Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

ХРИСТОС ЈЕ НАШ ЖИВОТ, Митрополит Лимасолски Атанасије

Оцени ову тему

Recommended Posts

250272.p.jpg

    

 

И нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (Еф. 2, 5).

Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар грех. Да не треба да грешимо? Зашто, које су последице греха?

Грех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умрети, јер је већ мртав. Он ништа не осећа, мртав човек је мртав, и то не мало или много мртав.

Када је срце мртво, када је човек мртав, он ништа не осећа: не осећа последице греха. Греши и често покушава да се наслади својим грехом. Сматра да је то природно и говори:

— Шта се то страшно десило? Какве има везе?

Он ништа не осећа и ништа не разуме. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да греши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осећа.

Да би душа осећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осетити, рећи ће да га боли. Зато што жив осећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човек неће престати да буде жив и осећа бол. Ко је жив (телесно), може имати у себи мноштво грехова, његова душа је још увек жива. Он, наравно, схвата последицу греха, схвата да је грех отров који прети да га убије. Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености греховним отровом.

Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лек. Хтео, не хтео упадаш у сан: „Затвори очи!-кажу ти.- Лаку ноћ, батјушка!“ Исто се догађа и са грехом који нас успављује и умртвљује.

Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овде каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва грехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6).

Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве

Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, где су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно место које се назива мртвачница и где леже тела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји лекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Лекар Христос овде васрксава мртве, а доказ смо сви ми.

Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“

Видиш да долази човек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелепог, нешто што поседују лепи људи, пуни добрих намера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог ветра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,-како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“

То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На пример, болестан човек је оздравио, болестан човек се исцелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увек жива пред Богом.

Један од великих проблема наше епохе, посебно приметан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје.

Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто?

— Мрзи ме!

— Али, дете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања!

— Немам жељу, не видим разлог да идем.

— А шта је са оцем који ти шаље новац?

Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар.

То су савремени старци који су живели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст,а имали су по 80, 85, 90 и 100 година-каква им је душа била! Ех, шта да кажем...Била је то жива душа, срце младића, поседовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи.

У исто време гледаш младе људе, изнурене, исцеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања...

Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човека. Али чињеница је та да човек, колико год била мртва његова душа, идаље није сасвим умро. Док је телесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва уметност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човек открије сам или уз нечију помоћ.

Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овде. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац:

—Да, дете моје, сваки човек-то је човек, а не демон. Колико год да је лош, он је човек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио.

Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту.

Често чујемо да је неки човек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповедам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“

Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио:

— Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио…

Управник је као човек пожелео да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али идаље образ. Човек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човек није демон.

Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо.

Много тога не знамо, и не смемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успео да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст-отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именон чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа.

Непријатељ нашег спасења жели да нас учини строгим судијама према себи самима и не дозвољава нам да видимо љубав Божју

Видите да човек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божју и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убеди да „шта год радио, нема ти спасења! Не мењаш се, не ослобађаш се, не идеш напред, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав.

Спасење се остварује Христовом благодаћу-уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплатације једног органа у друго тело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тело Цркве и хранимо се Телом и Крвљу Христовим.

Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Телу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту.

http://www.pravoslavie.ru/98159.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

МОЋ, КОJУ НАМ ДАJЕ ХРИСТОС

Често се осећамо потиштеним и тада разумемо Христове речи: «Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити» (Мт. 11: 28). Млади то не могу осетити у пуној мери, јер они нису толико оптерећени, али зрели људи, који су прошли кроз мноштво опасности, жалости, тешкоћа, несрећа и слабости, врло добро схватају о чему се ради. После свега тога, после толико година које оптерећују, човек само хоће да се одмори, да збаци свој терет, да се ослободи од њега.

 

252597.p.jpg
    

 

Једини ко нам може пружити то олакшање је Христос. Нико други то не може. Све остало што покушавамо, све је то од човека. Да, то нам може помоћи у одређеној мери, на пример можемо отићи на путовање, посетити доброг пријатеља, или на неко друго пријатно место. То нам помаже и даје нам спокоја, али нема ту дубинског значаја. Само Христос може нашој души подарити истински мир, јер Он је «покој душе наше».

Тако се и молимо на литургији: «сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо». Предајмо Христу сву тежину свог «ја», предајмо Му све своје бриге, страхове, жалости, сав свој бол и ропот и предајмо себе Христу Богу.

У томе је велика тајна. Ако то не разумемо, нећемо моћи да издржимо сав терет који носимо у себи и клонућемо од умора. И, колико је мени познато, савремена психологија нас учи да разоткријемо све што нас мучи, да спознамо своје душевне ране. Морамо да поделимо свој терет са неким, да избацимо то из себе, да не будемо затворени за читав свет, али најбоље што можемо да урадимо је да научимо да положимо све што нас оптерећује на руке Божије, уз помоћ молитве и исповести. Све то треба да признамо и кажемо Богу, а не да држимо у себи.

Како је у разним приликама говорио старац Пајсије Светогорац, сви смо ми налик на човека, који на леђима носи џак пун старудија. Бог прилази и покушава да преузме наш терет, како ми не бисмо морали да теглимо тај џак пун беспотребних ствари, смећа и нечистоте, али ми га не испуштамо из руку. Ми се чврсто држимо за свој терет у намери да га вучемо за собом куда год се запутимо. Али Бог долази и покушава да нас лиши тога што нас оптерећује:

— Остави тај џак, баци га! Шта ће ти све те којешатарије? Немој да га теглиш. Што си се тако закачио за њега? Шта ће ти? Да ли желиш стварно да се забадава мучиш?

Али ми ни за шта на овом свету не испуштамо терет! Попут тврдоглаве дечурлије смо, која се чврсто држе нечега и неће да пусте.

Испричаћу вам једну причу. Дошао је на Атос један младић, желећи да постане монах, али су га мучиле неке потешкоће. Једанпут када је био у храму старац га је погледао право у лице и рекао себи:

— Гле, ти тог младића, он не дозвољава ниједној својој мисли да му побегне!

Тојест, он не допушта себи да ни на пет минута остане без разних помисли, које га прогањају.

— Његов ум је као воденица, стално нешто меље. Стално набацује неки материјал, неко камење, а из свега тога остају само прах и песак.

Старац га је позвао и обратио му се:

— Иди овамо! Зашто само стојиш ту као телевизијска антена и примаш све таласе, које ти одашиљу! Пусти бар једну мисао да одлети! Твој ум је воденица, која се непрестано врти. Обрати пажњу и не пуштај сваку мисао у свој ум! Ако пустиш у себе све камење, природно је да ћеш од тога добити само стуб прашине и песка. У свој ум пуштај само добар материјал. Пусти благе мисли, молитву, јер овако више не иде и само мучиш себе. Све што си досад млео, пало је на твоју душу, а не на неког другог. Узалуд се мучиш.

Човек мора да научи да пази да његов ум не буде у бесконачном хаосу, да не буде нереда који нам штети. Наш ум нам може створити пуно проблема, ако то допустимо. Стога се морамо обратити Богу кроз молитву, исповест, скрушеност. Том приликом, морамо оставити иза себе све што нас обузима у руке Божије. Тада ће наша душа бити мирна и спокојна.

Христос је дошао на овај свет да нас утеши, а не да нас збуни и оптерети недоумицама. Он зна колико нам је тешко и колико смо потиштени и зато је дошао да нам да спокој и одмор. То је велика моћ, а Црква њоме располаже.

Разговарао сам са једним психологом и он ме је упитао:

— Колико људи дневно примаш?

Одговорио сам:

— Сада под старе дане не могу пуно да издржим: 50-60, максимум 70 на дан. А док сам живео у манастиру Махера и кад сам био млађи, примао сам и по 150 људи. Почињао сам у 4 ујутро, а завршавао у 7-8 увече, а понекад и касније.

Он ми је рекао:

— Није добро што се тако оптерећујеш, превише си суров према себи. Не смемо да примамо више од 10 људи на дан. Као психолози, који раде са људима, не можемо издржати више од 10 људи.

Све је то истина, али Црква има једну предност: после исповести све то просто ишчезава. Ми чујемо јако пуно ствари, само помислите шта све духовник чује од људи. Нико нам не говори пријатне ствари. То вам је као код лекара. Да ли постоји човек који иде код лекара и каже му:

— Докторе, дошао сам да ме прегледате, јер мислим да сам превише здрав!

То се не дешава. Долазе само болесни са својим проблемима. И код духовника не идемо како би му испричали о својим добрим делима, достигнућима и радосним тренуцима. Долазимо да се ослободимо својих неуспеха, несрећа, туге и свега лошег. А ми смо само људи и колико можемо поднети да слушамо само о лошем и о гресима?

Питао ме један дечак:

— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?

Одговорио сам:

— Да!

— И ниси се скаменио?

— Нисам се скаменио.

Изненађено ме је погледао:

— Озбиљно?

— Озбиљно.

Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека.

То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи.

Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.

Бити духовник је најважније искуство, које човек може стећи. Ја често говорим свештеницима при рукоположењу, Бог ради кроз ваше руке, Он је за вас свакоденвна реалност. То је чудо, свакодневно чудо, које се понавља стотину пута на дан. Јер Бог се непрестано «меша», како су говорили свети оци, у свако наше дело. Свештеници испуњавају спољни део обреда, који сведочи о вези човека са Богом, а заиста, Христос је тај, који на себе преузима грехе овога света, преузима наше бреме.

Али, да бисмо у потпуности осетили значај ових речи, најпре треба да разумемо да Христос узима и наше грехе: духовника, свештеника, епископа. Ако Христос узима мој грех, онда узима и грехе свих осталих људи. И ја немам право да се успротивим и негодујем, када Он преузима грех од мог брата. Наше лично искуство је огроман доказ да је Христос дошао да спаси грешнике. Како то каже свети апостол Павле: «од којих сам први ја» (1 Тим. 1: 15).

Уколико Христос показује стрпљење пред мојим гресима и спасава ме, тада и ја могу да покажем стрпљење за било ког другог човека, јер без сваке сумње, мој брат је бољи човек од мене. Ма шта год он учинио. Јер, несумњиво, нема никог недостојнијег од мене. Тако свако од нас треба да се осећа.

Нама се чини да је то јако тешко, али у пракси то доноси право олакшање. Што се више човек скрушава пред Богом, више признаје да је Бог његов Спаситељ, и захваљује Му се на спасењу. Благодари Му што је ради нас постао човек, што нас трпи. И када кажем «трпи», тада имам у виду себе, а не друге, мислим на сваког од нас понаособ.

Када ја то осећам, све ми је лакше и што више ридам због своје убогости и покајања, добијам све више утешења. То је тајна Цркве. Проналазимо радост у болу и страдању, а не у световним задовољствима. Тамо где је бол, жалост и умор, тамо где је Крст, тамо је утешење. Тамо на Крсту је радост. Како ми кажемо, «јер гле, кроз Крст дође радост целом свету».

Кроз подвиг скрушеног покајања, добијамо прави одмор. Звучи парадоксално. У Цркви, што више плачемо, више се радујемо. Ако се научимо плачу на молитви, духовно ћемо се одморити и очистити. Сузе су духовни кључ, који нам отвара тајне божије благодати. Стога, што више плачемо, више се веселимо, радујемо, тешимо и одмарамо.

Нашу наду и веру усмеравамо ка Христу. Он је наш одмор. Без Њега, нико нам не може помоћи да одахнемо. На крају се испостави да нас највише тишти, оно што мислимо да нам пружа одмор. На пример, човек верује да ће му богатство помоћи да се осећа добро. Али богатство је немилосрдни и беспоштедни тиранин, у њему нема никакве радости. Оно је бреме, које увек прати човека, попут сенке.

Неко може да верује да ће му светска слава пружити олакшање. Али не, остаје исти умор, који нас враћа на старо. Можемо се ослободити од бремена само уз Бога, јер слобода се налази искључиво у истини која побеђује смрт. Све остало је осуђено на пропаст и управо због тога нас умара и притиска. Мучи нас неизвесност, која се крије иза сваке људске творевине.

Шта нам може помоћи? Можда здравље? Какво здравље, кад ни сами не знамо шта нам се може десити у следећем тренутку? У данашње време нас мучи много болести, много тога нас вреба. Поред толиких опасности, тешкоћа, искушења и страхова, шта ту може бити извесно? Извесност је лажно осећање, које живи у нама и храни се нашим световним тежњама.

У Јеванђељу је написано да ће у последње дане на Земљи царовати страх, а данас је главни страх несигурност, маловерност и она се свуда исказује. Ако некоме испричате да вас мучи нека болест, он ће вам одмах саветовати да куцнете о дрво. Можете куцати по чему год хоћете: по дрву, по дасци, по гвожђу, по зиду, али кад дође тренутак да куцнете на врата сопствене болести, то неће бити лако. Куцање не спасава.

Скривамо се од стварности, она нас ужасава. Све нас узнемирава и то суштински, а Христос је Тихи Свет. Он је Божији Свет који нас просвећује и смирује кроз предукус вечног Царства Божијег. Када човек осећа присуство вечног Царства, ништа не може да га уплаши, ништа не може да наруши његов мир. Он се не боји чак ни смрти, јер за Божијег човека оно има сасвим друго значење.

Ми јесмо људи, и наравно да оно што је људско живи у нама, али као што каже свети апостол Павле, имамо наду у Христа. Једна је ствар, мучити се без наде, а сасвим друга имати наду у Христа. То је моћна основа, на којој стојимо и коју је тешко поколебати. Та основа је Христос наш Спаситељ коме се обраћамо, јер Га осећамо као свог. «Мој Христос», говорили су свети оци. Христос Спаситељ целог света, води нас ка Богу. Када је постао Човек, довео је цео свет Богу Оцу.

Ако верујемо у Бога, у Христа, бићемо непоколебљиви. Нећемо се померити ни макац под ударима искушења, маловерја, потешкоћа и тешких времена. Бог допушта да се чак и свеци могу наћи у потешкоћама. Бивају јако тешке ситуације када нам на први поглед изгледа као да нас је Бог напустио, када осећамо да смо сами. Тада једно зло прати друго и као да се све руши, а нигде Бога на видику. Не осећамо Га, као да нас је одбацио. Али нам и тада остаје чврсто убеђење да је Он ту.

Сетимо се речи старца Јосифа Исихаста кога су мучиле такве помисли: «Добро, прихватам све што кажеш. То што ти говориш може бити подкрепљено разним логичким аргументима и доказима. Али где је ту Бог?» Заиста, где је Бог? Зар мислите да би нас он оставио у таквој ситуацији? Бог нас никад не напушта. И ако ми страдамо од животних искушења, Бог је увек ту уз нас.

После, када тај тужни период прође, схватићемо да је то био део нашег живота када нам је Христос био најближи и да је то било духовно најплодотворније раздобље. Међу јадом и тугом била је скривена Божија благодат, а не међу радостима.

Нису радости лоше и тада можемо захваљивати Богу. Али ко је тај, који усред радости неће узвикнути «слава Богу»? Али да ли смо у стању да усред потешкоћа кажемо «слава Богу, све иде лоше»? Или «слава Богу што болујем, слава Богу што умирем, слава Богу што се све око мене руши, али без обзира на све слава Богу»? Као некада Јован Златоусти, који је цео живот славио Бога и на крају последњим дахом изрекао: «Слава Богу за све!».

Велико је дело славити Бога за све: и за радост и тугу, и за успехе и неуспехе, и када све иде од руке и када је тешко. Али највећи је подвиг славити Бога у тренуцима жалости и туге. Жалост нас чини зрелијим. Када све лако иде заборављамо Бога, своје ближње, своју браћу и све људе који око нас страдају...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером…

Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу…

* * * * *

„Једном је авва Макарије ишао на Нитријску гору са учеником и рекао му да иде испред њега. Ученик, будући на одређеном растојању, сусрео се са идолским жрецом који је журио негде носећи дрва за потпалу. Ученик му се обратио: „Где трчиш, слуго сатане?“ Жрец се наљутио и претукао га тако да је ученик остао да лежи једва дишући, а он је журно наставио свој пут. Прешавши мало он се сусрео са блаженим Макаријем који га је поздравио: „Здраво, здраво, трудбениче!“

Жрец је, запрепастивши се, рекао: „Шта си у мени нашао добро да би ме тако поздравио?“

Старац је одговорио: „Поздравио сам те јер сам видео да се трудиш и да брижно журиш негде“.

„Од твог поздрава сам дошао у умиљење и схватио да си ти велики слуга Божији. Напротив, онај проклети монах који ме је срео, вређао ме је и зато сам га пребио.“

Након ових речи жрец је пао пред Макаријеве ноге, загрлио их и ускликнуо: „Не остављам те док ме не учиниш монахом“. Кренули су заједно. Дошавши до места где је лежао пребијени монах, подигли су га и однели на рукама у храм јер није могао да хода… Жрец је примио хришћанство, а затим и монаштво. Његовим примером научени, многи идолопоклоници су се обратили хришћанству. Авва Макарије је рекао: „Зла реч добре људе чини злима, а добра реч и зле људе чини добрима“.

* * *

 „…Екуменизам је теорија које се држе многи црквени људи сагласно којој различите конфесије – протестанти, православни, римокатолици представљају гране једног дрвета. Дрво је Црква, а ми, гране, треба да учинимо све да бисмо се поново ујединили и не бисмо били подељени. У питању је јерес која негира Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ако верујемо да смо чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и истовремено говоримо да се она поделила на многе цркве – шта значи то? Шта се догодило? Где је та Црква? Нестала је? Или се поделила и испунила јересима и људским учењима? Где је Црква коју су основали Христос и апостоли? Где је Црква ако су сви гране једног дрвета? Екуменизам је ван Цркве.

Са друге стране – зилотизам је супротна крајност која тврди да Црква треба да одсече сваког човека који има било какав дијалог или је у контакту са неким од инославних. Зилоти воле да се крију иза појединих изрека Светих Отаца и канона да би задовољили своје болесно стање.

Није прихватљива ни једна, нити друга крајност. Црква је дужна да иде средњим путем. Она проповеда реч Божију из дана у дан, на сваком месту. Црква се не боји дијалога ни са ким, Црква се не боји за своју веру. Ми можемо имати дијалог са свима и свакоме ко од нас жели да чује нешто о нашој вери ми са радошћу дајемо одговор о нашој нади. Не да бисмо одбацили, убили и осудили тог човека, већ да бисмо му говорили о ономе чиме живимо сваки дан. Показујемо му да живимо Божијим присуством, благодаћу Светог Духа, искуством Цркве. То је светлост која „свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1:5). Дајте светлости да светли и људи чије су очи отворене ће је видети, схватити да је у питању истинска светлост и тама ће нестати сама од себе.

Знате за повест о ученику светог Макарија Великог и незнабожачком жрецу? Она нам показује човека који није савршен у Христу. Такав човек није задовољан, агресиван је, зао, јер осећа несигурност, осећа да је његова вера у опасности. Зашто је твоја вера у опасности? Шта, ти си адвокат Божији? Зар се Бог некога боји и потребна му је твоја заштита? Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером, да још за себе ниси открио ту пуноћу, ту вест да је Христос истинити Бог и да апсолутно нема никакве могућности да у Њему постоји било шта лажно.

Како може бити лаж то што живи у теби, у целом твом бићу? И не само у мени – јер ја могу да обмањујем себе – међутим, о чему сведочи хиљадугодишње искуство Цркве? Видим како Свети Дух делује у Цркви, чини чуда и знамења која сведоче о Христовом присуству. Следи да нема места за сумњу и страх. Агресивни човек који вређа и осуђује другога има проблем. Такав је био и ученик авве Макарија. Он није био савршен и када је срео на путу незнабожачког жреца није му рекао благу реч као његов Старац, већ га је вређао.

Рећи ћете: па зар није рекао истину? Зар није био у питању слуга сатане?

Да, био је, шта је могао незнабожачки жрец да буде него слуга сатане? Међутим, не смеш на тај начин да говориш са другим човеком. Људи Божији су говорили другачије. Чак и у случајевима када су Светитељи били строги у својим речима о другима, они су говорили без страсти и са љубављу. Ако је неко изгубио свест или је пијан потребно је га ошамарити да би се освестио. И ви га ударате, тако? Али не из мржње, већ да би човек дошао себи. Или, на пример, ако си болестан и долази лекар, даје ти ињекцију, сече те, шије – он ти не чини то из злобе, већ да би  те спасио. Исто је и на Исповести када долази човек чије је срце безосећајно као камен и зато му духовник даје ћушку без страсти, без икакве озлобљености и разбија тај камен да би човек могао да открије сопствено срце и избаци оно што је унутра. То је попут електро-шока који се врши да би се помогло другом човеку. Зато, када су Свети Оци користили строге речи – као и Сам Христос и свети Јован Крститељ – њих није покретала страст и не дух осуде ближњега, већ дух човекољубља и жеља да се човек спаси.

Зато не можемо следити неку одређену формулу која дефинише оно што ћемо рећи другом човеку. Ми једноставно треба да будемо слободни људи у Христу, будемо племенити и не бојимо се. Православна Црква се никада није бојала. На Западу су римокатолици спаљивали научнике јер су се бојали да ће неко од њих моћи да «оповргне» Бога. Били су несигурни јер се њихова вера није држала на искуству, већ на разуму. Тамо где се вера држи на разуму постоји страх да неко може доћи са јачим аргументима, неко паметнији и сруши те. Међутим, када се вера заснива не на интелекту, већ на искуству, шта ти може рећи чак и најумнији противник? Шта год да каже, није у стању да те лиши искуства које имаш у Богу.

Свети апостол Павле говори: „Ко ће нас раставити од љубави Христове?“ (Рм. 8:35). Да ли постоји нешто што би могло да нас одвоји од ње? Видите, он говори не о вери у Христа већ о Христовој љубави, јер у Цркви правилна веза није веза вере, већ веза љубави, јер „љубав никада не престаје“ (1 Кор. 13:8). Православна Црква нас исцељује и помаже нам не просто да поверујемо у Бога, већ да заволимо Бога. Зато, ако љубимо Бога и пребивамо у љубави Божијој, шта нас може одлучити од ње? „Ни садашњост, ни будућност“ (Рм. 8:38), ни анђели, ни арханђели, апсолутно ништа.

То је највеће искуство које је у човеку и оно потиче не од голе вере, од претпоставки мога ума, већ из искуства љубави. Ту љубав нико не може да угаси, ограничи, нити довести у сумњу. Љубав је изнад свега тога. Како ухватити онога ко љуби Бога? Он је налик летећој ракети коју видиш, али је не можеш руком ухватити. Реци заљубљеном да је његова љубав ружна: да ли ћеш га убедити? Он ће ти очи ископати ако му кажеш тако нешто. Јер он је воли. Људи који воле Бога, уверавам вас, заљубљенији су много више од оних који су раније писали стихове, а сада шаљу мејлове својим девојкама.

Зато, чеда моја, као православни хришћани, ми одбацујемо ове указане крајности које су јереси. Одбацујемо екуменизам, одбацујемо и зилотизам. Нисмо фундаменталисти, нити екуменисти. Ми смо православни хришћани, уравнотежени људи, љубимо цео свет и молимо се за цео свет на Литургији. Ми не желимо да ни један једини човек нестане од лица Божијег. Ми љубимо све људе.

Ви знате да су Светогорци потпуно предани догматима вере и Предању, да се Атос сматра местом са најстрожим правилима. Постоје ствари са којима на Светој Гори никада неће бити компромиса – вера, љубав према Пресветој Богородици и забрана уласка жена на Свету Гору. Монаси су спремни да умру али да не одступе од тога. Они су јако строги по питањима вере. Међутим, истовремено указујемо гостопримство Јеврејима, муслиманима и свим другим људима. И иако неки мисле да ће на тако строгом месту људи бити увређени строгим правилима, догађа се обрнуто. Људи се радују тој љубави као нечем предивном.

Једном приликом смо указали гостопримство једном Немцу – римокатоличком свештенику који нас је случајно посетио. Ви знате да на Атосу постоји велика антипатија према Ватикану и римокатолицизму. Међутим, овај човек био је окружен љубављу и ово место постало је за њега скоро лепше и од рођеног дома. Он сам је то признао. Неко га је питао:

 – Да ли си читао нешто о Православној Цркви?

– Па, нешто мало, одговорио је.

Препоручили су му да прочита те и те књиге о Православљу, а он је одговорио:

– Знаш, рећи ћу ти нешто – за мене је Православље оно што видим овде: људи који ме воле, који су испуњени миром. Они су строги у вери, али су строги и у љубави. Апсолутно верују и апсолутно љубе и на тај начин помажу другима.

Ми не можемо продавати своју веру, али ни слати људе у пакао. Мислим да је такав истински православни однос који нам је потребан.

Ми уважавамо друге људе, чак без обзира на то што се човек моли дрвету. Међутим, то није зато што верујемо у то дрво. И, нећемо му рећи: „Ти си исти такав балван као и то дрво чему се клањаш“.

Када је свети апостол Павле био у Атини и разгледао град, испуњен мноштвом жртвеника и идола, видео је на једном од жртвеника натпис: „Непознатом Богу“. Стао је пред Атињане и рекао им: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (Дела ап. 17:22). Није им рекао: „Зар вас није срамота што сте испунили град идолима Афродите и Артемиде? Зар мислите да ћете се спасити на тај начин?“

Ништа слично. Рекао им је да су они побожни људи који траже Бога и чему као доказ служи олтар са натписом о Непознатом Богу. Он је дошао да би са њима говорио о томе Непознатом Бога, Кога они не знају али траже. Видите какав је Христов апостол који је са љубављу дошао тамо не да убије, осуди, изгони, већ да их обгрли и говори им о истини.

Када уважавам другог човека, не значи да прихватам дрво коме се он моли, не верујем у дрво, али уважавам човека који се моли, не ругам му се, не осуђујем га, не чиним било шта против њега, већ говорим: „Видим брате да се клањаш овом дрвету. Ако то чиниш зато што желиш да љубиш Бога и тражиш Га, ево, ја ћу ти говорити о истинитом Богу“.

Једном су питали једног Старца:

– Старче, причај нам о нетварној светлости? Да ли она ослепљује?

– Бог не ради ништа што би ослепило човека. Чак када је Он Сам постао човек, то се догодило тако тихо, тако лепо, у тишини, да Он никога није ослепео.

Дакле, дилема коју разматрамо – екуменизам или зилотизам – јесте лажна дилема. Није главна ствар то што око нас постоје јереси и глобализација. Оно што је главно је да смо ми дужни да будемо здрави, истински православни, да бисмо стекли дух Христов и заволели Бога свим својим бићем. Онда нас нико неће моћи поставити у тежак положај и ми никада нећемо осетити да је наша вера у опасности, јер „Бог је светлост“ (1 Јн. 1:5). Јел можеш да угасиш сунце? Пробај, ради шта хоћеш, сунце се неће угасити.

Ето зашто је потребно да стекнемо ту везу са Богом, постанемо радосни људи, крећемо се слободно, лепо, молимо се да сви људе заволе Бога и нико се не одвоји од Њега.

 

http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/

Share this post


Link to post
Share on other sites

СРЕЋА НИЈЕ ГЛАВНИ ЦИЉ БРАКА 

Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.

Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: «Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста» (Јев. 13, 4).

Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства.

Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.

Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.

Неко ће ипак рећи:

– Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо.

Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско размишљање.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, JESSY рече

СРЕЋА НИЈЕ ГЛАВНИ ЦИЉ БРАКА 

Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.

Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: «Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста» (Јев. 13, 4).

Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства.

Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.

Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.

Неко ће ипак рећи:

– Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо.

Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско размишљање.

Људи превише верују у романтику.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Nikola Stojanovic рече

Дикели романтика. :D:D

 

Jeste Djoni,  ali mora biti pracena Hristovom ljubavlju, u suprotnom je prazna i pogubna ako je samo telesna ili nesto u tom kontekstu. 

Evo sta kaze s. Porfirije.

20190712_170434.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Орахово и том приликом освештао обновљени манастирски комплекс и новоизграђени пут који води до ове древне светиње у Црмници. Током службе Божије владика Амфилохије је досадашњу настојатељицу манастира, мати Атанасију рукопроизвео у чин игуманије.     У литургијској бесједи Митрополит је рекао да у овој древној ораховској светињи прослављамо Светог оца нашега Николаја, коме је посвећен овај храм, прослављамо Христа Господа који је рођен ради нас и нашега спасења, преображенога, распетога, васкрслога и на небо вазнесенога, као и да данас просављамо Светих седам мученика ефеских.   Подсјетио је владика да су се седам отрока заједно са Христом распели и мученички пострадали у вријеме страшнога гоњења Цркве Божије у вријеме римскога императора Декија, али и посвједочили Његово васкрсење. Зазидани су у тој пећини у Ефесу, да би се пробудили за вријеме цара Теодосија послије 200 година.   Како је истакао владика Ефески мученици су у то вријеме, када, као и у ово наше, многи сумњају у васкрсење Христово и вјечни живот – бесмтрност, посвједочили Христа сараспевши се Њему а у исто вријеме су Га посвједочили као васкрслога из мртвих својим буђењем.   „Ево у наше вријеме у обновљеној лаври у подножју Ловћена, у Стањевићима се гради у стијени пећина посвећена седморици отрока ефеских. Тако и ми имамо и имаћемо свједочанство њиховог сараспећа и васкрсења.“   Све је у Цркви Божијој и свеукупној Божијој творевини у знаку Христа распетога и васкрслога:   „Историја Његове Цркве је сва у том знаку до наших времена. И историја ове свете обитељи је такође у знаку страдања, распећа, али Његовог васкрсавања“, рекао је Митрополит.   Казао је да је ова немањићка светиња била запустјела па је трудом сестара уз помоћ честитих људи и вјерника васкрснула:   „Заједно са њом васкрсава памћење и сјећање на све оно који су себе уградили у њену историју од прадревних немањичких времена. Обанавља се и памћење на све оне који су сахрањени на овом светом гробљу око  ове светиње.Тако бива кроз сву историју Цркве Божије.“   Све је у Цркви Божијој у Христовом знаку, у знаку умирања за Христа, али и рађања Њиме и за Њега храњењем Њиме као хљебом живота који је сишао с неба да сваки који једе од Њега не умре него жив буде вавијек вјека.   „Непрекидно благосиља силом Духа Свога Светога наш хљеб и вино и преображава у тијело Своје вјечно присутно са нама и међу нама у Светој тајни причешћа.“   Митрополит Амфилохије је казао да је живот Цркве, живот човјека, човјечанства, живот свијета, све је призвано да се храни тим хљебом живота – Христом Богом нашим и да се преобрази од смртнога у бесмртнога, од пролазнога у непролазно, да се преобрази силом Божијом и Светом тајном причешћа Тијелом и Крвљу Господњом.   „То је оно што је својство првенствено хришћана кроз вјекове. Они су били и остали свједоци тога хљеба живота – Христа Бога нашега који је сишао с неба ради нас и нашега спасења, ради даривања вјечнога живорта“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   На крају Свете службе Божије, владика Амфилохије је изразио благодарност сестрама на челу са мати Анастасијом и њиховим претходницима који су себе уградили у обнову манастира.   Високопреосвећени је уручио и седам архијерејских похвалница за помоћ и несебичну љубав у обнови цркве, манастирског конака и пута до Манастира Светог Николе: Општини Бар, за помоћ у асфалтирању пута, и појединцима Радомиру и Стеву Новаковићу и Зорици Дабановић из Бара, Жарку Машановићу, Бранку Ђуришићу и Миливоју Вукмановићу из Вирпазара.   Архиепископ цетињски је пожелио да се на барску општину угледају и све друге црногорске општине, да уграђују себе у светиње и да их чувају као преци њихови.   „У неким другим општинама нападају Цркву Божију и тврде да скрнавимо културно благо Црне Горе, па је то чак стигло до Владе. Није много разумно, али  шта да радимо. Они који су се васпитали од Броза у духу Маркса и Енгелса и одрекли Бога и Цркве они тако размишљају и настављају то дјело. Али даће Бог да се и они полако врате изворној и правој Црној Гори и схвате да Црква Христова не припада једноме народу већ свим земаљским народима.“   Благодарност је владика изразио и свима који су на било који начин помогли да Манастир Орахово васкрсне, као и онима који су за то принели своје молитве.   „Благодарност и свима вама сабранима! Да ова светиња умножи у вама добро, љубав, радост, мир и сваки благослов Божији у све дане вашега живота и ваших породица“, казао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Заједничарење у Христу је настављено уз трпезу хришћанске љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска   Митрополит Амфилохије освештао обновљени комплекс манастира Орахово | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са...
    • Од Логос,
      Најаву да ће Министарство културе Црне Горе тужити организаторе и учеснике хуманитарног концерта „За наше Косово и Метохију“ одржаног у склопу културне манифестације „Трг од ћирилице“ због „негирања црногорског идентитета“ и национализма, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије назвао је свједочанством неразумља министра културе Александра Богдановића. „То није култура, то је порицање културе, некултура најгоре врсте са његове стране. А није први пут да је тако урадио“, казао је Владика у изјави за Нови ТВ:       Извор: Митрополија црногорско-приморска   Митрополит Амфилохије: Некултура најгоре врсте црногорског министра културе (ВИДЕО) | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Најаву да ће Министарство културе Црне Горе тужити организаторе и учеснике хуманитарног концерта „За наше Косово и Метохију“ одржаног у склопу културне...
    • Од Логос,
      У четвртак, на дан 15. августа 2019. године, у боровском храму који прославља своју славу - Пренос моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију.      Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Никола Шкорић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох даљски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски, протојереј Миленко Гребић, парох у пензији, протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Вукашин Цветојевић, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља, уз присуство протојереја-ставрофора Чеде Лукића, настојатеља боровског храма и јереја Драгана Сердара, пароха боровског. Литургији је присуствовао начелник Општине Борово господин Зоран Баћановић. У току Литургије Владика Херувим проузнео је следећу беседу:   -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, поштовани начелниче Општине, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење света Литургија. Прослависмо име Божје и имена свих Божјих угодника који су ходили трновитим путем ка Царству Небеском.    У лику светога архиђакона и првомученика Стефана имамо пример какву веру и свако од нас може да поседује. Свети архиђакон Стефан је знао да је потребно имати јаку веру, али благу реч која допире до срца оних који је желе чути. Мисија и делатност светог Стефана стајале су на чврстој вери и благој речи која је могла придобити срца незнабожаца који нису ходили Христовим путем. Незнабошци нису знали Ко је Светлост и Истина овога света. Црква је од самог почетка проповедала Светлост и Истину, преображај целокупне природе Христом. Апостоли и ђакони су проповедали разапетог и васкрслог Христа који нам је омогућио да живимо по Јеванђељу и да тако будемо проповедници, носиоци и наследници обећаног Добра. То Добро, Царство Небеско, је спремно за нас ако образујемо себе у Христу. Слушајући свето Јеванђеље данас и поучавајући се делима светих Божјих угодника ми ходимо правим путем. Требамо као народ ходити путем светлости и истине, то је пут Цркве која увек проповеда Добро. Црква носи Христову благу реч, и Сам Христос је благ. Ако наш Начелник Христос није крут, него нас увек милује, крепи и теши благом речју, не можемо ни ми бити крути. Господ нам даје могућност покајања као најлепши овоземаљски цвет, јер кајањем перемо своју душу и срце да би се у њих могао настанити Христос. Христос долази у свет да би човек могао задобити спасење, да би се отворила Небеска Врата и човек био обожен. Оваплоћењем Христовим омогућена нам је заједница за Господом. Црква треба да буде наш живот, јер ако нисмо у заједници са Црквом Божјом онда смо без Светлости коју она са собом носи и можемо се лако изгубити на путу. Наше назначење је да се саображавамо са Христом, да долазимо у Цркву где ћемо чути Реч Јеванђеља и причестити се Телом и Крвљу Господњом. Тада смо ми следбеници и наследници Царства Небеског, народ који зна свој идентитет, чува свој језик и културу. У Цркви Божјој све добија своју пуноћу и прави облик.   Ове године славимо осамсто година постојања наше свете Цркве која је током историје прошла свој трновити пут, али је ипак опстала. Опстала је захваљујући нашем народу и свештеницима, захваљујући свеукупној хијерархијској структури кроз целу своју историју. Знамо да је било дивних људи, почевши од светога Симеона и светога Саве, целе лозе Немањића и Лазаревића, Бранковића, који су својим животом проносили Јеванђеље и изграђивали цркве. Својим богоугодним делима су омогућили да наш народ слуша Јеванђеље и да му на тај начин животни пут буде обасјан светлошћу Христовом. Свих осамсто година ти дивни људи су били пред Престолом Свевишњега и показивали народу пут ка Цркви Божјој и нашем спасењу.   Радујем се што је у Борову, на Савуљи, покренута иницијатива да се означи место где ће се народ тог дела овог места моћи сабирати на молитву. Што је више светих места на којима можемо приносити Жртву Господу – то је наш народ благословенији. Стога ће на Савуљи бити још једно место саборовања нашег народа, где показујемо да ми знамо свој пут и назначење у овом свету. Показујемо да је свети Сава наш родоначелник и путеводитељ ка Царству Небеском.    Преображењски Сабор који припремамо у Даљ Планини треба да изобрази управо то јединство и саборност нашег народа. Позивамо вас све да се 18. и 19. сви упутимо у нашу светињу, у манастир Даљ Планину, где ћемо се заједно помолити Господу. Ово неће бити никакав идеолошки скуп него сабор нашега народа. На саборима смо кроз историју доносили важне одлуке за опстанак нашег народа у метежним временима.   Надам се да ће Преображењски Сабор донети добре плодове и да ће помоћи нашем народу да се изграђује у љубави и молитви чиме ћемо чувати и наш језик и културу.   Нека је благословен данашњи дан и ваша слава у Борову! Амин.      Извор: Епархија осечкопољска и барањска   Епархија осијечкопољска и барањска |
      WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR
    • Од Логос,
      Светом архијерејском Литургијом, славском литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши прослављен је празник Светих мученика Макавеја – слава храма.   Звучни запис беседе     -Данас славимо и изношење Часнога Крста. Свети Макавеји, које такође данас славимо, на двјеста година прије Христа распели за светињу Божју и мученички пострадали бранећи закон Божји и бранећи светињу храма јерусалимског. Све је, дакле, у знаку распећа Христовог и у знаку Његовог васкрсења. И оно што се догађало прије Христа, и оно што се догађало у Његово вријеме и са Њим, и оно што се догађа до дана данашњега и оно што ће се догађати до краја свијета и вијека, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   -Свети и часни крст је сила онима који се клањају Христу, а саблазан за оне који га се одричу. Света браћа Макавеји, и њихова чудесна мајка, и првосвештеник Елеазар, који су живјели прије Христа, а који су пострадали на христолики начин, пострадали су бранећи светињуи Божју. Ријетке су мајке каква је била мајка Светих Макавеја, казао је Владика и нагласио:   -Црква Божја памти сва страдања за светињу Божју и подсјећа свајко људско покољење да су само они који остају вјерни живоме Богу и Његовој истини, правди, доброти и мудрости – истински и прави људи. Само су истински и прави људи они који су спремни да се жртвују за име Божје и правду Божју. Таква је била мајка Светих Макавеја, такви су били Макавеји, Елеазар првосвештеник, који су се жртвовали и зато остали запамћени, ево, до наших времена. А памте се и овдје од прадревних старохришћанских времена, највјероватније до деветог вијека је овај њихов храм овдје саграђен. Овај храм рушен, као некада јерусалимски и поново обнављан, да би, ево, сада поново, после оног безбожног времена, које је владало и овим крајевима, после оних који су се одрекли закона Божјег, имена Божјег и Часнога Крста, овај храм и спомен Свете браће Макавеја васкрсао.   -Видимо и сами да се ништа није промијенило од времена древних безбожних властољубаца и царева. Наставља се прогон имена Божјег, гажење по Цркви Божјој… Ево сад доносе законе да отимају храмове, као што су радили они безбожни цареви и краљеви у вријеме браће Макавеја. Али, једно је сигурно: Часни Крст је онај који побјеђује, побједници су они који страдају као браћа Макавеји, који су тјелесно погинули са мајком својом, али су остали да се памте до наших времена. Светиње, које се подижу у славу Божју, а у част њихову, ево настављају да васкрсавају да кроз њих васкрсава истинска и права вјера, права Црква Божја, право сабрање у име Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, поручио је митрополит Амфилохије.   Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је предводио литију око храма, а онда благосиљао и преломио славки колач. Митрополит Амфилохије је на крају честитао славу сабранима, а домаћин славе Будимир Видаковић предао је домаћинство за наредну годину Мишку Радоњићу. Старешина храма протојереј Предраг Шћепановић заблагодарио је митрополиту Амфилохију, браћи свештеницима и верном народу сабраном на светковини.   -Хвала нашем Буду Видаковићу и братству Видаковића који су нас овако лијепо угостили. Нека Бог благослови њихове њиве и винограде, и на првом мјесту здраву дјечицу. Да се рађају у њиховим домовима, и у свим домовима. Од данас, по Владичином благослову, пут поред храма зове Макавејски пут. Од прошле године, како га је Митрополит освештао, овдје, хвала Богу, нема ниједног удеса, а до тада су овдје били чести удеси, казао је прота Предраг Шћепановић.     Извор: Српска Православна Црква   Слава толошке цркве Светих Макавеја, богослужио Митрополит Амфилохије
      SVETIGORA.COM Светом архијерејском литургијом, славском Литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши данас је прослављен празник Светих...
    • Од Логос,
      У граду Манила на Филипинима од 8. до 10. августа 2019. године одржан је Исусов глобални дан младих, који је окупио преко тридесет хиљада учесника из више од сто земаља. Са благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, форуму је присуствовао Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије.     Митрополит Иларион се 9. августа 2019. године обратио публици од 30 хиљада младих људи говорећи о значају личности Господа Исуса Христа у животу хришћана. Он је такође излагао младима са разних континената окупљеним у Манили о православној вери, Руској Православној Цркви и њеној историји у 20. веку, стављајући посебан нагласак на оживљавање црквеног живота у последњих тридесет година.   „Овакав успон у верском животу на територији некадашњег атеистичког царства не може бити изазван самим природним или друштвено-политичким чиниоцима, већ је очигледно натприродне природе. Овај препород не потиче услед наших људских усилија. Његов главни разлог је личност нашег Господа Исуса Христа - Бога оваплићеног и Спаситеља света,“ рекао је Високопреосвећени.   Међу присутнима били су Теодоро Локсин, министар спољних послова Филипина; Игор Ховајев, ванредни и опуномоћени амбасадор Руске Федерације у Републици Филипинима; Митрополит сингапурски и југоисточноазијски Сергије, патријаршијски егзарх југоисточне Азије, и други.   Амерички пастор Рон Луис је у име организатора „Исусовог глобалног дана младих“ срдачно поздравио госте из Руске Цркве, напоменувши да је за већину присутних обраћање митрополита Илариона био први сусрет лицем у лице са православним свештеником.     Извор: Српска Православна Црква   Митрополит Иларион говорио на Међународном форуму младих у Манили | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      SPC.RS

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...