Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

 

Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију

 

 

Ових дана смо имали прилике да читамо о кориспонденцијама митрополита Амфилохија са патријархом Вартоломејем[1] и митрополитом Епифанијем украјинским (ПЦУ)[2]. Како је садржај познат, овде бих имао само неке кратке опсервације.

Ово писмо „Вартоломејево“ је вероватно написао Радовић. Издиктирао га на матерњем неком од секретара, онда га неко превео на енглески, послали у Фанар, тамо је мало дорађено и враћено за Црну Гору. Такође, Вартоломеј пише председницима или премијерима других земаља на енглеском. Писмо је сасвим у складу са Вартоломејевим по форми: руком је написано коме се обраћа, онда иде заокружавање тела текста и пируета која улази у сам текст; потпис је аутентичан; нема печата јер је такав протокол. Ако се упореде писма Милу и Зеленском види се да је то то.

TSsSKvR.png 66yyH5B.jpg

 

 

Да је писмо настало на Цетињу види се из неколико индикација:

1) Све теме и чињенице о којима смо више од месец дана читали, помињу се у том писму. Просто је невероватна обавештеност Вартоломејева о томе што пропагира Амфилохије.

2) Откуд Митрополиту писмо Вартоломејево ако је оно упућено Милу? Зашто Вартоломеј исто писмо није послао Патријарху Иринеју? Јасно је да је акција била добро координисана и да је на релацији Фанар-Цетиње-Подгорица. Из унутрашњих извора сазнао сам да је Митрополија Црногорско-Приморска (МЦП) писмо објавила дан после него је исто стигло Милу. Ђукановић је лагао да му писмо није стигло,[3] али кад се размисли то је био смишљени спин да би скинуо сумњу аналитичара који тврде да је овде у питању тројни пакт: Мило-Амфилохије-Вартоломеј. Други рационални мотив овог спина не постоји, јер је сасвим лако утврдити да ли му је писмо стигло или не.

3) Када би Вартоломеј користио нашу латиницу уместо „ћелаве“? Ни енглези је не користе. Одаје их „Miraš Dedeić“. Њима је у ворду послато шта да потпишу. Писах: знали бисмо више кад би радио овај стари черногорски линк:

q6fnOYZ.jpg

Наиме, Амфилохије је побрисао стари сајт да га нико не би могао хватати у речи, а на новом поставља само пробране вести. Но, како се полемика закувала, добили смо и то прво писмо на грчком где је Мираш Дедеић у ћелавој латиници, и то усред грчког текста. Да се неко не би збунио. Прилажем:

XeqONVZ.jpg 3IDcD68.jpg

 

 

Патријарх не користи српску латиницу, јер то видимо и у његовом писму Влади Бучковском, где је латиница ћелава.[4]

4) Избачено је из писма од 2000 г., где је писало црногорско-приморска, па је сада остало само црногорска, како Амфилохије воли да користи.

 

За ово писмо је релативно лако било утврдити му генезу, али се питам за писмо које је стигло дипломати Федереције БиХ при Светој Столици, Кир Дејану Мачковићу. Писмо преносим у целости:

„ВАРТОЛОМЕЈ

Архиепископ Константинопоља - Новога Рима и Васељенски Патријарх

 

Драги у Христу Господу чадо наше возљубљено Дејане,

 

С болом смо примили вијест да си се опет удебљао, међутим, надамо се да ће се с благословом Богоматере и наше Госпе твој пут тјелесне пропасти управити ка добром и правом путу здравља. Ако си већ научио да постиш као Ми, а не као твоја варварска браћа, онда барем и мрси као Ми, умјерено и полако.

Сазнали смо за гласине који твоји непријатељи о теби шире, Господ Саваот да им вратове скрши и језике свеже, као и за неприлике које имаш на послу. Сјети се како су аријани понижавали Сина и македонијани хулили на Духа, па су ишчезли као дим угашене воштанице, тако ће проћи и ти нови јеретици и хулитељи смјерности твоје. Не губи наду у Господа и Спаса нашег, а и ми пријатељи твоји на земљи ћемо припомоћи.

Знај Дејане чедо наше, да смо вазда с тобом, јер си ти наш и ми смо твоји и зато ти не може нико ништа. Јурисдикције су пролазне, као и аутокефалије, али ми смо ту вазда за тебе. Драго нам је да се ниси и ти повео за неким лудим Србима и окренуо леђа Мајци Великој Христовој Цркви.

Радујемо се се да те поново видимо, здрава и крјепка, на неком лијепом мјесту, можда у неком од наших ставорпигијалних манастира у Охриду или Острогу, или пак на мору у Одеси. Ти знаш да си у Нашу кућу увијек позван.

Шаљемо ти Наш свети архипастирски благослов из свечасне и свехвалне седмоглаве царице мајке свих престоница вјечнога Новог Рима и за тебе Цариграда. Буди Нам вазда добро и поздрави све око тебе који Нас воле. Непријатељи твоји да поцркају од посног сира!

 

Твој молитвеник, заштитник и отац

Вартоломеј

Архипеископ и Патријарх

У Новом Риму,

пред јулијске календе 2019.“

 

Још ми чудније изгледа и друго писмо упућено реченом г. Мачковићу, и једноставно мислим да је сада и он сам себи писао као и митрополит Амфилохије. Ви просудите:

„ВАРТОЛОМЕЈ

Божјом милошћу Архиепископ Константиновог града и Васељенски Патријарх

 

Љубљено чадо Наше Дејане,

Знајући да си Ти вјерно чадо Велике Христове цркве и наше Најбожанственије Свесветости, коме смо Нашим благословом и питакионом дали право да буде „учитељ Цркве и да поучава и исправља по васељени“ обраћамо се очински Теби с циљем да отклониш забуне и нејасноће међ Србљем, а у вези с Нашим писмом Његовом Превасходству Предсједнику Црне Горе.

Као што смо очекивали и планирали, а прије рјешавања питања Цркве у Сјеверној Македонији овог октобра, међу Србима настала еуфорија поводом објављеног писма о Цркви у Црној Гори. Веома нас је обрадовало то што је Србима тако мало потребно да забораве и толико мало потребно да пређу преко свих претходних догађаја и туђих искустава. Ипак, због неких интерпретација свештенства у Црној Гори, молимо те да укажеш на следеће чињенице, како нико не би помислио да смо се Ми и Наш Свештени Синод Првопрестоне Цркве на било који начин, или у било ком тренутку одрекли Наших свештених права и привилегија над варварским простором Илирика, гдје спада и Црна Гора, нама драги Карадаг.

Стога нека буде знано да писмо није написано случајно и да је свака ријеч пажљиво одмјерена! Ни мало случајно нисмо избјегли да поменемо Његово Блаженство Иринеја, титуларног патријарха Србије, као што ни мало случајно по први пут уводимо појам Православна Црква у Црној Гори. Српска православна црква није поменута ни једном, напротив помиње се још увијек непостојећа Патријаршија Србије, и зато нас је веома насмијало да су неки писмо схватили као подршку Српској цркви у Црној Гори. Не требамо да ти појашњавамо мило чедо наше, да је Србија као Нокија, сваке године нови и мањи модел, стога ће и границе те нове Цркве да прате све будуће политичке прилике и догађаје. Наш брат Амфилохије, такође, није случајно поменут два пута, као законити и канонски јерарх, који је тренутно (или трајно) епископ Патријаршије Србије. Јасно је написано да се признаје само јурисдикција нашег брата Амфилохија, без икаквих референци на Синод и Сабор у Београду, па чак ни на другу тројицу епископа који дјелују у Црној Гори. Дакле, 'ђе и ским буде Ђед, ту ћемо и ми. Јединство Цркве је у Епископу и Еврхаристији, то знају добро сви, барем смо то успјешно установили и утврдили к'о папагаји.

Управо због тога нас чуде нереалне интерпретације које виде ствари који нису написане, а не виде написано. Наше писмо би се више могло схватити као подршка идеји да је наш брат Амфилохије глава Цркве у Црној Гори, и надређен свим другима тамо. Надам се да ће Сабор у Београду знати да препозна нови дух времена и потребе за бољом организацијом Цркве, прије него ли океан наше љубави запљусне малу лађицу Српске цркве и преврне је.

Молимо те да нам јавиш да ли је ико примијетио да смо писали МираШ ДедеиЋ, а не Мирас Дедеиц како ми Ромеји од вајкада пишемо и изговарамо.

За све друге нејасноће и недоумице и оних који још увијек се надају, подсјети их само да смо до јуче на једнак начин подржавали Онуфрија и клели се Русима да се нећемо мијешати. Али океан Божје љубави нас је приморао да се умјешамо и учинимо смјели потез. Не чиним оно што хоћу, већ оно што нећу. Шта да се ради, дешава се.

Поздрављамо те из твоје друге домовине, сутра ти је архиепископ Јов Геча у Риму, на празнику код Папе као наш изасланик, јави му се обавезно, послали смо ти по њему екмек кадаиф, твоје омиљено јело.

 

С благословом,

Патријарх Васељенски и Архиепископ Константинопољски

Вартоломеј Први“

 

Сада, ја сам убеђен да је прво писмо Мачковићу аутентично, јер племенити господин јесте елегантно попуњен, као и аутор ових редова, и сасвим је реално да се Његова Свесветост забринула за здравље БиХ дипломате, али друго налазим да је фалсификат, као неки од оних што су аполинаристи фабриковали у старој Цркви, јер се овде откривају империјалистички планови Фанара. То је Мачковић измислио да би се светио Фанару, јер му нису исплатили 100 златних скуда које су обећали, а правдали се тиме да немају пара јер им Денисенко није дао дијаспору!

 

Но, вратимо се мом омиљеном епископу, митрополиту Амфилохију. Лохи, како га од милоште зовем, је на овај начин позвао Вартоломеја да интервенише у ЦГ, али то сам није могао да уради без СПЦ, и да пред Синодом не би одговарао, у писму налазимо формулацију која га аболира: „Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине“. Дакле, не вели се да их је Амфилохије обавестио и позвао.

Изнео сам већ тезу да је овде посреди првенствено договор Амфилохије-Ђукановић а покровитељ је Вартоломеј. У писму се избацује из игре Мираш и његова структура од 2 аутобуса, и зато се овде не може десити „украјински сценарио“, али се понавља да „Црква Црногорска никад није била аутокефална“. Како није била аутокефална, аутокефалију јој може дати само Фанар, јер по некој сомнабулној тези, да, када не могу да буду васељенски сабори, све ингеренције прелазе на Фанар (Константинопољ, Бизант, Истамбул, Васељенску Патријаршију, како вам драго). У томе је квака.

Ако пратимо Радовићеве изјаве, ствар постаје јасна. Он кобајаги следи јасну српску линију да је Фанар неканонски поступио у Украјини. Тако Српски патријарх Иринеј пише: Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве...“.[5] Исто имамо у Буловића: Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање.[6] Исти: Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална.

Амфилохије ово понавља: Нас је у Српској православној цркви поразила чињеница да је васељенски патријарх, познавалац канона, донео такву одлуку, која је, без сумње, неканонска“.[7]

Међутим, не лежи враже, имамо и јако прецизну формулацију где се Лохи одаје: Ипак он није непогрешиви римски папа. И зато, рецимо, наша Црква није прихватила то његово признање аутокефалности у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалност, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са митрополитом Онуфријем, која је везана за Московску патријаршију.[8]

Ево га механизам који би Амфилохије применио у ЦГ: Аутокефалија се не може дати расколницима, тј. Мирашу, али може њему, уколико је затражи. Остаје само и Мило да је затражи, и имамо аутокефалну ЦПЦ у којој би Амфилохије столовао као архиепископ, или чак патријарх.

AwK2YWf.jpg

Овај резон је потврђен у Вартоломејевом писму Ђукановићу. Интервенција Фанара у канонској територији РПЦ у Украјини, била је од патријарх Вартоломеја, у интервјуу за „Политику“ оправдана „већом црквеном потребом“. Нама је пак обећао да неће утицати на мењање Устава СПЦ. Исто ће објашњавати и Јов Геча који вели да када настане једна држава, она може, иако није нужно, преко свог Председника да затражи од Фанара аутокефалију.

Тврдња да ЦПЦ никад није била аутокефална је у служби ирационалне тезе да по укидању Пећке патријаршије, ЦПЦ је од 1766 до 1922, када СПЦ добија поново томос аутокефалности, била потчињена Фанару! Свакоме коме се ово чини ван памети саветујем да се сети Вартоломејевог недавног поништавања цариградских писама од преко 300 година. Могуће је да се и не посегне за овом тезом, јер су довољни већ набројани разлози.

Ваља знати да је Амфилохије тражио од руског патријарха Алексија II, 1992 г. да избришу ЦПЦ као аутокефалну из диптиха из 1850. Алексије је то одбио. Амфилохије је објашњавао да се та грешка после пренела у Рали-Потли. Овај факт говори о Амфилохијевој бескрупулозности и жељом да мења и историјска сведочанства по свом нахођењу.  

kkorekorkoeokdere.jpg&key=ca44eae6bb9ae5 

Све тесере су дошле на своје место. Имамо независну државу, чије установљење Амфилохије није анатемисао, Председника који жели аутокефалију (Мило није рекао да је жели са Мирашем), Фанар који би је дао, али да то није Мираш. Нигде се у писму није тврдило како неће дати аутокефалију, него само да је неће дати Мирашу.

У овом светлу ваља читати и друго писмо. Из МЦП пишу: „Дајемо на увид јавности дио писма предстојатеља, новосноване од Цариградске Патријаршије, „Православнe Црквe Украјине“ Епифанија од 24. јуна 2019. године, насловљено Његовом Високопреосвештенству Амфилохију, Митрополиту црногорском и приморском Српске Православне Цркве, а у вези са саслуживањем у Кијеву лажног „архимандрита“ Бориса Бојовића, сада произведеног „епископа“ тзв. ЦПЦ, непостојеће за васељенско Православље“.[9] Запазити да више нема оне запаљиве реторике, ткз. митрополит Епифаније и сл., него је та дружина сада новоснована црква од Цариградске Патријаршије. МЦП је прескочила компромитујуће делове из писма и оно око писма. Ово је било пуцање себи у ногу. Наиме, каквог кредита има Епифаније па да се он узима за озбиљно? Знамо да се од јеретика и расколника не могу, по канонима, примати представке у вези православних. Но, ваља направити противуслугу: Вартоломеј је подржао Амфилохија, сада овај има подржати његовог делфина, Епифанија.

На страну све написано, Епифаније вели „да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више“. Тиме он афирмише своју канонску валидност, „а у круг оних који их наводно признају уводи све који опште са Цариградом“.[10]

Шта је инфо МЦП прескочила? „На крају крајева, све помјесне цркве су на тај начин добиле аутокефалије и слиједе пут спасења. Овим ријечима апелујем на Вас, Високопреосвећени Владико, да с нестрпљењем очекујемо тај час када ћемо моћи с Вама да се причестимо из једне Евхаристијске Чаше”.          

Писмо је, како стоји на сајту ПЦУ, Амфилохију лично уручио 25. јуна Епифанијев заступник архиепископ черниговски и нижински Евстратиј Зорја, који је примљен на Цетињу, поклонио се моштима у Манастиру, био на дугом затвореном разговору са Митрополитом, а после ручка је отпраћен до подгоричког Храма на поклоњење свештенством са Цетиња (веле да је био прота Обрен Јовановић). Дакле, ми имамо озбиљне сигнале да ће можда Амфилохије бити први митрополит ван Фанара који ће признати ову структуру.

T5HEgmu.jpg

Чека нас врела јесен, јер ће се ући у решавање «македонског питања», а чију самосталност – дату од Фанара - ће први Амфилохије подржати. Мој извор (имам их више) вели да је преп. Пајсије прекинуо да прима Амфилохија управо због македонског питања. Да ће се ствари компликовати и ићи г. Радовићу на руку, су сепаратистичке тенденције у нашој дијаспори. У Аустралији је обновљена Слободна СПЦ, амерички епископи су на страни Амфилохија, у Западној Европи има своје играче и лобирају да узму Париз (Максим). Верујем да је у врху СПЦ боље да мисли и црње од ових мојих анализа, јер ће озбиљније приступити решавању ових нагомиланих проблема.

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Читајући чланак, морам да се пожалим на детаљ да Илирикум никада није био варварски. Ипак је на Израел ишо 2 или 3 легије. Док је на само део побуњених Илира ишло 12 легија ако нисам погрешно упамтио, мсм. да нисам. Илиро-трачани су после Св. Константина, Св. Јустиниана и пар својих патријарха и чак Папи, послали Готе и Остроготе, након школовања њихових владара у Нови Рим (Цариград), да покоре западни латински Рим (који су основали Варвари)... Како се Израел осветио, то је већ друга прича:).

И није ми јасан контекст одвајања Митрополије ЦГ приморске у терминологији од Српске Православне Цркве, где то налазите у званичним саопштењима да је индикативно толико да желе аутокефалију од СПЦ?

Не везано за ваш чланак, али везано за ову тему, мени није јасан разлог зашто се увек прескаче у саопштењима, прејемство Зетско-Дукљанске Митрополије у историјском смслу и по питању Томоса, коју фалсификатима смештају у Цетиње, где није била. Што је по мени перфидан метод за поделу и разбијање јединства Срба унутар СПЦ на Црногорце и Србе:945729:. Линкујем доле пример теме у којој се прескачу многи старији светитељи СПЦ заједно са Св. превлачким мученицима... и цитат један из те теме доле:

пре 16 часа, Логос рече

Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.

 

Измењено од Аристарх

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Фундаментализам. За своје личне претпоставке сматраш да су докази. За тебе је круцијалан доказ коришћење ошишане ллатинице наспрам "гајице"? Ок. Али то није тај Зоран Ђуровић. Познајемо га као научника, а не као спинера. Поздрав. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 4 минута, Жичанин рече

Да бисмо очували своје јединство, треба да негујемо у себи послушност према Цркви, према њеним Епископима. Слушајући Цркву, послушни смо Самоме Христу. Христос жели да постанемо једно стадо, са једним Пастиром (ср. Јов. 10, 16).

Треба да саосећамо са Црквом. Да је много волимо. Не прихватајмо осуђивања на рачун њених представника. Дух који сам се научио на Светој Гори био је православан, дубок, свет, ћутљив, без свађа, без препирки, без осуђивања.

Не верујмо онима који оптужују свештена лица. Чак и кад сопственим очима угледамо нешто негативно, неки саблажњив поступак неког од свештених лица, немојмо у то поверовати, нити размишљајмо о томе, нити дозвољавајмо себи да то преносимо другима.

Исто важи и кад је реч о обичним верницима Цркве и било ком човеку. Сви смо ми Црква. Они који оптужују Цркву због погрешака њених представника, тобоже у циљу да помогну и исправе, чине велику грешку. Они не воле Цркву, а, наравно, ни Христа.

  

Св. Порфирије Кавсокаливит

Св. Порфирије је био на Атосу12:smeha:. Али очигледно је говорио о манастриском послушању. Јер почевши од Папе и његових погрешака, све су од А до Ш добиле простор осуђивања. Да не говоримо о старијим примерима где и сам Христ ап.Павла назива Сатаном једном приликом критикујући га.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, Аристарх рече

 Да не говоримо о старијим примерима где и сам Христ ап.Павла назива Сатаном једном приликом критикујући га.

Петра, не Павла.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 6 минута, Жичанин рече

Јер старац Порфирије је млад

Млади старац. :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 25 минута, Милан Лазић рече

Петра, не Павла.

У праву си, погрешио сам. Ионако је Жичанин Артемијев, па је њему свеједно јер имају своје учење

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 10 минута, Аристарх рече

 Ионако је Жичанин Артемијев

Можда сам и ја, а можда и нисам :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Зоки, да те нијесу ови монтенегрини гепековали неђе по Риму?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 10 минута, Жичанин рече

Ти си дечко поприлично необразован. У свакој области. Твоје коментаре многи прескачу.

Јеси приметио да прескачу? као козе и јарци из Тутина:945729:.

ако мени неко затражи референце, ја их уредно приложим.шта се љутиш кад причамо о Митрополији? Никад не коментаришем нешто за шта немам документа. Осим ако не назначим да је моје мишљење, што радим понекад кад кажем "мсм.". Притом се увек уредно извиним ако сам изнео теолошки нетачан текст. Сем Артемијевцима, њима то ионако ништа не значи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Можда  Митрополит са фанаром око писама није радио мимо благослова Патријарха и Синода??? Неко је овде тврдио ако се не варам да је добио претходну сагласност. Истина нема никакве осуде или демантовања од стране Патријарха и Синода и то би могло да значи да је Митрополит Амфилохије имао сагласност Патријарха и Синода   да ступи у контакте са фанаром и "ПЦУ". Али ако је тако онда је ствар још гора: нису ли поништени сви у претходној години саопштени ставови око неканонског поступања фанара у Украјини?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Русима сумњиво Вартоломејево писмо – трговина и даље траје

 

https://vidovdan.org/info/rusima-sumnjivo-vartolomejevo-pismo-trgovina-i-dalje-traje/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 25 минута, прота Бранко Тапушковић рече

Зоки, да те нијесу ови монтенегрини гепековали неђе по Риму?

Бањо, речи ми само једну ствар: Да ли је Евстратије донио на руке писмо Лохију?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 1 сат, Жичанин рече

Да бисмо очували своје јединство

Имаш ли нешто сувисло да кажеш на текст?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Пошто сам прозван да не испадне да ћутим..

Слажем се са идејом да је писмо писано у Цетињу, а дорађено на Фанару. Зато сам у осталом и објавио своја два писма. Сад видимо да се Грци хватају за сваку длаку и зарез, и мислим да ће нам се ове формулације обилато кориштене у Вартоломејевом писму Мили Ђ прије, или касније обити о главу. Само бих дао пар опсервација:

1.Будући да Фанар упорно избјегава да користи наш историјски назив Пећка Патријаршија, или СПЦ, него нас упорно назива Patriarchate of Serbia ili на сличан начин Orthodox Church in Montenegro нама једино преостаје да их називамо, по принципу тук на лук, док се не опамете, Патријаршија Турске или Православна Црква у Турској и Вартоломеја исто тако. Фанар својом терминологијом себи диже реп, а митрополита Карадага је свео на раван свог епигона Епифанија, још му само треба да напише да је по Цариградском диптиху Карадаг на 146. мјесту, као што је Епифанију написао.  Позивам све Србе да их упорно и константно називамо искључиво турски патријарх.. док се не опамете!

2. Идеја да Црна Гора никад није била аутокефална, нама звучи примамљиво, али она је само дјеломично тачна. У нашем Томосу из 1922, набројане су три области које се уједињују Краљевина Србија, Карловачка Митрополија и Црногорска црква. Ако Цг Црква није била аутокефална, како сад са Цетиња шапућу Вартломеју, то значи да је она била само привремено одметнута од Фанара од 1766. до 1920. и да Синод Фанара може повући свој благослов... бла бла бла, као што су то већ урадили Москви у Украјини, "тад су била друга времена, одлука је била само привремена... бла бла бла, Мајка Црква, океан љубави...". У том сценарију, ријечи Патријаршија Србије које сад изгледају случајно и бенигно, и Православна Црква у ЦГ коју неки тумаче као синоним за Митрополију цетињску, неће бити само неспретно срочени појмови него ће бити еклисиолошке цјелине и увријежена терминологија.

3. Немам појма нити ме искрено и занима, да ли већ остарјели Митрополит има сепаратистичке тежње, да ли ће да прави егзархат или архиепископију, уз помоћ Београда или Фанара. Како ће то да прода својим обожаваоцима, као чување Пећког Трона и имовине СПЦ на Косову, или као жељу своје бабе. Међутим, оно што знам и што ме забрињава јесте да он нема опозицију у својој Епархији. Он је тамо апослутни шампион, све и свја. Кадровском политиком 30 година, направио је покорну секту, alla artemiana, отјерао је било кога ко има два грама у глави, или било какав став. Систематски је рукополагао попове који немају никакву школу, немам ништа против тога. Не мислим да су попови који имају школу бољи него попови који немају. Али ако нико нема озбиљнију теолошку школу и образовање онда је то већ симптоматично и није случајно. Истовремено, многи његово монаштво описују као групу лудака, Јоиљи, Рафаили, Никодими Богуновићи и остали, који само чекају да он склопи окице, па да заврше на црквеном суду или психијатрији. У таквој ситуацији,  гдје је он једини који одлучује, без да му ико може рећи стани шта радиш, нећемо то јер их заправо све држи у шаци јер немају услове да буду у црквеним органима и управи, није нормално и није здраво. У таквој ситуацији, клика око Амфилохија може да га поведе, а и он сам, може да поведе Цркву у једном потпуно другачијем правцу. Амфилохије је бар познат по томе да преко ноћи мијења мишљење.

4. Руку на срце, Амфилохије не би био епископ ни у једној озбиљнојој секти, а камоли Цркви, попут Руске или Румунске ни пола дана, након ових последњих солистичких коцерата. У року од 3 мјесеца имао је три сусрета, која је покушао да сакрије: у априлу са Вартоломејем, у мају са Милом на броду код Будве и у јуну са  Епифанијевим владиком. Да је ово урадио Вартоломеју, сутра би био проглашен за мисионара у Исламској Држави и имао би 15 минута да се пресели тамо. Једино га СПЦ трпи, не знам зашто.

5. Ово све пишем не што мислим да ће се нешто промијенити,него зато само да се види да нисмо сви били луди.

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду, Митрополит др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, у уторак, 18. фебруара 2020 године, одржао је предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“.      Уваженог госта митрополита Илариона поздравио је и најавио декан Православног богословског факултета јереј проф. др Зоран Ранковић.   „Навикли смо да идемо на богослужења, а нисмо навикли да размишљамо о смислу богослужења. При томе је богослужење права ризница богословља. У богослужбеним песмама је сва наука хришћанска и сво утешење“, рекао је митрополит Иларион. Он је истакао да је наше богослужење настало веома рано и да је оно представљало једину могућност теолошког учења: „чак и Свето писмо су рани хришћани слушали у Цркви и чули су тумачење у свештеничкој проповеди. Тако је богослужење било једина богословска школа које су похађали сви верници. И наравно овај карактер је богослужење задржало и данас.“   У свом излагању митрополит Иларион се осврнуо и на питање коришћења црквенословенског језика у богослужењу закључујући да питање превођења није само питање начина и технике превођења, већ је оно и питање разумевања самог преведеног текста: „богослужбени текстови су написани у древности за људе који су на сасвим другачији начин разумевали Свето писмо и живот“. Због тога, чак и када би превели богослужење на савремени говорни језик, многи делови би остали неразумљиви, закључује митрополит Иларион.   Предавању митрополита Илариона присусвовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), представници Ректората Београдског универзитета, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, професори и студенти ПБФ и многобројни верни народ.      УСКОРО ОПШИРНИЈЕ...     Извор: Радио Слово љубве
    • Од александар живаљев,
      Danas, 5. februar 2020.

      „Patriotski naučnici“ satanizuju protivnike
      Zoran Radovanović

      Prošla su već dva meseca od kada je, poslednjeg novembarskog dana, u Kosovskoj Mitrovici održan Prvi srpski lekarski kongres o posledicama NATO bombardovanja, a u javnosti još uvek odzvanjaju poruke s tog skupa. Razlog produženog eho efekta je njihova verbalna zapaljivost. Ona je pojačana odsustvom disonantnih tonova, kao posledicom ograničenja kriterijuma pozivanja samo na istomišljenike.
      Tako je lako „utvrđeno“ i kao najcitiranija poruka Kongresa preneto da je tokom 2019, čak i pre nego što se završila, od raka u Srbiji obolelo 58.000 ljudi. S takvim odnosom prema istini, učesnici su mogli navedenom broju da dodaju još po neku nulu. Metod koji su koristili odgovarao bi računanju broja đaka u školi povlačenjem recke za svakog ko prođe hodnikom. Inače, stručnjaci okrenuti realnosti znaju da je merodavan Registar za rak, da odgovorno i savesno prikupljanje podataka dugo traje i da je tek nedavno ustanovljeno da je broj obolelih od raka u Centralnoj Srbiji i Vojvodini 2016. godine malo premašio 40.000.
      Ponovljena je ranije često navođena izmišljotina da je broj obolelih od raka krvi i krvotvornih organa naglo skočio 2006. godine, mada je iz stručnih krugova argumentovano dokumentovano da je ovih malignih tumora te godine bilo čak nešto manje nego prethodne godine. Provučena je, opet bez ikakve materijalne osnove, konstatacija kako se među decom iznenada pojavljaju tumori karakteristični za odrasle osobe, te da, navodno, svojim tokom odudaraju od svih očekivanja. Lako dokaziva istina je da dečji onkolozi odriču postojanje takvih promena, te da podaci jasno ukazuju da rak dece uzrasta 0-14 godina u Srbiji učestvuje sa 0,65 odsto u obolevanju, a sa 0,15 odsto u ukupnom umiranju od raka. Ti procenti odgovaraju stanju u drugim zemljama ili su čak niži nego drugde.
      Pošto je „utvrđena“ nepostojeća epidemija raka, prešlo se na otkrivanje njenog uzroka. U skladu sa već oprobanim scenarijem, kao glavni krivac označen je osiromašeni uranijum (OU). Po tom, čak i za radikalne političare neuobičajeno autarkičnom viđenju stvarnosti, Srbija se doživljava kao jedina merodavna sredina u kojoj se može sagledati uticaj OU na ljudsko zdravlje. Potpuno se ignorišu najautoritativnije naučne ustanove u svetu, posebno Međunarodna agencija za izučavanje raka, po kojoj uranijum, čak i ako je obogaćen, nije svrstan među preko 500 sigurnih, verovatnih, pa čak ni mogućih kancerogena. Te klasifikacije drži se, inače, ceo svet.
      Ide se još dalje, pa se do besmisla preuveličava efekat desetak tona OU palih na našu bivšu saveznu državu, od toga 90 odsto na KiM. Jedna tona OU, koliko je pogodilo Centralnu Srbiju, ugrađena je u krila samo jednog aviona tipa Boeing 747-100 radi balansiranja. Tolika količina OU nađe se u zemljištu koje uzore traktor za dan-dva, a više od toga baci se po našim njivama sa veštačkim đubrivom svake sezone.
      Otuda se naglasak stavlja na onih 10 odsto uranijumskih metaka koji su pogodili čvrste ciljeve i usled eksplozije dospeli u vazduh. U Centralnoj Srbiji se oko 100 kg OU na taj način pretvorilo u aerosol. Dovođenju u realne okvire opet će pomoći jedno poređenje: kada je 1992. avion pogodio dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, ali su holandske zdravstvene vlasti ocenile da za preživele stanare ne postoji nikakav rizik od OU. Tamo su, dakle, bezbedne komšije koje su se nadisale OU iz susednih stanova odnetih u vazduh, a kod nas se, stotinama kilometara od Pčinjskog okruga i KiM, navodno masovno umire iz istog razloga!?
      Vrhunac cinizma je što učesnici skupa u Kosovskoj Mitrovici, napadno odbojni prema naučnoj stvarnosti, nastavljaju da šalju poruku kako „cela ova priča mora da bude apsolutno oslobođena politike“. Nažalost, njihove očne kapke čvrsto stiska upravo politikantska obojenost. Iz takvog svetonazora proizišla retorika, zasnovana na podozrivosti prema zapadu, proširena je i na navodnu opasnost od uvoznih vakcina.
      Razumljivo je što „patriotski naučnici“ (koji, da budemo jasni, diskredituju i patriotizam i nauku) u odsustvu argumenata pribegavaju satanizaciji protivnika. Zastupnici činjenica i naučnih saznanja bivaju proglašavani NATO agentima i farmakomafijaškim plaćenicima u najcrnjem ždanovljevskom maniru (reč je o birokrati, a ne vojskovođi Ždanovu). Na njih se još samo ne bacaju kletve.
      O rezultatima takve „naučne razmene mišljenja“ mogu da svedočim iz ličnog iskustva. Krajem prošle godine, na nasilno prekinutom zasedanju Suda časti Lekarske komore zbog antivakcinaške aktivnosti šikanirala me je, uz po neki bubotak, grupa poluuniformisanih ljudi sa bedževima na nekom istočnoslovenskom jeziku. Jednog od prethodnih dana, pred predavanje u Nišu o raku i njegovim uzrocima, obavešten sam da ne brinem, jer je u sali policajac u civilu, a ispred zgrade su uniformisana lica. Završavam ovaj tekst, u utorak po podne, pred polazak na promociju knjige „Grip“ u Kolarcu, a treba da budem srećan što o bezbednosti učesnika brine policija, kao o skupu povišenog rizika.
      Nije zato čudno što je u Srbiji malo javno deklarisanih boraca ne samo za naučnu istinu, već i za argumentovanu naučnu polemiku. Malo gde u svetu, a nigde u Evropi, ljude koji se strogo drže naučne literature ne proganjaju ostrašćeni sledbenici neke, ma kakve ideologije. Nisu krive te zavedene kavgadžije spremne na fizički obračun, već stručnjaci koji ih koriste kao džarač radi svojih interesa.
       
    • Од Логос,
      Овогодишњи добитници награде „Повеља Просвјете“ су Високопресовећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Перосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Свечаност уручивања награде ће бити одржана у петак, 7. фебруара, у Вуковој задужбини.     Према речима председника београдског одбора „Просвјете“ Милимирa Мучибабићa, време у којем смо сведоци борбе српског народа у Црној Гори дало је „Просвјети“ пуно право и легитимитет да овогодишњи добитници „Повеље“ буду управо Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије.   „Литија као величанствена позорница којом одише достојанство претворила је целу земљу у европску позорницу у којој се нешто чудно дешава. За оне који не могу да разумеју, у бити Србина постоји светосавски Косовски завет који се с времена на време пробуди. Ево прилике да се он пробуди. Ми смо сведоци тога буђења.“   Српско културно и просветно друштво Просвјета основно је 1902. године у Сарајеву и данас делује на просторима свих српских земаља. То друштво сваке године организује „Светосавске свечаности“ у оквиру којих се „Повеља Просвјете“ додељује најистакнутијим појединцима.   „’Повеља‘ се додељује оним појединцима који су се истакли у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Вредности које су према нашем мишљењу ванвремене, које претпостављају не само хтети, него знати шта хтети и како делати, у том смислу смо се определили за ову двојицу великодостојника Српске православне цркве“, каже Мучибабић за Спутњик.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      Јављење светаца у есхатолошким телима
       
       
      Уводна реч
       
      По појављивању мог текста, Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?[1],  отац архимандрит, Сава Јањић, написао је један дужи коментар[2] који се може сматрати и самосталним краћим текстом. Никада се не може довољно нагласити његова господственост у дијалогу, јер је то врлина која се код нас готово изгубила, али ни похвалити проницљивост. Генерална напомена је да међу нашим теологијама нема неке суштинске разлике и да ја моје решење проблема, које је слично оном од, недавно упокојеног у Господу, о. Томаса Хопка, видим у екстравагантнијем предлогу одговора који сам понудио, и да ако се наше интенције схвате на прави начин никако не може да се размишља о њима у кључу ортодоксности или хетеродосије. Ниједно од два решења не укида култ светаца или заупокојене службе или пак пориче телесно васкрсење из мртвих које се има збити на крају времена. Овај пак текст ваља читати у светлу једног покушаја мислити са Оцима.
       
          
       
      Општа разматрања
       
      Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац.
      Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“.
      Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји.
      Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“.  Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“.
      У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам.
       
       
       
      То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“...
      Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно.
      Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај.
      Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту.  Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3]
       
       
      Св. Симеон Солунски
       
      Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу.
       
       
       
      Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста.
      Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу.
      Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“.
      Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву  (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји.
       
       
       
       
      2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“.
       
       
       
      И у овим одломцима се осећа тензија између људског и Божијег времена. Црква је „већ“ и „долази“, треба да дође. Тако се примећују и различита разумевања литургије, која је у антиохијској оптици више наративног типа, комеморативног, али свакако не лишена и мистеријског момента.[4] Методи тумачења текста бивају примењени и на литургијски: 1. Алегоријска раван, на којој се Стари завет интерпретира као да се односи на Христа и на Цркву. То је догматска раван. 2. Тополошка раван, која примењује алегоријско значење на наш хришћански живот. То је морална раван. 3. Анагошка раван, која нас обраћа ка коначном испуњењу свега у Царству Божијем и ка нашем садашњем очекивању будуће небеске реалности. То је есхатолошка раван.
      Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо...  (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20).
      Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26)
      За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим. 
      У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац.  За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5]
       
       
       
       
      * * *
       
      Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела!
      Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56).
      Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији.
      Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве.
      Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)).
      Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима.
       
       
       
       
      О јављању светаца у телу
       
      О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму.
      Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи О Васкрсењу)[6] покушава да одговори на ова питања која и нас муче, уводи тезу да је души природно дато да има везу са телом и да њему тежи, и не слаже се са онима који веле да је њој много лепше кад тело умре. Но, она наставља да постоји без њега и да жељно ишчекује васкрс, тј. задобијање и сједињење са духовним телом. И он прибегава идеји да души треба тело као украс, да би се улепшала слика Божијег стварања. Наравно да и Марко нам не решава проблеме о којима промишљамо (не компликује ништа дискурсом о односу време-вечност), али и он уводи следеће: Постојећа по себи душа ће у одређено време саздати себи ново тело. И веза међу њима је натприродна, јер их ми видимо као одељене: душа је негде тамо, а тело се распада. „Но, да је душа... свезана са телом на неки начин, и да се наново враћа својој обитељи, сведоче душе светих, које се после смрти јављају у својим телима и, делајући у њима, силно задивљују удостојене“.
      Дакле, јављања светаца су „материјална“, и Марко вели да у историји, актуелности имају ова тела, мада је недоречен како их преузимају и да ли у њима остају. Хтео би да их резервише као права тела за Други долазак, о коме говори, и због тога је неодређен. Да ли их имају стално или их узимају привремено да би се јављали? Као да их имају стално, јер Марко говори о тој силној тежњи душе да има тело, али види проблем да се уствари тек са есхатоном имају права и преображена тела, која више неће бити терет души. У томе је његова апорија.
      Треба такође запазити како Марко, као сваки добар софиста, избегава да помене платонизам. Приписује Грцима само хомерску представу о смртној души, као и материјалистичко и епикурејско учење о разлагању душе после смрти, њеном повратку у небиће, а вели да су и Јевреји (Стари Завет) имали сличне представе, тј. да нису имали учење о бесмртности душе. Код Марка је оно спона за Васкрсење.
       
       
       
       
      Близак Григорију је и Аг., али много мање у односу на њега платоничар, јер у телу по себи не види препреку за душино блаженство, и говори о природном нагону душе покојника ка телу која због тога не одлеће ка врховном небу (Genesi ad litteram, 12, 36, 68). Ипак, Аг не говори ни о каквом етеричном телу које би душа имала. Са Гр De anima et resurrectione, је Аг близак, али не са његовим другим спекулацијама у којима ће овај апсолутно одвојити (ово помињем куриозитета ради) душу од умрлог и послати је на небо где се радује са највишим анђелима и пошто је само интелект и дух, не може да каже ништа онима који у заблуди плачу за њом, а остали су заробљеници својих тела (De mortuis, 7). Нисенац неће отићи ипак толико далеко као Григорије Богослов, који ће се терминолошки поистоветити са јеретицима гностицима и манихејцима и рећи како је наша душа једна божанска искра, тј. божанске природе. Срећом, тај део његове доктрине је прекривен велом заборава због обиља и задивљујућих узлета његове мисли који су постали баштина православља.
      Но, ми смо успели да заборавимо и нашег скорог свеца, владику Николаја, који је написао текст Рехабилитација тела, где вели: „Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и - што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског... Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују“.
       
       
       
      Према томе, код Николаја читамо нешто веома слично ономе из Мк Еф, а наћи ћемо такве идеје, како је то урадио вредни Ињац и код Тарабића (кога, наравно, не можемо држати на истом нивоу ауторитета као ове). Ињац преноси: „Сваки се људски иксан роди да умре“, казивао ми је Митар. „Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате... Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај... 'Видиш, мој куме Зарија', казиво је он, 'чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и посље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеће јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Kаде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама“.
       
       
      Очигледно је да у предању постоје разна решења, али која само кроз неко стрпљивије и ингениозно размишљање могу да се осмисле у неком систему који би био мање-више кохерентан. То је посао теологије. Од првог дана када се Писмо закључило, говорило се да се преноси само оно што је предато. Међутим, све нове теологије, које се праве од тог дана су легитимне као покушај мишљења и надградње онога што је нејасно дато у нашим изворима. И ове наше „ексклузивистичке“ приче на први поглед, имају потпору у предању. Догма и црквена мисао су динамичке и еволутивне по природи. Да немамо Јована и Павла, тешко бисмо на основу синоптичатра говорили о Богочовеку. Иконопоштовање имамо само зато што су Оци хтели да употребљавају разум упркос, на први поглед, децидираној забрани из СЗ. Учење о Тројици се стабилише тек с краја четвртог века. Христолошко питање немамо као дефинитивно решено, јер су делови Империје пали у ропство, а онда и сама Империја. Исправно је приметио о. Сава да су ово питања о којима требамо и морамо размишљати. То ја видим као позив на одговорност, на бригу за Цркву. Увек вино ново у мехове нове, али је то вино вечно младо!
       
      Закључак
       
      Спринт на 100 метара смо претрчали у рекордном времену. Било је неких зачепљења, могло их је бити више, али сам нашао за сходно да само најнужније приведем. Жалим што нема исцрпних нота, али, како су већ сви могли да се на овом форуму увере, увек их наведем када их траже. Форумска партија је брзопотезна. Зато ова форма. Жива и драгоцена. Нису само досадне књиге паметне и битне. Кроз овакве дијалоге се најбоље види шта мислимо. Неко се плаши да изнесе своје мишљење, јер би то могло да угрози његову каријеру, ја сам пак тог баласта ослобођен. Због тога уживам да говорим о теологији. Морамо да отворимо прозоре да уђе мало свежег ветра. Ови текстови су имали невероватан број прегледа. То је успех. Још већи би био када би Авва убедио српчиће да читају књиге и воде рачуна о свом духу, да се подвизавају.
      Које су биле главне црте ове расправе? Компликован проблем односа Бога који има све моменте историје у себи као актуелне и нашег „сада“. Само преко Бога могуће је да говоримо о присуству светаца у овом нашем свету. Једно решење је готово опште прихваћено, да они постоје у царству духова које је везано за ову нашу историју. Заједно постоје и заједно иду напред. Праволинијски. Они постоје у истом времену, али су просторно одређени са „доле“ и „горе“.
      Мојој смирености ова поставка изгледа слаба. Налазим уверљивијом идеју да се после смрти тела, свако од нас буди у есхатону са новим телом. Тиме се објашњава нужност васкрсења, јер душа не може да живи без тела. Платонистичке идеје бесмртности душе само слабашно ову могу да вежу за тело, а на нужност васкрсења  тешко могу да дају убедљиве разлоге.
      Физичко јединство са Логосом и са другим светима може да се објасни само ако се верује у њихову оствареност у безвременом Христу који се оприсутњује на литургији. Ванвременост пак његовог васкрсења може да објасни наше реално учествовање у том васкрсењу. Кроз то васкрсење, где је оваплоћени Бог умро преко онога што је могло да умре, долази до потпуног сједињења и идентификације њега и нас, створених и смртних. Само тада можемо да кажемо да је Бог умро, само тада можемо да кажемо за нас да смо богови.
      Рекао бих стога да се димензије створеног и нествореног преклапају, а где ова друга има превагу. У њој је све in actu. Као што Бог може да присуствује у историји, тако по овом принципу а-темпоралности може да допусти да и створени и ограничени који су у тој димензији могу да буду билоцирани, тј. да буду у вечности и да „у исто време“ интервенишу у историји. Аг је то допуштао анђелима. Нема разлога да се не допусти и свецима.
      Већински део традиције држи да је Богородица у телу на небу. Као што су Илија и Исус. Верујем да данас само неки од секташа може замишљати да је то небо физичко, тј. у овом простору. Када чини чуда, Марија их вероватно чини у телу. Могу и визије да се допусте, али оне не значе да та особа чију визију имаш нема тело. Мк Еф и Николај говоре о неком телу у којима ови интервенишу. Ни један ни други нам не објашњавају какво је то тело. Није дух, у томе се слажу. То би било оно васкрсло Исусово, које се појављује и нестаје, преображава, једе, пролази кроз зидове. Али је „физичко“. Због тога ја сматрам да њихова мисао може бити доследна само ако се има у виду ово будуће тело. Нико од Отаца, наиме, није учио о неком међу телу. Ефешанину и Охридском нису се постављали ови проблеми. Веома је могуће да би они данас потписали овај Аввин скромни допринос.[7]
       
      Зоран Ђуровић
       
      Рим, 20.08.2015
                       

      [1] https://www.pouke.org/forum/topic/40069-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B0/
      [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-88#entry1327194
      [3] О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404.
      [4] Овде углавном следим мој превод: СВ. ГЕРМАН КОНСТАНТИНОПОЉСКИ, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [PAUL MEYENDORFF, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy].
      [5] Meyendorff J., Byzantine Theology... p. 203.
      [6] Руски перевод: http://orthodox.ru/lsn/0227.php
      [7] Можда ништа друго нисам ни коментарисао до ли овај одломак из Кавасилиног тумачења литургије, 39, 2: „Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: 'Ви сте Тело Христово, и удови понаособ'. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему - као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима - него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело“.
       


      Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
×
×
  • Креирај ново...