Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

ХРИСТОС ЈЕ НАШ ЖИВОТ, Митрополит Лимасолски Атанасије

Оцени ову тему

Recommended Posts

"I da znate, ti religiozni koje najčešće nazivamo "pobožni ljudi", najopasniji su u Crkvi. Ti pobožni ljudi su veoma opasni. Bog da nas sačuva od njih.

Kada služimo Svetu Liturgiju i kažemo: "Gospode, spasi blagočestivija", jedan Svetogorac je rekao u šali, "Gospode spasi nas od blagočestivija", tj. da nas Bog sačuva od tih religioznih ili pobožnih ljudi; jer pobožan tj. religiozan čovek predstavlja svojeprirodnu ličnost, koja nikada nije imala lični odnos sa Bogom.

Pobožna ličnost posti, sprovodi molitveno i razna druga crkvena "pravila", prosto ispunjava zaduženja pred Bogom, ali nema nikakav ozbiljan odnos sa Njim i zato Bog, ovakvoj ličnosti, nikada ne otkriva baš ništa.
I evo, svedočim vam i priznajem iz sopstvenog opita i iskustva, da se u životu nisam susreo sa većim vragovima i opasnošću za Crkvu od pobožnih ljudi."

 

http://novasvest.com/vesti?id=720&cat=1492467872&v=sacuvaj-nas-boze-od-poboznih

Share this post


Link to post
Share on other sites

Najveće iskustvo koje čovek može da stekne

 

Nekada je kod nas postojala manija kupovine loptica za stoni tenis, fudbal i razne druge stvari – a sve radi privlačenja mladih ljudi u Crkvu. Naravno, to nije loše ako pored hrama postoji prostor gde mladi mogu da igraju. Sve što Crkva daje ljudima da im pomogne, da bi pružila predah, sklonila od nečega – dobro je. Sve što sam pomenuo ima pripremni karakter i pomaže u privlačenju mladih. Međutim, istinsko naznačenje Crkve je potpuno drugačije.

Svako mora da shvati: ono što tražimo u Crkvi i što Ona može da nam pruži jesu lični odnosi sa Hristom. Veoma je važno znati da smo, ulazeći u Crkvu, prizvani da uspostavimo odnose ne sa učenjem Crkve, već sa konkretnom Ličnošću. Da bismo imali lične odnose sa Isusom Hristom, živom Ličnošću, Koja postoji i sa Kojom čovek može i treba da ima odnose ljubavi. Treba zavoleti tu Ličnost. To je veoma važno. U prošlosti su u našoj crkvenoj sredini postojali problemi. Prošli smo kroz nekoliko kriza: bogoslovsku, duhovnu i pastirsku, a prirodna posledica svega toga bio je odlazak ljudi iz Crkve.

U to vreme Crkva je pokušavala da uspostavi svoje učenje kroz razum, posredstvom racionalnih argumenata. Većina vas zna da u udžbenicima veronauke postoje dokazi postojanja Boga. To je pet-šest pretpostavki čiji je cilj racionalno dokazivanje postojanja Božijeg. U tome je i bila greška, jer teza vodi antitezi: doći će neko drugi i racionalnim argumentima tebi dokazivati da Bog ne postoji. I on će imati mnogo zdravije argumente od tvojih, jer ti pokušavaš da logički dokažeš da Bog postoji, a On ne postoji.

Sveti Oci govore da Bog ne postoji. Kako? Prepodobni Simeon Novi Bogoslov je rekao da je Bog nepostojeće Biće. Bog ne postoji, to jest On uopšte ne postoji kao što postoje ostala bića… Njegovo postojanje ne može biti tačno osmišljeno i opisano.

Zašto su Oci rekli tako? Da bi izbegli grešku koju smo mi napravili. Pod uticajem Zapada trudili smo se da utvrdimo Crkvu na lažnom temelju, na lažnim stvarima, bio to razum, nauka, filosofija ili društvena delatnost. Pokušavali smo da dokažemo da Bog postoji pomoću racionalnih argumenata, da je Jevanđelje najbolje učenje na svetu jer govori o ljubavi, pravdi, jednakosti, itd. Naravno, ono i govori o svemu tome. Međutim, čovek može da pita: „Zar je Hristos došao da bi nam rekao da treba da budemo pravedni, socijalno aktivni, slobodni i demokratski ljudi?“ „Pa dobro“, reći će on, „sve to postoji u Jevanđelju. Ali zašto treba da radimo ono što ne možemo da razumemo? Zašto se moliti na primer? Zašto ići na službe, postiti, posećivati hramove? Zašto nas kade, zašto pričešćuju sve jednom kašičicom iz jedne Čaše?“ Sve to ljudski razum ne može da prihvati kao nešto što se podrazumeva.

Ljudi koji su postavljali takva pitanja bili su u pravu, jer ono što su saznavali u Crkvi, zasnivalo se samo na razumu. I danas slušamo, kako neki govore, da je Hristos bio učitelj, demokrata, revolucionar… i šta sve nije bio! Ono što je čoveku blisko, to i pripisuje Hristu – svako ono što voli!

Naravno, svemu tome su se naučili u Crkvi, u nedeljnim školama koje propagiraju isključivo socijalne i moralne osnove života. Na primer, decu su učili da postoje moralna i nemoralna dela, da treba činiti dobro, itd. ali sve to i mnogo šta drugo se predaje kao ideje koje nemaju veze sa Hristovom ličnošću. Ispostavilo se (stariji pamte to) da su se deca, napunivši 16 godina, udaljavala od Crkve.

Sva deca u uzrastu do 12 godina dolazila su u hram, davali su im ikonicu, nekakvu konfetu – tada nije bilo bazena i sličnog gde bi mogli da provedu vreme. To je bila retka mogućnost da se deca zanimaju nečim van škole. Zatim su deca odrasla i u starijim razredima su svi otpali.

Zašto? Zato što su došli u uzrast polnog sazrevanja i susreli se sa izazovima, iskušenjima, drugačijim iskustvom nasuprot koga su ideje, predavane u nedeljnoj školi, bile nemoćne. Te ideje nisu mogle nikako da opstanu. Otpadanje sve dece od Crkve, bez izuzetka, bila je sveopšta pojava. Preduzimali su se neki pokušaji da se tome odupre, ali ipak su svi hramovi bili prazni.

I bez obzira na godine formiranja nedeljnih škola, dečijih kampova i sličnog došlo se do toga da u Crkvi nije bilo ljudi, nije bilo sveštenika, jer ljudi, posebno mladi, nisu imali veze sa Crkvom. Crkvu su predstavljali sa jedne strane kao ideologiju, a sa druge kao zemnu ustanovu. Crkvena jerarhija je imala svetski karakter, baveći se više socijalnim nego duhovnim pitanjima. Za obične ljude se sve svelo na prostu obrednost: krštenje, venčanja, sahrane.

Za Kipar su posebno teške bile dve decenije: 60-te i 70-te. To su bile godine raspada. Sve se raspadalo i bilo je neverovatno da se mladi vide u hramu. Sećam se kada sam 1976. godine krenuo na studije u Grčku, bio sam izuzetno iznenađen kada sam došavši u hram prve nedelje, tamo video mlade ljude. U Limasolu su organizovali različite crkvene manifestacije radi dece, ali od 200-300 duša u Crkvi je ostalo pet ljudi, ako su uopšte i ostali. Kada sam došao na Svetu Goru i video mlade monahe, to je bilo veoma neobično za mene. Prvi put sam video mlade ljude u rasi i mogao sa njima da razgovaram. To je bilo nemoguće na Kipru!

Na sreću, ta kriza nije dugo trajala. Crkva nije nestala, preživela je iskušenje i nastavila da ide napred. Danas vidimo povratak ljudi u Crkvu, ali i nešto čudno: mladi ljudi koji se vraćaju su pre svega studenti, a ne šesnaestogodišnjaci i sedamnaestogodišnjaci – retko ćeš videti njih. Čovek dostigavši određeni uzrast, iz jednih ili drugih razloga vraća se i nalazi Crkvu. Najbolje je što mladi traže Crkvu i nalaze je u njenom pravom izgledu. Upravo u tome je i obaveza Crkve – javljati i pokazivati Sebe u svom pravom izdanju.

Jer ako bismo napravili grešku, pokušali da budemo „savremena“ Crkva to bi bilo isto kao i bakica u farmerkama i sa lakiranim noktima. Kada Crkva pokušava da se modernizuje, da bi postala savremena, postaje smešno. Postajemo veoma smešni kada pokušavamo da budemo savremeni. Jer mladi čovek ne traži kod nas savremenost, već da može da čuje reči, neodevene u neku logiku, ili racionalizam čije je razdoblje prošlo.

Epoha racionalizma je rodila ateizam. Šezdesete i sedamdesete su bile epoha ateizma na Kipru. Ateisti su bili u školama. Bila su i deca koja nisu verovala u Boga. Danas toga nema i oni koji govore da su ateisti, nisu. U to vreme su postojali ideološki ateisti. Tada se vodila borba protiv ateizma, protiv materijalizma, pisala su se apologetska dela i još mnogo toga. Došlo se čak do toga da je hiljadu naučnika na nekoj konferenciji dokazalo da Bog postoji. A protivnici su odgovorili tako da je dve hiljade naučnika na drugoj konferenciji dokazalo da Boga nema. Na sreću, takve tragikomične stvari su ostale iza nas.

Danas mladi čovek ne traži logičke dokaze, već ŽIVO ISKUSTVO. Da li postoji takvo iskustvo u Crkvi? Ako postoji, onda čovek živeći njime, zna kako da živi sa Bogom. Dokaz je da mladi ljudi vrlo rado učestvuju u Tajnama, navikavaju se da se ispovedaju, često se pričešćuju, mole se, idu na službe, poštuju ikone, svetinju, čitaju Žitija Svetih i svetootačka dela. Sve to se vrši na sve lepši i pravilniji način. Oni su našli ono što su tražili.

Veoma je uticalo na mene kada sam video – i sada vidim – da mladi ljudi, našavši se van hrama, uzimaju svetootačke knjige, čitaju ih i razumeju. U isto vreme srce mi se kida kada vidim „religiozne“ ljude koji čitaju knjige Svetih Otaca i ništa ne razumeju. Kada počinju da govore o onome što su čitali kod Otaca, hvatam se za glavu. Nema veće zloupotrebe reči Božije od toga. Dokaz za to je tragedija tih godina, koja se odrazila u svim sferama crkvenog života.

Pogledajte šta se dogodilo. Oni nisu voleli naše hramove i zato su dizali savremene hramove, od kojih su neki nalik na svemirske brodove. Ulaziš u njih i pitaš se: šta je ovo – bioskop? Da nema ikona, čovek bi se zaista pitao gde je dospeo? Za šta su potrebni svi ti hramovi? Niz stolica, kao u pozorištu. Sveštenoslužitelj je bukvalno glumac. Njega gledaju, sedeći u foteljama. Eto takve su posledice obrasca misli te epohe.

Vizantijske ikone, ikone strogo asketske, nestale su iz hramova. Pojavile su se neke ikonice koje se dele u nedeljnoj školi. Isus beba, kao detence sa maštarskim izrazom lica, rumenim obrazima i plavom kosom. Presveta Bogorodica kao simpatična Nemica. Hristos kao poznati glumac, sa nekim umornim pogledom. Pitaš se, šta je to? A svi ti nemački, zapadni, tuđi obrasci koji su dospeli u Crkvu, „služili“ su ljudima kao duhovna hrana.

Neću zaboraviti kako su me, dok sam još bio u manastiru Mahera, pozvali da govorim u nekoj sali. I odlučio sam da krenem da ne ispadne da se odnosim nemarno prema pozivima. Pozvali su me da govorim o starcu Pajsiju. Zvanični povod je bio završetak školske godine u nedeljnoj školi, a tema su bili primeri za podražavanje.

I odjednom nama koji istupamo govore da svako ima po šest minuta. Šta se može reći za šest minuta? Dobro, mislim, hajde da vidimo šta mogu. I počela su istupanja: nacionalni, religiozni, socijalni primeri. Priznajem da sam se osetio kao da se nalazim na skupu pentakostalaca. U realnosti se ništa nije razlikovalo od njihovih skupova. Kada bih znao da to neće izazvati skandal, ustao bih i otišao. Takav sam stid osetio! Dobro je što je većina dece bila na ulici, jela i pila sok. Nisu gledali na nas. Niko od njih nas nije slušao: u sali su uglavnom bili njihovi veroučitelji.

Osetio sam se bukvalno kao na groblju. Govorili su o nekom mrtvom bogu. Sve što sam čuo izazvalo je u meni, kao sveštenoslužitelju, negodovanje. Jedva sam se suzdržao. Čak sam se čvrsto uhvatio za sto, jer sam bio veoma iznerviran. Kako su ovo trpeli ti ljudi? Govorim ne da bih ukorio nekoga, već da bih jednostavno opisao ono što se dogodilo.

Šta reći? Ne znam. Neka nas Bog sačuva od toga. Govorili su takve besmislice… A za koga? Za mlade? I gde su oni? Koliko je dece bilo u sali? Oni su bili napolju, jeli i pili! Manji deo je bio u sali, 15 do 20 mališana, koji su se bojali da izađu. Svi ostali su bili odrasli. O čemu tu govoriti!

Zaista, kao Crkva smo prošli kroz period duhovnog samoubistva duhovne obmane. Bilo je mnogo razloga – istorijskih, bogoslovskih, pastirskih. Time ne ukorevam bilo koga i ne krivim konkretna lica, ni neke grupe. Jednostavno pokušavam da pokažem da ako se Crkva ne pokaže u istinskom obliku, cena će biti da neće moći da opstane. Ako Crkva napravi grešku i pokuša da se oslanja na tuđe za sebe temelje, sve to će se završiti krahom. To je sto posto tako. Pašće, kao kula od karata. Sve slično ne može da stoji. Opstaće samo ono što ishodi od istinskog života Crkve, Njenog iskustva.

Samo iskustvo može da postane čvrsti temelj. Ništa drugo. Naša epoha je dokazala to. Kako? Kada vidimo ljude koji se predaju svetovnom životu i „ne shvataju ni reči“, a zatim se odjednom, dotakavši se Crkve, potpuno menjaju. A imali su takav način mišljenja i dela da se činilo da su daleko od dolaska u Crkvu. Video sam beskonačno mnoštvo takvih obraćanja kako na Kipru, tako i na Svetoj Gori.

I pitaš se: kako je čovek koji je ranije imao takav način mišljenja i života, uspeo tako da se izmeni – sada čita, moli se, podvizava se, posti, oseća se prijatno? Predivno je što Pravoslavna Crkva pruža mladom čoveku to osećanje. Govorim o uravnoteženim, ne o iskompleksiranim ljudima koji se boje drugih ljudi.

Eto, praznujemo prenos moštiju svetog velikomučenika Georgija. To znači da su otvorili njegov grob, uzeli mošti i postavili ih u hram radi poklonjenja i osvećenja vernih. Zašto Crkva obeležava ovaj događaj? On je veoma važan, jer samo Pravoslavna Crkva govori i uči o slavi ljudskog tela. O tome da se čovek ne spasava samo dušom i da se Crkva ne bavi samo ljudskim duhom, već spasava i obuhvata celog čoveka. Sveti apostol Pavle govori da je telo hram Duha Svetoga. Crkva ukazuje dužnu pažnju telima Svetih, njihovim moštima, jer su i njihove duše i tela pričasne božanskim energijama Svetoga Duha. Dakle, celokupna ljudska priroda je osvećena. Čak i nakon smrti ta blagodat prebiva u njihovim moštima i čini čudesa.

Crkva je oduvek ispovedala to učenje. U 14. veku su bili veliki bogoslovski sporovi u Crkvi. Sveti Grigorije Palama je podržavao to učenje i tvrdio da Crkva nema nikakve veze sa filosofijom, jer je u tom razdoblju počelo ubacivanje zapadne teorije koja je tvrdila da se čovek spasava ne po blagodati Svetoga Duha, već kroz intelektualni proces mišljenja i prihvatanja reči Božije. Ono što i danas slušamo.

I danas među crkvenim ljudima neki smatraju da su razgovori o čudima znak nezdrave religioznosti. Pitaš se: a šta je dakle, Hristos, Koji je činio čuda – i On je bio religiozno bolestan čovek? Ako čitamo Jevanđelje videćemo da je prepuno čuda, Božijih dela, Boga, Koji je izgonio demone, isceljivao slepe, vaskrsavao mrtve. I govorio da će i Njegovi učenici tvoriti to isto: izgoniti demone, vaskrsavati mrtve i da im niko neće nauditi.

Sve to do sada prebiva u Crkvi. Sve je dokaz da je Crkva živa, iako i blagodat Božija ne deluje kroz čuda. Međutim, čuda su ono što izražava živo dejstvo Crkve i svedoči da Crkva nije učenje, pa neka je i najbolje na svetu. Hrista često doživljavaju kao velikog učitelja, mistika, kako Ga nazivaju masoni. Treba li i mi da kažemo da je On bio takav? Crkva ne uči tako.

Za nas je Hristos savršena Ličnost, savršeni Spasitelj sveta. Mi ne možemo prihvatiti da je moguće spasiti se drugom ličnošću, idejom ili učenjem – najvažnije je shvatiti da u Crkvi razvijamo lične odnose sa Samim Hristom. Kada čovek postane svestan toga i primi to, staje na put isceljenja koji predlaže Crkva i osetiće to u svom srcu. Jer ako ne oseti znači da Crkva laže.

Crkva ne govori stvari koje ne može da dokaže. Ona dokazuje, ali ne razumom, već iskustvom.

Eto, ideš kod lekara koji ti neprestano prepisuje lekove. Ti ih uzimaš, ali tvoje zdravlje se ne poboljšava. U nekom trenutku prestaješ da ideš kod tog lekara, još mu i govoriš da dve godine dolaziš kod njega, piješ lekove, ali se nažalost ne osećaš bolje. Treba menjati ili lekara ili lekove. Niko neće biti toliko naivan da ide kod lekara koji govori: „Vi ste zaista bolesni, prepisaću vam lekove, ali ćete se osetiti bolje tek kada umrete! Nakon smrti vaše stanje će se poboljšati!“

Crkva se poredi sa takvim lekarom, kada dolaziš u Nju i govore ti da treba da čuvaš zapovesti Božije, da činiš sve što ti kaže sveštenik, a kada umreš bićeš u raju. Hvala lepo! Takvu glupost čovek ne može da prihvati. Nema takvih budala koje će ceo život ispunjavati sve te propise sa nadom da budu u raju nakon smrti. A šta ako nema raja? Šta ćemo tada? Zar nije naivan čovek koji veruje u nešto što ne može da dodirne? Ne znam kako vi, ali ja nikada ne bih počeo da sledim takav način života i čekam smrt, samo da bih video da li sam pravilno živeo 80 godina ili ne.

Pa šta je dakle Crkva? Crkva je život iskustva, iskustvo večnog života, koji počinje u ovom životu i prelazi u večno Carstvo Božije. Kada služimo svetu Liturgiju, govorimo: „Telo Hristovo primite, Istočnika besmrtnosti uzmite“. Sada, sada mi uzimamo besmrtni Hristov život, a ne nakon smrti.

Ne možemo govoriti drugima: „Dobićeš nakon smrti“, jer to zvuči pomalo islamski: „Čini kako je napisano u Kuranu, i kada odeš u raj, moći ćeš da se naslađuješ hranom i pićem!“- A zar ne mogu ja sada da se naslađujem hranom i pićem, a kada umrem videćemo šta će biti?

Tako će ti i čovek koji je upoznat samo sa religioznom ideologijom, reći: „Ti si budala! Život je pred tobom: živi, radi šta hoćeš! Popovi i monasi te samo zaglupljuju! A kada ostariš do 80 godina i ništa više ne možeš da radiš, onda idi u crkvu. Sa tobom nešto nije u redu, treba da odeš do psihijatra“, itd. Takav čovek ne može da razume zašto mladi ljude žive duhovnim životom…

Kada čovek gleda na Crkvu kao na ideologiju, on ne može da razume da se život vernih zasniva na iskustvu. Za njega je to bezumlje. Za njega je Crkva bezumlje. A Svetitelji su za njega bezumni, jer su činili apsurdne stvari. Evo na primer, sveti Neofit Zatvornik. Kada je imao 24 godina, zatvorio se u pećinu i živeo u njoj 60 godina. Zar to nije bezumlje? Kako možeš logički da objasniš ono što je učinio? Kako ćeš objasniti logički ono što su uradili mučenici, podvižnici, otšelnici, pustinjaci? Nikako.

Navešću vam primer iz života Svetog Georgija. On je pretrpeo izuzetno mnogo mučenja. Bio je mlad čovek. Vojnik. Prinuđivali su ga da se odrekne Hrista. Nije se odrekao. Mučili su ga. Obukli su ga u usijane gvozdene sandale sa ekserima unutra. Sandale su se zacrvenele od krvi. Privezali su ga za konja tako da je morao da trči za njim. Ali u Žitiju je rečeno da je trčao tako brzo da je čak pretekao konja. I pritom je govorio: „Trči, Georgije, da primiš nagradu od Gospoda“. On je bio ispunjen takvom plamenom ljubavlju u srcu, da nije osećao kako gore njegove noge.

Kada sam to pročitao prvi put nisam verovao. Ali sam kasnije video slično sopstvenim očima. Na Svetoj Gori živeo je jedan starac – otac Sergije. Bio je siromašan, pustinjak. Podvizavao se u Iverskom skitu. Od tog mesta do Kareje treba ići skoro dva sata. Put je težak: šuma, planine. A zimi je sneg dosezao do visine od četiri metara. Tada sam bio vratar u manastiru. Uvek smo ostavljali nešto za putnike: hleb, luk, sir, čaj. Otac Sergije je prolazio pored nas kada bi išao u Kareju ili obratno. I zimi i leti nosio je nekakve kaljače. Imao je bodar glas. Uvek je imao veliki džak na leđima. Lice mokro od znoja. U džaku se moglo naći do 60 kilograma tovara. Otac Sergije je išao u Kareju jednom ili dva puta nedeljno, sakupljajući hranu i neophodne stvari za sve oce koji su živeli nedaleko od njega. Pitao sam ga kako uspeva, da li mu pomaže neko. Odgovorio mi je: „Ne, blagosloveni. Nema potrebe. Idem sam.“ Uvek je bio veseo, šalio se. Bio je izrazito oblagodaćen čovek. Kada je umro došli smo da ga pripremimo za sahranu. I kada smo mu skinuli kaljače – nećete verovati – tamo gde su pete, sve je bilo odrano! Nije bilo mesa! Da li možete da predstavite to sebi?

Idući dva puta nedeljno u Kareju, uvek je bio natovaren, ali se nikada nije žalio. A mi smo ga po neznanju pitali: „Gde ideš, u Kareju? Donesi i meni hleba!“ On bi odgovarao: „Doneću blagosloveni čoveče! Kada bi ga neko susreo na putu i zamolio da mu donese nešto iz Kareje, on bi se složio. Njegove noge su međutim bile u takvom stanju da uopšte nije mogao da se kreće. Tada sam se setio Svetog Georgija. I rekao sebi da tako nešto može biti jer postoje ljudi koji imaju u sebi tako veliki plamen blagodati i ljubavi da osećanje ljubavi pobeđuje čak i samu čovekovu prirodu.

To je veličina Crkve – kada se silom ljubavi Božije savlađuje ljudska priroda i čovek čini natprirodne stvari, koje ljudi, koji su van Crkve, ne mogu da shvate. Ne prihvataju. Smatraju nemogućim, smešnim, bolesnim, lažnim. Međutim u Crkvi to postaje moguće jer postoji vera – „suprotnost“ razuma, koja nije teoretska i intelektualna, već predstavlja životno iskustvo – najveće iskustvo koje čovek može da stekne.

 

https://vidovdan.org/tradicija/mitropolit-atanasije-limasolski-najvece-iskustvo-koje-covek-moze-da-stekne/?script=lat

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Nikola Stojanovic рече

Извини Џеси, што ти уништих дневник, само уживај

nije to moj dnevnik,,,pozdravljam svaku pouku ili tekst mitropolita Atanasija...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Митрополит Атанасије Лимасолски: Услови за савршену молитву

Велики пост је најлепши период у животу хришћана. Тада смо најближи покајању и молитви. Познати проповедник Митрополит Атанасије Лимасолски (Кипар) говори о условима за савршену молитву

Молитва је природно човеково служење, јер за време молитве он дела у складу са првосазданим Адамом. Потпуно је природно да се човек обраћа Богу и да буде у заједници са Њим. Ипак, после пада, човеков ум се одвојио од Бога и окренуо чулним стварима, па зато сада потребује посебне услове за молитву. Неопходно је посебно духовно делање.

Ево нас у периоду поста. Телесни пост је један од основних предуслова молитве. Свети оци кажу да када човек пости, да се чак и његова крв на неки начин очишћава, што умногоме помаже молитви. Од тога је узвишенији једино духовни пост – смирен ум. Треба да престанемо да скупљамо смеће у наш ум. Више је него очигледно да, уколико човек прима само свакодневне утиске из окружења, уколико његов ум непрестано нешто ново сазнаје, примајући кроз то мноштво слика и фантазија, бави се нечим што није његов посао, онда сво ово смеће постаје препрека у тренутку молитве.

Телесни пост подразумева да човек једе онолико колико му је потребно да нормално живи и ради, али да одсеца свако прекомерно узимање хране. Слично се дешава и у случају суздржавања чула: све што је сувишно треба одсећи, а оставити само основне потребе. Сигурно имамо разне обавезе, будући да живимо међу људима. На пример, потребно је да одем негде ради посла, породице, деце, супруга, итд, али све то треба да буде са мером. Без обзира на све обавезе, треба да имам унутрашњу пажњу, да ми је ум усмерен на молитву. Када чиним оно што је неопходно, онда у томе не постоји никаква препрека мојој молитви. Стварне препреке настају када се човек уплете у беспотребне ствари, које нису неопходне, посебно уколико оне нарушавају Божије заповести.

Очигледно је да не можемо да се молимо уколико свесно нарушавамо заповести Божије. Чим станемо на молитву, наша савест се буни, устаје против нас и попут високог зида не дозвољава благодати Божијој да сиђе на нас.

Сећам се како ми је један старац (сада блаженопочивши) рекао како га је неко упитао за његовог духовног оца, који је имао прилично тежак карактер: «Како је старац? Је ли добро?», а он је помало невољно, одговорио: «А, биће добро без обзира на све. Ммммм… Добро је.» Благодат га је напустила само због овог тона негодовања, којим је он осудио старца у мислима. Месецима није могао да се моли. Морао је много да се помучи како би достигао претходно стање.

Бог се не јавља тамо где се преступају Његове заповести, а посебно ако се оглушимо на потребе ближњих. Као резултат тога, одмах губимо молитву. Немогуће је да творимо молитву, уколико смо окренули главу од ближњег.

Сећам се да је у Новом Скиту живео старац Елпидије. Свети човек. Имао је дар молитве. Када сам дошао у Нови Скит, живели смо у великом сиромаштву, а често ни хране нисмо имали. Овај старац је сваког месеца примао малу пензију, од које је живео он и цело братство. Често су нам долазили просијаци (њих има много на Светој Гори). Старац је увек свима давао милостињу. Наравно, већина просијака није била толико сиромашна, већ им је то једноставно био посао. Један такав је дошао и рекао: «Старче, дај ми хиљаду драхми!» Сви смо знали да је овај човек преварант, па сам рекао старцу: «Немојте му дати хиљаду драхми. Он има новаца. Његово занимање је да буде просијак. А овде живимо у великом сиромаштву! Дајте му мање новаца – петсто драхми!» «Добро, нека буде петсто», одговорио је старац. Отац Елпидије је дао петсто драхми лажном просијаку и он је отишао. После вечерњег смо видели да је старац веома узнемирен. Никако није могао да се смири. Рекао ми је да осећа да га је данас Бог напустио, а затим је објаснио и разлог: неки просијак је данас дошао и тражио хиљаду драхми, које му нисмо дали.» «Како то мислите, старче? Дали смо му! Дали смо му петсто драхми!», одговорио сам. «Не», рекао је старац, «иди и пронађи га. Дај му осталих петсто, јер не могу да се молим. Изгубио сам молитву. Немам је.» Тако смо узели још петсто драхми, ишли од манастира до манастира и пронашли тог монаха и дали му тражени новац.

 

Размислите о овоме, али искрено. Немогуће је да се молимо Богу ако нарушимо заповест о љубави! Остали греси могу много мање да ометају нашу молитву. Чак и у случају телесног греха, ако се човек покаје пред Богом и стане тако рањен пред Њега, његова молитва ће се чути. Међутим, када нарушимо заповест о љубави, ову препреку је немогуће превазићи. У том смислу, Бог не допушта компромисна решења, јер је и Сам рекао: «Ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да твој брат има нешто против тебе, остави дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па се онда врати.» Христос није рекао: ако принесеш дар, тј. молитву, након почињеног телесног или каквог другог греха, иди и изглади га, па се онда врати… Не, Он говори о љубави. Он никада не помаже ономе који се моли, уколико та особа има нешто против ближњег. Још прецизније речено, Господ нам неће помоћи у молитви, уколико ближњи има нешто против нас. О томе говори ово место из Јеванђеља. У њему се не каже: «Ако имаш нешто против брата, изглади то са њим», већ: «Ако се сетиш да твој брат има нешто против тебе», а то значи ако је наш брат узнемирен због нас или смо га увредили, онда не можемо да се молимо.

То је веома значајан моменат, али ми на њега, на жалост, не обраћамо никакву пажњу. Мислимо да је довољно ако можемо да кажемо: нисам посвађан ни са ким. Када то кажемо, онда можемо нечији живот да претворимо у пакао. На пример, разгневиш се и истог тренутка заборавиш на то, а твој ближњи сноси духовне последице и губи духовни мир. Тада осећаш препреку у молитви. Ако је човек разуман, одмах ће схватити ову препреку – твој брат има нешто против тебе.

Нажалост, без обзира на наше понашање, и ми и свет око нас живи са својим тешкоћама и проблемима. Сви смо ми, без изузетка, окружени људима који нас не воле и којима је тешко само да нас погледају. У том случају сносимо кривицу уколико не чинимо ништа да умиримо те људе. Уколико је то немогуће, онда нам остаје да се молимо за њих. Грешимо уколико се свим срцем и душом не молимо за њих.

Дакле, љубав је неопходан услов молитве и она се односи на све аспекте нашег живота. У брачној заједници, на пример, не можемо да се молимо уколико смо у нашем дому створили непријатељску и хладну атмосферу. Насупрот томе, када се човек смири, када увек себе сматра кривим за све, када се са љубављу обраћа ближњем, онда га благодат неће заобићи. Љубав је кључ који нам стоји на располагању и омогућава нам да уђемо у молитву.

Следећа ствар која наноси велику штету молитви је осуђивање. Када осуђујемо, не можемо да се молимо. Важи и супротно: ако желимо да се молимо, морамо научити да мислимо и говоримо добро о људима и са људима. Нажалост, већина људи, па и ми хришћани углавном смо бедни. Као да је потребно да најпре нешто добијемо да бисмо упутили некоме лепу реч! Као да ће нам неко нешто одузети ако кажемо нешто добро о ближњем! Кажемо једну једину реч и то је све! Као да стиснемо зубе и не можемо више ништа да исцедимо из себе! Видите ли сада зашто се бракови распадају? Зато што ниједан од супружника не упућује другоме лепу реч. А, колико је то све једноставно! Живимо духовно, називамо се хришћанима, али у нашим домовима муж неће да упути лепу реч својој жени, нити жена своме мужу – реч која ће другоме дати крила, реч изговорену из дубине срца које воли!

Веома је важно да онај ко жели да се моли, живи у миру са ближњима. Сећам се људи који су се са великом пажњом односили према ближњима, трудећи се да их ни у чему не узнемире. На пример, сећам се једног старца из Новог Скита који је имао неколико чокота винове лозе. У Скит су повремено долазили рибари (световни људи), који би обрали и појели грожђе са старчеве лозе, тако да је старац ретко имао прилику да проба своје грожђе. Једном приликом је дошао и видео их како беру грожђе. Старац је још издалека схватио шта се догађа, па је трудећи се да их не повреди, почео благо да се накашљава: «Кхе-кхе-кхе!» и певуши, како би га чули и могли да учине нешто пре његовог доласка. Старац је учинио све како се рибари не би непријатно осећали због брања грожђа.

Да смо се којим случајем ми задесили на старчевом месту, почели бисмо да вичемо и још бисмо мислили да чинимо велику ствар што смо лопове ухватили на делу. Али не и старци! Они су пазили на себе и своје понашање. Без обзира на то да ли неко краде или не (то је већ њихов лични проблем), старци су пазили како се односе према таквим људима.

Други важан услов за молитву подразумева да пред Богом стојимо са смиреним мислима и скрушеним срцем. Срце скрушено привлачи Бога. Пребивајући у молитви, Свети оци су себе сматрали најгрешнијим људима. Само са таквим ставом можемо да стојимо пред Богом. Само са таквим ставом можемо да приступимо Светом причешћу – као човек који је спреман да умре, као осуђеник који је свестан да је све изгубљено, осим једног – његовог односа са Богом. Само тако можемо да се спасемо. Стојмо пред Богом и завапимо му: Гле, ничега немам што бих ти могао дати. Ако ћеш на грехе моје гледати, нећу стајати пред Тобом. Преостало ми је само једно. Шта је то? То си Ти. Ти си мој Отац, који ми је даровао своје пречасно Тело и Крв. То је једино што могу да ти принесем, како би Ти погледао на мене. Исто као што би светитељи рекли: Господе, због Твоје пречасне Крви коју си пролио на Крсту, помилуј ме.

Господ нас је спасио својим Часним Крстом. Ништа друго. Ниједан наш подвиг, нити било шта друго. У молитви је такође важно да човек никада не прихвата помисао да треба да престане да се моли. Ако ти помисао каже: «Зашто се молиш, кад и после тога опет падаш у сагрешења? Поново се гневиш, чиниш друга грозна дела. Нећеш моћи да се молиш! Немој да се молиш!» Никада не прихватајмо такве помисли. Ма шта чинили и ма какве грехе учинили, имамо право да се молимо. Нико ми не може одузети то право. Имамо право да завапимо Богу, Лекару, нашем Оцу како би нас Он помиловао. Оци кажу да треба да се молимо чак и у тренутку када чинимо неки грех: «Боже мој, погледај шта чиним. Грешим. Није важно какав грех чиним, онај најгрознији, најодвратнији грех. Боже, пао сам у грех. Погледај на мене и помилуј ме! Буди милостив мени грешноме, чак када падам у грех.»

Другим речима, не треба да губимо нашу смелост пред Богом. Завапимо му, чак иако смо оптерећени и погружени у грех. Треба смирено да завапимо Богу, да Га преклињемо. Молимо му се, јер смо грешни. Када наш ум за време молитве лута тамо-овамо, када почнемо да се молимо и почнемо да сагледавамо сопствену нечистоту, када у себи осетимо дух противљења, када не верујемо, када уместо молитве похулимо – чак и у тим тренуцима не треба да губимо своју смелост пред Богом. Све је то једно велико ништа! Треба да наставимо да се молимо. Да останемо у молитви. Бог ће на крају победити. Не губимо мир, не тугујмо, већ пребивајмо у молитви. Шта год да се догоди, шта год да осећамо или не осећамо, без обзира да ли је ум сабран или није, без обзира на мноштво сагрешења – пребивајмо у молитви. То подразумева снагу онога ко жели да се моли. Шта год да се деси, са великим трпљењем се помолимо Богу. Бог ће нас тада посетити и осетићемо непроцењиве плодове молитве.

У ово време поста и молитве, саберимо и душу и тело и приљежније се потрудимо у божанској молитви, која нас повезује са Богом и прима благодат Духа Светога. Амин.

https://stanjestvari.com/2015/02/04/митрополит-атанасије-лемески-услови/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као "Невесињска пушка". Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског.   Радио Светигора: Житије Светог свештеномученика Петра, митрополита Дабробосанског   Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа. Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту. Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: "Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?" и нагласио је да би га због таквог става требало убити. Митрополит Петар му је на то одговорио: Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот! Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио: Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен! Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: "Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама". Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима. Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у "равнатељство" ради саслушања. У "равнатељству" је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио. Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи "Српска Црква у Другом светском рату" навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабро-босанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве. Претседништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети Архијерејски Синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву митрополита Петра Зимоњића.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник и сабрат Светосавског храма на Новом насељу, одржао је 14. септембра 2019. године предавање у Успенском храму у Новом Саду, на тему Равноапостолни просветитељ и Архиепископ наш Свети Сава.   Звучни запис предавања   Смисао живота Светога Саве био је преображавање људскога бића умирањем за овај свет и у одбацивању привременога ради вечности, оне истинске непролазне вечности у коју Господ сваку душу људску зове, рекао је отац Ђорђе. Предавање је одржано у оквиру вишедневне манифестације Госпојински дани, коју је организовало братство Светоуспенског храма у Новом Саду.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 16. септембра,  посјетио је током свог боравка у Београду манастир Раковицу, Цркву Светог Николаја Жичког у Реснику и манастир Богородице Тројеручице у Рипњу под Авалом.     Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је приликом посјете манастира Раковица обишао гробове блаженог спомена Патријарха Павла и Патријарха Димитрија, првог патријарха обновљене Патријаршије Српске православне цркве.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), на тему: Христос хлеб живота. Владика је ово предавање одржао 17. септембра 2006. лета Господњег у Духовном центру Црквене општине Подгорица.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      На лични позив начелника Војне академије генерал-мајора др Бојана Зрнића, са којим Епархија милешевска има изузетно добру сарадњу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије присуствовао је промоцији најмлађих официра Војске Србије, у суботу 14. септембра 2019. године.     Прве официрске чинове добило је 160 кадета Војне академије и Медицинског факултета ВМА. Председник Србије и врховни командант Војске Србије Александар Вучић доделио је официрске сабље најбољима у рангу на Војној академији, министар Александар Вулин уручио је парадне бодеже најуспешнијим на Медицинском факултету ВМА, док је најуспешнијим кадетима по видовима и службама начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић уручио пиштоље са посветом на јучерашњој свечаности на Војној академији.   Свечаној промоцији потпоручника присуствовало је највише државно и војно руководство, представници војног и дипломатског кора, делегације оружаних снага пријатељских и партнерских земаља, верских заједница, бројни гости из земље и иностранства, породице и пријатељи новопроизведених  потпоручника и грађани.     Извор: Епархија милешевска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...