Jump to content
Stanoje Stankovic

ХРИСТОС ЈЕ НАШ ЖИВОТ, Митрополит Лимасолски Атанасије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу…

 

 

http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Hvala brate Stanoje. 

 

Vladika je izuzetna licnost. Dok sam bio u Grckoj, nemajuci kako drugacije da sacuvam njegove govore, koje je lokalni Crkveni radio ponekad pustao, snimao sam ih na kasete. Imam ih jos uvek. 

 

Sad je lako sa internetom. Ovde su mnoge njegove propovedi http://www.pigizois.net/arxodariki/index_athanasios.htm  

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога који даје свакоме без разлике и не кори никога, и даће му се
(Јак. 1: 5)

 

                                   235247.p.jpg

 

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи , као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло.

У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Зато морамо бити благоразумни.

На пример, говоримо: „Идем тамо и тамо“. Добро, ти ћеш отићи, али знаш да ћеш тамо видети лоше ствари и да ћеш нанети себи штету. Зашто онда идеш? Не иди. „Не, поћи ћу и бићу пажљив“. Добро, можеш ићи и бити пажљив уколико имаш такву силу. Али зашто да подмећеш себи, зашто да се излажеш искушењима без преке потребе? Боље би било да уопште не идеш, да не би било искушења, нити повода и провокација.

То јест, треба да пребивамо у мудрости, како се каже на другом месту у Светом Писму. Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби.

Јер да би нам Бог нешто дао, морамо Га молити са болом, морамо осетити Његово одсуство. То је као када смо здрави, тада не умемо да ценимо своје здравље. Здрави смо, ни око чега се не бринемо, чини нам се да је природно, не водимо рачуна нити ревнујемо за здравље. Али када се разболимо, одмах узвикујемо: „Најважније је здравље!“ Многи тако говоре. Зашто и када они то говоре? Када се разболе, тада и говоре. Од здравог човека се то не може чути, он ни не сања да се икада може разболети, вероватно ни не зна шта значи болест. Прележали смо грип и прехладу, али од озбиљних болести нисмо боловали. А болестан човек, који зна колико је здравље драгоцено благо, жуди за њим и сваки дан се бори да га поврати. Он се подвизава пред Богом, тражи га, јер зна његову неодложност.

Да би човек могао да моли Бога за мудрост, прво мора схватити да нема мудрости, да није мудар, нити благоразуман, да прави грешке, да мало зна. То јест, као што су говорили стари Грци, мора да схвати самог себе, да схвати да му је то неоходно, и онда ће спознати да се не може својим силама изборити. У секунди ће осетити патњу, срце ће му постати скрушено и са великим болом и сузама затражиће мудрост од Бога.

Као неки човек, који док се обраћа молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, ако у молитви не осети неодложност Божије милости, не осети да је основна потреба у његовом животу то да га Бог помилује, неће изговорити ове речи са болом, већ овако: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Али када осети одсуство Бога у себи, своју окајаност, грех, осети да је отуђен од Бога, онда ће произносити молитву са великим унутрашњим болом и осетиће огромну потребу за Божијом милошћу.

Тако се моли човек, тако тражи милост од Бога. У супротном, Бог му ништа неће дати, уколико не буде тражио срцем. А он не тражи свим срцем, не зато што не жели да тражи, већ јер мора прво да осети потребу за тим.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зашто су свети говорили свим срцем својим: „Господи, возвах к Тебје, услиши мја?“ Тако и ми певамо свако вече на вечерњој: „Господи возвах к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи. Господи возвах к Тебје, услиши мја. Вонми гласу моленија мојего, внегда возвати ми к Тебје. Услиши мја, Господи!“ Разуме се, када је све добро, ми то не говоримо, оно тече као песма, али када осетимо одсуство Бога у себи и почињемо да тражимо, али не проналазимо Њега у себи, тумарамо у мраку Божијег одсуства и гинемо, губимо дах; када смо у безизлазној ситуацији, са свих страна притиснути и личимо на човека који се дави у мору изговарајући крик: „Упомоћ!“ свим силама, тада је то молитва, тада молимо Бога.

„К Тебје возвах“, то јест, завапио сам ка Теби, „чуј ме, Господе!“ то показује интензитет снаге обраћања ка Богу. Тако се моли човек свим силама.

Али, као што сам рекао, да бисмо се молили тако, морамо осетити потребу. Ако нема потребе, онда личимо на неког који говори: „Слушај, хајде ми помози мало, ако имаш новца. Ако хоћеш дај, ако нећеш немој! Није ми неопходно“.

Или, као онај ко има продавницу где продаје свакакве ђаконије. Улазиш, он седи у својим мислима, питаш:

– Имаш ли то и то?

– Погледај сам! Ако нађеш, узми!

То га не занима.

– Нећеш ми спустити цену за 10 динара?

–Слушај! Или купуј по наведеној цени, или остави и нек ти је на здравље!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не осећа неопходност да ти прода тај производ. Међутим, ако га то пече изнутра, ако нема шта да једе и једва чека муштерију, он ће те умољавати да купиш, истрчаће на праг и дозиваће:

–Уђи овамо!-као што раде арапи у Јерусалиму-Уђи овамо! Узми ово!

– Не, нећу то узимати!

– А за оволико?

– Не, хајде за још мање!

И на крају цена постаје једноставно смешна, оно што је коштало 100 може ти продати за 10, јер га потреба тера да ти прода производ и тако се обављају познате урнебесне трговине.

Исто се дешава и са човеком у духовним питањима. Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити екзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да Га молиш: „Боже, силно Те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу Твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем.

Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости- увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо.

 

Митрополит Лимасолски Атанасије

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Баш сам нешто размишљавао и има везе са овим што је написано :)

Ух...увалих се и никако да се испетљам...али надам се да су ово одговори :) верујем да је тако, морам да верујем

Хвала Богу

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Многи постављају питање: зашто Бог допушта смрт? Зашто Бог допушта да смрт задеси слуге Божије, понекад чак и за време служења Богу? Зашто их Бог не чува?

Ево шта треба да схватимо пре свега: онај ко жели да иде за Христом ићи ће с Њим истим путем. Од тренутка кад Христов слуга одлучи да иде за Њим, он нема другог пута. Наше кретање у сусрет Христу јесте пут угледања на Њега. Сам Христос нам је показао овај пут – не толико речима и Својим учењем колико личним примером, и сви они који желе да буду Његови ученици треба да иду овим путем за Својим Учитељем: «да иду Његовим стопама».
 
Али се може поставити и питање: а зашто наш живот мора бити пун невоља? Зар Бог жели да се мучимо, да патимо и да умремо? Несумњиво је једно: Бог никоме не жели зло, Он не жели да човек пати, Он мрзи зло. Али се патња и смрт дешавају, нажалост, - и дешавају се зато што је човек отпао од Бога, пад првоствореног човека је донео у наш живот смрт – овог највећег и последњег човековог непријатеља, по речима апостола Павла. Смрт ће ранити сваког. Чак је и Христос као Богочовек дозволио да Га смрт рани и у извесном тренутку Његовим ученицима се учинило да Га је смрт сакрушила и победила.
 
Знамо да је Бог створио човека и да га је сместио у Рај блаженства, на место истовремено и духовно и материјално, како би човек био срећан и духовно и телесно. Господ је човека сместио у Рај, заповедивши му да «га обрађује и чува». Али на несрећу, први човек, који је подлегао искушењу ласкања, радозналости и насладе, пао је због непослушања. То је био главни разлог због којег је истеран из Раја. Човек је сам прекинуо своју везу с Богом, док је Бог покретан љубављу, упозорио Адама: у тренутку кад поједе плод с дрвета познања добра и зла – умреће смрћу. А човек је хтео да иде својим путем. Дакле, прекршио је заповест Божију, прво је умро духовно, јер се прекинула веза с Богом, а затим је већ после много година преминуо и телесно. Адам је постао сведок прве телесне смрти на свету – свог првог сина Авеља, којег је убио Каин. И после дугог временског периода умро је и сам. Прво је умро Авељ, а не Адам, којем је предстојало да окуси горчину прве смрти другог човека, а затим и своје. Од тада се цело човечанство потчинило овом страшном и неприродном процесу – смрти. Човек је постао смртан.
 
Прошло је неколико миленијума и на свет је дошао Христос Који је уништио смрт Својим славним Васкрсењем из мртвих. Пошто Христос није учествовао у греху, смрт над Њим нема никакву власт.
 
Који пут и начин нам је Христос оставио како бисмо се и ми избавили смрти? Пут Својих Крсних страдања и Своје смрти. Пут аскезе, која Њему Самом као Богу није била нимало потребна. Његова смрт је згазила нашу смрт даровавши нам васкрсење и преображење тела у вечности. Душевна смрт је уништена Христовим Васкрсењем.
 
Ако примимо Тајну Светог Крштења, свесно учествујемо у свим другим Тајнама Цркве и у њеном животу, после свеопштег васкрсења из мртвих у Другом и славном доласку Господа нашег Исуса Христа биће згажена и телесна смрт. Смрти од тог тренутка више неће бити. Тада ће сви људи, сви нараштаји, почевши од Адама, па све до последњег човека, васкрснути.
 
Сад је смрт за нас страшна и трагична чињеница, нешто неприродно. Нисмо првобитно створени као смртни и зато кад видимо туђу смрт увек гајимо извесну одвратност према њој. Смрт је за нас права трагедија, зато што нас вређа, јер смо створени по Божијем образу и подобију. Сваки пут кад неки човек умире, може се рећи да се на тај начин вређа Сам Бог, Који је створио човека као бесмртног, зато што је оно што је Господ створио – човека, ђаво успео да поквари и да оштети и да га преда трулежи – не заувек, наравно, али на дуг временски период.
 
Видите: Христос је дошао у свет, добровољно Се предао на Крсну смрт и Својом жртвом је уништио смрт. А пре Крсне жртве смрт је била страшна за човека, а захваљујући смрти Богочовека човек је постао страшан за смрт. Зато и појемо на Васкрс: «Христос воскресе из мервих, смертију смерт поправ!» Како пише свети Јован Златоусти: «Нико нека се не боји смрти, јер нас је Спаситељ избавио од ње!»
 
У тропарима парастоса се поје: «Воистину страшно смерти таинство, како душа с телом насилно разлучајетсја... Плачу и ридају, јегда помишљају смерт и вижду во гробјех лежашчују, по образу Божију созданују нашу красоту безобразну, беславну, не имејушчују вида!» Тако Црква описује трагедију смрти. «О чудесе! Што сије јеже о нас бист таинство? Како предахомсја тљенију! Како сопрјагохомсја смерти?» А затим се Црква обраћа Христу Који је уништио трагедију смрти и Који је светлошћу Свог васкрсења осветио катастрофу коју је смрт донела у свет, тако да од тог тренутка смрт од тиранина постаје за нас врата која воде у Царство Божије, у којем ћемо чекати да наступи свеопште васкрсење из мртвих. Црква у тропарима парастоса одговара: «Воистину Бога повеленијем, јакоже писано јест, подајушчаго престављшемусја упокојеније.»
 
Дакле, смрт је неизбежни удео свих људи. Неки тврде да постоји битна разлика у томе да ли човек умире у старости или у младости. Ова посматрања нас суочавају с реалношћу овог живота и живота у Христу, зато што је свима очигледно да смрт не бира, да нико неће опстати пред њом, она узима и праведника, и грешника, и богатог и сиромашнг. Кад би злом смрћу умирали само грешници, живот у Христу би био срећно провођење времена. Односно, ако тако размишљамо, било би овако: ако желиш да будеш срећан – иди за Христом. То је наивна заблуда. И биће огромна грешка ако томе будемо учили своју децу говорећи им: «Веруј у Бога да би те Он чувао, да би добро учио и да би твој живот био уређен.» Христос ниједном човеку није обећао да ће његов живот бити лак и безбрижан. Али шта је Христос рекао? – Рекао је: «У свету ћете имати жалост и пошто су Мене прогањали и вас ће прогонити, Мене су клеветали и вас ће клеветати, Мене су разапели и вас ће мучити до смрти!» Недвосмислено је јасно: ако желимо да идемо за Христом, ни за кога од нас неће бити изузетка, сви ми, Христови ученици, бићемо подвргнути невољама и овој трагедији људске природе, сви ћемо бити подвргнути овом непоколебљивом духовном закону.
 
Врло често Господ допушта да свеце задесе најразличитије ужасне смрти као што су: мученичке, од ватре, мача, од злих људи, од различитих несрећних случајева, како бисмо се видећи их утешили због тога што Господ дозвољава да и Његове свете задеси таква смрт. Тако видећи свеце који западају у различите невоље и ми бивамо уздржнији и стрпљивији.
 
Нека нико не мисли да Господ дозвољава да овакве невоље и несреће и смрти задесе само грешнике, коначно Се окренувши од њих. Кад сазнају да је неко умро страшном смрћу људи често мисле да су узрок смрти његови грехови и падају у очај. Постављају питања: зашто је тај и тај човек умро у младости од рака? Свети Порфирије је од младости патио од мноштва различитих болести. Можда је Господ то такође дозволио због њихових грехова? А Атанасије Атонски, изузетно велики светогорски светац, умро је пошто се на њега срушила купола храма Лавре у изградњи!...
 
А и Сам Христос је искусио срамну и мучну смрт. За време римске владавине смрт на крсту се сматрала једном од најстрашнијих и најсрамнијих. Тако су се погубљивали робови, бунтовници и изроди. Међутим, ради човековог спасења Христос није нимало сумњао, искусио је не само ову срамну и понижавајућу смрт, већ је подвргнут читавом низу поруга: био је попљуван, тучен, вређан, разоденут... Зашто је Бог дозволио да Га Његово створење – човек – подвргне таквим мукама и понижењима? – Пре свега како би испунио Своју замисао о искупљењу човека. Али и да би нам показао да је први прошао овим путем и да би затворио уста свима који би се усудили да кажу: «Ево, за време Свог земаљског живота он је само уживао, а зашто ја патим?» Христос нам је показао лични пример како бисмо гледајући на Њега и ми били укрепљени и утешени идући Његовим стопама, како каже апостол (в.: 1 Петр. 4: 1-11). Кад видимо да не пате само грешници, већ да понекад и свеци умиру страдалничком смрћу то ће за нас представљати подстицај за трпљење. Ако је тај и тај светац тако патио, зашто онда и ја, оптерећен мноштвом грехова, не бих мало трпео?
 
Постоји и други разлог за то што понекад добри Бог дозвољава да се деси тешка смрт: да бисмо се усавршавали, јер смо сви ми несавршени пред Богом. Сваки пут кад човек бива подвргнут неправди, различитим облицима угњетавања или кад пати због несреће, невоље и болести (посебно у младим годинама) или чак смрти, то постаје повод за уздарје од Бога у Царству Небеском, као што је речено у Писму: «Мало сте претрпели – много сте стекли.» Овде, на земљи, чак и неколико минута мучења, које човек истрпи с благодарношћу, могу постати узрок вечног блаженства. Кад је 40 севастијских мученика бачено у хладно језеро, рекли су: «Братије, потерпим вмаље (односно, истрпимо мало), али ћемо стећи вечни Рај!»
 
У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.
 
Имајући у виду све ово човек с неупоредивом лакоћом и стрпљењем може да поднесе све невоље које га задесе на животном путу, по речима апостола: «Недостојна су страдања овог живота у односу на Славу Божију која ће се у нама открити.» Какву тежину имају пролазне невоље у поређењу са свевидећом, непоткупљивом благошћу Божијом, која свима даје уздарје?! Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено.
 
Још један узрок због којег Бог дозвољава да такве невоље задесе свеца представља наследност. Попут Главе Цркве Исуса Христа, мученици који иду за Њим, трпе за Њега различите муке. На крви Господа Исуса Христа и крви мученика основана је Црква. Христос је као Јагње узео на Себе грехове целог света, па тако и свеци, угледајући се на Христа, узимају грехове своје духовне деце и уништавају власт коју ђаво има над њима. Пастири који су достигли духовно стање сами постају жртва пријатна, како би укрепили своју духовну децу у вери.
 
Али може се поставити питање: како добри Бог, Који све воли, допушта да због једних људи пате други? На ово питање ми, људи, немамо одговор. Али сам потпуно сигуран у следеће: Господ не жели да било ко од људи уопште пати, Он не жели човеку ништа рђаво и зло. Како је рекао свети Пајсије, Господ дозвољава да се деси зло, зато што зна да ће у коначном то изаћи на добро и духовну корист.
 
Шта је, заправо, човек? Земља, прах. Оштећени образ Божији који сте стално удаљава од Њега и губи своје лице. И кога можемо назвати блаженим у правом смислу ове речи? Онога ко је успео да искористи кратки период овог пролазног живота за стицање вечног живота у Царству Небеском. Онога ко је схватио намену овог живота и ко га је провео праведно, никога не вређајући, не тлачећи, чувајући своју савест пред Богом и пред људима, ко се, и ако се оклизнуо, покајао и ко је донео плод покајања и ко се у таквом стању упокојио. Шта у коначном човек носи са собом у вечност? Само своја добра дела као драгоцено наследство, које му више нико неће одузети. Желиш да покажеш Богу своја добра дела, своје покајање? Покајање се сматра правилним кад с овим осећањем прелазимо у вечност. Стражимо зато и молимо се да нас смрт не задеси неспремне, да не напустимо овај свет немајући никакве везе с Богом. Иначе је и сам наш живот био узалудан. Пред лицем вечности и смрти свака лаж бива обнажена.
 
Сасвим је природно што ћемо ми, који живимо у свету, у потпуности искусити и сузе и невоље, али поред свега тога не треба да оставимо уздање у Бога и у Његов Промисао о нама. Христос је преко апостола Павла рекао: «Немојте туговати као они који немају наде.» Наравно, чак ни свеци не могу уопште да не тугују, али се угледајмо на оне који имају наду. Ако немамо наду у вечни живот у Царству Небеском, како ћемо моћи да поднесемо трагичан тренутак смрти? У том случају можемо пасти у очајање и наћи се лицем у лице с овом страшном катастрофом. Такав човек у тренутку одвајања душе од тела неће имати никакву утеху – због тога што је свестан чињенице да је протраћио живот, и због недоумице шта ће бити с њим после смрти. Боље би му било да се уопште није родио него да тако умре и да причини својим ближњима толику несрећу. Да није било Христовог Васкрсења и вечног живота, наш живот не би имао никаквог смисла и, да тако кажем, «позитивну противтежу».
 
Чак и ако људи Божији пате пред смрт и плачу, они се надају милосрђу Божијем и ова нада их крепи Али ће и ближњи бити утешени знајући да је човек био побожан и да је стремио ка Богу. Бог воли човека и по речима светог Јефрема Сиријског «за Бога није добитак да некога пошаље у пакао». А ако немамо такву наду, наш живот је права бесмислена трагедија. Шта ћемо моћи да кажемо сами себи у тренутку кад се наша душа буде одвајала од тела? Како ћемо издржати овај тренутак? Зато што је смрт страшни судија, она је мерило целог нашег живота. Ето зашто Свето Писмо каже: «Сећај се смрти и никад нећеш згрешити.»
 
Дакле, припрема за смрт има веома велики значај за хришћанина.
 
Неки постављају питање: «Како Бог може да буде са човеком ако Он често не одагнава од нас конкретно зло?» Да, Господ често због само Њему познатих разлога не одагнава од нас неку жалосну околност и тешкоће, али нам присуство Бога у животу човека даје могућност да преобразимо ово зло и да подносимо патњу са благодарењем претварајући је из оштрог трња у драгоцене дијаманте. Сакрушавањем срца и покорним трпљењем невоља доказаћемо Богу наше дуготрпљење. Тада ће бити очигледна корист од тога.
 
На путу ка Богу човек који стрпљиво пати стиче огромну корист, он постаје и користан људима због свог кротког подношења невоља, и Богу пријатан. Кад такав хришћанин оде из овог света и погледа све што је издржао кроз духовну призму вечности, сигурно ће узнети славословље Богу. Очигледно ће видети какву корист је стекао од трпљења невоља, болова и тешкоћа, на које у будућем животу неће бити чак ни алузије. У будућем животу праведници и покајани грешници неће имати ни невоље, ни бола, ни жалости. Кад је Бог с нама све се у нашем животу мења набоље и човек схвата разлог онога што му се дешава и благодари Богу. Тада се решавају све његове велике и мале недоумице у вези с оним што му се дешавало у животу. Али у садашњости само неки свеци којима Бог открива Своју вољу могу бити обавештени о томе због чега нам се све то дешава у нашем животу.
 
Фото: Манастир Буково

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
 

 

284921.p.jpg
    

 

Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.

Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: «Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста» (Јев. 13, 4).

Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства.

Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.

Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.

Неко ће ипак рећи:

– Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо.

Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско размишљање.

Данас младић који жели да постане монах говори следеће:

– Желим да се закалуђерим, да нађем добар манастир, са добром братијом, добрим оцима, добрим старцем. Желим да тај старац буде свет, разборит, да се не љути, да није злобан, да се не односи лоше према мени, да разуме све моје потребе. Добро би било и да се манастир налази на лепом месту, ма да све тамо буде добро!

И ето човек са таквих полазишта улази у монашки живот. Тако сам и ја почео као млад монах, али сам напослетку схватио да је то била грешка. А у «Патерику» примећујемо сасвим супротно гледиште. Тако је неки младић пришао старцу и упитао га:

– Ава, куда да пођем да се спасем?

То јест «куда да се запутим како бих се закалуђерио»? И добио је одговор:

– Чедо моје, иди тамо где те чека труд, тамо пођи. Не иди тамо где је све лако, ако желиш да се спасиш. Уколико хоћеш да будеш задовољан, да ти буде добро и лепо, она у реду, иди тамо где је све лако. Али ако заиста желиш да пронађеш спасење иди тамо где су потешкоће, где је потребан труд.

Једном је неки младић упитао Аву Захарија:

– Ава, како треба да се понашам са манастирском братијом како бих достигао спасење?

И старац је узео своју камилавку, бацио је на земљу, изгазио је и рекао:

– Ако постанеш овакав, тада ћеш се спасти. Ако постанеш ова камилавка, и други те буду газили, моћи ћеш да се спасеш.

Није му рекао: «Ако хоћеш спасење, твој старац треба да буде кротак, да се не испречава на путу твојих прохтева, да се брине о теби», – итд. Не, свети оци нису тако посматрали ствари.

Сећам се, када сам био на Светој Гори, дошао је један архимандрит из Атине и желео да нађе себи келију, где би могао да се посвети тиховању. Пришао је оцу Јеврему у Катунакију и рекао:

– Геронда, има ли овде код вас нека келија где бих могао да се посветим тиховању и подвижничком животу?

Старац му је одговорио:

– Келија има много.

Ако је ико од вас био у Катунакији, тај зна да тамо има много келија.

А архимандрит ће њему:

– Желим келију у којој има пијаће воде.

– Па, имамо и такве.

– И да не буде влаге! И да не буде на великој надморској висини, и да није у пећини, ни под литицом…

Отац Јефрем га је прекинуо:

– Оче, врати се ти натраг у Атину, ниси ти за Катунакију! Овде је потребан труд, а не комфор.

То говоримо са тачке гледишта монаштва. Али и у браку, хришћанском браку, животни циљ треба да буде спасење. И када кажемо «спасење», тада имамо у виду да човек заволи Христа више од свега, да се сједини са Њим, како би све окренуо на своју духовну корист и усавршио свој живот у Исусу Христу. Приступајући браку он треба да мисли на следећи начин: «Ако се оженим то значи да мој брак треба да постане средство које ће ме довести до спасења…».

Сећам се како су млади људи долазили старцу Пајсију и говорили:

– Оче, помолите се да нађемо добру девојку за женидбу!

Старац је одговарао:

– Ма хајте децо! А шта ће бити са лошим девојкама? Сви хоћете добре, а шта да се ради са лошим?

Настављао је:

– Шта да урадимо? Да их усолимо и затворимо у конзерве као сардине? Да их конзервирамо? Неко треба и лоше да узме!

А потом је довршио беседу:

– Децо, то је грешка и ви градите свој брак на погрешној основи.

Ви хоћете да узмете добру девојку – у реду. Ма како год да то природно изгледа и ма колико горко било, ако све не крене по плану, – да, то је логично, али то је погрешна основа, зато што је то брак који се своди искључиво на жељу за срећом. То значи да ја ступам у брак зарад задовољства, а не због спасења. То јест, мој главни циљ није моје спасење, брак са Христом, већ да ми живот буде пријатан. Стога, ако ступим у брак и увидим да та добра, скромна, кротка хришћанска девојка није баш толико кротка и скромна, те да је не красе искључиво врлине, већ и пороци, као и код сваког човека, и када крену проблеми у браку ја ћу рећи: «Али ја нисам хтео такав брак! Нисам хтео да се мучим, живцирам, да ме она стално малтретира».

Да, све је то људски, али се на крају крајева испоставља да је за наше спасење било неопходно да не пребивамо у том жељеном комфору. А ако сагледамо невоље у браку на духовнији начин, зар се било шта дешава без Промисла Божијег? Тим пре у нашем браку!

Када сам дипломирао наставио сам да се дружим са неким колегама из исте генерације. И после неколико година, када сам се већ налазио у Новом Скиту, једном сам се попео на лимуново дрво да оберем воће и прилази ми монах и каже:

– Слушај, дошао је један човек и тражи те!

Ја сам му рекао:

– И шта, сад да се спуштам? Пусти га нека дође овде!

Дошао је, бацио сам поглед на њега с висине и видим младића са поседелом брадом, бледог, мршавог, измученог. Питам га:

– Ко си ти?

Он каже:

– Зар ме ниси препознао? Мој ти глас уопште није познат?

– Не, није ми познат!

– Па то сам ја, Панајот, твој колега са факултета!

– Јао, Панајоте, па како си постао такав, сине мој? Да се ниси разболео?

– Ма не, оженио сам се!

А ја сам ето мислио да се разболео. Рекао сам му пар речи за утеху:

– Не падај духом, скоро си се претворио у свете мошти!

Он се осушио, изгледао је полумртво, коса му поседела. Оженио се нашом колегиницом са факултета и каже ми:

– Шта да ти причам оче? Сећаш ли се те и те?

– Да, била је наша колегиница. Памтим је.

– Сву ми је душу појела!

Да… Убрзо су га оци научили како да остане на правом путу. Објаснили су му да га сигурно чекају проблеми у браку. Нашао је компликовану жену, али они обоје имају своје недостатке, и обоје трпе. Али само ако се то сагледа са духовне тачке гледишта човек може да извуче корист из свих тих потешкоћа. Ако се човек на прави начин односи према свим брачним проблемима, моћи ће све да их окрене на велику духовну корист.

Митрополит Атанасије Лимасолски
С руског Александар Ђокић

 

26 / 02 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111007.htm

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У наше вријеме сусрећемо се са питањима и проблемима које раније људи нијесу имали. Није било појава попут глобализације, није било ни уједињене Европе, ни масовних миграција, ни мултилингвизма. Свега тога није било због услова тога времена. Тада су постојале јереси, непријатељи Цркве, бивало је и миграције, али у другом облику. Данас је свако од нас призван на формирање сопственог односа према свему овоме. Какав треба да је наш однос, као православних хришћана, према свим тим појавама и процесима? Позвани смо да проповиједамо: да сваки народ треба да поштује религиозна вјеровања и традиције других народа, да људима не треба судити по религији, по боји њихове коже, по полу, и не смијемо бити категорични: човјек је, сам за себе, велика вриједност.

Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством  и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња.

            Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе.

            Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим.

51615259_314871305827119_5140957015861886976_n.jpg

            Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“.

            Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“.

            Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога.

            Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар  може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе.

            Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања.

            Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи.

            Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази.

            Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге.

            Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега.

 Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић

Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,

Издательство Сретенского монастыря


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
250272.p.jpg

    

 

И нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (Еф. 2, 5).

Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар грех. Да не треба да грешимо? Зашто, које су последице греха?

Грех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умрети, јер је већ мртав. Он ништа не осећа, мртав човек је мртав, и то не мало или много мртав.

Када је срце мртво, када је човек мртав, он ништа не осећа: не осећа последице греха. Греши и често покушава да се наслади својим грехом. Сматра да је то природно и говори:

— Шта се то страшно десило? Какве има везе?

Он ништа не осећа и ништа не разуме. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да греши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осећа.

Да би душа осећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осетити, рећи ће да га боли. Зато што жив осећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човек неће престати да буде жив и осећа бол. Ко је жив (телесно), може имати у себи мноштво грехова, његова душа је још увек жива. Он, наравно, схвата последицу греха, схвата да је грех отров који прети да га убије. Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености греховним отровом.

Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лек. Хтео, не хтео упадаш у сан: „Затвори очи!-кажу ти.- Лаку ноћ, батјушка!“ Исто се догађа и са грехом који нас успављује и умртвљује.

Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овде каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва грехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6).

Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве

Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, где су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно место које се назива мртвачница и где леже тела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји лекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Лекар Христос овде васрксава мртве, а доказ смо сви ми.

Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“

Видиш да долази човек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелепог, нешто што поседују лепи људи, пуни добрих намера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог ветра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,-како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“

То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На пример, болестан човек је оздравио, болестан човек се исцелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увек жива пред Богом.

Један од великих проблема наше епохе, посебно приметан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје.

Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто?

— Мрзи ме!

— Али, дете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања!

— Немам жељу, не видим разлог да идем.

— А шта је са оцем који ти шаље новац?

Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар.

То су савремени старци који су живели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст,а имали су по 80, 85, 90 и 100 година-каква им је душа била! Ех, шта да кажем...Била је то жива душа, срце младића, поседовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи.

У исто време гледаш младе људе, изнурене, исцеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања...

Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човека. Али чињеница је та да човек, колико год била мртва његова душа, идаље није сасвим умро. Док је телесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва уметност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човек открије сам или уз нечију помоћ.

Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овде. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац:

—Да, дете моје, сваки човек-то је човек, а не демон. Колико год да је лош, он је човек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио.

Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту.

Често чујемо да је неки човек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповедам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“

Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио:

— Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио…

Управник је као човек пожелео да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али идаље образ. Човек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човек није демон.

Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо.

Много тога не знамо, и не смемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успео да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст-отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именон чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа.

Непријатељ нашег спасења жели да нас учини строгим судијама према себи самима и не дозвољава нам да видимо љубав Божју

Видите да човек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божју и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убеди да „шта год радио, нема ти спасења! Не мењаш се, не ослобађаш се, не идеш напред, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав.

Спасење се остварује Христовом благодаћу-уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплатације једног органа у друго тело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тело Цркве и хранимо се Телом и Крвљу Христовим.

Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Телу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту.

http://www.pravoslavie.ru/98159.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

МОЋ, КОJУ НАМ ДАJЕ ХРИСТОС

Често се осећамо потиштеним и тада разумемо Христове речи: «Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити» (Мт. 11: 28). Млади то не могу осетити у пуној мери, јер они нису толико оптерећени, али зрели људи, који су прошли кроз мноштво опасности, жалости, тешкоћа, несрећа и слабости, врло добро схватају о чему се ради. После свега тога, после толико година које оптерећују, човек само хоће да се одмори, да збаци свој терет, да се ослободи од њега.

 

252597.p.jpg
    

 

Једини ко нам може пружити то олакшање је Христос. Нико други то не може. Све остало што покушавамо, све је то од човека. Да, то нам може помоћи у одређеној мери, на пример можемо отићи на путовање, посетити доброг пријатеља, или на неко друго пријатно место. То нам помаже и даје нам спокоја, али нема ту дубинског значаја. Само Христос може нашој души подарити истински мир, јер Он је «покој душе наше».

Тако се и молимо на литургији: «сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо». Предајмо Христу сву тежину свог «ја», предајмо Му све своје бриге, страхове, жалости, сав свој бол и ропот и предајмо себе Христу Богу.

У томе је велика тајна. Ако то не разумемо, нећемо моћи да издржимо сав терет који носимо у себи и клонућемо од умора. И, колико је мени познато, савремена психологија нас учи да разоткријемо све што нас мучи, да спознамо своје душевне ране. Морамо да поделимо свој терет са неким, да избацимо то из себе, да не будемо затворени за читав свет, али најбоље што можемо да урадимо је да научимо да положимо све што нас оптерећује на руке Божије, уз помоћ молитве и исповести. Све то треба да признамо и кажемо Богу, а не да држимо у себи.

Како је у разним приликама говорио старац Пајсије Светогорац, сви смо ми налик на човека, који на леђима носи џак пун старудија. Бог прилази и покушава да преузме наш терет, како ми не бисмо морали да теглимо тај џак пун беспотребних ствари, смећа и нечистоте, али ми га не испуштамо из руку. Ми се чврсто држимо за свој терет у намери да га вучемо за собом куда год се запутимо. Али Бог долази и покушава да нас лиши тога што нас оптерећује:

— Остави тај џак, баци га! Шта ће ти све те којешатарије? Немој да га теглиш. Што си се тако закачио за њега? Шта ће ти? Да ли желиш стварно да се забадава мучиш?

Али ми ни за шта на овом свету не испуштамо терет! Попут тврдоглаве дечурлије смо, која се чврсто држе нечега и неће да пусте.

Испричаћу вам једну причу. Дошао је на Атос један младић, желећи да постане монах, али су га мучиле неке потешкоће. Једанпут када је био у храму старац га је погледао право у лице и рекао себи:

— Гле, ти тог младића, он не дозвољава ниједној својој мисли да му побегне!

Тојест, он не допушта себи да ни на пет минута остане без разних помисли, које га прогањају.

— Његов ум је као воденица, стално нешто меље. Стално набацује неки материјал, неко камење, а из свега тога остају само прах и песак.

Старац га је позвао и обратио му се:

— Иди овамо! Зашто само стојиш ту као телевизијска антена и примаш све таласе, које ти одашиљу! Пусти бар једну мисао да одлети! Твој ум је воденица, која се непрестано врти. Обрати пажњу и не пуштај сваку мисао у свој ум! Ако пустиш у себе све камење, природно је да ћеш од тога добити само стуб прашине и песка. У свој ум пуштај само добар материјал. Пусти благе мисли, молитву, јер овако више не иде и само мучиш себе. Све што си досад млео, пало је на твоју душу, а не на неког другог. Узалуд се мучиш.

Човек мора да научи да пази да његов ум не буде у бесконачном хаосу, да не буде нереда који нам штети. Наш ум нам може створити пуно проблема, ако то допустимо. Стога се морамо обратити Богу кроз молитву, исповест, скрушеност. Том приликом, морамо оставити иза себе све што нас обузима у руке Божије. Тада ће наша душа бити мирна и спокојна.

Христос је дошао на овај свет да нас утеши, а не да нас збуни и оптерети недоумицама. Он зна колико нам је тешко и колико смо потиштени и зато је дошао да нам да спокој и одмор. То је велика моћ, а Црква њоме располаже.

Разговарао сам са једним психологом и он ме је упитао:

— Колико људи дневно примаш?

Одговорио сам:

— Сада под старе дане не могу пуно да издржим: 50-60, максимум 70 на дан. А док сам живео у манастиру Махера и кад сам био млађи, примао сам и по 150 људи. Почињао сам у 4 ујутро, а завршавао у 7-8 увече, а понекад и касније.

Он ми је рекао:

— Није добро што се тако оптерећујеш, превише си суров према себи. Не смемо да примамо више од 10 људи на дан. Као психолози, који раде са људима, не можемо издржати више од 10 људи.

Све је то истина, али Црква има једну предност: после исповести све то просто ишчезава. Ми чујемо јако пуно ствари, само помислите шта све духовник чује од људи. Нико нам не говори пријатне ствари. То вам је као код лекара. Да ли постоји човек који иде код лекара и каже му:

— Докторе, дошао сам да ме прегледате, јер мислим да сам превише здрав!

То се не дешава. Долазе само болесни са својим проблемима. И код духовника не идемо како би му испричали о својим добрим делима, достигнућима и радосним тренуцима. Долазимо да се ослободимо својих неуспеха, несрећа, туге и свега лошег. А ми смо само људи и колико можемо поднети да слушамо само о лошем и о гресима?

Питао ме један дечак:

— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?

Одговорио сам:

— Да!

— И ниси се скаменио?

— Нисам се скаменио.

Изненађено ме је погледао:

— Озбиљно?

— Озбиљно.

Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека.

То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи.

Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.

Бити духовник је најважније искуство, које човек може стећи. Ја често говорим свештеницима при рукоположењу, Бог ради кроз ваше руке, Он је за вас свакоденвна реалност. То је чудо, свакодневно чудо, које се понавља стотину пута на дан. Јер Бог се непрестано «меша», како су говорили свети оци, у свако наше дело. Свештеници испуњавају спољни део обреда, који сведочи о вези човека са Богом, а заиста, Христос је тај, који на себе преузима грехе овога света, преузима наше бреме.

Али, да бисмо у потпуности осетили значај ових речи, најпре треба да разумемо да Христос узима и наше грехе: духовника, свештеника, епископа. Ако Христос узима мој грех, онда узима и грехе свих осталих људи. И ја немам право да се успротивим и негодујем, када Он преузима грех од мог брата. Наше лично искуство је огроман доказ да је Христос дошао да спаси грешнике. Како то каже свети апостол Павле: «од којих сам први ја» (1 Тим. 1: 15).

Уколико Христос показује стрпљење пред мојим гресима и спасава ме, тада и ја могу да покажем стрпљење за било ког другог човека, јер без сваке сумње, мој брат је бољи човек од мене. Ма шта год он учинио. Јер, несумњиво, нема никог недостојнијег од мене. Тако свако од нас треба да се осећа.

Нама се чини да је то јако тешко, али у пракси то доноси право олакшање. Што се више човек скрушава пред Богом, више признаје да је Бог његов Спаситељ, и захваљује Му се на спасењу. Благодари Му што је ради нас постао човек, што нас трпи. И када кажем «трпи», тада имам у виду себе, а не друге, мислим на сваког од нас понаособ.

Када ја то осећам, све ми је лакше и што више ридам због своје убогости и покајања, добијам све више утешења. То је тајна Цркве. Проналазимо радост у болу и страдању, а не у световним задовољствима. Тамо где је бол, жалост и умор, тамо где је Крст, тамо је утешење. Тамо на Крсту је радост. Како ми кажемо, «јер гле, кроз Крст дође радост целом свету».

Кроз подвиг скрушеног покајања, добијамо прави одмор. Звучи парадоксално. У Цркви, што више плачемо, више се радујемо. Ако се научимо плачу на молитви, духовно ћемо се одморити и очистити. Сузе су духовни кључ, који нам отвара тајне божије благодати. Стога, што више плачемо, више се веселимо, радујемо, тешимо и одмарамо.

Нашу наду и веру усмеравамо ка Христу. Он је наш одмор. Без Њега, нико нам не може помоћи да одахнемо. На крају се испостави да нас највише тишти, оно што мислимо да нам пружа одмор. На пример, човек верује да ће му богатство помоћи да се осећа добро. Али богатство је немилосрдни и беспоштедни тиранин, у њему нема никакве радости. Оно је бреме, које увек прати човека, попут сенке.

Неко може да верује да ће му светска слава пружити олакшање. Али не, остаје исти умор, који нас враћа на старо. Можемо се ослободити од бремена само уз Бога, јер слобода се налази искључиво у истини која побеђује смрт. Све остало је осуђено на пропаст и управо због тога нас умара и притиска. Мучи нас неизвесност, која се крије иза сваке људске творевине.

Шта нам може помоћи? Можда здравље? Какво здравље, кад ни сами не знамо шта нам се може десити у следећем тренутку? У данашње време нас мучи много болести, много тога нас вреба. Поред толиких опасности, тешкоћа, искушења и страхова, шта ту може бити извесно? Извесност је лажно осећање, које живи у нама и храни се нашим световним тежњама.

У Јеванђељу је написано да ће у последње дане на Земљи царовати страх, а данас је главни страх несигурност, маловерност и она се свуда исказује. Ако некоме испричате да вас мучи нека болест, он ће вам одмах саветовати да куцнете о дрво. Можете куцати по чему год хоћете: по дрву, по дасци, по гвожђу, по зиду, али кад дође тренутак да куцнете на врата сопствене болести, то неће бити лако. Куцање не спасава.

Скривамо се од стварности, она нас ужасава. Све нас узнемирава и то суштински, а Христос је Тихи Свет. Он је Божији Свет који нас просвећује и смирује кроз предукус вечног Царства Божијег. Када човек осећа присуство вечног Царства, ништа не може да га уплаши, ништа не може да наруши његов мир. Он се не боји чак ни смрти, јер за Божијег човека оно има сасвим друго значење.

Ми јесмо људи, и наравно да оно што је људско живи у нама, али као што каже свети апостол Павле, имамо наду у Христа. Једна је ствар, мучити се без наде, а сасвим друга имати наду у Христа. То је моћна основа, на којој стојимо и коју је тешко поколебати. Та основа је Христос наш Спаситељ коме се обраћамо, јер Га осећамо као свог. «Мој Христос», говорили су свети оци. Христос Спаситељ целог света, води нас ка Богу. Када је постао Човек, довео је цео свет Богу Оцу.

Ако верујемо у Бога, у Христа, бићемо непоколебљиви. Нећемо се померити ни макац под ударима искушења, маловерја, потешкоћа и тешких времена. Бог допушта да се чак и свеци могу наћи у потешкоћама. Бивају јако тешке ситуације када нам на први поглед изгледа као да нас је Бог напустио, када осећамо да смо сами. Тада једно зло прати друго и као да се све руши, а нигде Бога на видику. Не осећамо Га, као да нас је одбацио. Али нам и тада остаје чврсто убеђење да је Он ту.

Сетимо се речи старца Јосифа Исихаста кога су мучиле такве помисли: «Добро, прихватам све што кажеш. То што ти говориш може бити подкрепљено разним логичким аргументима и доказима. Али где је ту Бог?» Заиста, где је Бог? Зар мислите да би нас он оставио у таквој ситуацији? Бог нас никад не напушта. И ако ми страдамо од животних искушења, Бог је увек ту уз нас.

После, када тај тужни период прође, схватићемо да је то био део нашег живота када нам је Христос био најближи и да је то било духовно најплодотворније раздобље. Међу јадом и тугом била је скривена Божија благодат, а не међу радостима.

Нису радости лоше и тада можемо захваљивати Богу. Али ко је тај, који усред радости неће узвикнути «слава Богу»? Али да ли смо у стању да усред потешкоћа кажемо «слава Богу, све иде лоше»? Или «слава Богу што болујем, слава Богу што умирем, слава Богу што се све око мене руши, али без обзира на све слава Богу»? Као некада Јован Златоусти, који је цео живот славио Бога и на крају последњим дахом изрекао: «Слава Богу за све!».

Велико је дело славити Бога за све: и за радост и тугу, и за успехе и неуспехе, и када све иде од руке и када је тешко. Али највећи је подвиг славити Бога у тренуцима жалости и туге. Жалост нас чини зрелијим. Када све лако иде заборављамо Бога, своје ближње, своју браћу и све људе који око нас страдају...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Информационо-просветитељско одељење УПЦ објављује интервју с поглаварем уочи имендана блажењејшег владике.   — Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање?   — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21).   А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист.   Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо.   — У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу?   — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао.   — Шта је најважније у духовном раду хришћанина?   — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу.   Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу.   — Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу?   — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу.   — Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)?   — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи.   — Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету...   — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском.   Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава.   Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час.   — Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради?   — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло.   Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравнитеЈзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом.     Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми.   Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним.   Класична метафизика и наука   Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом.   Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу.   Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком.   Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси.   Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем.   Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције.   Православље као анти-метафизика   Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио.   Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“.   Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма.   Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног.   То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем.   Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику.   Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу.   Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја.   Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24).   Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом.   Задатак теолога и задатак научника   До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију.   Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству.   Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују.   С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама.   Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет.   Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке.   У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху.   Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира.   Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу.   У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају.     Извор: Теологија.нет
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми.   Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним.   Класична метафизика и наука   Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом.   Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу.   Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком.   Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси.   Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем.   Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције.   Православље као анти-метафизика   Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио.   Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“.   Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма.   Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног.   То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем.   Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику.   Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу.   Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја.   Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24).   Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом.   Задатак теолога и задатак научника   До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију.   Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству.   Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују.   С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама.   Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет.   Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке.   У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху.   Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира.   Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу.   У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају.     Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На свечаној сједници Института православне теологије Светог Сергеја у Паризу у недјељу 12. фебруара 2012. године, додјељен је почасни докторат „Honoris causa” Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском Митрополиту Црногорско – приморском Г. Амфилохију.   Звучни запис предавања   После свечаности Митрополит је стрпљиво потписивао многобројним присутнима његову књигу „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” која је преведена на француски.   У понедељак, 13. фебруара одржана је промоција француског издања докторске дисертације Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”.   Овим поводом, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” које је одржао у бугарском граду Варна на богословској конференцији “Исихастичка традиција и савремени црквени живот”.     Извор: Радио Светигора
    • Од JESSY,
      "Драги моји пријатељи, ово признање града Крушевца је наше заједничко признање: колико моје-толико и ваше. Бодрили смо једни друге, сведочили Истину да је Бог изнад сваке невоље и да са Богом можемо сваку муку и невољу превазићи. Поздрављамо вас све Драгана и ја, честитајући вам празник Видовдана из царског града Крушевца."-пренео је о. Иван на свом фејсбук профилу
       

       
       
       

       
      https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R
       

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...