Jump to content

Tehnologija nije problem. Mi smo problem

Оцени ову тему


Препоручена порука

Zašto mladi ne kupuju stanove? Zato što jedu avokado. Zašto ne mogu da se zaposle? Previše su zahtevni. Zašto ne čitaju knjige? Zato što više vole serije. Zašto ne razgovaraju međusobno? Zato što gledaju u svoje telefone. Zašto pate od depresije? Zbog toga što koriste društvene mreže... Većina ovih premisa se lako može demantovati, ismejati ili posmatrati kao nešto čemu nedostaju nijanse. Takođe ih je lako ponavljati - neke od njih su kao novinarske teze - brze, korisne fraze, zahvaljujući kojima možete instant izraziti stav o ponašanju mlade generacije. Fraze ne zahtevaju previše razmišljanja, kliše je efikasan.

Ideja da depresiju izazivaju društvene mreže kreće od tih rečenica. Ne samo zato što se radi o jako ozbiljnoj temi (Svetska zdravstvena organizacija navodi da više od 300 miliona ljudi pati od depresije, a posebno su joj podložni mladi ljudi) već jer i dominantna poruka medija to često podržava.

Gledam naslove medija i vidim:

"Depresiju mogu prouzrokovati društvene mreže. Mladi ljudi su najizloženiji" (Gazeta Wyborcza)

"Poslednja naučna istraživanja pokazuju da postoji jaka veza između dugotrajnog korišćenja društvenih mreža i razvijanja simptoma depresije, uglavnom usamljenosti i umora" (NeuroExpert.org)

"Svakodnevno ponavljanje aktivnosti kao što su buđenje i uzimanje telefona je postalo klica virusnog širenja internet depresije u doba društvenih mreža" (Psychoportal)

"Koncentracija i samopoštovanje su sve gori. Kako društvene mreže uništavaju našu psihu"(Focus)

"FOMO stvarno postoji: kako društvene mreže uzrokuju porast depresije i usamljenosti" (Healthline)

"Ljudi rođeni posle 1995. imaju više mentalnih poremećaja. Naučnici ukazuju da su uzroci nedostatak sna i razvoj društvenih mreža." (NBC News)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Skoro svaki tekst o ovoj temi se oslanja na istraživanja i gotovo svaki pokreće alarm. Teško mi je da branim istraživanja naučnika - lako se identifikujem sa fenomenom koji oni često povezuju s depresijom. Nikada nisam iskusio FOMO, obično spavam manje od šest sati, kada se probudim momentalno uzimam telefon, gledam ga nekoliko stotina puta u toku dana i većinu vremena koristim na Instagramu, Fejsbuku i TikToku. Razumem ukorenjene strahove psihijatara i psihologa i nemam naučne kvalifikacije koje bi potcenile njihove zaključke na bilo koji način.

Ipak, ostajem skeptičan. Imam "déjà vu" iz devedesetih. Sećam se teksta koji kaže da ću zbog nasilja u kompjuterskim igrama postati kriminalac. Mogu da osetim atmosferu moralne panike, društvene mreže su krive, "uskoči u život" je rešenje.

Branim se, tražim drugačija istraživanja. Brzo nalazim članak iz "Guardian" o tome da su društvene mreže dobre za ljude s depresijom (lakše je pričati o iskustvima na mrežama, deliti ih s drugima i osećati se manje usamljeno), kao i rezultat istraživanja s Dreksel univerziteta koje pokazuje da je Instagram dobar za nesigurne i ljude s depresijom. Zanimljivi su mi i tekstovi koji sugerišu da su glavni razlozi porasta depresije izmenjene dijagnostičke metode i veća osvešćenost društva o mentalnim poremećajima, a ne društvene mreže.

Pretpostavljam da će mi konačne odgovore dati peto izdanje Dijagnoza i statistike mentalnih poremećaja. To je poslednje izdanje klasifikacije mentalnih poremećaja Udruženja američkih psihijatara, i osnovni je alat za postavljanje dijagnoza za takve poremećaje. Ipak, tu se ne pominju mentalne smetnje koje imaju veze sa društvenim mrežama. Poremećaj igranja igrica je naveden, ali su potrebna dodatna istraživanja te teme. O društvenim mrežama - ni reči.

Došao sam do tačke kad je jedino što mogu da kažem o tome da "depresiju izazivaju društvene mreže" - it's complicated! Za razliku od ljudskog faktora koji dovodi do ekološke katastrofe, ovde konsenzus naučne zajednice očigledno ne postoji.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

To ipak ne znači da problem ne postoji. Do potencijalnog haosa s dijagnozama može da dođe i zbog samog istraživanja. Antoni Vagner, glavni čovek na katedri za psihologiju univerziteta Stenford je u intervjuu za "Vox" rekao da ne postoje krucijalna zapažanja o vezi između digitalnih tehnologija i mentalnog zdravlja. Po njegovom mišljenju literatura o ovoj temi je užasna. Da li bilo šta ukazuje da korišćenje društvenih mreža menja naše kognitivne sposobnosti i utiče na naše neurološke funkcije? "Odgovor je: nemamo pojma. Nema takvih podataka", kaže Vagner.

"Vox" piše da neki naučnici veruju da su dosadašnja istraživanja prevaziđena, ali to ne znači da ne treba sprovoditi nova. Ipak, treba izbeći metodološke greške. Neka istraživanja ne ispunjavaju kliničke kriterijume već su zasnovana na zapažanjima anketiranih. Studije često nisu registrovane, a različiti naučnici obraćaju pažnju na različite stvari (neki analiziraju raspoloženje, drugi san, treći srce, itd). Ključ je u tome da se postavljaju preciznija pitanja i da se bolje definišu koncepti. Na primer, često korišćena kategorija "vreme provedeno ispred ekrana" može značiti 100 različitih stvari. To bi bilo kao da pričamo o "vremenu provedenom u jelu" i pominjemo plan ishrane bez pominjanja kalorija, ugljenih hidrata, proteina.

Nove tehnologije, pa i društvene mreže nisu lake za istraživanje jer obuhvataju brze platforme koje nestaju i pojavljuju se nove. Takođe je teško analizirati ih - ako već ne verujemo izjavama korisnika, naučnici misle da bi tehnološke kompanije trebalo da učestvuju u istraživanjima i dele informacije o svojim korisnicima. A to narušava pravila o privatnosti korisnika.

Zavisnost od interneta i pametnih telefona ne postoji

Deo tog problema me podseća na različite diskusije o zavisnosti od interneta. Mnoge stvari su slične: opšte kategorije se prilično slobodno koriste (tehnologija, internet), najdelotvornije rešenje je apstinencija ili radikalno uzdržavanje (izloguj se u život), ali je sve podvučeno defetizmom (ništa ne ukazuje da će ljudi koristiti internet manje). Rezultat je - upadamo u zamku. Postoji problem, mislimo da znamo kako da ga rešimo, ali ne verujemo da ćemo uspeti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Novinar Simon Simzik je privukao pažnju zamkama tog tipa u tekstu "Zavisnost od interneta i pametnih telefona ne postoji". Pravi problem je u nečem drugom. Problem nije u tome da li Instagram uzrokuje depresiju niti da li sadržaj na zidu može biti depresivan.

New York Times citira doktorku Anu Radović, profesorku pedijatrije u dečjoj bolnici u Pitsburgu koja je pričala sa depresivnim tinejdžerima o društvenim mrežama i jedna priča je išla ovako: "Jedna tinejdžerka mi je rekla da na Instagramu voli da prati neki bend i da se zbog toga oseća bolje. Neočekivano, jednog dana je videla da je članica tog benda objavila fotografiju na kojoj se samopovređuje."

Da li ovakva priča zaista jasno pokazuje da Instagram pomaže u lečenju ili rađanju depresije? Ne. Da li Instagram algoritam koji je toliko precizan da detektuje čak i žensku bradavicu i sankcioniše je, nije u stanju da prepozna fotografije na kojima se neko samopovređuje, pomogne takvim ljudima i istovremeno ograniči protok takvih slika? Verovatno jeste, ali niko to ne traži od njih.

Korporacije: dijagnoza, prevencija i monetizacija depresije

Treba naglasiti da društvene mreže mogu pomoći u dijagnostikovanju depresije i pomoći ljudima koji od nje boluju. Poslednjih nekoliko godina su sprovedena zanimljiva istraživanja.

Istraživanje Microsofta "Društvene mreže kao merna jedinica depresije" i "Predviđanje depresije putem društenih mreža". U prvom su analizirali obrasce korisnika Twittera. Društvene mreže mogu da budu dobar alat za praćenje depresije u društvu. Naučnici su priznali da u budućnosti planiraju da naprave modele koji će im pomoći da analiziraju individualne podatke korisnika i upozore ih da njihove objave ukazuju na depresiju. I još jedan korak dalje - naučnici bi voleli da istraže i potencijalnu "infektivnost" depresije na društvenim mrežama.

U drugom istraživanju, koje je takođe zasnovano na podacima s Twittera, izabrana je grupa ljudi kojoj je postavljena dijagnoza kliničke depresije, a onda su njihove društvene mreže analizirane godinu dana pre nego što im se pormećaj vratio. Analizirali su njihove emocije, angažovanost, ton objava ili reference na antidepresive. Ispostavilo se da u postovima na Twitteru možeš da vidiš da su ljudi ponovo depresivni jer su između ostalog manje aktivni, negativniji i često se okreću religiji. Efektivnost merenja vraćanja depresije: 70 odsto.

"Fotografije s Instagrama otkrivaju vidljive naznake depresije", rezultat je istraživanja Krisa Danforta sa univerziteta u Veromntu i Endrjua Risa sa Harvarda. U studiji je učestvovalo 166 ljudi, od kojih je kod njih 71 utvrđena depresija. Pregledano je 44.000 fotografija tih ljudi. Ispostavilo se da samo na osnovu fotografija algoritam vrlo pouzdano (bolje nego doktor) može da identifikuje depresiju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ta istraživanja ulivaju nadu - ispostavilo se da tehnološka kompetentnost korporacija može da se iskoristi na pravi način. A šta kompanije rade sa saznanjem o depresiji svojih korisnika trenutno?

Tehnološke kompanije primećuju problem sa potencijalno depresivnom prirodom svojih uređaja i usluga. Stiče se utisak da sada imamo puno funkcija čiji je zadatak da smanje negativan uticaj sajtova na mentalno zdravlje korisnika i korisnika.

Prvi je krenuo Instagram koji je nadavno u Kanadi sproveo test sakrivanje lajkova (da bi se smanjio društveni pritisak zbog broja lajkova ispod fotki). Direktor Instagrama Adam Moseri je za BBC rekao da ove godine žele da testiraju i upoznaju korisnike s još tri stvari:

- Napravi pauzu na Instagramu.

- Bolji sistem prijava hejtera i onih koji uznemiravaju druge.

- Upozorenje korisnicima da njihovi komentari mogu biti uvredljivi.

To je super, ali ostajem skeptičan. Imam utisak da tehnološke kompanije neće rešiti problem za koji su delimično odgovorni. Analogija je duvanska industrija koja se bori protiv efekata pušenja ili naftna industrija koja se i sama suočava sa posledicama klimatskih promena.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Godine 2017. su procureli Fejsbuk podaci koji su pokazali da je ta kompanija oglašivačima pokazala da može da identifikuje nesigurne, anksiozne tinejdžere sa slabo razvijenim samopoštovanjem. Kako je pisao Guardian, prezentacija je pripremljena za jednu od najvećih australijskih banaka. Fejsbuk je imao detaljne informacije o promenama raspoloženja kod mlađih korisnika. Potvrdili su da su procurele informacije tačne, ali su demantovali da imaju "alat" koji omogućava targetiranje ljudi u određenim emotivnim stanjima.

I to sve ne treba da vas čudi, jer je depresija za oglašivače odličan poligon zarade. Kupi Ryanair kartu, svrati po cipele, promeni nameštaj po sniženim cenama - biće ti bolje!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Tehnologija nije problem, mi smo problem

Ono na šta neki zaboravljaju - razlog zašto se depresija zavukla među mlade ljude nisu društvene mreže i pametni telefoni. Doktor Majkl Rič sa Harvarda je jednostavno rekao: "Tehnologija nije problem. Mi smo problem." Da, mreže jesu deo problema, ali nisu uzrok. Nataša Devon, britanski ekspert za mentalno zdravlje tvrdi da su glavni razlozi koje tinejdžeri navode kao loše uticaje na psihu:

- Strahovi vezani za učenje-školu

- Odsustvo podrške zajednice

- Problemi kod kuće

- Nema ljudi sa kojima mogu da razgovaraju

- Manjak aktivnosti koje bi im pomogle da se "sastave" (sport, muzika,...)

- Strah za budućnost

Zato samo fokusiranje na društvene mreže može biti kontraproduktivno i treba ga izbegavati ako tražimo hitne odgovore na probleme sa kojima mladi žive.

Da odem i korak dalje: možda porast depresije koji hipotetički izazivaju društvene mreže pokazuje da društvene mreže nisu problem, već samo društvo? Ako je istina da su mlade devojke najpodložnije depresiji, verovatno bi bilo u redu da se Instagram natera da obeleži obrađene fotografije? Problem sa ženskim bradavicama nije samo problem te platforme i njenih pravila, već je verovatnije odraz puritanske američke kulture u kojoj slike nasilja nisu problem, ali ženska golotinja jeste. U takvom legalno etabliranim stavovima kompanije ne mogu ništa drugo nego da se prilagode. Ili im to bar daje dobar izgovor da se ne bave problemom.

Moramo se uključiti lično i institucionalno. Lično bismo sebi mogli da limitiramo broj notifikacija koje nam stižu ili da prestanemo da koristimo mobilni pre odlaska na spavanje. Institucionalne aktivnosti uključuju znake upozorenja kada se društvene mreže koriste prekomerno, označavanje fotografija koje su digitalno obrađene i podučavanje o sigurnoj upotrebi društevih mreža u školama.

I na kraju bih da dodam jednu stvar koja po mom mišljenju nije dozvoljena - pravljenje žrtvenog jarca od društvenih mreža.

 

https://noizz.rs/big-stories/depresija-kampanja-not-just-a-mood-drustvene-mreze/s49dktd

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, JESSY рече

Tehnologija nije problem, mi smo problem

Ono na šta neki zaboravljaju - razlog zašto se depresija zavukla među mlade ljude nisu društvene mreže i pametni telefoni. Doktor Majkl Rič sa Harvarda je jednostavno rekao: "Tehnologija nije problem. Mi smo problem." Da, mreže jesu deo problema, ali nisu uzrok. Nataša Devon, britanski ekspert za mentalno zdravlje tvrdi da su glavni razlozi koje tinejdžeri navode kao loše uticaje na psihu:

- Strahovi vezani za učenje-školu

- Odsustvo podrške zajednice

- Problemi kod kuće

- Nema ljudi sa kojima mogu da razgovaraju

- Manjak aktivnosti koje bi im pomogle da se "sastave" (sport, muzika,...)

- Strah za budućnost

Zato samo fokusiranje na društvene mreže može biti kontraproduktivno i treba ga izbegavati ako tražimo hitne odgovore na probleme sa kojima mladi žive.

Da odem i korak dalje: možda porast depresije koji hipotetički izazivaju društvene mreže pokazuje da društvene mreže nisu problem, već samo društvo? Ako je istina da su mlade devojke najpodložnije depresiji, verovatno bi bilo u redu da se Instagram natera da obeleži obrađene fotografije? Problem sa ženskim bradavicama nije samo problem te platforme i njenih pravila, već je verovatnije odraz puritanske američke kulture u kojoj slike nasilja nisu problem, ali ženska golotinja jeste. U takvom legalno etabliranim stavovima kompanije ne mogu ništa drugo nego da se prilagode. Ili im to bar daje dobar izgovor da se ne bave problemom.

Moramo se uključiti lično i institucionalno. Lično bismo sebi mogli da limitiramo broj notifikacija koje nam stižu ili da prestanemo da koristimo mobilni pre odlaska na spavanje. Institucionalne aktivnosti uključuju znake upozorenja kada se društvene mreže koriste prekomerno, označavanje fotografija koje su digitalno obrađene i podučavanje o sigurnoj upotrebi društevih mreža u školama.

I na kraju bih da dodam jednu stvar koja po mom mišljenju nije dozvoljena - pravljenje žrtvenog jarca od društvenih mreža.

 

https://noizz.rs/big-stories/depresija-kampanja-not-just-a-mood-drustvene-mreze/s49dktd

Pravo pitanje je šta je uzrok,a šta posledica?Otuđenje ljudi,nemanje vremena za drugog,jer "vreme je novac" i doveli su do toga da se život preseli u virtuelnu sferu.Sofisticiraniji modeli komunikacije doprineli su samo tome da distanca bude dominantnija od bilo koje forme prisnosti.Ovo je vreme kuliranja,kulirati ili iskulirati nekoga znači biti nezainteresvan za drugog.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 32 минута, JESSY рече

Zašto mladi ne kupuju stanove? Zato što jedu avokado.

Ова тема је бруталан напад на господина @Avocado. Неће вам то тако лако проћи!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 49 минута, GeniusAtWork рече

Ова тема је бруталан напад на господина @Avocado. Неће вам то тако лако проћи!

:)):)):))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

J.Zizjulas tvrdi da strah od drugog i drugačijeg je dominantno osećanje savremenog čoveka u Evropi danas.Ljudi imaju kućne ljubimce kao najbliskija bića,život se preseljava na društvene mreže...to su neke činjenice koje su ozbiljan pokazatelj otuđenja medju ljudima.Mislila sam da je ova tema kako je postavljena otvara upravo tu problematiku.

No,ovaj video sa nekim psiholozima-praktičarima me uvek nasmeje.Pod psihoterapijom se svašta podrazumeva,i neretko to su priče u stilu "mlaćenje prazne slame",ali neki od toga lepo zaradjuju novac.Život je vrlo jednostavna stvar,samozvani analitičari i psiholozi ga često  nepotrebno usloznjavaju raznim tumačenjima.Ljude treba voleti,afirmisati ih ,a ne analizirati .Postoje ljudi koji nikada nisu depresivni,koji nisu zlobni,koji su suštinski pozitivni,ne samo na planu forme,i kada neko iz ko zna kog razloga krene da ih analizira,da kao nešto kopa,kada ne nadje ništa od očekivanog,onda dogradjuje sopstvene frustracije i kreira neku sliku koja je više odraz njega samog ili  njih samih,nego onoga koga analiziraju.Suštinska smirenost jedne osobe je nešto sa čime se mnogi sudare.

Mislim da je nepotrebna analitika upravo ono,da se vratim na početak teksta,o čemu govori Zizjulas.Strah od drugog i drugačijeg,ako imate npr.vremena za drugog i ne jurite novac,vi ste neuspešni po merilima ovog sveta,kada neko ne može da razume nečiji način postojanja nego ga oblikuje shodno svom pogledu na svet.Pa čak i drugima pokušavaju da serviraju to što su sami i ni od čega konkretnog oblikovali.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Lazar 12,
      Козмолошки аргумент за постојање Бога је аргумент да само постојање универзума и његова природа захтевају постојање Бога. Овде представљени аргумент је облик космолошког аргумента који је потекао из филозофије Платона и Аристотела и који је пречистио Тома Аквински. Са напретком модерне науке, верзија коју ћу пружити можда ће некима бити јаснија од форме коју је изложио Аквински. Композиција је Аквининог вертикалног космолошког аргумента и Каламовог космолошког аргумента:
      Све што има почетак треба узрок. Универзум је имао почетак. Свемиру је потребан узрок. Не може бити бесконачног назадовања узрока. За све остало мора постојати узрок који нема почетак и не треба узрок за сопствено постојање. Простор бр. 1 је сам по себи разумљив. Ствар не може створити сопствено постојање, јер не може бити пред собом. Али ако је почео да постоји, не може настати из ничега и ниоткуда; ништа не производи ништа.
      Постоји неколико доказа који поткрепљују тврдњу Премисе бр. 2 да је свемир имао почетак. Научна заједница је одавно прихватила почетак свемира кроз велики прасак. Цитирајући Нормана Геислера, „Логично и математички, докази о великом праску сугеришу да првобитно није било простора, времена и без обзира“. (Геислер, 1999) Ево неколико сумираних тачака које показују како се сматра да је свемир започео, од којих је већину изложио астроном Роберт Јастров (Јастров, 1982), а неке су накнадно откривене:
      Други закон термодинамике показује да се корисна енергија исцрпљује, што значи да је морало бити времена када је процес започео. Да није (да је пре тога било бесконачно много времена), сва енергија у универзуму би била потрошена, а ми не бисмо били овде. Универзум се шири. Пратећи уназад, морало би постојати место које је почело да се шири. Универзум се не може непрестано ширити и повлачити, јер би на крају остао без енергије и срушио се на себе. Да је универзум вечан, време би такође било вечно. Али никада не бисмо могли доћи до ове тачке да је време било бесконачно. Време мери интервале између покрета. Није било покрета док свемир није започео, дакле није било ни времена. Било би немогуће прећи бесконачно пуно времена. Видимо да се материја непрестано деградира, а не да постаје сложенија. Ако се ствари распадну кад се препуште саме себи, свет не може бити бесконачан. Већ би био уништен. Само оно што је самозадовољно и самоодрживо може бити бесконачно. У свемиру постоји „одјек“ зрачења за који су научници испрва мислили да је само статичан или квар њихове опреме. Ова емисија зрачења је у складу са оним што би се могло очекивати од огромне експлозије у прошлости, све до таласне дужине коју би таква светлост и топлота требало да произведу. Након што је теорија Великог праска постала преовлађујући поглед на порекло свемира, научници су почели да траже велику масу материје повезане са првобитном експлозијом, али ниједна није могла да се нађе све док јој Хабл није омогућио да је пронађу. Један астроном, Мицхаел Лемоницк, рекао је, „завирујући уназад на почетак времена, сателит проналази најстарију структуру икад забележену - доказ о томе како се свемир обликовао пре 15 милијарди година“. (Лемоницк, 1993) Управо су то тражили да би се теорија показала истинитом ван разумне сумње. Премиса бр. 3 тачна је према законима логике ако су прве две тачке тачне. О овоме ћу цитирати колегу студента Гленна Смитха: „Све што тренутно посматрамо зависи од нечег другог. То укључује субатомске честице, атмосферу наше планете, сунце и све што се може видети. Да није било наше атмосфере, ви и ваш рачунар бисте испарили. Дакле, ако је све у универзуму тренутно зависно, читав универзум је тренутно зависан. “
      Премиса бр. 4: Не може се поставити непрегледан низ узрока. Ово се чини очигледно, али ако су вам потребни неки разлози зашто је то тако, покушаћу, иако се чини да што је нешто очигледније, то је теже објаснити. Ако је узроцима самог универзума потребан узрок, а узрочнику узрок, бесконачно, низ узрока никада не би могао да се покрене. Бесконачна серија је немогућа јер се увек може додати још један тренутак (или узрок). Али немогуће је додати бесконачно. Осим тога, да је било бесконачно много узрока, било би бесконачно много тренутака у којима се чинио узрочни чин. Али да је било бесконачних тренутака, тренутни тренутак никада не би могао стићи, јер је немогуће прећи бесконачан број тренутака. Квантитативна бесконачност је само конвенција математике, али нема метафизички пандан. Без првог узрока, у серији нема узрочности.
      Закључак (бр. 5): Ако је универзуму потребан узрок за његово постојање, а не може постојати непрегледан низ условних узрока, мора постојати Узрок чије је постојање неопходно. („Неопходно“ се користи насупрот „контингенту“, у којем контингентно биће захтева узрок за своје постојање, а неопходно Биће нема узрок и нема почетак.) Нешто мора бити вечно да би било шта друго могло постојати. Јер ништа не производи ништа. Ако никад ништа није постојало, онда ништа не би могло постојати. Али универзум, као што сте видели, није вечан; почело је да постоји. Дакле, мора постојати нешто друго, или неко други, који не зависи ни од кога другог постојањем, али постоји сам по себи. Ово је изван људског разумевања (јер никада нисмо искусили ништа без почетка), али логика није контрадикторна да биће постоји без почетка. Као што се надам да сам показао, није могуће ниједно друго стање ствари, јер ако нешто није вечно, тада уопште ништа није могло постојати.
      Ово је кратак приказ космолошког аргумента. Није узео у обзир одређене примедбе. Ови приговори добро су обрађени у Бакер- овој енциклопедији хришћанске апологетике Нормана Геислера у чланку „Космолошки аргумент“. Овај аргумент сам по себи не производи хришћанског Бога, већ до њега води ако се следи све импликације и други докази за бога Библије, који се не могу навести у једном чланку. Овај аргумент је само покушај да се покаже да постоји Врховно Биће којем универзум дугује своје постојање.
    • Од Violetta Valery,
      Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?
      Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.
      Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.
      Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.
      Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?
    • Од Пријатељски,
      Katolički teolog i istoričar Goran Šarić u emisiji "Dok anđeli spavaju":
       
    • Од Trifke,
      Moj laptop mi izbacuje slike na nekim stranicama kao u negativu i menja mi boje pozadine. Šta može da bude u pitanju? 
    • Од Danijela,
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs "Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: "Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa". Ja kažem "Nije mi ništa", govori najstarija živa glumica, Branka Veselinović, tokom naše posete u njenom domu.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka Veselinovič, najstarija živa srpska glumica, sa njene 102 pune godine srećna dočekuje božićne praznike. Iako živi sama u centru Beograda, ona nikad nije sama. Do smrti njenog supruga božićna trpeza uvek je bila puna srpske tradicionalne hrane, a poslednjih godina na njenom stolu obavezna je nes kafa, voda, slatkiši i papiri na kojima svakodnevno crta i boji. Ekipa Nova.rs posetila je glumicu u njenom skromnom domu, gde nas je veličanstveno dočekala.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Dobro mi došli. Sve dok mi je vas, dok je ljudi koji prelaze ovaj prag, ja ću se smejati i živeti. Nažalost, ja nisam mama, ali nisam sama. Uvek u radosti dobrim ljudima se molim i dozvolite da vas sve volim. Neću da kažem da nisam srećna, a možda i spretna. Vaš dolazak je veličanstven i želim da me slikate, da vam lepo ispoziram. Zašto se ne bih slikala? Čast mi je kad me zovu telefonom i traže da me slikaju. Čekamo Božić. Obožavam taj praznik. Nekada sam ga proslavljala i puno spremala hrane, a sada mi donesu i mirna sam. Praznik, kao i svaki drug, obeležavam za ovim stolom, ut televizor i slike. Išla sam davno i u Dom penzionera na igranke”, rekla je Branka, a potom predstavila ženu Zoricu Pavlović iz službe za pomoći u kući koja je svakodnevno obilazi.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ovoj lepoj gospođi ljubim ruke svakog dana. Bez nje ništa ne bih mogla. Tako me lepo čuva i brine o meni, daje mi lekove, kuva kafu, donosi hranu… Kad ona ode, ja opet nisam sama. Fizički jesam, ali psihički nisam, Tu su moji crteži. Stalno slikam i poklanjam. Nikada ih nisam prodala. Evo, i Vama ću jedan naslikati pa vi okačite u kujnu ili špajz. Radite sa tim šta god želite, ali od srca želim da Vam poklonim”, rekla je Branka.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Uprkos tome što se glumica sve manje kreće i da je pitanje dokle će samostalni moći da ustaje i leže u krevet, ona ne želi da ide u dom. Čim joj se spomene ta ustanova, u stanju je da izbaci gosta iz kuće i više ga nikada ne primi nazad.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: “Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa”. Ja kažem “Nije mi ništa”, kaže Branka i otkriva recept dugog življenja.
      “Nikada nisam pila i pušila, koristim neke pomadice za lice i tako to. Trudila sam se da se ne nerviram i stalno sam se smejala. Ja ne znam da govorim normalno. Deda mi je bio učitelj, pradeda pop i naučena sam da pričam kroz stihove. Ceo život mi se svodio na stihove. Nekada sebe pitam “Zašto stih”, a ja kažem: “Zato što Branka svoju radost života nikom dati neće pa mise čini kad pričam kao da berem cveće”. Kad ostanem sama pišem i za stihove dišem jer je moje lice stalno veselo”, kazala je glumica.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka ističe da mnogi misle da je preminula pre nekoliko godina, pa su je u pozorištima prozvali pokojnicom.
      “Ljudima su moje godine neshvatljive. Neki čak misle da sam odavno umrla, pa kad me vide pomisle da sam duh (smeh). Jednom sam bila u pozorištu i naišla na bračni par. Žena je rekla: “Vidi ovu ženu, baš lični na pokojnu glumicu Branku Veselinović”. On je cimnuo za ruku, a ja im kažem: “Ja sam Branka, nisam umrla”. Bilo je dosta sličnih situacija, na kraju su me prozvali umrlom (smeh), Ali, evo Branke pred Vama, živa i zdrava. Rođendan mi je 16 septembra, napuniću 103 godine, osećam to”, završava Branka.
      Rođena je 16. septembra 1918. u Starom Bečeju kao šesto dete prevodioca i bibliotekara Aleksandra Ćosića i učiteljice Jovanke Monašević. Odrastala je u Novom Sadu, a već u 17. godini upisala je glumačku školu u Beogradu. Tokom rata igrala je u Narodnom pozorištu, a posle oslobođenja u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom. Upravo tu je, zahvaljujući provodadžisanju Mire Stupice, potonje kume, upoznala svog Mladena Mlađu Veselinovića, glumca i prevodioca, koji je joj je bio verni životni i umetnički saputnik do pre osam godina kada je, kako ona kaže, otišao “gore kod Boge”.
       
      Branka Veselinović: Sama za Božić - bolje nego starački dom - NOVA portal
      NOVA.RS  
×
×
  • Креирај ново...