Jump to content
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
    • Од Милан Ракић,
      ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

      "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
      Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

      SVI ZNAJU SVE
      Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

      Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
      Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
      "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

      Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
      Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

      "USTALO JE MALO I VELIKO"
      Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

      U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
      Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

      A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

      Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

    • Од Драгана Милошевић,
      Zar ne bi bilo bolje kad bismo samo digli Zemlju u vazduh, pa da svršimo već jednom s tim?"
      Tomas (29) živi na istoku Engleske i iako je njegova ideja o dizanju sveta u vazduh tek misaoni eksperiment, on je siguran u jedno - ljudi ne treba da imaju bebe i naša vrsta treba postepeno da izumre.
      To je filozofija po imenu anti-natalizam. I dok ideja datira još iz stare Grčke, nedavno je dobila ogroman novi podsticaj na društvenim mrežama.
      Na Fejsbuku i Reditu postoje na desetine anti-natalističkih grupa, neke sa hiljadama članova. Na Reditu, r/antinatalism ima skoro 35.000 članova, dok samo jedna od na desetina Fejsbuk grupa sa anti-natalističkom temom ima više od 6.000.
      Oni su raspršeni širom sveta i imaju raznorazne razloge za svoja uverenja. Među njima su briga za genetsko nasleđe, izbegavanje patnje dece, koncept dobrovoljnog pristanka i zabrinutost za prenaseljenost i životnu sredinu.
       
      opsirnije na donjem linku
      https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-49341734
       
       
    • Од Милан Ракић,
      "PRESTONICA ‘LIDERA U REGIONU’, KOJI DAJE MILION EVRA ZA OBNOVU CRKVE NOTR DAM, KOJI DAJE MILIONE ZA REPUBLIKU SRPSKU, I KOJI ZA STOTINE MILIONA EVRA KUPUJE OVU ILI ONU TELEVIZIJU, NAMENJUJE STOTINE MILIONA EVRA ZA STADIONE – NIJE U STANJU DA SAGRADI KANAL DA ODU GOVNA"

      Glumac, pozorišni reditelj i pesnik Radoslav Rale Milenković više od četrdeset godina je na pozorišnim daskama ili ispred filmske kamere. Potrebna bi bila zasebna brošura da bi se nabrojale sve uloge i režije koje je ostvario, i to ne samo u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji već i u inostranstvu. Glumu je diplomirao 1980. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše, a deset godina potom i pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača. Danas je redovni profesor glumačkih veština na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
      Teško da postoji neko ko nije primetio njegove oštre kritike i briljantne analize političkih i društvenih prilika u Srbiji, i hrabrost da izgovori ono o čemu mnogi drugi ćute. Jedan je od osnivača za sada neformalne grupe intelektualaca pod nazivom Samoodbrana, čiji cilj nije, kako kaže, da postane politička stranka već da pomogne građanima da se izbore protiv autoritarnog režima.
      Sa Milenkovićem se susrećemo ispred biletarnice Zvezdara teatra, gde on razmenjuje prvo reči pozdrava sa gospođom koja radi u njoj, a potom i informacije o problemima koje je provala oblaka i kanalizaciona poplava prouzrokovala Beogradu i Beograđanima. I to jeste tema dana: nesposobnost gradskih vlasti da obezbede elementarno funkcionisanje grada koji je u nedelju i ponedeljak odista ličio na Beograd na vodi ili pak na onaj akva-park koji bi trebalo da se – kako gradska vlast gromoglasno i, reklo bi se cinično, najavljuje upravo u trenutku poplava – otvori u Bloku 44 na Novom Beogradu.
      "VREME": Najnovije poplave vizuelno su zastrašujuće, zaista čovek ne bi očekivao da vidi potopljene bulevare i auto-puteve u 21. veku u prestonici jedne evropske države. Jednom ste rekli da Srbijom vlada "gomila neznalica". Da li i ova "kataklizma" na to ukazuje? RADOSLAV RALE MILENKOVIĆ: Naravno. Ali nije to nikakva poplava. Poplava je kada nekontrolisana bujica, sila reke probije svoje korito i poplavi okolni reljef. Još je Marija Terezija napravila nasipe u kojima se nalaze ogromna stabla, šipovi koji drže taj nasip. Odavno je to poznato i ne moraš da budeš nešto naročito maštovit da bi sprečio da te reka plavi. U ovom slučaju nas nije potopila reka već kiša, što je još poraznije. Tačno je da je kiša pala u ogromnim količinama, ali problem je u tome što nije otekla. Snimci na Jutjubu svedoče o potpunom nedostatku bilo kakvog efikasnog kanalizacionog sistema. Svako selo u Vojvodini ima jendek. Postoji kuća, pored kuće trotoar, pa zelena površina, gde obično bude neka voćka i pod njom klupa za starce, a onda jendek, jarak za odvođenje vode, pa tek onda put, pa sa druge strane puta – opet jendek i tako redom. Prema tome, ne treba tu nikakva naročita pamet i mašta već je samo potrebno da budeš savestan upravitelj onim što ti je povereno. U ovom slučaju to je grad ili opština ili javno preduzeće.
      Iako sam bio dete, dobro se sećam velike poplave u Novom Sadu početkom šezdesetih godina prošlog veka. Moj otac, svi radnici, ceo grad je išao da brani Novi Sad od Dunava pošto je bio izuzetno visok vodostaj. Ali, sada ovde nije bilo moguće organizovati takvu podršku čak i kada bi postojalo znanje da se ljudi organizuju. Jer, ne možemo da ronimo kroz kanalizaciju i da je čistimo. Ne možemo da pomognemo ovim neznalicama koji su svojim neznanjem dozvolili da se ovo desi. Pazite, auto-put je bio poplavljen, nije se moglo prolaziti automobilima, a nigde nismo videli komunalne policajce da stoje na važnim punktovima i građanima pomažu, pokazuju gde je bezbedno da se stane, gde je opasno i ne treba da se ide. U pitanju je apsolutno odsustvo organizacije i potpuno odsustvo bilo kakve savesti i odgovornosti. Zapravo nas je poplavilo odsustvo savesti i odgovornosti. A najmonstruoznije od svega je ponašanje čoveka koji se predstavlja kao zamenik gradonačelnika, a ponaša kao gradonačelnik, koji je izrazio zadovoljstvo reakcijom gradskih službi i rekao da je sve pod kontrolom. U pitanju je, dakle, ne samo nedostatak znanja nego i bahatost, koja inače u kombinaciji sa neznanjem uvek vodi katastrofi. Od toga dobra biti neće.
      Znači, ovo može da bude najava nekih novih katastrofa u raznim oblastima i na raznim mestima? Mi i ne slutimo šta sve može da nam se desi. Kruže razne priče, razni ljudi javljaju da su kolektori poskidani, blokirani, zatrpani, da je kanalizacioni sistem uništen... Zaprepašćen sam činjenicom da dobar deo Beograda nema kanalizaciju. Pa, zamislite vi da prestonica "lidera u regionu", koji daje milion evra za obnovu crkve Notr Dam, koji daje milione za Republiku Srpsku, i koji za stotine miliona evra kupuje ovu ili onu televiziju, namenjuje stotine miliona evra za stadione itd. – nije u stanju da sagradi kanal da odu govna. Pa to je strašno. Bila je potrebna samo jedna jača kiša pa da se pokaže koliko katastrofalne mogu biti posledice neplanske i nezakonite gradnje, bez dozvola i tehničkih standarda. Septička jama u Beogradu? Zašto? Pa postoji kanalizacija! Zamislite septičku jamu u Beču ili Rimu ili Parizu! Da li septička jama uopšte postoji kao pojam u 2019. godini u nekoj prestonici u Evropi? Treba li da očekujemo da se otvori pregovaračko poglavlje o kanalizaciji i govnima, i da se napokon i u tom smislu uskladimo sa Evropskom unijom?
      Stiče se utisak da se propaganda vlasti u Srbiji u proteklom periodu pomalo menja i da se sve više spominju "mangupi u njihovim redovima". Da li je to znak da vlast gubi na popularnosti, odnosno da građani počinju da prepoznaju neverovatnu količinu, najblaže rečeno, diletanata u svim strukturama vlasti, te da se nekim najavljenim čistkama pokušava umanjiti šteta? U svakoj lokalnoj sredini ljudi dobro znaju ko je na vlasti. Znaju koje su to neznalice u pitanju. Ako se ne varam, 25 gradonačelnika ili predsednika opština u Srbiji je sudski procesuirano ili čak ima nekakvu pravosnažnu presudu. Ta mantra da nam "dolaze glave mangupi u našim redovima", kako je to govorio Lenjin, nemaštovita je i glupava izlika koja podseća na izgovor đaka koji nije naučio lekciju ili nekog ko je uhvaćen u nečem nečasnom pa priča ono što mu prvo padne na pamet, misleći da će to da ga spase. Postoji ona stara kafanska da nije majka grdila Jovicu što se kockao nego što se vadio, pa je u tom vađenju napravio mnogo veću štetu. Tom pričom o mangupima i pričom da će biti smena – bogami će biti smena! – oni samo potvrđuju da ovde nema demokratije i da nema institucija, da je u pitanju dvoglava hidra autokratije i partokratije, jedna potpuno proizvoljna i uzurpirana država. Da postoje institucije, one bi se oglasile i mi bismo znali gde su problemi, i kako se oni rešavaju. Ne bi ljudi sadili cveće u rupama koje godinama stoje u kolovozu! Da biste znali gde živite, nije potrebno da znate sastav vlade, mada je i on jasna slika i poruka; dovoljno je da posmatrate najobičnije stvari. Kada bismo sada prošetali, na bilo koju stranu sveta, na svakom koraku bismo ugledali neznanje, nebrigu, bahatost. I pritom, mi to sve plaćamo. Oni su naši uposlenici. Ali zbog nefunkcionisanja institucija, vi ne možete da otpustite onoga koji loše radi za vas. Ne možete da otpustite lošeg radnika Vučića. Poništavanjem, uništavanjem, urušavanjem institucija mi, poslodavci, onemogućeni smo da otpustimo sve one koji ne rade dobro svoj posao.
      Sa jedne strane, imamo građane koji iz raznoraznih razloga prilježno glasaju za Srpsku naprednu stranku, sa druge strane one koji su "zgađeni politikom". Kako izaći iz te zamke, iz tog začaranog kruga? Mnogo razgovaram sa prijateljima o tome i nemam valjan odgovor. Da se razumemo, nisam zainteresovan za stranački angažman, ali sam zainteresovan za društvo u kojem živim. Primorani smo da se bavimo politikom zato što je politika preuzela sve ingerencije. Politika se bavi i onim čime ne treba da se bavi, a od političke volje zavise i stvari koje od nje ne bi smele da zavise. Sećam se jedne emisije u kojoj Šešelj objašnjava da stranke učestvuju na izborima upravo zato da bi mogle da postave negde svog direktora. Kakav konkurs, kakvo znanje, kakav plan, kakva vizija – važna je samo politička volja! Kada je politička volja sve i svja, onda ništa ne može normalno da funkcioniše. Kad svedočiš tome, onda od tebe zavisi hoćeš li da se uključiš u tu igru i nešto ućariš ili ćeš biti zgađen i iz nekog moralnog principa ili zbog dobrog vaspitanja reći: neću u ovome da učestvujem! Nevolja je u tome što onda kada nećeš da učestvuješ, kada si takozvani beli listić, ti zapravo daješ glas ovima koji danas vladaju.
      Ne znam kako sve ovo zajedno može da se reši osim građanskom borbom. Da bismo nešto uspeli da rešimo, moramo stvari da vratimo na fabrički reset, na difolt. Moramo pre svega da uspostavimo standard i strukturu od tri razdvojene grane vlasti i da napravimo društvo po modelu koji izaberemo. Može to da bude i kraljevina, može da bude i kalifat. Kada bismo institucije poređali i učinili ih efikasnim, tek onda bismo mogli da se bavimo ozdravljenjem društva i da na slobodnim izborima, gde se ne krade, ne potkupljuje i ne laže, odaberemo model društva i vrednosni sistem na kojem ono treba da počiva. Za početak, da se izborimo da postoje dobre ili loše posledice za javni, društveni, politički ili profesionalni čin. Znam da ja to neću doživeti, ali bih voleo da jednog dana neka buduća generacija to ima kao deo svakodnevice. Posle ćemo moći da pričamo o ukusima, kao danas u Švedskoj ili Norveškoj, o tome da li se nekome sviđaju oni koji su desno ili oni koji su levo, da li su zadovoljni što je ovaj ili onaj predsednik vlade. Naravno da ljudi treba da imaju odnos prema tome ko je na vlasti, ali njihova egzistencija, njihova bezbednost, njihova porodična situacija ne sme da zavisi od toga. Znate, uz svu propagandu ovih koji su na vlasti, i bez obzira na činjenicu da Miloševića nema već 19 godina, mi još uvek nismo došli u situaciju da ljudi mogu normalno da žive od svog rada. Još nismo došli do toga da četvoročlana porodica sa prosečnim ličnim dohotkom može da kupi sve što joj je potrebno da dostojanstveno živi. Ne znam da li je neko primetio, ali prosečna potrošačka korpa još uvek je veća nego plata koju prima ogroman broj ljudi. Zašto bi čovek sa minimalcem bio osuđen da umre od gladi, ili u prljavštini, ili u nekulturi? Za mene je to zadatak politike, da štiti tvoja ljudska prava i da napravi ambijent u kojem si bezbedan i zdrav, i u kojem možeš zahvaljujući svom radu normalno da živiš. A ovde to ne možeš.
      Kada govorite o potrebi fabričkog reseta, da li govorite o lustraciji koja bi usledila posle odlaska ove vlasti? Ne vidim kako bismo mogli bez toga da resetujemo sistem. Kada nosim kompjuter na servis, oni ga prvo očiste od virusa. Moramo da očistimo naše društvo od gadosti, gadova, bolesti, parazita, od pantljičara, tripera, od raznih bolesti, kako bismo omogućili da naš organizam bude zdrav da bi uopšte mogao da počne da funkcioniše. Mi, međutim, hranimo naše parazite, a oni su uglavnom nezadovoljni nama. Čim ne izražavamo svoje bezgranično oduševljenje njima, oni su uvređeni. Nekada plaču pred kamerama i novinarima, a nekada viču.
      Nedavno smo razgovarali sa hrvatskim književnikom Miljenkom Jergovićem, pa smo se dotakli lika i dela Aleksandra Vučića. Jergović je otprilike rekao da Vučić nije lik za roman. Da li vi u predsedniku prepoznajete lik za neki pozorišni komad? Ne. On je za neki skeč, o beznačajnom, samozvanom, umišljenom, bezvrednom čoveku u domenu onoga čime je sve odlučio da se bavi. Beznačajan je bez obzira na to što pravi strašnu štetu. Beznačajan je i po onome što zna i po tome što sve što radi počiva na samovolji i proizvoljnosti. Tako, neki skečić.
      Protesti "Jedan od pet miliona", na kojima ste i vi u nekoliko navrata govorili, u jednom periodu predstavljali su zaista impozantno okupljanje građana, a sada umiru pred našim očima. Zašto je to tako, da li je u pitanju propuštena prilika? Nije. U istoriji se beleže povodi, ali pravi uzroci su uvek važniji. Povod za proteste je prebijanje nesrećnog Borka Stefanovića u Kruševcu. Probudila se energija, nezadovoljstvo, bes, ljutnja zbog toga što živimo u državi u kojoj je tako nešto moguće. Na početku protesta, u decembru i januaru, veoma sam rado šetao i smatrao da je jako važno da izrazimo protest protiv nasilja. Posle svakog protesta vlast je pogrešno reagovala, uključujući tu i nedopustivu rečenicu predsednika Republike da ništa neće učiniti čak i ako pet miliona građana to od njega bude tražilo. Za mene je bilo pitanje časti da budem sa tim ljudima čije sam nezadovoljstvo delio subotom na ulici, po mećavi, po snegu, po kiši. Govorio sam na protestima u Beogradu i Novom Sadu. Kada sam govorio u Novom Sadu, već je bilo jasno da protesti polako gube na snazi jer su političari, a ne građani, počeli da odlučuju ko će gde da govori, a političke partije da se nameću i nadmeću, i preuzimaju proteste. Ipak, jako je važno da su se protesti desili, odnosno dobro je što se bar to desilo ove zime. Oni predstavljaju dokaz neumitne dijalektike, dokaz da društvo ne može da stoji u mestu, i treba se nadati da će uslediti novi krug protesta u narednom periodu. To je neminovno.
      Kada bi društvo stajalo na jednom mestu, ono bi trulilo. Kada bi se ostvarila težnja vlasti da sve ostane ovako kako je sada – jer njima je dobro – to bi prouzrokovalo gangrenu. A imunitet organizma i borba za opstanak će se izmeriti na nekim budućim građanskim protestima. A siguran sam da će se organizam boriti, jer naš nagon za opstanak je jači nego što mislimo.
      Mi živimo u zemlji bez kanalizacije. S obzirom da nemamo obezbeđen i efikasan odliv otpadnih voda, osuđeni smo da živimo u ovom smradu, u ovom kalu, u ovom glibu, ali to ne ukida našu želju za opstankom. Mislim da će neminovno, nekom dijalektikom koju mi i ne prepoznajemo, a koja zavisi i od spoljašnjeg konteksta, doći do novih izliva nezadovoljstva i besa.
      Što se mene tiče, ja neću da šetam u stranačkim kolonama. Protesti političkih stranaka me ne interesuju. Dok političke stranke nisu odlučile da Vučića "nateraju na dijalog", do tada sam šetao. Onog časa kada sam shvatio da je sve što su oni smislili u stvari nekakav poziv na dijalog, ja sam odustao.
      Mislite da dijalog nije moguć? Mislim da nije. Prekasno je za to. Ako si zaista snažna opozicija i ako zaista veruješ u to što govoriš, onda bi morao sve da bojkotuješ, apsolutno sve institucije. Bilo bi veoma dobro da Srpska napredna stranka i svi sateliti oko nje, Čanak, Čeda i svi ostali na Č – ostanu sami sa sobom, da im ostavimo loptu i da njih jedanaest igra fudbal bez protivnika. Oni bi mogli da kažu da su pobedili službeno sa 3-0. Mogli bi i da daju golove. Kakvi su, sigurno bi i davali golove, driblali izmišljene protivnike, ali svako na svetu ko poznaje fudbal, znao bi da tu nije bilo utakmice.
      Spomenuli ste Nenada Čanka. Svi pamtimo vašu čuvenu rečenicu iz serije "Vratiće se rode" ("Beograđani, mamu vam jebem!"). Kako vam sada izgleda Vojvodina i njena autonomija? Ne vidim da tu postoji neki problem. Nenad Čanak je od osnivanja stranke, tačnije od rođenja – u vlasti. Što se tiče ostatka Vojvodine, tu takođe ništa ne možete da zamerite. I Mađari su u vlasti, manjinske partije su u vlasti, svi se dobro slažu. Očigledno da je preživela austrougarska tradicija jasnih računa, katastarskih podela, cifara, knjigovodstva... I, očigledno, sve dobro funkcioniše i sve se dobro raspodeljuje i deli. Čini se da su u Vojvodini svi zadovoljni.
      Hteo bih da malo pređemo na neke druge teme, ali ne mogu da vas ne priupitam za fenomen Ane Brnabić, gej premijerke u homofobičnom društvu? O toj ženi ne znam ništa. Lično, sve mi je to tužno. Zamislite kako bi to izgledalo kada bi neko rekao da glavnu ulogu u nekoj predstavi igra Radoslav Milenković, heteroseksualac. Bilo bi mi neprijatno. Šta je koga briga da li sam ja heteroseksualac! Zamislite da kažu da je Ninovu nagradu dobio Svetislav Basara, heteroseksualac. Strašno! Barjaktarenje činjenicom da je ona pripadnica gej populacije izaziva nelagodu, i predstavlja, zapravo, jednu vrstu seksizma, homofobije. Trebalo bi na miru ostaviti njeno očinstvo, majčinstvo, njenu partnerku...
      Što se tiče lika i dela, kako rekoh, o ženi ne znam ništa osim onoga što sam čitao po nekim forumima i u istraživačkim tekstovima. Ali ono što mene zanima, nezavisno od toga ko je premijer, jeste kakve su namere i dela jedne vlade kada je reč o kulturi, koliki je budžet za kulturu. Na osnovu toga ja zaključujem da ona uopšte ne razume suštinsko značenje pojma kulture, da o sadržaju nema pojma, da misli da se kultura može zameniti, odnosno nadoknaditi nekakvim kreativnim industrijama. To sa kulturom nema veze. S obzirom na činjenicu da ona i njena vlada nisu ništa učinile da strateški unaprede i pomognu kulturi koja je potpuno devastirana, jasno je da je za njih kultura kao šesti prst na ruci ili nozi. Ne znaju čemu služi, a nema potrebe da se operiše. Koliko sam pročitao, ona je oformila nekakav svoj tim, sastavljen od kreativnih industrijalaca, i u kojem se svi prave da nisu službenici vlade. Ispade da to nije vladin savet, već lični – Ane Brnabić. A lične stvari predsednice vlade mene uopšte ne zanimaju.
      Kako komentarišete to što pojedini kulturni poslenici koji su donedavno bili prepoznati kao građanski orijentisani, kritički deo javnosti, sada na različite načine daju legitimitet ovoj vlasti? Nije to nepoznata pojava u istoriji, svako ima svoju cenu. O ukusima se ne raspravlja, kao ni o tuđim novčanicima. Nije problem šta ko podržava i na koji način i za koliko para se prodaje, nego da li mi kao društvo funkcionišemo.
      Vi ste jedan od potpisnika otvorenog pisma Skupštini Subotice u kojem se protestuje zbog odluke da se Kiš proglasi počasnim građaninom Subotice na predlog gradonačelnika ovog grada Bogdana Labana. U pismu je navedeno da je u pitanju "zloupotreba radi prikupljanja političkih poena" i da sadašnja vlast u Subotici sprovodi politike "koje ni po čemu nisu bliske osnovnim Kišovim svetonazorima". Ovo pismo je i podrška protestu Kišove supruge Mirjane Miočinović zbog čina "zloupotrebe". Da, potpisao sam pismo podrške mojoj profesorki Mirjani Miočinović.
      Danilo Kiš nije jedini slučaj, setimo se Pekića, ali i mnogih drugih. Da li je sudbina ovdašnjeg, kritički nastrojenog intelektualca, da prođe upravo kroz tu proceduru: za života vlast vam zagorčava život, a potom vas diže u nebesa, onda kada niste više opasni jer niste među živima? To što se desilo sa Pekićem i to što se dešava sa Kišom nije pokušaj da se oni rehabilituju u odnosu na vlast od koje su bili proganjani. U pitanju je zapravo htenje da se parazitski posisa nešto malo koristi, da se velikani upotrebe i zloupotrebe. Profesorka Mirjana Miočinović jedna je od najinteligentijih i najobrazovanijih osoba koja govori i piše ovim jezikom, a ljudi kojima se ona obratila ne znaju ni ko je ona. Ne znaju kakva je ona moralna gromada. Ali mogli bi da znaju da je bila supruga Danila Kiša. A to bi, opet, mogao da im bude signal da pročitaju poneku knjigu. Mirjana Miočinović je jedna neuporediva i nepotkupljiva ličnost, apsolutno uzorna u svakom pogledu. Reagovala je onako kako bi trebalo da se reaguje, i ja sam to podržao. Za mene je to sličan gest kao odbijanje rukovanja sa Tomislavom Nikolićem. To su primeri kako treba da se ponašamo, i da beznačajne neznalice tretiramo kao beznačajne neznalice. Mirjana Miočinović treba da nam bude uzor.
      Vi ste izuzetno angažovan intelektualac, spreman da veoma oštro govori o društvenim i političkim problemima. Kako se to odražava na vaš posao? I kakve konsekvence snose glumci i pozorišni reditelji koji su se javno angažovali u kritici vlasti? Nemam problem da kažem ono što mislim, iako razumem da se to u određenim političkim krugovima posmatra kao protivništvo. Ali šta čoveku treba? Šaka pirinča. Bez čega ću ostati ako kažem ono što mislim? Bez aviona, bez imena na avionu? Bez filma koji ću producirati? Pa šta! Stalno se setim Hamletove rečenice: "Mogu biti zatvoren u orahovu ljusku, pa se osećati gospodarem beskrajnog prostranstva." Mislim da čovek treba tome da uči i sebe i svoju decu, i da to vežba, neguje i štiti. Moj svet je u mojoj mašti, u mom jeziku, u mojoj igri, u onome što razmenjujem sa svojom publikom.
      Takozvana ćutljiva većina upravo govori suprotno, da je svaki angažman osuđen na propast. Vi ste dugo već društveno i politički angažovani. Jeste li nekada imali krizu i pitali se da li to što radite odista ima nekog smisla i efekta? Ne očekujem nikakvu konkretnu dobit za sebe i ne mogu da izmerim koliko sam postigao. Samo sam u prilici da se sticajem okolnosti bavim javnim poslom, odnosno u prilici sam da me ljudi pitaju šta mislim o nečemu i da javno iznesem stav o tome, a ja sam tako vaspitan da uvek kažem šta mislim. Ne mora to nikome da se svidi. Daleko od toga da nas svi mogu voleti. Ne radim ja to da bi se nekom svidelo to što radim, već da bih izrazio svoju muku, svoje razumevanje sveta, na sceni, ili u novinama, ili na nekakvom kamionu dok veje sneg i ljudi se spremaju za šetnju – svejedno.
      Nedavno je grupa intelektualaca, među kojima ste i vi, osnovala neformalnu grupu pod nazivom Samoodbrana. Možete li nam reći šta je cilj vašeg okupljanja? U pitanju su divni ljudi, ostvareni u svojim profesijama. Srećemo se povremeno i razmenjujemo misli o onome što živimo. Tu su arhitekte, sudije, pravnici, moj kolega glumac Nikola Kojo, lekari, karikaturisti kao Petričić i Koraks... Ponosan sam kada sa njima provedem popodne i popijem čaj. Neverovatno je koliko su iskreni, koliko ono što kažu jeste upravo ono što osećaju i misle. Okupilo nas je to što delimo nezadovoljstvo ovim društvom i što verujemo da bi sve to moglo i trebalo da bude bolje. Nemamo još uvek odluku o nekakvoj institucionalizaciji grupe, i nismo zainteresovani da učestvujemo u političkoj utakmici i osvajamo vlast. Za koji dan ćemo pokrenuti akciju u javnosti, čiji je cilj da dopremo do što više ljudi sa nečim što bi moglo da ih pokrene, da ih obodri, da ih osokoli, da im probudi samopoštovanje. Ne želimo da ih trujemo i da vršimo neku propagandu ili antipropagandu, već da vidimo kakvi nas ljudi vode, ko odlučuje o našim životima, ko su nam ministri, ko je predsednik čega, ko je direktor, i da vidimo kakva su njihova dela. Ne treba nam ništa, ne trebaju nam avioni, kamioni, šoferi, grozimo se toga. Ali, voleli bismo da još malo, onoliko koliko imamo snage, ohrabrimo ljude i da im kažemo da nije sve onako kako tvrde režimski mediji, koji proizvode paralelnu stvarnost.
      Spomenuli ste proizvodnju stvarnosti. Kako vam generalno izgledaju naši mediji, ovi većinski, bliski vlasti? To su neke firme, žurke, proizvodi koji mene apsolutno ne zanimaju. Ne idem u porno-šop da kupim mleko. Ne očekujem da nađem zdravu hranu u kladionici. Znam da tamo nema zdrave hrane. Za mene su to skaredni proizvodi, poročni, ogrezli u zlo. Nisam konzument, i ne obraćam pažnju na njih. To je nešto što postoji u paralelnom univerzumu, mi nismo savremenici, ne delimo ništa, oni nemaju ništa što bi meni trebalo. Jedini problem koji imam jeste nefunkcionisanje pozitivne zakonske regulative, po kojoj se zna šta sme biti u nekom mediju, a šta ne. Posledice, konsekvence – to je za mene ključno. Ali, ti mediji su samo deo celine, tačnije pars pro toto, deo kojim se opisuje celina. Sport, kultura, mediji – sve je to deo jedne celine, simbol ovog vremena, ne može to biti bolje. U pitanju su kolektori nepostojeće kanalizacije. Fascinantno je uverenje vlasti da nešto postoji kada oni to izgovore. To je samo dokaz koliko su ne samo neznalice, već i pokvarenjaci.
      Kako vam izgleda odnos Evropske unije prema Vučićevom režimu, mnoge pohvalne reči i pokoja kritika koja se čuje u poslednje vreme? Kada su 2004. godine u EU primljene zemlje istočnog bloka, verovao sam da su za 15 godina one donekle uspele da sustignu zapadne zemlje i da je u redu što su ih primili. A kada su, tri godine kasnije, primljene Rumunija i Bugarska, shvatio sam da je EU prevashodno politička organizacija. Te 2007. godine mi smo bili u većoj meri spremni da uđemo u EU, a po istoj logici mogli bismo i sutra da postanemo članica. Siguran sam da bi, ako bi to nekom zaista zatrebalo, Srbija već do avgusta mogla da završi sve poslove i postane članica EU. Setimo se da su Bugari izglasavali zakone na engleskom jeziku jer nisu stizali da ih prevedu, jer je bilo važno da se Crno more što pre strateški zatvori, da se proširi evroatlantski prostor, da se uđe u dupe Rusima. Sve je to samo geopolitička igrarija, a nikoga apsolutno ne interesuje što ovaj narod crkava u bedi i mrcvari se u takozvanoj tranziciji. Može ljudski da vas žali neki dobar čovek iz neke države članice EU, ali koga od evropskih zvaničnika briga kako se ovde živi! Koga briga kakvi su mediji u Srbiji! Pa, mediji su u istom stanju već pet-šet godina, ali tek sad se nešto eto jedva pronašlo u tom izveštaju o napretku. Sve te pohvale i te pokude EU, one zavise od toga šta je njima trenutno korisno. I kada budu odlučili da Vučić ode, on će i otići. Ono što bi bilo dobro jeste da u tom trenutku mi kao društvo budemo spremni na neki nulti reset, a ne da nam opet postave nekog novog Murtu koji će da zajaše.
      Nedim SEJDINOVIĆ

       
    • Од grigorije22,
      U kakvim telima ce da vaskrsnu ljudi? Da li u 33 godine ili u uzrastu u kojima su preminuli? Ako je u uzrastu od 33 godine to mi je onda onako malo bez veze da mi otac i majka budu kao vrsnjaci. Ako je u godinama u kojima je covek preminuo onda ja ako dozivim 78 na primer bicu stariji od mog oca.

      Isto pitanje vazi i za dusu. Kada dusa napusti telo da li ona ima izgled od 12 ili 33 godine? Da li dusa uzima oblik ljudskog tela?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...