Jump to content
Stanoje Stankovic

ХРИСТОС ЈЕ НАШ ЖИВОТ, Митрополит Лимасолски Атанасије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером…

Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу…

* * * * *

„Једном је авва Макарије ишао на Нитријску гору са учеником и рекао му да иде испред њега. Ученик, будући на одређеном растојању, сусрео се са идолским жрецом који је журио негде носећи дрва за потпалу. Ученик му се обратио: „Где трчиш, слуго сатане?“ Жрец се наљутио и претукао га тако да је ученик остао да лежи једва дишући, а он је журно наставио свој пут. Прешавши мало он се сусрео са блаженим Макаријем који га је поздравио: „Здраво, здраво, трудбениче!“

Жрец је, запрепастивши се, рекао: „Шта си у мени нашао добро да би ме тако поздравио?“

Старац је одговорио: „Поздравио сам те јер сам видео да се трудиш и да брижно журиш негде“.

„Од твог поздрава сам дошао у умиљење и схватио да си ти велики слуга Божији. Напротив, онај проклети монах који ме је срео, вређао ме је и зато сам га пребио.“

Након ових речи жрец је пао пред Макаријеве ноге, загрлио их и ускликнуо: „Не остављам те док ме не учиниш монахом“. Кренули су заједно. Дошавши до места где је лежао пребијени монах, подигли су га и однели на рукама у храм јер није могао да хода… Жрец је примио хришћанство, а затим и монаштво. Његовим примером научени, многи идолопоклоници су се обратили хришћанству. Авва Макарије је рекао: „Зла реч добре људе чини злима, а добра реч и зле људе чини добрима“.

* * *

 „…Екуменизам је теорија које се држе многи црквени људи сагласно којој различите конфесије – протестанти, православни, римокатолици представљају гране једног дрвета. Дрво је Црква, а ми, гране, треба да учинимо све да бисмо се поново ујединили и не бисмо били подељени. У питању је јерес која негира Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ако верујемо да смо чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и истовремено говоримо да се она поделила на многе цркве – шта значи то? Шта се догодило? Где је та Црква? Нестала је? Или се поделила и испунила јересима и људским учењима? Где је Црква коју су основали Христос и апостоли? Где је Црква ако су сви гране једног дрвета? Екуменизам је ван Цркве.

Са друге стране – зилотизам је супротна крајност која тврди да Црква треба да одсече сваког човека који има било какав дијалог или је у контакту са неким од инославних. Зилоти воле да се крију иза појединих изрека Светих Отаца и канона да би задовољили своје болесно стање.

Није прихватљива ни једна, нити друга крајност. Црква је дужна да иде средњим путем. Она проповеда реч Божију из дана у дан, на сваком месту. Црква се не боји дијалога ни са ким, Црква се не боји за своју веру. Ми можемо имати дијалог са свима и свакоме ко од нас жели да чује нешто о нашој вери ми са радошћу дајемо одговор о нашој нади. Не да бисмо одбацили, убили и осудили тог човека, већ да бисмо му говорили о ономе чиме живимо сваки дан. Показујемо му да живимо Божијим присуством, благодаћу Светог Духа, искуством Цркве. То је светлост која „свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1:5). Дајте светлости да светли и људи чије су очи отворене ће је видети, схватити да је у питању истинска светлост и тама ће нестати сама од себе.

Знате за повест о ученику светог Макарија Великог и незнабожачком жрецу? Она нам показује човека који није савршен у Христу. Такав човек није задовољан, агресиван је, зао, јер осећа несигурност, осећа да је његова вера у опасности. Зашто је твоја вера у опасности? Шта, ти си адвокат Божији? Зар се Бог некога боји и потребна му је твоја заштита? Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером, да још за себе ниси открио ту пуноћу, ту вест да је Христос истинити Бог и да апсолутно нема никакве могућности да у Њему постоји било шта лажно.

Како може бити лаж то што живи у теби, у целом твом бићу? И не само у мени – јер ја могу да обмањујем себе – међутим, о чему сведочи хиљадугодишње искуство Цркве? Видим како Свети Дух делује у Цркви, чини чуда и знамења која сведоче о Христовом присуству. Следи да нема места за сумњу и страх. Агресивни човек који вређа и осуђује другога има проблем. Такав је био и ученик авве Макарија. Он није био савршен и када је срео на путу незнабожачког жреца није му рекао благу реч као његов Старац, већ га је вређао.

Рећи ћете: па зар није рекао истину? Зар није био у питању слуга сатане?

Да, био је, шта је могао незнабожачки жрец да буде него слуга сатане? Међутим, не смеш на тај начин да говориш са другим човеком. Људи Божији су говорили другачије. Чак и у случајевима када су Светитељи били строги у својим речима о другима, они су говорили без страсти и са љубављу. Ако је неко изгубио свест или је пијан потребно је га ошамарити да би се освестио. И ви га ударате, тако? Али не из мржње, већ да би човек дошао себи. Или, на пример, ако си болестан и долази лекар, даје ти ињекцију, сече те, шије – он ти не чини то из злобе, већ да би  те спасио. Исто је и на Исповести када долази човек чије је срце безосећајно као камен и зато му духовник даје ћушку без страсти, без икакве озлобљености и разбија тај камен да би човек могао да открије сопствено срце и избаци оно што је унутра. То је попут електро-шока који се врши да би се помогло другом човеку. Зато, када су Свети Оци користили строге речи – као и Сам Христос и свети Јован Крститељ – њих није покретала страст и не дух осуде ближњега, већ дух човекољубља и жеља да се човек спаси.

Зато не можемо следити неку одређену формулу која дефинише оно што ћемо рећи другом човеку. Ми једноставно треба да будемо слободни људи у Христу, будемо племенити и не бојимо се. Православна Црква се никада није бојала. На Западу су римокатолици спаљивали научнике јер су се бојали да ће неко од њих моћи да «оповргне» Бога. Били су несигурни јер се њихова вера није држала на искуству, већ на разуму. Тамо где се вера држи на разуму постоји страх да неко може доћи са јачим аргументима, неко паметнији и сруши те. Међутим, када се вера заснива не на интелекту, већ на искуству, шта ти може рећи чак и најумнији противник? Шта год да каже, није у стању да те лиши искуства које имаш у Богу.

Свети апостол Павле говори: „Ко ће нас раставити од љубави Христове?“ (Рм. 8:35). Да ли постоји нешто што би могло да нас одвоји од ње? Видите, он говори не о вери у Христа већ о Христовој љубави, јер у Цркви правилна веза није веза вере, већ веза љубави, јер „љубав никада не престаје“ (1 Кор. 13:8). Православна Црква нас исцељује и помаже нам не просто да поверујемо у Бога, већ да заволимо Бога. Зато, ако љубимо Бога и пребивамо у љубави Божијој, шта нас може одлучити од ње? „Ни садашњост, ни будућност“ (Рм. 8:38), ни анђели, ни арханђели, апсолутно ништа.

То је највеће искуство које је у човеку и оно потиче не од голе вере, од претпоставки мога ума, већ из искуства љубави. Ту љубав нико не може да угаси, ограничи, нити довести у сумњу. Љубав је изнад свега тога. Како ухватити онога ко љуби Бога? Он је налик летећој ракети коју видиш, али је не можеш руком ухватити. Реци заљубљеном да је његова љубав ружна: да ли ћеш га убедити? Он ће ти очи ископати ако му кажеш тако нешто. Јер он је воли. Људи који воле Бога, уверавам вас, заљубљенији су много више од оних који су раније писали стихове, а сада шаљу мејлове својим девојкама.

Зато, чеда моја, као православни хришћани, ми одбацујемо ове указане крајности које су јереси. Одбацујемо екуменизам, одбацујемо и зилотизам. Нисмо фундаменталисти, нити екуменисти. Ми смо православни хришћани, уравнотежени људи, љубимо цео свет и молимо се за цео свет на Литургији. Ми не желимо да ни један једини човек нестане од лица Божијег. Ми љубимо све људе.

Ви знате да су Светогорци потпуно предани догматима вере и Предању, да се Атос сматра местом са најстрожим правилима. Постоје ствари са којима на Светој Гори никада неће бити компромиса – вера, љубав према Пресветој Богородици и забрана уласка жена на Свету Гору. Монаси су спремни да умру али да не одступе од тога. Они су јако строги по питањима вере. Међутим, истовремено указујемо гостопримство Јеврејима, муслиманима и свим другим људима. И иако неки мисле да ће на тако строгом месту људи бити увређени строгим правилима, догађа се обрнуто. Људи се радују тој љубави као нечем предивном.

Једном приликом смо указали гостопримство једном Немцу – римокатоличком свештенику који нас је случајно посетио. Ви знате да на Атосу постоји велика антипатија према Ватикану и римокатолицизму. Међутим, овај човек био је окружен љубављу и ово место постало је за њега скоро лепше и од рођеног дома. Он сам је то признао. Неко га је питао:

 – Да ли си читао нешто о Православној Цркви?

– Па, нешто мало, одговорио је.

Препоручили су му да прочита те и те књиге о Православљу, а он је одговорио:

– Знаш, рећи ћу ти нешто – за мене је Православље оно што видим овде: људи који ме воле, који су испуњени миром. Они су строги у вери, али су строги и у љубави. Апсолутно верују и апсолутно љубе и на тај начин помажу другима.

Ми не можемо продавати своју веру, али ни слати људе у пакао. Мислим да је такав истински православни однос који нам је потребан.

Ми уважавамо друге људе, чак без обзира на то што се човек моли дрвету. Међутим, то није зато што верујемо у то дрво. И, нећемо му рећи: „Ти си исти такав балван као и то дрво чему се клањаш“.

Када је свети апостол Павле био у Атини и разгледао град, испуњен мноштвом жртвеника и идола, видео је на једном од жртвеника натпис: „Непознатом Богу“. Стао је пред Атињане и рекао им: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (Дела ап. 17:22). Није им рекао: „Зар вас није срамота што сте испунили град идолима Афродите и Артемиде? Зар мислите да ћете се спасити на тај начин?“

Ништа слично. Рекао им је да су они побожни људи који траже Бога и чему као доказ служи олтар са натписом о Непознатом Богу. Он је дошао да би са њима говорио о томе Непознатом Бога, Кога они не знају али траже. Видите какав је Христов апостол који је са љубављу дошао тамо не да убије, осуди, изгони, већ да их обгрли и говори им о истини.

Када уважавам другог човека, не значи да прихватам дрво коме се он моли, не верујем у дрво, али уважавам човека који се моли, не ругам му се, не осуђујем га, не чиним било шта против њега, већ говорим: „Видим брате да се клањаш овом дрвету. Ако то чиниш зато што желиш да љубиш Бога и тражиш Га, ево, ја ћу ти говорити о истинитом Богу“.

Једном су питали једног Старца:

– Старче, причај нам о нетварној светлости? Да ли она ослепљује?

– Бог не ради ништа што би ослепило човека. Чак када је Он Сам постао човек, то се догодило тако тихо, тако лепо, у тишини, да Он никога није ослепео.

Дакле, дилема коју разматрамо – екуменизам или зилотизам – јесте лажна дилема. Није главна ствар то што око нас постоје јереси и глобализација. Оно што је главно је да смо ми дужни да будемо здрави, истински православни, да бисмо стекли дух Христов и заволели Бога свим својим бићем. Онда нас нико неће моћи поставити у тежак положај и ми никада нећемо осетити да је наша вера у опасности, јер „Бог је светлост“ (1 Јн. 1:5). Јел можеш да угасиш сунце? Пробај, ради шта хоћеш, сунце се неће угасити.

Ето зашто је потребно да стекнемо ту везу са Богом, постанемо радосни људи, крећемо се слободно, лепо, молимо се да сви људе заволе Бога и нико се не одвоји од Њега.

 

http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

СРЕЋА НИЈЕ ГЛАВНИ ЦИЉ БРАКА 

Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.

Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: «Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста» (Јев. 13, 4).

Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства.

Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.

Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.

Неко ће ипак рећи:

– Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо.

Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско размишљање.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, JESSY рече

СРЕЋА НИЈЕ ГЛАВНИ ЦИЉ БРАКА 

Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.

Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: «Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста» (Јев. 13, 4).

Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства.

Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.

Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.

Неко ће ипак рећи:

– Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо.

Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско размишљање.

Људи превише верују у романтику.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, Nikola Stojanovic рече

Дикели романтика. :D:D

 

Jeste Djoni,  ali mora biti pracena Hristovom ljubavlju, u suprotnom je prazna i pogubna ako je samo telesna ili nesto u tom kontekstu. 

Evo sta kaze s. Porfirije.

20190712_170434.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Nikola Stojanovic рече

 

caskanje o romantici mozete nastaviti na temi o istoj...

ljubazno vas molim da postujete naslov teme...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
"I da znate, ti religiozni koje najčešće nazivamo "pobožni ljudi", najopasniji su u Crkvi. Ti pobožni ljudi su veoma opasni. Bog da nas sačuva od njih.

Kada služimo Svetu Liturgiju i kažemo: "Gospode, spasi blagočestivija", jedan Svetogorac je rekao u šali, "Gospode spasi nas od blagočestivija", tj. da nas Bog sačuva od tih religioznih ili pobožnih ljudi; jer pobožan tj. religiozan čovek predstavlja svojeprirodnu ličnost, koja nikada nije imala lični odnos sa Bogom.

Pobožna ličnost posti, sprovodi molitveno i razna druga crkvena "pravila", prosto ispunjava zaduženja pred Bogom, ali nema nikakav ozbiljan odnos sa Njim i zato Bog, ovakvoj ličnosti, nikada ne otkriva baš ništa.
I evo, svedočim vam i priznajem iz sopstvenog opita i iskustva, da se u životu nisam susreo sa većim vragovima i opasnošću za Crkvu od pobožnih ljudi."

 

http://novasvest.com/vesti?id=720&cat=1492467872&v=sacuvaj-nas-boze-od-poboznih

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Najveće iskustvo koje čovek može da stekne

 

Nekada je kod nas postojala manija kupovine loptica za stoni tenis, fudbal i razne druge stvari – a sve radi privlačenja mladih ljudi u Crkvu. Naravno, to nije loše ako pored hrama postoji prostor gde mladi mogu da igraju. Sve što Crkva daje ljudima da im pomogne, da bi pružila predah, sklonila od nečega – dobro je. Sve što sam pomenuo ima pripremni karakter i pomaže u privlačenju mladih. Međutim, istinsko naznačenje Crkve je potpuno drugačije.

Svako mora da shvati: ono što tražimo u Crkvi i što Ona može da nam pruži jesu lični odnosi sa Hristom. Veoma je važno znati da smo, ulazeći u Crkvu, prizvani da uspostavimo odnose ne sa učenjem Crkve, već sa konkretnom Ličnošću. Da bismo imali lične odnose sa Isusom Hristom, živom Ličnošću, Koja postoji i sa Kojom čovek može i treba da ima odnose ljubavi. Treba zavoleti tu Ličnost. To je veoma važno. U prošlosti su u našoj crkvenoj sredini postojali problemi. Prošli smo kroz nekoliko kriza: bogoslovsku, duhovnu i pastirsku, a prirodna posledica svega toga bio je odlazak ljudi iz Crkve.

U to vreme Crkva je pokušavala da uspostavi svoje učenje kroz razum, posredstvom racionalnih argumenata. Većina vas zna da u udžbenicima veronauke postoje dokazi postojanja Boga. To je pet-šest pretpostavki čiji je cilj racionalno dokazivanje postojanja Božijeg. U tome je i bila greška, jer teza vodi antitezi: doći će neko drugi i racionalnim argumentima tebi dokazivati da Bog ne postoji. I on će imati mnogo zdravije argumente od tvojih, jer ti pokušavaš da logički dokažeš da Bog postoji, a On ne postoji.

Sveti Oci govore da Bog ne postoji. Kako? Prepodobni Simeon Novi Bogoslov je rekao da je Bog nepostojeće Biće. Bog ne postoji, to jest On uopšte ne postoji kao što postoje ostala bića… Njegovo postojanje ne može biti tačno osmišljeno i opisano.

Zašto su Oci rekli tako? Da bi izbegli grešku koju smo mi napravili. Pod uticajem Zapada trudili smo se da utvrdimo Crkvu na lažnom temelju, na lažnim stvarima, bio to razum, nauka, filosofija ili društvena delatnost. Pokušavali smo da dokažemo da Bog postoji pomoću racionalnih argumenata, da je Jevanđelje najbolje učenje na svetu jer govori o ljubavi, pravdi, jednakosti, itd. Naravno, ono i govori o svemu tome. Međutim, čovek može da pita: „Zar je Hristos došao da bi nam rekao da treba da budemo pravedni, socijalno aktivni, slobodni i demokratski ljudi?“ „Pa dobro“, reći će on, „sve to postoji u Jevanđelju. Ali zašto treba da radimo ono što ne možemo da razumemo? Zašto se moliti na primer? Zašto ići na službe, postiti, posećivati hramove? Zašto nas kade, zašto pričešćuju sve jednom kašičicom iz jedne Čaše?“ Sve to ljudski razum ne može da prihvati kao nešto što se podrazumeva.

Ljudi koji su postavljali takva pitanja bili su u pravu, jer ono što su saznavali u Crkvi, zasnivalo se samo na razumu. I danas slušamo, kako neki govore, da je Hristos bio učitelj, demokrata, revolucionar… i šta sve nije bio! Ono što je čoveku blisko, to i pripisuje Hristu – svako ono što voli!

Naravno, svemu tome su se naučili u Crkvi, u nedeljnim školama koje propagiraju isključivo socijalne i moralne osnove života. Na primer, decu su učili da postoje moralna i nemoralna dela, da treba činiti dobro, itd. ali sve to i mnogo šta drugo se predaje kao ideje koje nemaju veze sa Hristovom ličnošću. Ispostavilo se (stariji pamte to) da su se deca, napunivši 16 godina, udaljavala od Crkve.

Sva deca u uzrastu do 12 godina dolazila su u hram, davali su im ikonicu, nekakvu konfetu – tada nije bilo bazena i sličnog gde bi mogli da provedu vreme. To je bila retka mogućnost da se deca zanimaju nečim van škole. Zatim su deca odrasla i u starijim razredima su svi otpali.

Zašto? Zato što su došli u uzrast polnog sazrevanja i susreli se sa izazovima, iskušenjima, drugačijim iskustvom nasuprot koga su ideje, predavane u nedeljnoj školi, bile nemoćne. Te ideje nisu mogle nikako da opstanu. Otpadanje sve dece od Crkve, bez izuzetka, bila je sveopšta pojava. Preduzimali su se neki pokušaji da se tome odupre, ali ipak su svi hramovi bili prazni.

I bez obzira na godine formiranja nedeljnih škola, dečijih kampova i sličnog došlo se do toga da u Crkvi nije bilo ljudi, nije bilo sveštenika, jer ljudi, posebno mladi, nisu imali veze sa Crkvom. Crkvu su predstavljali sa jedne strane kao ideologiju, a sa druge kao zemnu ustanovu. Crkvena jerarhija je imala svetski karakter, baveći se više socijalnim nego duhovnim pitanjima. Za obične ljude se sve svelo na prostu obrednost: krštenje, venčanja, sahrane.

Za Kipar su posebno teške bile dve decenije: 60-te i 70-te. To su bile godine raspada. Sve se raspadalo i bilo je neverovatno da se mladi vide u hramu. Sećam se kada sam 1976. godine krenuo na studije u Grčku, bio sam izuzetno iznenađen kada sam došavši u hram prve nedelje, tamo video mlade ljude. U Limasolu su organizovali različite crkvene manifestacije radi dece, ali od 200-300 duša u Crkvi je ostalo pet ljudi, ako su uopšte i ostali. Kada sam došao na Svetu Goru i video mlade monahe, to je bilo veoma neobično za mene. Prvi put sam video mlade ljude u rasi i mogao sa njima da razgovaram. To je bilo nemoguće na Kipru!

Na sreću, ta kriza nije dugo trajala. Crkva nije nestala, preživela je iskušenje i nastavila da ide napred. Danas vidimo povratak ljudi u Crkvu, ali i nešto čudno: mladi ljudi koji se vraćaju su pre svega studenti, a ne šesnaestogodišnjaci i sedamnaestogodišnjaci – retko ćeš videti njih. Čovek dostigavši određeni uzrast, iz jednih ili drugih razloga vraća se i nalazi Crkvu. Najbolje je što mladi traže Crkvu i nalaze je u njenom pravom izgledu. Upravo u tome je i obaveza Crkve – javljati i pokazivati Sebe u svom pravom izdanju.

Jer ako bismo napravili grešku, pokušali da budemo „savremena“ Crkva to bi bilo isto kao i bakica u farmerkama i sa lakiranim noktima. Kada Crkva pokušava da se modernizuje, da bi postala savremena, postaje smešno. Postajemo veoma smešni kada pokušavamo da budemo savremeni. Jer mladi čovek ne traži kod nas savremenost, već da može da čuje reči, neodevene u neku logiku, ili racionalizam čije je razdoblje prošlo.

Epoha racionalizma je rodila ateizam. Šezdesete i sedamdesete su bile epoha ateizma na Kipru. Ateisti su bili u školama. Bila su i deca koja nisu verovala u Boga. Danas toga nema i oni koji govore da su ateisti, nisu. U to vreme su postojali ideološki ateisti. Tada se vodila borba protiv ateizma, protiv materijalizma, pisala su se apologetska dela i još mnogo toga. Došlo se čak do toga da je hiljadu naučnika na nekoj konferenciji dokazalo da Bog postoji. A protivnici su odgovorili tako da je dve hiljade naučnika na drugoj konferenciji dokazalo da Boga nema. Na sreću, takve tragikomične stvari su ostale iza nas.

Danas mladi čovek ne traži logičke dokaze, već ŽIVO ISKUSTVO. Da li postoji takvo iskustvo u Crkvi? Ako postoji, onda čovek živeći njime, zna kako da živi sa Bogom. Dokaz je da mladi ljudi vrlo rado učestvuju u Tajnama, navikavaju se da se ispovedaju, često se pričešćuju, mole se, idu na službe, poštuju ikone, svetinju, čitaju Žitija Svetih i svetootačka dela. Sve to se vrši na sve lepši i pravilniji način. Oni su našli ono što su tražili.

Veoma je uticalo na mene kada sam video – i sada vidim – da mladi ljudi, našavši se van hrama, uzimaju svetootačke knjige, čitaju ih i razumeju. U isto vreme srce mi se kida kada vidim „religiozne“ ljude koji čitaju knjige Svetih Otaca i ništa ne razumeju. Kada počinju da govore o onome što su čitali kod Otaca, hvatam se za glavu. Nema veće zloupotrebe reči Božije od toga. Dokaz za to je tragedija tih godina, koja se odrazila u svim sferama crkvenog života.

Pogledajte šta se dogodilo. Oni nisu voleli naše hramove i zato su dizali savremene hramove, od kojih su neki nalik na svemirske brodove. Ulaziš u njih i pitaš se: šta je ovo – bioskop? Da nema ikona, čovek bi se zaista pitao gde je dospeo? Za šta su potrebni svi ti hramovi? Niz stolica, kao u pozorištu. Sveštenoslužitelj je bukvalno glumac. Njega gledaju, sedeći u foteljama. Eto takve su posledice obrasca misli te epohe.

Vizantijske ikone, ikone strogo asketske, nestale su iz hramova. Pojavile su se neke ikonice koje se dele u nedeljnoj školi. Isus beba, kao detence sa maštarskim izrazom lica, rumenim obrazima i plavom kosom. Presveta Bogorodica kao simpatična Nemica. Hristos kao poznati glumac, sa nekim umornim pogledom. Pitaš se, šta je to? A svi ti nemački, zapadni, tuđi obrasci koji su dospeli u Crkvu, „služili“ su ljudima kao duhovna hrana.

Neću zaboraviti kako su me, dok sam još bio u manastiru Mahera, pozvali da govorim u nekoj sali. I odlučio sam da krenem da ne ispadne da se odnosim nemarno prema pozivima. Pozvali su me da govorim o starcu Pajsiju. Zvanični povod je bio završetak školske godine u nedeljnoj školi, a tema su bili primeri za podražavanje.

I odjednom nama koji istupamo govore da svako ima po šest minuta. Šta se može reći za šest minuta? Dobro, mislim, hajde da vidimo šta mogu. I počela su istupanja: nacionalni, religiozni, socijalni primeri. Priznajem da sam se osetio kao da se nalazim na skupu pentakostalaca. U realnosti se ništa nije razlikovalo od njihovih skupova. Kada bih znao da to neće izazvati skandal, ustao bih i otišao. Takav sam stid osetio! Dobro je što je većina dece bila na ulici, jela i pila sok. Nisu gledali na nas. Niko od njih nas nije slušao: u sali su uglavnom bili njihovi veroučitelji.

Osetio sam se bukvalno kao na groblju. Govorili su o nekom mrtvom bogu. Sve što sam čuo izazvalo je u meni, kao sveštenoslužitelju, negodovanje. Jedva sam se suzdržao. Čak sam se čvrsto uhvatio za sto, jer sam bio veoma iznerviran. Kako su ovo trpeli ti ljudi? Govorim ne da bih ukorio nekoga, već da bih jednostavno opisao ono što se dogodilo.

Šta reći? Ne znam. Neka nas Bog sačuva od toga. Govorili su takve besmislice… A za koga? Za mlade? I gde su oni? Koliko je dece bilo u sali? Oni su bili napolju, jeli i pili! Manji deo je bio u sali, 15 do 20 mališana, koji su se bojali da izađu. Svi ostali su bili odrasli. O čemu tu govoriti!

Zaista, kao Crkva smo prošli kroz period duhovnog samoubistva duhovne obmane. Bilo je mnogo razloga – istorijskih, bogoslovskih, pastirskih. Time ne ukorevam bilo koga i ne krivim konkretna lica, ni neke grupe. Jednostavno pokušavam da pokažem da ako se Crkva ne pokaže u istinskom obliku, cena će biti da neće moći da opstane. Ako Crkva napravi grešku i pokuša da se oslanja na tuđe za sebe temelje, sve to će se završiti krahom. To je sto posto tako. Pašće, kao kula od karata. Sve slično ne može da stoji. Opstaće samo ono što ishodi od istinskog života Crkve, Njenog iskustva.

Samo iskustvo može da postane čvrsti temelj. Ništa drugo. Naša epoha je dokazala to. Kako? Kada vidimo ljude koji se predaju svetovnom životu i „ne shvataju ni reči“, a zatim se odjednom, dotakavši se Crkve, potpuno menjaju. A imali su takav način mišljenja i dela da se činilo da su daleko od dolaska u Crkvu. Video sam beskonačno mnoštvo takvih obraćanja kako na Kipru, tako i na Svetoj Gori.

I pitaš se: kako je čovek koji je ranije imao takav način mišljenja i života, uspeo tako da se izmeni – sada čita, moli se, podvizava se, posti, oseća se prijatno? Predivno je što Pravoslavna Crkva pruža mladom čoveku to osećanje. Govorim o uravnoteženim, ne o iskompleksiranim ljudima koji se boje drugih ljudi.

Eto, praznujemo prenos moštiju svetog velikomučenika Georgija. To znači da su otvorili njegov grob, uzeli mošti i postavili ih u hram radi poklonjenja i osvećenja vernih. Zašto Crkva obeležava ovaj događaj? On je veoma važan, jer samo Pravoslavna Crkva govori i uči o slavi ljudskog tela. O tome da se čovek ne spasava samo dušom i da se Crkva ne bavi samo ljudskim duhom, već spasava i obuhvata celog čoveka. Sveti apostol Pavle govori da je telo hram Duha Svetoga. Crkva ukazuje dužnu pažnju telima Svetih, njihovim moštima, jer su i njihove duše i tela pričasne božanskim energijama Svetoga Duha. Dakle, celokupna ljudska priroda je osvećena. Čak i nakon smrti ta blagodat prebiva u njihovim moštima i čini čudesa.

Crkva je oduvek ispovedala to učenje. U 14. veku su bili veliki bogoslovski sporovi u Crkvi. Sveti Grigorije Palama je podržavao to učenje i tvrdio da Crkva nema nikakve veze sa filosofijom, jer je u tom razdoblju počelo ubacivanje zapadne teorije koja je tvrdila da se čovek spasava ne po blagodati Svetoga Duha, već kroz intelektualni proces mišljenja i prihvatanja reči Božije. Ono što i danas slušamo.

I danas među crkvenim ljudima neki smatraju da su razgovori o čudima znak nezdrave religioznosti. Pitaš se: a šta je dakle, Hristos, Koji je činio čuda – i On je bio religiozno bolestan čovek? Ako čitamo Jevanđelje videćemo da je prepuno čuda, Božijih dela, Boga, Koji je izgonio demone, isceljivao slepe, vaskrsavao mrtve. I govorio da će i Njegovi učenici tvoriti to isto: izgoniti demone, vaskrsavati mrtve i da im niko neće nauditi.

Sve to do sada prebiva u Crkvi. Sve je dokaz da je Crkva živa, iako i blagodat Božija ne deluje kroz čuda. Međutim, čuda su ono što izražava živo dejstvo Crkve i svedoči da Crkva nije učenje, pa neka je i najbolje na svetu. Hrista često doživljavaju kao velikog učitelja, mistika, kako Ga nazivaju masoni. Treba li i mi da kažemo da je On bio takav? Crkva ne uči tako.

Za nas je Hristos savršena Ličnost, savršeni Spasitelj sveta. Mi ne možemo prihvatiti da je moguće spasiti se drugom ličnošću, idejom ili učenjem – najvažnije je shvatiti da u Crkvi razvijamo lične odnose sa Samim Hristom. Kada čovek postane svestan toga i primi to, staje na put isceljenja koji predlaže Crkva i osetiće to u svom srcu. Jer ako ne oseti znači da Crkva laže.

Crkva ne govori stvari koje ne može da dokaže. Ona dokazuje, ali ne razumom, već iskustvom.

Eto, ideš kod lekara koji ti neprestano prepisuje lekove. Ti ih uzimaš, ali tvoje zdravlje se ne poboljšava. U nekom trenutku prestaješ da ideš kod tog lekara, još mu i govoriš da dve godine dolaziš kod njega, piješ lekove, ali se nažalost ne osećaš bolje. Treba menjati ili lekara ili lekove. Niko neće biti toliko naivan da ide kod lekara koji govori: „Vi ste zaista bolesni, prepisaću vam lekove, ali ćete se osetiti bolje tek kada umrete! Nakon smrti vaše stanje će se poboljšati!“

Crkva se poredi sa takvim lekarom, kada dolaziš u Nju i govore ti da treba da čuvaš zapovesti Božije, da činiš sve što ti kaže sveštenik, a kada umreš bićeš u raju. Hvala lepo! Takvu glupost čovek ne može da prihvati. Nema takvih budala koje će ceo život ispunjavati sve te propise sa nadom da budu u raju nakon smrti. A šta ako nema raja? Šta ćemo tada? Zar nije naivan čovek koji veruje u nešto što ne može da dodirne? Ne znam kako vi, ali ja nikada ne bih počeo da sledim takav način života i čekam smrt, samo da bih video da li sam pravilno živeo 80 godina ili ne.

Pa šta je dakle Crkva? Crkva je život iskustva, iskustvo večnog života, koji počinje u ovom životu i prelazi u večno Carstvo Božije. Kada služimo svetu Liturgiju, govorimo: „Telo Hristovo primite, Istočnika besmrtnosti uzmite“. Sada, sada mi uzimamo besmrtni Hristov život, a ne nakon smrti.

Ne možemo govoriti drugima: „Dobićeš nakon smrti“, jer to zvuči pomalo islamski: „Čini kako je napisano u Kuranu, i kada odeš u raj, moći ćeš da se naslađuješ hranom i pićem!“- A zar ne mogu ja sada da se naslađujem hranom i pićem, a kada umrem videćemo šta će biti?

Tako će ti i čovek koji je upoznat samo sa religioznom ideologijom, reći: „Ti si budala! Život je pred tobom: živi, radi šta hoćeš! Popovi i monasi te samo zaglupljuju! A kada ostariš do 80 godina i ništa više ne možeš da radiš, onda idi u crkvu. Sa tobom nešto nije u redu, treba da odeš do psihijatra“, itd. Takav čovek ne može da razume zašto mladi ljude žive duhovnim životom…

Kada čovek gleda na Crkvu kao na ideologiju, on ne može da razume da se život vernih zasniva na iskustvu. Za njega je to bezumlje. Za njega je Crkva bezumlje. A Svetitelji su za njega bezumni, jer su činili apsurdne stvari. Evo na primer, sveti Neofit Zatvornik. Kada je imao 24 godina, zatvorio se u pećinu i živeo u njoj 60 godina. Zar to nije bezumlje? Kako možeš logički da objasniš ono što je učinio? Kako ćeš objasniti logički ono što su uradili mučenici, podvižnici, otšelnici, pustinjaci? Nikako.

Navešću vam primer iz života Svetog Georgija. On je pretrpeo izuzetno mnogo mučenja. Bio je mlad čovek. Vojnik. Prinuđivali su ga da se odrekne Hrista. Nije se odrekao. Mučili su ga. Obukli su ga u usijane gvozdene sandale sa ekserima unutra. Sandale su se zacrvenele od krvi. Privezali su ga za konja tako da je morao da trči za njim. Ali u Žitiju je rečeno da je trčao tako brzo da je čak pretekao konja. I pritom je govorio: „Trči, Georgije, da primiš nagradu od Gospoda“. On je bio ispunjen takvom plamenom ljubavlju u srcu, da nije osećao kako gore njegove noge.

Kada sam to pročitao prvi put nisam verovao. Ali sam kasnije video slično sopstvenim očima. Na Svetoj Gori živeo je jedan starac – otac Sergije. Bio je siromašan, pustinjak. Podvizavao se u Iverskom skitu. Od tog mesta do Kareje treba ići skoro dva sata. Put je težak: šuma, planine. A zimi je sneg dosezao do visine od četiri metara. Tada sam bio vratar u manastiru. Uvek smo ostavljali nešto za putnike: hleb, luk, sir, čaj. Otac Sergije je prolazio pored nas kada bi išao u Kareju ili obratno. I zimi i leti nosio je nekakve kaljače. Imao je bodar glas. Uvek je imao veliki džak na leđima. Lice mokro od znoja. U džaku se moglo naći do 60 kilograma tovara. Otac Sergije je išao u Kareju jednom ili dva puta nedeljno, sakupljajući hranu i neophodne stvari za sve oce koji su živeli nedaleko od njega. Pitao sam ga kako uspeva, da li mu pomaže neko. Odgovorio mi je: „Ne, blagosloveni. Nema potrebe. Idem sam.“ Uvek je bio veseo, šalio se. Bio je izrazito oblagodaćen čovek. Kada je umro došli smo da ga pripremimo za sahranu. I kada smo mu skinuli kaljače – nećete verovati – tamo gde su pete, sve je bilo odrano! Nije bilo mesa! Da li možete da predstavite to sebi?

Idući dva puta nedeljno u Kareju, uvek je bio natovaren, ali se nikada nije žalio. A mi smo ga po neznanju pitali: „Gde ideš, u Kareju? Donesi i meni hleba!“ On bi odgovarao: „Doneću blagosloveni čoveče! Kada bi ga neko susreo na putu i zamolio da mu donese nešto iz Kareje, on bi se složio. Njegove noge su međutim bile u takvom stanju da uopšte nije mogao da se kreće. Tada sam se setio Svetog Georgija. I rekao sebi da tako nešto može biti jer postoje ljudi koji imaju u sebi tako veliki plamen blagodati i ljubavi da osećanje ljubavi pobeđuje čak i samu čovekovu prirodu.

To je veličina Crkve – kada se silom ljubavi Božije savlađuje ljudska priroda i čovek čini natprirodne stvari, koje ljudi, koji su van Crkve, ne mogu da shvate. Ne prihvataju. Smatraju nemogućim, smešnim, bolesnim, lažnim. Međutim u Crkvi to postaje moguće jer postoji vera – „suprotnost“ razuma, koja nije teoretska i intelektualna, već predstavlja životno iskustvo – najveće iskustvo koje čovek može da stekne.

 

https://vidovdan.org/tradicija/mitropolit-atanasije-limasolski-najvece-iskustvo-koje-covek-moze-da-stekne/?script=lat

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Свете Марије Магдалине, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог архангела Михаила и освештао конак у Манастиру Светих мироносица у селу Дупило у Црмници.   Звучни запис беседе   У току Свете службе Божје Високопреосвећени владика је произвео у протопрезвитера оца Слободана Лукића, пароха црмничког, пожељевши му да још ревносније настави своје свештенослужење живоме Господу нашем Исусу Христу, приносећи себе на дар оним ријечима из Свете литургије: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.   “На то смо призвани сви, да живот свој предамо Христу Господу. И ти, као презвитер Цркве Божје, као провједник Јеванђеља, као служитељ Свете литургије, онај који приноси Свете дарове, призван си да управо у том Духу служиш у све дане свога живота Господу. Потрудио си се у ових десетак година овдје у Црмници у служењу Христу Богу нашем и надамо се у Господу да ће и ова награда да буде подстицај да још ревносније, још спремније, приносиш себе Христу Богу на дар, као и оне које ти је Господ повјерио да васпитаваш у страху Божјем, у вјери, нади и љубави да их приводиш Тијелу и Крви Господњој – Причешћу – и да их преко Светих тајни уграђујеш у вјечно и непролазно Царство Христа Бога нашега”, казао је Митрополит.   Отац Слободан је заблагодарио, истичући да ову награду доживљава као велики благослов и позив на ревносније служење Христу и Цркви Његовој:   “Молим се Богу, да да крепости и снаге да у том призвању истрајавам, да достојно послужим Цркви, народу, а уздам се у ваше молитве и благослов, молитве отаца браће и цијеле Цркве.”   У архипастирском слову након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Архиепископ цетињски је казао да је све што је створено руком Божјом чудесно те да нема ничега у Божјој творевини што није свједочанство божанске доброте и љепоте.   “У свему је Бог диван, али је посебно диван Бог живи и истинити у човјеку, у људском лику, јер у људском бићу Бог је уградио све дивоте и љепоте које је уградио у свеукупној својој творевини.Тако да онај који види човјека и сагледа га, он кроз њега, као малога, као мали свијет, микрокосмос, сагледава сав макрокосмос, сву величину божанску. Сва Божја творевина је присутна у човјеку, духовна и тјелесна, али човјек је и више од тога, он је биће створено по лику и подобију Божјем”, бесједио је владика Амфилохије.   Нагласио је да је диван Господ у свему постојећем, диван је у човјеку, предиван и чудесан у личности Христа богочовјека и у личностима оних који су Његови, који су Му послужили кроз своју историју:   “Диван је Господ у светим пророцима, светим апостолима, светим богоносним оцима, мученицима, мученицама кроз вјекове, у свима онима који су посвједочили Христа и својом људском природом и својим животом и својом мученичком смрћу, који су примили на себе христолики начин постојања, а Христос је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и не само да служим људима него да живот свој положим за људе своје. То је Његова љубав која не тражи своје, која се само дарује”, казао је владика и додао да су на ту христолику љубав призвани сви који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, сви људи и сви земаљски народи.   Међу онима који су Богу послужили посебно мјесто заузима равноапостолна Марија Магдалина. Како је казао, њен спомен је повод данашњег сабрања у овој древној светињи и још древнијој светињи која се налази недалеко од ове, а која је била посвећена овој угодници Божјој, гдје су се многи подвизавали и трудили да ходе путем Господњим, гдје су написане, преписане и преведене многе драгоцјене књиге.   “Обновом ове светиње обнавља се и та древна светиња. Ове наше сестре које уграђују своју младост, живот, у обнову ове светиње, оне обнављају и спомен на ту древну светињу која је од најстаријих овдје на овим просторима саграђена у спомен Марије Магдалине, дивне и чудесне дјевојке коју је Господ исцијелио, истјерао из ње седам злих духова. Ослободила се тјелесно и духовно, уселио се Господ  у њено срце, биће.”   Подсјетивши да је Марија Магдалина међу првима повјеровала у Христа као Месију, Спаситеља, Искупитеља свијета, Митрополит Амфилохије је истакао да је она Господу служила заједно са Његовом Мајком и осталим женама мироносицама, док је проповједао Јеванђеље у Јерусалиму и на свим другим мјестима Свете земље Палестине. Када је Христос био распет потресена тим страшним догађајем, била је поред Њега, заједно са њима и Св. Јованом Богословом када су Господа сви ученици напустили.   Марија Магдалина је прва која је дошла послије Христовога распећа и погребења на Његов гроб, прва којој се Васкрсли Господ јавио и послао је да ту велику истину коју је видјела јави и осталим ученицима.   “И од тада па до краја свога живота Марија Магдалина је остала живи свједок у којој се Господ прославио. Свједочила је васкрслога Господа и сво њено житије послије тог догађаја је управо свједочење Њега васкрсклога из мртвих, Кога је она видјела, чула и опипала”, рекао је владика, подсјетивши да је она стигла и до цара римскога Тиберија и понијела му то свједочанство, поздрављајући га ријечима: Христос васкресе! Такође, Блага Марија је прва која је офарбала јаја као симбол Христовог васкрсења.   Након резања славског колача Митрополит Амфилохије је за настојатељицу манастира Светих мироносица поставио сестру Лукију, која је дошла из манастира Рустово и своју родитељску кућу претворила у манастирски дом, а чији су преци себе такође уградилу у ову светињу. Митрополит је говорио и о значају манастира Рустово, који је постао огњиште духовног рађања из чије свете обитељи је рођен и овај и Манастир Светог Василија Острошког у Улцињу.   Митрополит црногорско-приморски је освештао конак Манастира Светих архангела и Свете Марије Магдалине, истичући да је то наставак великога дијела још од времена Светог Андреја Првозваног, који је овдје проповиједао Јеванђеље, затим Војислављевића и свих оних који су уградили себе у лавру Светих Архангела Михаила и Гаврила и лавру Свете Марије Магдалине која поново васкрсава и обнавља се.   “У Цркви Божјој све је у знаку Христовог распећа, што значи у знаку страдања, подвига, али и у знаку васкрсења.То је тајна личности Христове, Христа богочовјека, то је тајна Цркве Његове сараспете Њему и сараспињане кроз вјекове, као и у наше вријеме и у ове наше крајеве свуда, па и овдје у Дупилу”, рекао је владика.   Појашњавајући да је Црна Гора била сва крштена и за вријеме књаза Николе и послије њега, Митрополит је нагласио да, нажалост, данас има доста Црногораца који себе проглашавају за “монтенегрине” и који више неће да припадају тим Црногорцима краља Николе, црмничког војводе Маше Ђуровића, 70 Дупиљана и других великих људи који су жртвовали себе за ову светињу:   “Ова обитељ васкрсава и кроз њу васкрсава све што је свето и честито кроз вјекове од Војислављевића па до наших времена. Обнављају се преко ове свете обитељи не само они који ће да живе и који живе у њој, него се обнавља и древно предање Светога апостола Андреја, Војислављевића, Светих отаца наших Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића. Све се то обнавља преко обнове наших душа часним крстом. Преко обнове овдашње светиње, Дупило постаје познато читавом свијету”, казао је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама.
      Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада.
      Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце.
      У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје празника преподобног Никодима Светогорца, 26. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је четврто издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост четврте емисије био је протопрезвитер-ставрофор Милорад Голијан, са којим је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић, парох у Мудраковцу надомак Крушевца.      Прота је у оквиру емисије надахнуто говорио о важним темама хришћанског етоса, са посебним нагласком на празник Светог Архангела Гаврила чијом радошћу је одисало вечерашње саборавање у емисији "Живе речи". У току емисије у видео облику питања су поставили и браћа и сестре који редовно прате емисију.   Поред проте Милорада Голијана, гост је био и презвитер Иван Терзић који је из свог парохијског Петропавловског храма читао акатист Светом Архангелу Гаврилу.      Музички део емисије употпунила је наша млада и омиљена уметница ђаконица Даница Црногорчевић из Подгорице, која из техничких разлога није могла уживо да гостује, али чије су предивне песме њу оприсутниле и посебно украсиле нашу емисију.      Извор: Живе речи
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије служио је данас, 26. јула на Сабор Светог архангела Гаврила, са свештенством Свету архијерејску литургију у древном сједишту зетских епископа, манастиру Михољска превлака код Тивта, поводом славе ове свештене царске лавре, гдје са Митрополитовим благословом почиње тродневни интернет симпосиум на тему: “Хришаћанин у вријеме пандемије”. У току Свете службе Божије крштени су и миропомазани: мали Стефан, Павле (досадашњи Роберт) и Игор. Митрополит је у свештени ђаконски чин рукоположио монаха Максима, кога је првобитно произвео у чтеца.     Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је казао да је у ријечи Господњој: Ко вас слуша Мене слуша, ко се вас одриче Мене се одриче и одриче се Онога који је Мене послао, садржана најдубља истина нашега људског живота.   “Они који се Христа Бога одричу, одричу се Онога који је Њега послао – Бога Оца, тако да и они који слушају оне који су Његови – ријеч Светога Јеванђеља – они признају Њега и Онога који је Њега послао – Оца небескога”, појаснио је владика   Подсјетивши да данас славимо Светог архистратига Гаврила у древној светињи цара Константина, Митрополит је казао да су анђели Божији вјечна наша браћа небеска те да човјек није сам на земљи, него је заједно са Светим небеским силама, Светим архангелима и ангелима, који се уграђују у људски живот и историју.   “Преко њих Бог открива своју тајну. Открива Тајну Бога Оца, најављује и Тајну Бога Сина, а такође и Тајну Духа Светога животворнога – Тајну Пресвете Тројице. Тако у древна времена, читамо у Старом завјету, како је Господ преко Архангела Гаврила и Михаила и других архангела, најављивао Свету тајну доласка Сина Божјега – Месија – искупитеља и спаситеља”, рекао је Архиепископ цетињски.   Појаснио је да Господ најавио и објавио ту Свету тајну преко архангела и ангела, који су посвједочили и потврдили ријечи пророка Мојсија на Гори синајској, али и свих других пророка старозавјетних од Аврама, Исака и Јакова па све до Светога Јована Крститеља.   “Архангели су они који су откривали њима ту велику и Свету тајну Божију, а онда су они свједочили и долазак Сина Божијег јединороднога у овај свијет и Духа Светога животорнога. Зато се ми сабирамо и око имена оних који су Бога прославили и око имена Светих небеских архангела и ангела, серафима и херувима, нарочито у овој светињи која је посвећана од прадревних времена управо небеским силама архангелима и ангелима: Св. архангелима Михаелу и Гаврилу.”   У литургијској проповиједи владика је подсјетио да је поред ове светиње откривена и древна крстионица од времена цара Константина, која почиње да васкрсава преко нове крстионица Сузе Његошеве која је слетела са Ловћена, припремајући, ако Бог да, обнову овог сједишта зетских епископа – Манастир Светих архангела Гаврила и Михаила. Помолио се да Бог уразуми и власт да дозволи да ова светиња, која је срушена у древна времена и остала као таква 400-500 година, васкрсне, да би кроз њу и преко ње васкрсла вјера у души овога народа и да би се овај народ сабирао око светиња Божјих, као што се сабирао кроз вјекове.   Нагласио је да васкрсење ове светиње зависи и од васкрсења наше душе те да је потврда тога васкрсења и данашње крштење наше браће: Стефана, Павла и Игора.   “Њих тројица у име Свете Тројице примили су Свету тајну крштења, освештани, просвећени, запечаћени Духом Светим, благословени небеским архангелима и ангелима, нарочито Светим архангелом Гаврилом којега данас прослављамо.”   Рођење од мајке и оца је пролазно рођење за ову земљу, а, казао је владика, истинско, право рођење је рођење Духом Светим и водом, рођење за вјечност и непролазност:   “Дај Боже да њихово рођење, њихов духовни препород буде и темељ и наставак обнове ове древне светиње Светих архангела Михаила и Гаврила. Да се сви помолимо Господу да и нама Бог даде снаге, али и да уразуми и оне који сада владају Црном Гором, да дају дозволу да наставимо ово свето дјело које овдје траје више од 1700 година”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит и додао да су овај народ и држава они који граде и обнављају, а не народ и држава која руши и чува рушевине.   Даље је објаснио да за чување рушевина не треба много мудрости, али треба мудрости и знања да се рушевине обнављају да би се и народи обнављали истином и правдом Божјом, богољубљем, правдољубљем и братољубљем.   “Дај Боже да нас тим Божјим силама обнови Господ Христос Отац небески Дух Свети животворни, молитвама Светих Архангела Михаила и Гаврила, силом и снагом ове светиње, која се обнавља и која ће се, ако Бог да, обновити ради обнављања будућих покољења, ради духовног и моралног напретка свеукупнога нашега народа, и овога бокељскога, црногорскога и брђанскога и других народа, који се сабирају и живе овдје.”   Владика Амфилохије је посебно истакао да су на рађање Духом и водом призвани сви људи, сви земаљски народи, без обзира којим језиком говоре и којој нацији припадају.   “Ово је нација и народ Божји, један свети саборни и апостолски народ Божији који има једну главу – то је сам Господ Христос – и који се сабира од свих земаљских народа, да би Бога прославио, да би се кроз Њега прославио сваки земаљски народ и од смртнога и пролазнога постао бесмртни и непролазни народ.”, казао је на крају свог архипастирског слова Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије.   Након Литургије Братство православне омладине Црне Горе које ове године обиљежава двадесет седму годишњицу постојања, изабрало је предсједнике православне омладине из свих градова. За предсједника Православне омладине изабран је Иван Булатовић из Братства православне омладине “Свети Арсеније” из Даниловграда, док је за духовника умјесто блаженог спомена оца Мома Кривокапића, изабран архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци.   “Потрудићемо се сви заједно да остваримо мисију Цркве, поготово  међу младим људима који су на нашим литијама у очувању светиња показали своју вјеру и вјерност Светој цркви”, казао је новоизабрани предсједник Иван Булатовић благодарећи на указаном повјерењу и љубави.   Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије отвориће у 13 часова радни дио интернет симпосиума, који организује манастир Михољска превлака и Међународна духовна академија “Свети Јевстатији Превлачки”.   Предавања се могу пратити уживо путем YouTube канала – “Манастир Михољска превлака” – данас од 13 часова, а сјутра и прекосјутра у термину од 18 часова.   На симпозијуму учествују еминентни предавачима из Русије, Србије и Црне Горе. Првога дана предавања ће одржати: владика Августин, Городец/Русија, академик Алексиос Панагопулос, Кипар, др Јуриј Нечипоренко, МГУ Москва, др Вјачеслав Океански, ИГУ Иваново, архим. Данил Ишматов, др Биљана Анђелковић, др Миодраг Чизмовић и проф. др Синиша Јелушић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос су служене Свете литургије поводом данашње поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава, једне од најзначајнијих хришћанских светиња на свијету. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије овим поводом Свету службу Божију је служио у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да данас прослављамо посебно Божју Премудрост везану за највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога – Свету Софију.   Звучни запис беседе   “За Премудрост Божију у древноме царскоме  граду Цариграду. Прослављамо, дакле, Премудрост Божију и сјећамо се и доживљавамо тајну тога величанственог храма, саграђеног од руке цара Јустинијана, храма из кога су никли сви храмови, да не кажемо хришћански, али посебно православни храмови – из Свете Софије цариградске”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је и подгорички саборни храма надахнут храмом Свете Софије из Цариграда.   “Као што је тим истим храмом надахнут и храм Светога Саве на Врачару у Београду, кроз кога васкрсава Свети Сава и његове свете моштио спаљене ма Врачару, као што се кроз храм Премудрости Божје у Цариграду, кроз Свету Софију вјековима открива и јавља, посвједочује на видљив начин та велика и света тајна Христа Господа”, рекао је он.   Казао је да је Света Софија данас поново угрожена и изложена покушају лишавања најдубљег смисла њеног постојања.   “Покушај њеног поновног претварања у џамију је безумље. Али, Света Софија остаје неразорива и неуништива. Света Софија је, ено је, и у Кијеву. Мајка црква свих руских цркава. Јер, руски народ је, већина словенских народа су кроз Свету Софију примили вјеру у Христа Богочовјека као Премудрост Божију”, нагласио је Владика Амфилохије.   Рекао је да је добро што ову службу у част овога празника празнујемоп у храму који су освештали православни патријарси на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Павлом и московским патријархом Алексијем.   “Ево их овдје насликаних међу приоложницима и ктиторима овога светога храма, заједно са атинским архиепископом Христодулом који је приложио овај иконостас. Овдје су двојица патријараха, цариоградски и московски, овдје засадили и двије маслине у знак мира и љубави. И пустили су онда, сјећате се, и голуба који је полетио као символ Духа Светога који је освештао овај свети храм”, казао је он.   Митрополит Амфилохије је рекоа да ће те двије маслине ускоро дати плодове и да ће са њих послати маслине и цариградском и московском патријарху.   “Као позив да се поново састану овдје гедје су се онда састали, гдје су последњи пут заједно служили Литургију”, казао је Владика.   “Молимо се распетом и васкрслом Господу за распету Свету Софију, распету, ево, од 1453. године, да је поново врати да буде свједочанство Њега, распетога и васкрслога и Духа Светога животворнога. Да даде Бог да се поново овдје састану цариградски и московски патријарх, да се загрле и да се пољубе, да тиме посвједоче да су заиста свједоци Премудрости Божије, Христа Бога нашега”, поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...