Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Recommended Posts

Да ли је медитација спојива са хришћанством?
 
У последње време је у нашим крајевима све више заступљена далеко-источна „духовност“ која је код нас продрла преко јоге или New age синкретистичких погледа на свет.  Медитацију често представљају као не-религијску, личну методу самоспознаје, досезања хармоније, итд. Али зашто је она неспојива са православним хришћанством?
 
Медитација је заснована на будистичком учењу досезања нирване. По будизму, смисао медитирања је одстрањивање било какве жеље и помисли. Не треба да мислимо или желимо ни лоше, ни добро, потребно је да смо сасвим празни. То је једини начин да прекинемо реинкарнацију, поновно рађање и досегнемо нирвану – непостојање. Живот је по себи лош, страдање и патња. Да бисмо зауставили агонију живота потребно је да немамо никакву жељу, мотив, склоност. Да немамо личност.
Ово се суштински коси са хришћанством које сваку личност сматра створеном по лику Божијем, а живот сматра добрим, Божијим даром. Срж саме хришћанске вере јесте победа живота над смрћу, победа постојања над непостојањем. Зато верујемо у Страдалог и Васкрслог Христа, зато је сво наше настојање усмерено ка Њему и вери у живот после смрти. (Зашто тај живот не може да буде реинкарнација неком другом приликом.)
15963.jpg
 
Медитација постоји у сличним облицима и у другим религијама, као што је хиндуизам, и поменута њу ејџ идеологија, али је овакво, будистичко значење данас најзаступљеније.
 
Али  - да ли може постојати добра медитација?
 
Сама реч „медитација“ долази од латинског meditari што означава промишљати, контемплирати. 
 
Православно хришћанство познаје созерцавање, промишљање срцем. То није толико интелектуално прегнуће, колико прихватање Божијег Промисла, пребивање у Његовој близини. Особа искуствено доживљава и прихвата Божију љубав. Исак Сирин сматра да људска природа постаје способна за истинско созерцање тек када се практиковањем врлина очисти од страсти. О томе је писао Свети Јован Лествичник, на томе се темељи исихастичка теологија.
 
Наравно, условно можемо назвати медитацијом и размишљање, у молитвеном духу, о Божијем плану за свет и нас лично. Како је мој лични живот повезан са великим Божијим интервенцијама кроз историју? Шта Он жели од мене? Да ли се правилно служим Његовим даровима? Да ли сам и како сам погрешио? То су све питања која човек треба себи да поставља. Ово порађа мотивацију на делање, промену, али смо уједно и помирени  са животом јер прихватамо Божију вољу, осећамо да смо у Његовој близини (созерцање). Из свега овога је јасно да је сваки облик православне „медитације“ прожет молитвеношћу и богослужбеним етосом, где је Причешће епицентар и извориште благодати. 
 
Православље полази од посебности сваке личности али и од суштинског значаја заједнице. Полази од живе жеље за Христом, пред Кога износимо сав свој труд, страдање, недоумице, љубав, чежњу. Далекоисточна медитација негира, гуши сваку жељу, док православно созерцавање осмишљава сваку жељу, приносећи их Богу. Али највећа жеља је, свакако, сâм Бог. Медитација полази  од мог личног духовног мира, смештајући моје лично добро пре Бога који, на крају крајева, не постоји или сам ја сâм бог (њу ејџ). Православље полази од љубави према Богу. Кад би могао да се деси такав парадокс, православни хришћанин би радије био у паклу са Христом, него у рају сâм.
 
И док будистичка медитација полази од намере да се појединац „ослободи“ везаности за овај свет, људе, природу, време – созерцавање усмерава особу да поштује Богом створен свет и пронађе свој смисао кроз делатну љубав према Богу и ближњима. Медитацијом човек бежи од света, живота, па и себе самог;  у православљу се човек суочава са собом и животом, осмишљава све Христом, и кроз ту наду се мења на боље.  Православна молитва, созерцавање и богослужење, све је узалудно ако се не пројави у конкретном односу према конкретним људима.
 
Човек не треба да одбацује своје жеље. Чак и ако су те жеље лоше, треба их изнети пред Господа, прихватити свој грех да бисмо се суочили са својим недостацима и признали да без Бога не можемо ништа, па ни да се променимо на боље. Никад не треба бежати од себе јер та трка се увек претвори у бесконачно јурење у  круг. Треба се суочити са својим недостацима и надвисити их. Зато је и Христос постио, пристао на кушање, признао Свој страх у Гетсиманском врту, пристао на смрт да би је поразио. 
 
Поразно је што многи схвату  православља као својеврсни бег од стварности. Тачно је да се на Литургији пева, уоквиру песме „Иже херувими“ – „сваку своју животну бригу оставимо“. Али то је зато што смо, претходно, кроз све прозбе, молитве, јектеније, кроз помињања на Проскомидији – све своје бриге и принели Богу. А сада, кад смо сваку своју животну бригу већ Њему принели да их осмисли и да помогне,  док се Дарови износе, кад почиње Тајна вечера,  ми созерцавамо близину Божију, јер ускоро ћемо се с Њим сјединити. Не приличи да се бринемо „као они који ће примити Цара свих“ у Тајни Причешћа.  
 
Дакле, Црква није бег од стварности, она је пуноћа стварности. Богослужење није заборав  проблема, оно је молитва, вапај за Божијим присуством целим током ношења нашег крста. Литургија није духовна представа створена да разгали верска осећања, него прилажење и сједињење са Самим Христом. А живот у својој целости није подељен на световно и духовно, већ је сав озарен Божијом лепотом и прожет светом борбом.
 
Најгоре што можемо да урадимо јесте да од те борбе побегнемо.
 
Док говоримо "ом".
 
Марко Радаковић
Извор: Авденаго

15963.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

МЕДИТАЦИЈА НИЈЕ СПОЈИВА СА ПРАВОСЛАВЉЕМ

Солидан текст од Марка, с тим што бих додала још пар ствари. Прије тога да констатујемо да је текст, нарочито за младе и почетнике у Православљу стварно потребан, јер најтежа духовна оштећења долазе управо из кухиње медитације, њене модерне рекламе и разјапљених медијских уста.

Медитација и њено учење се скривају под разним именима, покретима, сектама и многи млади заправо вјерују да када иду на јогу иду само на „гимнастику“, да се на мало необичан начин друже, продрмају и протегну.

Истина која слиједи је другачија. Заиста бивају продрмани, али у виду тешког духовног земљотреса, који ако не стане на вријеме, има духовне последице које се не годинама него деценијама лијече, ако се човјек дуже упуштао у експерименте.

Са јогом и медитацијом НЕМА ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊА. 

Данас постоје толико вјешти увлачивачи у то секташко поље и духовну пропаст, да је заиста мало времена и радозналости, у спрези са наивним, „ ма шта ми се може десити од пар сеанси“ или „хајде да пробам нешто кул“ потребно, да човјек буде увучен у раље медитаиције.

TO.jpg.b9d94d0d2d7d649219f0a420a40f02df.jpg

Али да се вратимо на Марков текст и подвучемо још пар битних разлика.

Прво, медитација не полази како Марко написа од мог личног мира. То је само кредо, који заправо са реалним исходом медитативно-духовног издисања нема ништа заједничко. Медитација доноси не  лични мир, него  ЛИЧНИ НЕМИР. Лични мир је само реклама, као што вам причају да од неког јетиног пуног шећера и неукусног сирупа, можете направити добар сок.

Друго, жеље исто тако у Православљу, не треба стављати у први план и нису поштоване у духовном свијету, тако кажу Свети Оци. Из жеља обично произилази и самовоља, и слабашно одсјецање своје воље, чиме пупчана врпца са нашим егом остаје чврсто привезана.

TOU.jpg.b1b6243ae62d26b9850c5a2f111a7025.jpg

Треће - и православно учење проповиједа развезивање од овог свијета, тј. да не будемо овисни о њему. Међутим, то развезивање у православљу води слободи, док развезивање у медитацији, води у изолованост, самоћу и параноју.

2068837269_TOJETO.jpg.2a2976cc724e64a42b41f3081a676a1f.jpg

Избор је на нама.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 4.7.2019. at 12:29, ............. рече
Да ли је медитација спојива са хришћанством?
 

Терминолошки јесте, јер означава учење, смиреноумље, уопштено смирење, контролу помисли... Што све можемо прочитат у поукама, од нпр. О.Тадеја па и осталих теолога који су се за живота, директно супротстављали њу ејџ филозофији.

On 4.7.2019. at 12:29, ............. рече
Сама реч „медитација“ долази од латинског meditari што означава промишљати, контемплирати. 
 
Најгоре што можемо да урадимо јесте да од те борбе побегнемо.
 
Док говоримо "ом".

Хиндуисти или будисти само користе са нама у разговору, реч "медитација" да би нам приближили значење њиховог термина "Дајана" или Дијана нисам сад 100% сигуран како називају медитацију.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Наша вибер заједница Православље Online броји преко 5500 чланова из свих крајева света. Почела је са радом као мала заједница на којој смо делили интересантне догађаје из Цркве, поучне приче и разговарали о вери.
      Касније, захваљујући симпатичним "Животијевим стикерима" (које можете потпуно бесплатно преузети на вибер страници), заједница је почела веома брзо да расте и достигла је број око 1500 корисника.
      Како су наступили најновији догађаји у Црној Гори, а везани за безакони "закон" о верским слободама, група се етаблирала као место где могу да се сазнају информације "из прве руке", са сликама, видео-записима и вестима са лица места, где се одржавају литије за одбрану светиња и остали догађаји везани за сутуацију у Црног Гори. Такође, група се показала и као "зрела" и одговорна, тако да су организоване и хуманитарне акције помоћи.
      Наравно, у својој суштини је и даље страница мисионраског усмерења са освртима на данашњу ситуацију у којој се наша Света Црква налази.
      Ако користите вибер, можете да нам се придружите.
      Линк је овде
      Pridruži se Православље Online
      Православље Online on Viber
      INVITE.VIBER.COM Вести и догађаји из Православне Цркве na Viberu

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Наша вибер заједница Православље Online броји преко 5500 чланова из свих крајева света. Почела је са радом као мала заједница на којој смо делили интересантне догађаје из Цркве, поучне приче и разговарали о вери.
      Касније, захваљујући симпатичним "Животијевим стикерима" (које можете потпуно бесплатно преузети на вибер страници), заједница је почела веома брзо да расте и достигла је број око 1500 корисника.
      Како су наступили најновији догађаји у Црној Гори, а везани за безакони "закон" о верским слободама, група се етаблирала као место где могу да се сазнају информације "из прве руке", са сликама, видео-записима и вестима са лица места, где се одржавају литије за одбрану светиња и остали догађаји везани за сутуацију у Црног Гори. Такође, група се показала и као "зрела" и одговорна, тако да су организоване и хуманитарне акције помоћи.
      Наравно, у својој суштини је и даље страница мисионраског усмерења са освртима на данашњу ситуацију у којој се наша Света Црква налази.
      Ако користите вибер, можете да нам се придружите.
      Линк је овде
      Pridruži se Православље Online
      Православље Online on Viber
      INVITE.VIBER.COM Вести и догађаји из Православне Цркве na Viberu
    • Од Дејан,
      Ово је јако важно питање. Пре доласка у манастир гутао сам литературу о Зен будизму и дан данас имам дубоко поштовање према култури коју је овај духовни правац подстицао на Далеком истоку. Међутим, када сам почео да читам о исихазму разумео сам да ми православни имамо много више од тога. Одређене методе чак могу изгледати јако сличне. Например будистичка пракса sati (на енглеском mindfulness) који подразумева неговање активне пажње (сабраностси) на унутрашња и спољашња искуства у садашњем тренутку, чиме се зауставља неконтролисани покрет ума било у правцу размишљања о прошлости или будућности је веома важна у будизму и данас се примењује у разним облицима у борби против стреса и других болести садашњег времена.
      Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. 
      Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек.
      Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. 
       Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html 
      "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату.
      Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека.
      Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу."
      Архимандрит Сава Јањић
       
      ИЗВОР

      View full Странице
    • Од Дејан,
      Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. 
      Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек.
      Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. 
       Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html 
      "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату.
      Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека.
      Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу."
      Архимандрит Сава Јањић
       
      ИЗВОР
    • Од Slobodan Milošević,
      МАНАСТИР ХИЛАНДАР Бунар Светог Саве, Колодец св. Саввы,St. Sava well.mp4
×
×
  • Креирај ново...