 минута, прота Бранко Тапушковић рече

Зоки, да те нијесу ови монтенегрини гепековали неђе по Риму?

Бањо, речи ми само једну ствар: Да ли је Евстратије донио на руке писмо Лохију?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пошто сам прозван да не испадне да ћутим..

Слажем се са идејом да је писмо писано у Цетињу, а дорађено на Фанару. Зато сам у осталом и објавио своја два писма. Сад видимо да се Грци хватају за сваку длаку и зарез, и мислим да ће нам се ове формулације обилато кориштене у Вартоломејевом писму Мили Ђ прије, или касније обити о главу. Само бих дао пар опсервација:

1.Будући да Фанар упорно избјегава да користи наш историјски назив Пећка Патријаршија, или СПЦ, него нас упорно назива Patriarchate of Serbia ili на сличан начин Orthodox Church in Montenegro нама једино преостаје да их називамо, по принципу тук на лук, док се не опамете, Патријаршија Турске или Православна Црква у Турској и Вартоломеја исто тако. Фанар својом терминологијом себи диже реп, а митрополита Карадага је свео на раван свог епигона Епифанија, још му само треба да напише да је по Цариградском диптиху Карадаг на 146. мјесту, као што је Епифанију написао.  Позивам све Србе да их упорно и константно називамо искључиво турски патријарх.. док се не опамете!

2. Идеја да Црна Гора никад није била аутокефална, нама звучи примамљиво, али она је само дјеломично тачна. У нашем Томосу из 1922, набројане су три области које се уједињују Краљевина Србија, Карловачка Митрополија и Црногорска црква. Ако Цг Црква није била аутокефална, како сад са Цетиња шапућу Вартломеју, то значи да је она била само привремено одметнута од Фанара од 1766. до 1920. и да Синод Фанара може повући свој благослов... бла бла бла, као што су то већ урадили Москви у Украјини, "тад су била друга времена, одлука је била само привремена... бла бла бла, Мајка Црква, океан љубави...". У том сценарију, ријечи Патријаршија Србије које сад изгледају случајно и бенигно, и Православна Црква у ЦГ коју неки тумаче као синоним за Митрополију цетињску, неће бити само неспретно срочени појмови него ће бити еклисиолошке цјелине и увријежена терминологија.

3. Немам појма нити ме искрено и занима, да ли већ остарјели Митрополит има сепаратистичке тежње, да ли ће да прави егзархат или архиепископију, уз помоћ Београда или Фанара. Како ће то да прода својим обожаваоцима, као чување Пећког Трона и имовине СПЦ на Косову, или као жељу своје бабе. Међутим, оно што знам и што ме забрињава јесте да он нема опозицију у својој Епархији. Он је тамо апослутни шампион, све и свја. Кадровском политиком 30 година, направио је покорну секту, alla artemiana, отјерао је било кога ко има два грама у глави, или било какав став. Систематски је рукополагао попове који немају никакву школу, немам ништа против тога. Не мислим да су попови који имају школу бољи него попови који немају. Али ако нико нема озбиљнију теолошку школу и образовање онда је то већ симптоматично и није случајно. Истовремено, многи његово монаштво описују као групу лудака, Јоиљи, Рафаили, Никодими Богуновићи и остали, који само чекају да он склопи окице, па да заврше на црквеном суду или психијатрији. У таквој ситуацији,  гдје је он једини који одлучује, без да му ико може рећи стани шта радиш, нећемо то јер их заправо све држи у шаци јер немају услове да буду у црквеним органима и управи, није нормално и није здраво. У таквој ситуацији, клика око Амфилохија може да га поведе, а и он сам, може да поведе Цркву у једном потпуно другачијем правцу. Амфилохије је бар познат по томе да преко ноћи мијења мишљење.

4. Руку на срце, Амфилохије не би био епископ ни у једној озбиљнојој секти, а камоли Цркви, попут Руске или Румунске ни пола дана, након ових последњих солистичких коцерата. У року од 3 мјесеца имао је три сусрета, која је покушао да сакрије: у априлу са Вартоломејем, у мају са Милом на броду код Будве и у јуну са  Епифанијевим владиком. Да је ово урадио Вартоломеју, сутра би био проглашен за мисионара у Исламској Држави и имао би 15 минута да се пресели тамо. Једино га СПЦ трпи, не знам зашто.

5. Ово све пишем не што мислим да ће се нешто промијенити,него зато само да се види да нисмо сви били луди.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преводи Светога Писма кроз историју, аутор: протођакон др Радомир Ракић; др Илија Томић, ванредни професор и доцент др Ненад Божовић (Православни богословски факултет Универзитета у Београду) др Павле Кондић и ма Јован Благојевић; издавач: Издавачка фондација Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2020.

       
      Штампање књиге је подржала Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама, велики део текстова је објављен у Гласнику – службеном листу Српске Православне Цркве. На 344 странице читамо о преводима Књиге над књигама: Древни преводи, Септуагинта (Превод Старог Завета на грчки језик), Преводи Светог писма на латинском језику, Вулгата, Преводи Светога писма на сиријском језику; Преводи Светог писма на грузинском језику;  На јерменском језику, на коптски језик, на етиописки језик; Готски преводи Светог писма.
       
      Данас се око четири милијарди људи користи Библијом на свом језику, а милијарду и петстотина милиона људи чека да се Библија преведе на њихов језик.
      протођакон Радомир Ракић
       
      Посебно поглавље књиге обухватају Словенски преводи Светога писма у Руса, Преводи Светог писма на словенске језике: Белоруски преводи Светог писма, Украјински преводи, Бугарски преводи, Русински преводи, Хрватски преводи, Словеначки преводи, Лужичкосрпски преводи, Чешки преводи Светог писма, Словачки и Пољски преводи Светога писма.
      Међу преводима Светога писма на друге европске језике у књизи су дати: енглески, амерички, Преводи Светог писма од 1800-1990. године, католички преводи, почеци превођења на немачки језик, италијански преводи, румунски преводи, мађарски преводи, албански, дански и холандски преводи Светога писма, као и Свето писмо на есперанту.
      Библијски културни центар у сарадњи са Домом омладине Београда организовали су, у четвртак, 17. јуна 2021. године, трибину на којој је представљена књига „Преводи Светог писма кроз историју” протођакона др Радомира Ракића. Поред аутора, на трибини су говорили професор Богословије Светог Саве мр Горан Раденковић, ма Јован Благојевић као модератор трибине и вероучитељ Александар Милојков.
      Протођакон Радомир Ракић се захвалио пре свега Управи за вере, тадашњем директору др Милети Радојевићу, породици за бескрајну подршку, свим сарадницима који га годинама прате у његовом богословском писању, г. Зорану Вучићу, главном и одговорном уреднику Издавачке фондације, као и гђи Зорици Зец за сваkу помоћ у раду и настојању да књига „Преводи Светог писма кроз историју“ угледају светло дана, као и свим медијима и информативним службама које пружају подршку у мисионарењу речју, делом и књигом.
       
      Преводи Светог Писма у наше доба
       
      Може се тврдити да се са преводом Светога Писма у наше доба отпочело са изумом штампарства у Европи у 15. веку. Пошто је овим поступком књигу зацело било много лакше набавити, временом је одраз Библије на писменост и књижевност бивао све већи. Па ипак, изум штампарства није одједном подигао лествицу преводилачке делатности на Књизи над књигама. Кад је Гутенбергова чувена Библија на латинском била објављена око 1456. г.,  Библија је као на потез руке преведена, потпуна или у деловима, на 33 језика (22 европска, 7 азијска и 4 афричка). Временом је штампана на скоро свим језицима у тад постојећим преводима. До средине 15. века неки од та 33 језика више нису били живи језици, па је Свето писмо на тим тзв. мртвим језицима објављивано евентуално за библисте или за стручну богословску употребу. До 1500. г. Библија је штампана на 11 језика од она 33 језика, а два језика су додана овом броју на која је Библија преведена, а то су српски и португалски.
      Неки стручњаци би почетак савремене библијске преводилачке делатности ставили у протестантску Реформацију 16. века. Овај реформаторски покрет заиста је био подстрек за такву делатност. Међутим, много напора је уложено у ново превођење на језике који су већ имали један или више превода Светога писма или, пак, у ревизије тих постојећих превода. До 1600. године Библија је преведена на још 10 језика, одреда свропских, што би чинило укупно 45 језика.
      Двеста година касније, на помолу 19. века, број језика не које је знатан део Библије био штампан износио је  70 (48 европских, 13 азијских, 4 афричка, 3 северноамеричка, 2 јужноамеричка). У ове бројке нису унети неколики језици на које је Свето писмо било преведено, но на којима оно није било објављено.
      Година 1800. представља најзначајнију прекретницу. У првој четврти 19. века број језика на којем је Свето писмо преведено скоро да је удвостручен, па их је било 125. У другој четврти тог истог стролећа тај број се попео на 205. Крајем 1987. г. Библија или неки њени значајни делови (неки Завет или барем једна библијска књига) објављени су на 1.884 језика и дијалекта. У овај број спадају 303 језика на којима постоји потпуна Библија, 670 на којима је објављен Стари или Нови завет (углавно Нови завет) и 911 језика на којима су штампане само поједине књиге. Отприлике половина свих превода објављена је током оних 50 година до 1988. године. Језици на које је Свето писмо преведено представљају око 97% светског становништва. Поред изваредног пораста броја језика на које је Библија преведена у ово наше доба, настао је и значајан пораст у броју превода остварених на великом броју значајних светских језика. На пример, ако се узму у обзир не само потпуне Библије, него и Завети и одељци, број превода на енглеском језику сачињених само у 20. веку пење се на 159 (Kubo and Spect 1983: 345-75). Слично се дешавало и код других већих језика и језичких породица. Па кад су у питању језици с мање својих корисника, често се дешава да се обави више превода.
      Сматра се да је до 2000. године Библија објављена на преко 2.000 језика и дијалеката којима се говори широм света,  док је далеко већи број предузетих ревизија постојећих превода и издања Библије, или већ њених делова.
       
      Извор: Епархија сремска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника.

       
      Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама.
      У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно.
       
      Српска Православна Епархија рашко-призренска
      Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
×
×
  • Креирај ново...