Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

ХРИСТОС ЈЕ НАШ ЖИВОТ, Митрополит Лимасолски Атанасије

Оцени ову тему

Recommended Posts

250272.p.jpg

    

 

И нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (Еф. 2, 5).

Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар грех. Да не треба да грешимо? Зашто, које су последице греха?

Грех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умрети, јер је већ мртав. Он ништа не осећа, мртав човек је мртав, и то не мало или много мртав.

Када је срце мртво, када је човек мртав, он ништа не осећа: не осећа последице греха. Греши и често покушава да се наслади својим грехом. Сматра да је то природно и говори:

— Шта се то страшно десило? Какве има везе?

Он ништа не осећа и ништа не разуме. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да греши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осећа.

Да би душа осећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осетити, рећи ће да га боли. Зато што жив осећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човек неће престати да буде жив и осећа бол. Ко је жив (телесно), може имати у себи мноштво грехова, његова душа је још увек жива. Он, наравно, схвата последицу греха, схвата да је грех отров који прети да га убије. Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености греховним отровом.

Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лек. Хтео, не хтео упадаш у сан: „Затвори очи!-кажу ти.- Лаку ноћ, батјушка!“ Исто се догађа и са грехом који нас успављује и умртвљује.

Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овде каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва грехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6).

Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве

Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, где су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно место које се назива мртвачница и где леже тела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји лекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Лекар Христос овде васрксава мртве, а доказ смо сви ми.

Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“

Видиш да долази човек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелепог, нешто што поседују лепи људи, пуни добрих намера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог ветра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,-како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“

То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На пример, болестан човек је оздравио, болестан човек се исцелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увек жива пред Богом.

Један од великих проблема наше епохе, посебно приметан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје.

Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто?

— Мрзи ме!

— Али, дете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања!

— Немам жељу, не видим разлог да идем.

— А шта је са оцем који ти шаље новац?

Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар.

То су савремени старци који су живели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст,а имали су по 80, 85, 90 и 100 година-каква им је душа била! Ех, шта да кажем...Била је то жива душа, срце младића, поседовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи.

У исто време гледаш младе људе, изнурене, исцеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања...

Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човека. Али чињеница је та да човек, колико год била мртва његова душа, идаље није сасвим умро. Док је телесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва уметност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човек открије сам или уз нечију помоћ.

Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овде. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац:

—Да, дете моје, сваки човек-то је човек, а не демон. Колико год да је лош, он је човек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио.

Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту.

Често чујемо да је неки човек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповедам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“

Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио:

— Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио…

Управник је као човек пожелео да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али идаље образ. Човек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човек није демон.

Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо.

Много тога не знамо, и не смемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успео да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст-отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именон чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа.

Непријатељ нашег спасења жели да нас учини строгим судијама према себи самима и не дозвољава нам да видимо љубав Божју

Видите да човек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божју и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убеди да „шта год радио, нема ти спасења! Не мењаш се, не ослобађаш се, не идеш напред, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав.

Спасење се остварује Христовом благодаћу-уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплатације једног органа у друго тело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тело Цркве и хранимо се Телом и Крвљу Христовим.

Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Телу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту.

http://www.pravoslavie.ru/98159.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

МОЋ, КОJУ НАМ ДАJЕ ХРИСТОС

Често се осећамо потиштеним и тада разумемо Христове речи: «Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити» (Мт. 11: 28). Млади то не могу осетити у пуној мери, јер они нису толико оптерећени, али зрели људи, који су прошли кроз мноштво опасности, жалости, тешкоћа, несрећа и слабости, врло добро схватају о чему се ради. После свега тога, после толико година које оптерећују, човек само хоће да се одмори, да збаци свој терет, да се ослободи од њега.

 

252597.p.jpg
    

 

Једини ко нам може пружити то олакшање је Христос. Нико други то не може. Све остало што покушавамо, све је то од човека. Да, то нам може помоћи у одређеној мери, на пример можемо отићи на путовање, посетити доброг пријатеља, или на неко друго пријатно место. То нам помаже и даје нам спокоја, али нема ту дубинског значаја. Само Христос може нашој души подарити истински мир, јер Он је «покој душе наше».

Тако се и молимо на литургији: «сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо». Предајмо Христу сву тежину свог «ја», предајмо Му све своје бриге, страхове, жалости, сав свој бол и ропот и предајмо себе Христу Богу.

У томе је велика тајна. Ако то не разумемо, нећемо моћи да издржимо сав терет који носимо у себи и клонућемо од умора. И, колико је мени познато, савремена психологија нас учи да разоткријемо све што нас мучи, да спознамо своје душевне ране. Морамо да поделимо свој терет са неким, да избацимо то из себе, да не будемо затворени за читав свет, али најбоље што можемо да урадимо је да научимо да положимо све што нас оптерећује на руке Божије, уз помоћ молитве и исповести. Све то треба да признамо и кажемо Богу, а не да држимо у себи.

Како је у разним приликама говорио старац Пајсије Светогорац, сви смо ми налик на човека, који на леђима носи џак пун старудија. Бог прилази и покушава да преузме наш терет, како ми не бисмо морали да теглимо тај џак пун беспотребних ствари, смећа и нечистоте, али ми га не испуштамо из руку. Ми се чврсто држимо за свој терет у намери да га вучемо за собом куда год се запутимо. Али Бог долази и покушава да нас лиши тога што нас оптерећује:

— Остави тај џак, баци га! Шта ће ти све те којешатарије? Немој да га теглиш. Што си се тако закачио за њега? Шта ће ти? Да ли желиш стварно да се забадава мучиш?

Али ми ни за шта на овом свету не испуштамо терет! Попут тврдоглаве дечурлије смо, која се чврсто држе нечега и неће да пусте.

Испричаћу вам једну причу. Дошао је на Атос један младић, желећи да постане монах, али су га мучиле неке потешкоће. Једанпут када је био у храму старац га је погледао право у лице и рекао себи:

— Гле, ти тог младића, он не дозвољава ниједној својој мисли да му побегне!

Тојест, он не допушта себи да ни на пет минута остане без разних помисли, које га прогањају.

— Његов ум је као воденица, стално нешто меље. Стално набацује неки материјал, неко камење, а из свега тога остају само прах и песак.

Старац га је позвао и обратио му се:

— Иди овамо! Зашто само стојиш ту као телевизијска антена и примаш све таласе, које ти одашиљу! Пусти бар једну мисао да одлети! Твој ум је воденица, која се непрестано врти. Обрати пажњу и не пуштај сваку мисао у свој ум! Ако пустиш у себе све камење, природно је да ћеш од тога добити само стуб прашине и песка. У свој ум пуштај само добар материјал. Пусти благе мисли, молитву, јер овако више не иде и само мучиш себе. Све што си досад млео, пало је на твоју душу, а не на неког другог. Узалуд се мучиш.

Човек мора да научи да пази да његов ум не буде у бесконачном хаосу, да не буде нереда који нам штети. Наш ум нам може створити пуно проблема, ако то допустимо. Стога се морамо обратити Богу кроз молитву, исповест, скрушеност. Том приликом, морамо оставити иза себе све што нас обузима у руке Божије. Тада ће наша душа бити мирна и спокојна.

Христос је дошао на овај свет да нас утеши, а не да нас збуни и оптерети недоумицама. Он зна колико нам је тешко и колико смо потиштени и зато је дошао да нам да спокој и одмор. То је велика моћ, а Црква њоме располаже.

Разговарао сам са једним психологом и он ме је упитао:

— Колико људи дневно примаш?

Одговорио сам:

— Сада под старе дане не могу пуно да издржим: 50-60, максимум 70 на дан. А док сам живео у манастиру Махера и кад сам био млађи, примао сам и по 150 људи. Почињао сам у 4 ујутро, а завршавао у 7-8 увече, а понекад и касније.

Он ми је рекао:

— Није добро што се тако оптерећујеш, превише си суров према себи. Не смемо да примамо више од 10 људи на дан. Као психолози, који раде са људима, не можемо издржати више од 10 људи.

Све је то истина, али Црква има једну предност: после исповести све то просто ишчезава. Ми чујемо јако пуно ствари, само помислите шта све духовник чује од људи. Нико нам не говори пријатне ствари. То вам је као код лекара. Да ли постоји човек који иде код лекара и каже му:

— Докторе, дошао сам да ме прегледате, јер мислим да сам превише здрав!

То се не дешава. Долазе само болесни са својим проблемима. И код духовника не идемо како би му испричали о својим добрим делима, достигнућима и радосним тренуцима. Долазимо да се ослободимо својих неуспеха, несрећа, туге и свега лошег. А ми смо само људи и колико можемо поднети да слушамо само о лошем и о гресима?

Питао ме један дечак:

— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?

Одговорио сам:

— Да!

— И ниси се скаменио?

— Нисам се скаменио.

Изненађено ме је погледао:

— Озбиљно?

— Озбиљно.

Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека.

То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи.

Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.

Бити духовник је најважније искуство, које човек може стећи. Ја често говорим свештеницима при рукоположењу, Бог ради кроз ваше руке, Он је за вас свакоденвна реалност. То је чудо, свакодневно чудо, које се понавља стотину пута на дан. Јер Бог се непрестано «меша», како су говорили свети оци, у свако наше дело. Свештеници испуњавају спољни део обреда, који сведочи о вези човека са Богом, а заиста, Христос је тај, који на себе преузима грехе овога света, преузима наше бреме.

Али, да бисмо у потпуности осетили значај ових речи, најпре треба да разумемо да Христос узима и наше грехе: духовника, свештеника, епископа. Ако Христос узима мој грех, онда узима и грехе свих осталих људи. И ја немам право да се успротивим и негодујем, када Он преузима грех од мог брата. Наше лично искуство је огроман доказ да је Христос дошао да спаси грешнике. Како то каже свети апостол Павле: «од којих сам први ја» (1 Тим. 1: 15).

Уколико Христос показује стрпљење пред мојим гресима и спасава ме, тада и ја могу да покажем стрпљење за било ког другог човека, јер без сваке сумње, мој брат је бољи човек од мене. Ма шта год он учинио. Јер, несумњиво, нема никог недостојнијег од мене. Тако свако од нас треба да се осећа.

Нама се чини да је то јако тешко, али у пракси то доноси право олакшање. Што се више човек скрушава пред Богом, више признаје да је Бог његов Спаситељ, и захваљује Му се на спасењу. Благодари Му што је ради нас постао човек, што нас трпи. И када кажем «трпи», тада имам у виду себе, а не друге, мислим на сваког од нас понаособ.

Када ја то осећам, све ми је лакше и што више ридам због своје убогости и покајања, добијам све више утешења. То је тајна Цркве. Проналазимо радост у болу и страдању, а не у световним задовољствима. Тамо где је бол, жалост и умор, тамо где је Крст, тамо је утешење. Тамо на Крсту је радост. Како ми кажемо, «јер гле, кроз Крст дође радост целом свету».

Кроз подвиг скрушеног покајања, добијамо прави одмор. Звучи парадоксално. У Цркви, што више плачемо, више се радујемо. Ако се научимо плачу на молитви, духовно ћемо се одморити и очистити. Сузе су духовни кључ, који нам отвара тајне божије благодати. Стога, што више плачемо, више се веселимо, радујемо, тешимо и одмарамо.

Нашу наду и веру усмеравамо ка Христу. Он је наш одмор. Без Њега, нико нам не може помоћи да одахнемо. На крају се испостави да нас највише тишти, оно што мислимо да нам пружа одмор. На пример, човек верује да ће му богатство помоћи да се осећа добро. Али богатство је немилосрдни и беспоштедни тиранин, у њему нема никакве радости. Оно је бреме, које увек прати човека, попут сенке.

Неко може да верује да ће му светска слава пружити олакшање. Али не, остаје исти умор, који нас враћа на старо. Можемо се ослободити од бремена само уз Бога, јер слобода се налази искључиво у истини која побеђује смрт. Све остало је осуђено на пропаст и управо због тога нас умара и притиска. Мучи нас неизвесност, која се крије иза сваке људске творевине.

Шта нам може помоћи? Можда здравље? Какво здравље, кад ни сами не знамо шта нам се може десити у следећем тренутку? У данашње време нас мучи много болести, много тога нас вреба. Поред толиких опасности, тешкоћа, искушења и страхова, шта ту може бити извесно? Извесност је лажно осећање, које живи у нама и храни се нашим световним тежњама.

У Јеванђељу је написано да ће у последње дане на Земљи царовати страх, а данас је главни страх несигурност, маловерност и она се свуда исказује. Ако некоме испричате да вас мучи нека болест, он ће вам одмах саветовати да куцнете о дрво. Можете куцати по чему год хоћете: по дрву, по дасци, по гвожђу, по зиду, али кад дође тренутак да куцнете на врата сопствене болести, то неће бити лако. Куцање не спасава.

Скривамо се од стварности, она нас ужасава. Све нас узнемирава и то суштински, а Христос је Тихи Свет. Он је Божији Свет који нас просвећује и смирује кроз предукус вечног Царства Божијег. Када човек осећа присуство вечног Царства, ништа не може да га уплаши, ништа не може да наруши његов мир. Он се не боји чак ни смрти, јер за Божијег човека оно има сасвим друго значење.

Ми јесмо људи, и наравно да оно што је људско живи у нама, али као што каже свети апостол Павле, имамо наду у Христа. Једна је ствар, мучити се без наде, а сасвим друга имати наду у Христа. То је моћна основа, на којој стојимо и коју је тешко поколебати. Та основа је Христос наш Спаситељ коме се обраћамо, јер Га осећамо као свог. «Мој Христос», говорили су свети оци. Христос Спаситељ целог света, води нас ка Богу. Када је постао Човек, довео је цео свет Богу Оцу.

Ако верујемо у Бога, у Христа, бићемо непоколебљиви. Нећемо се померити ни макац под ударима искушења, маловерја, потешкоћа и тешких времена. Бог допушта да се чак и свеци могу наћи у потешкоћама. Бивају јако тешке ситуације када нам на први поглед изгледа као да нас је Бог напустио, када осећамо да смо сами. Тада једно зло прати друго и као да се све руши, а нигде Бога на видику. Не осећамо Га, као да нас је одбацио. Али нам и тада остаје чврсто убеђење да је Он ту.

Сетимо се речи старца Јосифа Исихаста кога су мучиле такве помисли: «Добро, прихватам све што кажеш. То што ти говориш може бити подкрепљено разним логичким аргументима и доказима. Али где је ту Бог?» Заиста, где је Бог? Зар мислите да би нас он оставио у таквој ситуацији? Бог нас никад не напушта. И ако ми страдамо од животних искушења, Бог је увек ту уз нас.

После, када тај тужни период прође, схватићемо да је то био део нашег живота када нам је Христос био најближи и да је то било духовно најплодотворније раздобље. Међу јадом и тугом била је скривена Божија благодат, а не међу радостима.

Нису радости лоше и тада можемо захваљивати Богу. Али ко је тај, који усред радости неће узвикнути «слава Богу»? Али да ли смо у стању да усред потешкоћа кажемо «слава Богу, све иде лоше»? Или «слава Богу што болујем, слава Богу што умирем, слава Богу што се све око мене руши, али без обзира на све слава Богу»? Као некада Јован Златоусти, који је цео живот славио Бога и на крају последњим дахом изрекао: «Слава Богу за све!».

Велико је дело славити Бога за све: и за радост и тугу, и за успехе и неуспехе, и када све иде од руке и када је тешко. Али највећи је подвиг славити Бога у тренуцима жалости и туге. Жалост нас чини зрелијим. Када све лако иде заборављамо Бога, своје ближње, своју браћу и све људе који око нас страдају...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером…

Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу…

* * * * *

„Једном је авва Макарије ишао на Нитријску гору са учеником и рекао му да иде испред њега. Ученик, будући на одређеном растојању, сусрео се са идолским жрецом који је журио негде носећи дрва за потпалу. Ученик му се обратио: „Где трчиш, слуго сатане?“ Жрец се наљутио и претукао га тако да је ученик остао да лежи једва дишући, а он је журно наставио свој пут. Прешавши мало он се сусрео са блаженим Макаријем који га је поздравио: „Здраво, здраво, трудбениче!“

Жрец је, запрепастивши се, рекао: „Шта си у мени нашао добро да би ме тако поздравио?“

Старац је одговорио: „Поздравио сам те јер сам видео да се трудиш и да брижно журиш негде“.

„Од твог поздрава сам дошао у умиљење и схватио да си ти велики слуга Божији. Напротив, онај проклети монах који ме је срео, вређао ме је и зато сам га пребио.“

Након ових речи жрец је пао пред Макаријеве ноге, загрлио их и ускликнуо: „Не остављам те док ме не учиниш монахом“. Кренули су заједно. Дошавши до места где је лежао пребијени монах, подигли су га и однели на рукама у храм јер није могао да хода… Жрец је примио хришћанство, а затим и монаштво. Његовим примером научени, многи идолопоклоници су се обратили хришћанству. Авва Макарије је рекао: „Зла реч добре људе чини злима, а добра реч и зле људе чини добрима“.

* * *

 „…Екуменизам је теорија које се држе многи црквени људи сагласно којој различите конфесије – протестанти, православни, римокатолици представљају гране једног дрвета. Дрво је Црква, а ми, гране, треба да учинимо све да бисмо се поново ујединили и не бисмо били подељени. У питању је јерес која негира Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ако верујемо да смо чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и истовремено говоримо да се она поделила на многе цркве – шта значи то? Шта се догодило? Где је та Црква? Нестала је? Или се поделила и испунила јересима и људским учењима? Где је Црква коју су основали Христос и апостоли? Где је Црква ако су сви гране једног дрвета? Екуменизам је ван Цркве.

Са друге стране – зилотизам је супротна крајност која тврди да Црква треба да одсече сваког човека који има било какав дијалог или је у контакту са неким од инославних. Зилоти воле да се крију иза појединих изрека Светих Отаца и канона да би задовољили своје болесно стање.

Није прихватљива ни једна, нити друга крајност. Црква је дужна да иде средњим путем. Она проповеда реч Божију из дана у дан, на сваком месту. Црква се не боји дијалога ни са ким, Црква се не боји за своју веру. Ми можемо имати дијалог са свима и свакоме ко од нас жели да чује нешто о нашој вери ми са радошћу дајемо одговор о нашој нади. Не да бисмо одбацили, убили и осудили тог човека, већ да бисмо му говорили о ономе чиме живимо сваки дан. Показујемо му да живимо Божијим присуством, благодаћу Светог Духа, искуством Цркве. То је светлост која „свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1:5). Дајте светлости да светли и људи чије су очи отворене ће је видети, схватити да је у питању истинска светлост и тама ће нестати сама од себе.

Знате за повест о ученику светог Макарија Великог и незнабожачком жрецу? Она нам показује човека који није савршен у Христу. Такав човек није задовољан, агресиван је, зао, јер осећа несигурност, осећа да је његова вера у опасности. Зашто је твоја вера у опасности? Шта, ти си адвокат Божији? Зар се Бог некога боји и потребна му је твоја заштита? Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером, да још за себе ниси открио ту пуноћу, ту вест да је Христос истинити Бог и да апсолутно нема никакве могућности да у Њему постоји било шта лажно.

Како може бити лаж то што живи у теби, у целом твом бићу? И не само у мени – јер ја могу да обмањујем себе – међутим, о чему сведочи хиљадугодишње искуство Цркве? Видим како Свети Дух делује у Цркви, чини чуда и знамења која сведоче о Христовом присуству. Следи да нема места за сумњу и страх. Агресивни човек који вређа и осуђује другога има проблем. Такав је био и ученик авве Макарија. Он није био савршен и када је срео на путу незнабожачког жреца није му рекао благу реч као његов Старац, већ га је вређао.

Рећи ћете: па зар није рекао истину? Зар није био у питању слуга сатане?

Да, био је, шта је могао незнабожачки жрец да буде него слуга сатане? Међутим, не смеш на тај начин да говориш са другим човеком. Људи Божији су говорили другачије. Чак и у случајевима када су Светитељи били строги у својим речима о другима, они су говорили без страсти и са љубављу. Ако је неко изгубио свест или је пијан потребно је га ошамарити да би се освестио. И ви га ударате, тако? Али не из мржње, већ да би човек дошао себи. Или, на пример, ако си болестан и долази лекар, даје ти ињекцију, сече те, шије – он ти не чини то из злобе, већ да би  те спасио. Исто је и на Исповести када долази човек чије је срце безосећајно као камен и зато му духовник даје ћушку без страсти, без икакве озлобљености и разбија тај камен да би човек могао да открије сопствено срце и избаци оно што је унутра. То је попут електро-шока који се врши да би се помогло другом човеку. Зато, када су Свети Оци користили строге речи – као и Сам Христос и свети Јован Крститељ – њих није покретала страст и не дух осуде ближњега, већ дух човекољубља и жеља да се човек спаси.

Зато не можемо следити неку одређену формулу која дефинише оно што ћемо рећи другом човеку. Ми једноставно треба да будемо слободни људи у Христу, будемо племенити и не бојимо се. Православна Црква се никада није бојала. На Западу су римокатолици спаљивали научнике јер су се бојали да ће неко од њих моћи да «оповргне» Бога. Били су несигурни јер се њихова вера није држала на искуству, већ на разуму. Тамо где се вера држи на разуму постоји страх да неко може доћи са јачим аргументима, неко паметнији и сруши те. Међутим, када се вера заснива не на интелекту, већ на искуству, шта ти може рећи чак и најумнији противник? Шта год да каже, није у стању да те лиши искуства које имаш у Богу.

Свети апостол Павле говори: „Ко ће нас раставити од љубави Христове?“ (Рм. 8:35). Да ли постоји нешто што би могло да нас одвоји од ње? Видите, он говори не о вери у Христа већ о Христовој љубави, јер у Цркви правилна веза није веза вере, већ веза љубави, јер „љубав никада не престаје“ (1 Кор. 13:8). Православна Црква нас исцељује и помаже нам не просто да поверујемо у Бога, већ да заволимо Бога. Зато, ако љубимо Бога и пребивамо у љубави Божијој, шта нас може одлучити од ње? „Ни садашњост, ни будућност“ (Рм. 8:38), ни анђели, ни арханђели, апсолутно ништа.

То је највеће искуство које је у човеку и оно потиче не од голе вере, од претпоставки мога ума, већ из искуства љубави. Ту љубав нико не може да угаси, ограничи, нити довести у сумњу. Љубав је изнад свега тога. Како ухватити онога ко љуби Бога? Он је налик летећој ракети коју видиш, али је не можеш руком ухватити. Реци заљубљеном да је његова љубав ружна: да ли ћеш га убедити? Он ће ти очи ископати ако му кажеш тако нешто. Јер он је воли. Људи који воле Бога, уверавам вас, заљубљенији су много више од оних који су раније писали стихове, а сада шаљу мејлове својим девојкама.

Зато, чеда моја, као православни хришћани, ми одбацујемо ове указане крајности које су јереси. Одбацујемо екуменизам, одбацујемо и зилотизам. Нисмо фундаменталисти, нити екуменисти. Ми смо православни хришћани, уравнотежени људи, љубимо цео свет и молимо се за цео свет на Литургији. Ми не желимо да ни један једини човек нестане од лица Божијег. Ми љубимо све људе.

Ви знате да су Светогорци потпуно предани догматима вере и Предању, да се Атос сматра местом са најстрожим правилима. Постоје ствари са којима на Светој Гори никада неће бити компромиса – вера, љубав према Пресветој Богородици и забрана уласка жена на Свету Гору. Монаси су спремни да умру али да не одступе од тога. Они су јако строги по питањима вере. Међутим, истовремено указујемо гостопримство Јеврејима, муслиманима и свим другим људима. И иако неки мисле да ће на тако строгом месту људи бити увређени строгим правилима, догађа се обрнуто. Људи се радују тој љубави као нечем предивном.

Једном приликом смо указали гостопримство једном Немцу – римокатоличком свештенику који нас је случајно посетио. Ви знате да на Атосу постоји велика антипатија према Ватикану и римокатолицизму. Међутим, овај човек био је окружен љубављу и ово место постало је за њега скоро лепше и од рођеног дома. Он сам је то признао. Неко га је питао:

 – Да ли си читао нешто о Православној Цркви?

– Па, нешто мало, одговорио је.

Препоручили су му да прочита те и те књиге о Православљу, а он је одговорио:

– Знаш, рећи ћу ти нешто – за мене је Православље оно што видим овде: људи који ме воле, који су испуњени миром. Они су строги у вери, али су строги и у љубави. Апсолутно верују и апсолутно љубе и на тај начин помажу другима.

Ми не можемо продавати своју веру, али ни слати људе у пакао. Мислим да је такав истински православни однос који нам је потребан.

Ми уважавамо друге људе, чак без обзира на то што се човек моли дрвету. Међутим, то није зато што верујемо у то дрво. И, нећемо му рећи: „Ти си исти такав балван као и то дрво чему се клањаш“.

Када је свети апостол Павле био у Атини и разгледао град, испуњен мноштвом жртвеника и идола, видео је на једном од жртвеника натпис: „Непознатом Богу“. Стао је пред Атињане и рекао им: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (Дела ап. 17:22). Није им рекао: „Зар вас није срамота што сте испунили град идолима Афродите и Артемиде? Зар мислите да ћете се спасити на тај начин?“

Ништа слично. Рекао им је да су они побожни људи који траже Бога и чему као доказ служи олтар са натписом о Непознатом Богу. Он је дошао да би са њима говорио о томе Непознатом Бога, Кога они не знају али траже. Видите какав је Христов апостол који је са љубављу дошао тамо не да убије, осуди, изгони, већ да их обгрли и говори им о истини.

Када уважавам другог човека, не значи да прихватам дрво коме се он моли, не верујем у дрво, али уважавам човека који се моли, не ругам му се, не осуђујем га, не чиним било шта против њега, већ говорим: „Видим брате да се клањаш овом дрвету. Ако то чиниш зато што желиш да љубиш Бога и тражиш Га, ево, ја ћу ти говорити о истинитом Богу“.

Једном су питали једног Старца:

– Старче, причај нам о нетварној светлости? Да ли она ослепљује?

– Бог не ради ништа што би ослепило човека. Чак када је Он Сам постао човек, то се догодило тако тихо, тако лепо, у тишини, да Он никога није ослепео.

Дакле, дилема коју разматрамо – екуменизам или зилотизам – јесте лажна дилема. Није главна ствар то што око нас постоје јереси и глобализација. Оно што је главно је да смо ми дужни да будемо здрави, истински православни, да бисмо стекли дух Христов и заволели Бога свим својим бићем. Онда нас нико неће моћи поставити у тежак положај и ми никада нећемо осетити да је наша вера у опасности, јер „Бог је светлост“ (1 Јн. 1:5). Јел можеш да угасиш сунце? Пробај, ради шта хоћеш, сунце се неће угасити.

Ето зашто је потребно да стекнемо ту везу са Богом, постанемо радосни људи, крећемо се слободно, лепо, молимо се да сви људе заволе Бога и нико се не одвоји од Њега.

 

http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/

Share this post


Link to post
Share on other sites

СРЕЋА НИЈЕ ГЛАВНИ ЦИЉ БРАКА 

Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.

Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: «Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста» (Јев. 13, 4).

Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства.

Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.

Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.

Неко ће ипак рећи:

– Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо.

Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско размишљање.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, JESSY рече

СРЕЋА НИЈЕ ГЛАВНИ ЦИЉ БРАКА 

Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.

Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: «Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста» (Јев. 13, 4).

Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства.

Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.

Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.

Неко ће ипак рећи:

– Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо.

Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско размишљање.

Људи превише верују у романтику.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Nikola Stojanovic рече

Дикели романтика. :D:D

 

Jeste Djoni,  ali mora biti pracena Hristovom ljubavlju, u suprotnom je prazna i pogubna ako je samo telesna ili nesto u tom kontekstu. 

Evo sta kaze s. Porfirije.

20190712_170434.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Владика Херувим: ”Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо”.     Благословом Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Г. Херувима, прошле године установљен је Сабор у Шаренграду, који се одржава суботу и недељу уочи празника Успења Пресвете Богородице.    Ове године у суботу 24. августа у храму Светих Архангела Михаила и Гаврила у Шаренграду служен је Акатист Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом. Акатист Пресвете Богородице служили су свештеници: протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске; протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски; протојереј Миладин Спасојевић, парох мирковачки; јереј Драган Сердар, парох боровски и надлежни свештеник јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и администратор сотински. Након што смо се помолили Пресветој Богородици и Њеној чудотворној икони, сви присутни су целивали икону и били помазани уљем из кандила које гори изнад чудотворне иконе Пресвете Богородице. Верном народу се обратио беседом прота Милован Влаовић, говоривши о Пресветој Богородици, Њеном животу који је предала Господу Богу, а Господ је наградио да буде Мајка Сина Божијег и посредница између Њега и људи који се Пресветој Богородици обраћају за помоћ. После тога је у порти било приређено послужење за све присутне.   У недељу, дана 25. августа, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, парох у пензији, јереј Бране Миловац (Епархија бачка), јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и ђакон Срђан Лукић и Предраг Јелић.    Епископ Херувим је после заамвоне молитве одржао богонадахнуту беседу:   -У име Оца и Сина и Светога Духа!   Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен Госпојински Сабор у Шаренграду који нас у овом Светоархангелском храму са чудотворном и прелепом иконом Пресвете Богородице Шаренградске треба увек сабирати.    Радујем се што можемо данас прославити име Божје и светом Литургијом прославити Сабор. То је пуноћа заједнице и односа коју добијамо кроз свету Литургију, а добијамо и дар љубави и милости Божје којом Бог љуби и милује човека.    Данас смо у светом Јеванђељу могли чути потврду вере свакоме ко се узда у Божју помоћ. Уколико нема вере – нема ни помоћи, ни посете Божје. Морамо имати чврсту веру изграђену Јеванђељем и сведочанствима истине коју је Христос проповедао Апостолима, па и нама, да у тој вери очврснемо и да се изграђујемо. Да наша вера буде чврста и непоколебива. У времену у којем живимо често се намећу различити сурогати вере, обмањивачи који нас одвлаче од заједнице и љубави Божје. Требамо слушати глас Цркве и свето Јеванђеље и поучавати се речима живота. Јеванђеље је попу реке која непрестано тече и изнова се открива као прекопотребна истина, као храна за душу и мелем за срце. Заиста у светом Јеванђељу налазимо пуноћу живота и потврду наше вере. Свети апостол Матеј нас у светом Јеванђељу учи да морамо бити непоколебиви и чврсти у вери. Ако имамо вере рећи ћемо овој гори да се помери и помериће се. Показујући тиме заправо колика вера у човеку треба да буде. Ако имамо само мало вере у своме срцу моћи ћемо чинити чудеса, бићемо препознати као наследници и следбеници Христови. Видимо колику Бог снисходљивост има када се каже да је потребно да је само мало вере потребно да би човек чинио чуда. Не можемо бити себични да не прихватимо такав позив Божји. Бог нас позива да будемо свети и да образујемо лик Божји у нама. То образовање заправо долази кроз свето Јеванђеље. Не може бити другачијег образовања, нити може бити пуноће у образовању без Јеванђеља које даје пуноћу и саображава нас са Христом. Једни друге препознајемо у тој истини, у тој љубави и нади. Нада долази кроз Цркву. Христос страда ради нас, васкрсава ради нас да би нам отворио могућност да обитавамо са Њим у вечној заједници – у Царству Небеском. Овај живот је припрема за ту реалност. Света Литургија је праобразац Царства Небескога и свих благодатних дарова који нам се дају. Кроз свету Литургију нам се дају Тело и Крв Христова, коју треба да примамо сваке недеље и празника када се сабирамо. То је пуноћа наше вере и свих обећаних добара које је Господ оставио човеку. Морамо ходити тим путем који је заправо пут живота и вечности. Светитељи су то потврдили својим животом и чврстом вером, сведочили су распетога Христа. Ова наша заједница је христоваскрсла јер ово место има само две куће, а видимо колико се народа сабрало. То значи да нас Богородица Шаренградска сабира и даје нам наду и утеху да ништа није упражњено и заборављено. Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо.    Нека је благословено наше сабрање овде у Шаренграду! Требамо да се сабирамо овде и да наш Сабор овде са нашим народом заживи и сабере људе из свих крајева наше Епархије, и из крајева наших суседних Епархија. Овде имамо оца Бранета из Бачке Паланке, из наше братске Епархије бачке који нас крепи снагом вере коју они имају.    Верујем да се они заједно са нама моле да наш народ остане и опстане на овим просторима. Сабрања која овде чинимо треба људе да усмеравају на Цркву Божју која је пуноћа заједнице, пуноћа наше наде и опстанка.      Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан у Шаренграду и нека нас Пресвета Богородица Шаренградска и свети Архангел Михаил чувају и штите у све дане живота! Амин.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску Литургију у Горњем острошком манастиру у 10. недјељу по Духовима, 25.августа 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Фотија, Аникиту и друге.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Високопреосвећеном Митрополиту саслуживало је 18 свештенослужитеља, а евхаристијском сабрању је присуствовало више стотина вјерника који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу.   Сабранима се, након читања зачала из Светог Јеванђеља, архипастирским словом обратио Митрополит Амфилохије. Подсјетио је на ријечи прочитаног Јеванђеља о исцјељењу дјетета које је мјесечарило, а кога је сам Господ исцијелио и нагласио да исцјељења има само тамо гдје има истинске и праве вјере.     -Вјером Бог силази међу нас и усељава се у наша срца и дејствује, кроз вјеру истинску и праву. Та вјера је засијала овдје у острошкој светињи кроз Светог Василија Острошког и том вјером, његовом вјером ми се исцјељујемо, читава покољења. Свети Василије који је свега себе предао у руке Господње од утробе мајке своје, васпитан у страху Божијем, у вјери, нади и љубави. Овдје је у овој острошкој светињи примио распеће, сараспео се Христу испуњен великом вјером и Божијом снагом. Ево га Свети Василије Острошки дејствује и нас данас исцјељује од болести и првенствено од најопакије болести која влада људима, а то је болест невјеровања, болест отуђења људског срца, ума и људског понашања од вјерности Богу живоме и истинитоме – казао је Митрополит Афилохије и додао да Господ кроз вјекове исцјељује безбројне душе које су вјерне Богу, које се у Бога уздају и које Бога исповиједају и једино се Њему клањају.   Митрополит је подсјетио да је Свети Василије био васпитан у страху Божијем од своје мајке Анастасије.   -Тако свака мајка треба да научи своје дијете прво истинској и правој вјери и животу по вјери. Тако је Света Анастасија научила свога сина, потоњег Светог Василија Острошког од почетка његовог живота, хранећи га својим материнским млијеком, хранила га је и другом храном, прије свега и изнад свега вјером. Научила га је Оче наш, ону најљепшу молитву коју смо од Христа примили и учили. По угледу на Свету мајку Анастају, треба свака мајка да научи прије свега своје дијете, прије свих осталих школа и знања која стиче и која су потребна, да научимо своју дјецу молитву Оче наш – казао је Митрополит Амфилохије и додао да ријечи  ”хљеб насушни” који се помиње у тој молитви подразумијева Свето Причешће, хљеб који силази с неба, сам Христос Господ.   У исповиједању вјере, Симболу вјере, исповиједамо Свету Тројицу и то је такође нешто што мајке и очеви да науче себе и своју дјецу, рекао је Митрополит Амфилохије.     – Тиме треба да утемељите свој живот и живот своје дјеце, управо на ономе што је једини истински и непоколебљиви темељ, а то је управо Христос Господ и другог темеља не може нико поставити овдје на земљи, на којој се гради људски живот. Друге хране не може даривати ни мајка, ни отац, ни човјечанство роду људскоме, мимо те хране која силази с неба, Христа Бога нашег. Земаљски хљеб сигурно је оно што треба људима, али ако се тај земаљски хљеб и храна не освештају небеским хљебом, Христом Богом, Тијелом Његовим, Крвљу Његовом, онда је џабе што се хранимо земаљском храном која данас јесте, а сјутра није – истакао је Митрополит Амфилохије.     Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црнгоорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у суботу 24. августа 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика и архиђакона Евпла.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј, јерођакони Роман и Зосима, као и јереји Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски и Ђорђе Ракић из Нишке епархије.   Молитвено је учествовало бројно острошко и монаштво из других манастира, свештенство и вјерни народ који је из разних крајева васељене дошао у острошку светињу.     Сабрани који посте Госпојински пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења Митроплит Амфилохије са саслужитељима служио је помен за покој душа преминулих. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Митрополитом Амфилохијем настављено је у манастирској гостопримници.     Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Обавјештавамо вјерни народ да ће наш игуман Његово Високопреосвештенство митрополит Црногорско-приморски г. Амфилохије боравити у манастиру 24-ог и 25-ог августа. Митрополит ће 24-ог августа служити Свету Литургију у Доњем манастиру са почетком у 8 часова, а 25-ог августа Свету Литургију у Горњем манастиру са почетком у 8 часова. Позивамо вјерни народ да дође у што већем броју и да узме учешћа у заједничкој служби.     Управа манастира Острог     Извор: Манастир Острог    
    • Од Логос,
      У уторак, 20. августа 2019. године, када наша Црква слави преподобног мученика Дометија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесници Александар Јовановић и Александар Сенић, као и ђакон Урош Костић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Након прочитаног јеванђељског зачала у којем Господ заповеда да љубимо једни друге, Епископ Јован говорио је присутнима о најважнијој хришћанској врлини – љубави. Владика је у својој беседи истакао следеће: “Браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, на првом месту оно што ће нам остати упечатљиво јесте то да Јеванђеље највише говори о љубави Божијој према човеку, и да човек на то треба да одговори богољубљем и човекољубљем. То нам говори да све што нам је Бог дао јесте дар Божији. Најосновнија култура је да човек на сваки примљени дар узврати уздарјем и зато наша љубав не би требала да буде себична, него да буде таква да воли човека онаквог какав јесте. Наше је да ми живимо вером, да би тај други, видевши мој и твој живот у вери, и сам се окренуо вери. Сваки хришћанин треба да воли сваког човека, без обзира на то какав је тај човек. Човеку треба да укажемо на његов грех, свакако, али то не значи да треба да га мање волимо због тог греха. Пре него што скренемо пажњу човеку на његов грех, ми морамо проверити шта је са нашим грехом. Сваки човек који је отуђен од љубави он је отуђен од Бога и сваки онај који је задобио љубав задобио је и Бога. Зато Господ управо нама говори да љубимо и волимо једни друге. Човек који не воли Бога он не воли ништа што је божанско и не воли ни човека који живи љубављу Божијом. Зато су кроз историју и прогонили оне који су веровали у Христа. Савршена љубав је да волимо оног који нас не воли, да му покажемо да је мржња опасно зло, да мржња измени разум човеков да човек у тој мржњи мисли да и када зло чини да у ствари добро чини. Ми хришћани треба да се молимо да нас Бог ојача у љубави, јер само човек љубави ће волети. Свети оци нас уче да покријемо грех брата свога па ће Господ и наш грех покрити. Како настаје зло? Свети оци кажу да зло настаје тако што горчина рађа гнев, гнев рађа љутину, љутина рађа вику, а онда из вике настаје хула. Зато будимо са Христом, да би Христос био са нама”.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...