Jump to content
Милан Ракић

Sin Željka Mitrovića osuđen na 12 meseci kućnog zatvora. Tata kaže: "Moj sin nije kriv, sud ga osudio zato što je moj sin"

Оцени ову тему

Recommended Posts

Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

aleksandar-mitrovic-n1-678x381.jpg

Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.

Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine.

Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin.

0504foto-miroslav-dragojevic-678x383.jpg

„Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu.

Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.

On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić.

Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.

danas-logo.png?x30414

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Милан Ракић рече

Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin.

Ђуровићу, какав ти је род Митровић?  Иста му је логика ко твоја, мора да сте нешто у роду.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neukusno je svakako nakon tragedije komentarisati. Aleksandra Gospod neka urazumi. I oca mu ako može. To dete, Andreja - neka bi hodilo rajskim naseljem. 

No jače od mene pa moram reći; a nek bude svakom prema zasluzi. Devojčica je nastradala. Godina dana nanogice.

Meni onomad stiglo 5 dana zatvora ukoliko ne platim zato šta sam na Malu Gospođu prošle godine tri jebene sekunde bio u žutoj traci kraj takozvanog SIV-a. 

Na priloženom snimku niđe saobraćaja. Na fotografiji se vidi da niđe okolo nema automobila. Rano jutro, 7 i koji minut. Nigde nikoga nisam ugrozio. Snimak pokazuje da sam vozio 49 km/č. Dakle nisam prekoračio brzinu. Bio sam vezan. "SAMO" samo sam, iz ko zna kojeg razloga "proveo" tri sekunde u žutoj traci...

Idemo dalje

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Милан Ракић рече

Neukusno je svakako nakon tragedije komentarisati. Aleksandra Gospod neka urazumi. I oca mu ako može. To dete, Andreja - neka bi hodilo rajskim naseljem. 

No jače od mene pa moram reći; a nek bude svakom prema zasluzi. Devojčica je nastradala. Godina dana nanogice.

Meni onomad stiglo 5 dana zatvora ukoliko ne platim zato šta sam na Malu Gospođu prošle godine tri jebene sekunde bio u žutoj traci kraj takozvanog SIV-a. 

Na priloženom snimku niđe saobraćaja. Na fotografiji se vidi da niđe okolo nema automobila. Rano jutro, 7 i koji minut. Nigde nikoga nisam ugrozio. Snimak pokazuje da sam vozio 49 km/č. Dakle nisam prekoračio brzinu. Bio sam vezan. "SAMO" samo sam, iz ko zna kojeg razloga "proveo" tri sekunde u žutoj traci...

Idemo dalje

Па ако је све тако, нигде саобраћаја, све мирно, јутро, ниси возио брзо - шта си ког врага тражио у жутој траци? То се ради кад ти је фрка и кад се мора.

И треба да те казне кад си без разлога био тамо :-)))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

Па ако је све тако, нигде саобраћаја, све мирно, јутро, ниси возио брзо - шта си ког врага тражио у жутој траци? То се ради кад ти је фрка и кад се мора.

И треба да те казне кад си без разлога био тамо :-)))

Па откуд знам што сам "тражио" те три секунде како снимак каже. У праву си, и треба да ме казне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Милан Ракић рече

Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.

По чланку делује да суђење иде опет преко апелационог. Делује ми да је до тада на снази наногица и забрана изласка из куће без пратње. Да не би побеого за Кину..

На 4 ипо године је осућен био један момак, јер је особа страдала док је возио кола: Дневник 01.03.2019  |  Тањуг

БЕОГРАД: Марко Милићев, који је усмртио Луку Јовановића (21) у јулу 2014. у Београду, од данас је слободан човек, јер је одслужио четири и по године робије на колико је био осуђен, преносе београдски медији.

https://naslovi.net/cir/2019-03-01/dnevnik/vozac-kantrimena-milicev-izasao-iz-zatvora/23006186

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Родољуб Лазић рече

Ђуровићу, какав ти је род Митровић?  Иста му је логика ко твоја, мора да сте нешто у роду.

Какве везе има Ђуровић са овим ништа те не разумем? Шта си се толико оптерето са Ђуровићем?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Аристарх рече

По чланку делује да суђење иде опет преко апелационог. Делује ми да је до тада на снази наногица и забрана изласка из куће без пратње. Да не би побеого за Кину..

На 4 ипо године је осућен био један момак, јер је особа страдала док је возио кола: Дневник 01.03.2019  |  Тањуг

БЕОГРАД: Марко Милићев, који је усмртио Луку Јовановића (21) у јулу 2014. у Београду, од данас је слободан човек, јер је одслужио четири и по године робије на колико је био осуђен, преносе београдски медији.

https://naslovi.net/cir/2019-03-01/dnevnik/vozac-kantrimena-milicev-izasao-iz-zatvora/23006186

trebalo je danas da cujes na Pinku advokata koji brani malog.

oni (odbrana) ce se zaliti zato sto je decko doziveo veliku nepravdu i osudjen je zato sto mu je otac Mitrovic i zato sto je postojao pritisak javnosti. decku je nanogicom naneta velika nepravda zato sto je on vozio 100km na sat i nije mogao da se zaustavi na vreme a ona je stupila nepropisno na kolovoz...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nije isto nanogica kad živiš u garsonjeri i nanogica kad si milijunaš.

Da bismo mogli oceniti koliko je ova konkretna kazna oštra, trebalo bi pogledati da li su mu određene aktivnosti zabranjene, tipa da igra Sony sa ortacima, pravi bitove u studiju, jaši konje, organizuje žurke za 100 soma zvanica itd.

Ako mu ništa od toga nije zabranjeno onda je stvarno blaga kazna.

--

Znate kako voli da kaže čuveni apokaliptičar Gerald Celente:  justice = just us, hihi.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, GeniusAtWork рече

Ово је превише сурово. Хоће ли га Председник помиловати?

Ne sećam se da je sadašnji predsednik bilo koga pomilovao.Ispravi me ako nisam u pravu.Možda i jeste ali ne sećam se.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Nakon prošlogodišnjeg upečatljivog završetka svog „Beogradskog petoknjižja“ romanom „Tuđine“ (koje čine još romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“, i zbirka priča „Beograđanke“), Igor Marojević odlučio je da od alkohola kao motiva svih svojih proza, i beogradskih i etnofikcionalnih (romani „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“) napravi krupnu temu, sugerisanu naslovom njegove nove knjige objavljene u „Laguni“, čije će prvo potpisivanje autor obavljati na sajamskom štandu Lagune u nedelju 27. 10. od 12 do 12.30.

      Prvo što, već na koricama novog autorovog dela, privlači pažnju jesu krajnje pohvalna mišljenja njegovih kolega o „Romanu o pijanstvima“. „Ovom knjigom Igor Marojević je prošao opasnu granicu do koje je svojim dosadašnjim pisanjem stizao, i nije stradao“, piše, između ostalog, Vladan Matijević.
      * Kako vidite preporuku svog kolege Matijevića?
      – Verovatno je roman napisan beskompromisnije od dosadašnjih, dinamičnije i sa manje okolišanja i obzira prema tabuu govora iz prvog lica o osetljivoj temi. Inače ne bi imalo smisla tretirati je.
      * Kako vidite razliku između svojih proza u kojima sporedno tretirate alkohol i „Romana o pijanstvima“?
      – U kontekstu tog pitanja, moja dosadašnja proza mi deluje nekako suvo, a „Roman o pijanstvima“ vlažno, ili bar podmazujuće. Možda je plural u naslovu ove knjige znakovit: osnovni osećaj je sličan, ali pijanstva su razna, i nepregledna…
      * O tome govori i činjenica da se radnja ne odvija samo u Beogradu, nego i u Gvadalahari, LJubljani, i malim mestima u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj gde čašica ume da povede međunacionalnim prepirkama?
      – Umeju u njih ljudi na Balkanu komotno da uđu i trezni. E sad, da se glavni junak nije našikao u Gvadalahari, ne bi imao konflikt sa meksičkom mafijom, niti bi u LJubljani izveo performans poniženja kako bi došao do novca za hotel. Prebogata je, i maštovita baština priča uzrokovanih alkoholom, a „Roman o pijanstvima“ pokušaj je ambiciozne panorame takvih priča u određenim mestima na planeti u poslednjih desetak godina 21. veka. Naravno, sve je to povezano s glavnim junakom, inače bi prvi pojam iz naslova morao biti promenjen ili maknut.
      * I Barselona čini jednu od geografskih poluga ove vaše proze, mada u naglašeno političkom ambijentu koji zahvata dane posle referenduma za osamostaljivanje Katalonije. S obzirom na prikazane međunacionalne konflikte na Balkanu i u Barseloni, čini se da iako prividno govori o hedonizmu, ovaj roman ima prilično društveno-kritičku notu?
      – Mislim da srazmerno mali broj ljudi često poseže za čašicom iz pukog meraka, mnogi ne umeju da izdrže raskoš negativne stvarnosti pa kroz piće beže od mogućnosti sopstvenog uma. Ali kad ono postane lična navika, možda ima smisla neizgovoreno pitanje: da li je ljubav jača od ljubavi prema alkoholu?
      * Ne može se izbeći paralela između odvajanja Katalonije i raspada SFRJ, naročito što se i to, unutar barselonskih poglavlja, pominje u romanu?
      – Osnovna razlika je u „Ustavu“. Dok je onaj naš iz 1974. bio odveć fleksibilan, ali smo na to reagovali prekasno, što je jedan od odlučujućih momenata prilikom krvavog odvajanja ostalih republika, španski „Ustav“ definiše domicilnu državu kao nesporno teritorijalno nedeljivu, ali sa jakim autonomijama. Zanimljivo da su te autonomije definisane fleksibilno, što državi omogućuje da sa svakom autonomnom jedinicom postigne različit dogovor. Tako je taj „Ustav“ u isti mah liberalkapitalistički, jer podstiče na pregovore o ceni. Katalonija je nezadovoljna količinom autonomije i zato bi se pola njenih žitelja odvojilo, nek čitalac sam zaključuje koliko to ima veze sa raspadom SFRJ.
      * Šta je ono što „Roman o pijanstvima“ čini drugačijim u odnosu na prozu natopljenu alkoholom kakvu su pisali Bukovski ili Henri Miler?
      – Za razliku od ogromne većine proznih knjiga o alkoholizmu, „Roman o pijanstvima“ govori o liku koji i pored sklonosti kapljici završava sve svoje obaveze na vreme, a siže se odvija u digitalizovanom ambijentu i eri gde su i žene jednako sklone piću kao muškarci. Moj glavni junak nije postao alkoholičar u formativnom razdoblju za to, dakle između svoje dvadeset pete i trideset pete godine, već kasnije, jer mu se čini da će kao sveži povratnik sa Zapada lakše podneti šok kulture uz pomoć promiskuiteta i alkohola. Što se drugog tiče, u pojedinim fazama on ipak nastoji da se vrati trezvenjaštvu, a žene ne pomažu baš uvek i u svemu: posle dvogodišnje pauze on se vraća piću nakon ljubljenja sa glumicom koja je prethodno pila vino.
      * Koliko je bezbedna udaljenost sa koje čitalac posmatra svet sačinjen od alkoholnih isparenja, dima, vajfaja i razvrata?
      – Ne mislim da moj pripovedač eksplicitno propagira alkohol, kao ni da je ovo moralističko antialkoholičarska knjiga. Mada ne bih imao ništa protiv da pojedini čitaoci iz „Romana o pijanstvima“ izrone sa žudnjom da i sami što pre posegnu za čašicom, a pojedini sa žudnjom da to nikad više ne učine.
      * Filip David govori o impresivnoj jednostavnosti i autoironičnosti u „Romanu o pijanstvima“ i iznenađujućoj promeni vašeg stila?
      – Tema je dovoljno složena i teška a događaji se relativno brzo nižu. S obzirom na to, nije bilo potrebno stilski naročito komplikovati. Roman je pisan utrobno pri čemu su reči sprovodnik dinamike i višesmislenosti kako teme tako, nadam se, i postupka.
      * Koliko su vam za građu poslužila lična iskustva?
      – Nekom ko piše je najbolje za temu uzeti ono što dobro poznaje a prema čemu može i da ima distancu. Ako sam se i laćao alkohola, bilo je to nadasve za potrebe teme, koju promišljam već godinama, da bi se kasnije desilo spontano zapisivanje. A sigurno mogu da imam distancu prema dotičnoj temi.
      * Šta je najgore a šta najbolje u konzumaciji alkohola?
      – Možda je najgora neumerenost, kao i griža savesti uz mamurluk, koji pak ume i da bude saznajno plodan, samo ako je čovek u stanju da ga opiše tj. zapiše. Uz to, alkoholizam bez mamurluka je što i satira bez gorčine, bio bi to jednodimenzionalan i netačan doživljaj sveta. Konačno, čak i hronični alkoholičar svoje životne dileme može efikasno da rešava jedino trezan, pa makar i mamuran.
      Vid JERAJ

    • Од Милан Ракић,
      Uz opsežnu istraživačku knjigu „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih” umirovljena sveučilišna profesora Ante Lešaje
      Piše: Jagoda Kljajić (Lupiga)
      Devedesetih godina prošloga stoljeća, dakle prije samo dvadeset godina, u novoustoličenoj državi Hrvatskoj, iz knjižnica su „nestajale“ tone knjiga. Nevjerojatna je brojka od 2,8 milijuna uništenih knjiga, što je bilo skoro 14 posto ukupnog knjižnog fonda Hrvatske. Uništavane su knjige srpskih autora, bez obzira gdje su oni živjeli, zatim posebno autora iz Srbije, pa knjige pisane ćirilicom i ekavicom, ali isto tako i svi naslovi koji ideološki i nacionalno nisu bili „na liniji“, a do danas nitko nije odgovarao za ovaj knjigocid
      Teško je danas vjerovati da je bilo tko od ljudi koji su radili u knjižnicama, te službama ministarstava kulture ili unutarnjih poslova, pomislio da će nečasna rabota izaći na vidjelo ili da će to uopće biti važno. Ona otprije dvadeset godina i oni također iz toga vremena. Međutim, ostalo je, na našu sreću, podosta pametnih i hrabrih ljudi, uz to izuzetno, sistematski radišnih, koji nam vraćaju sjećanja u vrijeme što bismo ga najradije zaboravili.
      O knjigama je ovdje riječ. Devedesetih godina prošloga stoljeća, što je prije samo dvadeset godina, u novoustoličenoj državi Hrvatskoj, iz knjižnica u osnovnim i srednjim školama, u mjesnim zajednicama, gradićima, industrijski razvijenim sredinama i metropoli, nestajale su tone knjiga. Nevjerojatna je brojka od 2,8 milijuna uništenih knjiga, što je bilo skoro 14 posto ukupnoga knjižnoga fonda Hrvatske. Odlazile su u takozvani „otpis“, kao knjige koje su toliko dotrajale da im više nisu vidljiva slova. Da je to bila istina, značilo bi da su toliko puno čitane, te su prije bile za obnovu novima. Kao, recimo, u knjižnici na Korčuli, u kojoj je uništeno, primjerice, 19 naslova Branka Ćopića.
      Svi ovi podaci, te još puno više, mogu se naći u opsežnoj istraživačkoj knjizi „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih”. Njen autor je Ante Lešaja, umirovljeni sveučilišni profesor ekonomije, jedan od neimara koji su osnivali i obogaćivali spomenutu korčulansku knjižnicu. Poslije se mogao samo zgražati nad onim što je rađeno. A bilo naređeno od najviših državnih organa. Uništavane su knjige srpskih autora, bez obzira gdje su oni živjeli, zatim posebno autora iz Srbije, pa knjige pisane ćirilicom i ekavicom, ali isto tako i svi naslovi koji ideološki i nacionalno nisu bili „na liniji“.

      Književni kritičar, esejist i leksikograf Velimir Visković koji je devedesetih bio rukovodilac u Leksikografskom zavodu “Miroslav Krleža”, odakle je na mljevenje poslano 40.000 primjeraka Jugoslavenske enciklopedije, kaže danas da su pokušali spasiti enciklopediju nudeći je u prodaji po daleko nižoj cijeni, ali su, zbog protesta ljudi i male prodaje, odustali. Nisu baš sve bili krivi sami bibliotekari. Viktor Ivančić, novinar i književnik, nekadašnji urednik „Feral Tribuna“, podsjeća, povodom promocije ove knjige, kako su hrvatski nacionalisti na glavnom splitskom trgu satima spaljivali stotine primjeraka “Ferala” netom pokupljenih s kioska, a policija je sve vrijeme stajala, ne ometajući huligane.
      Urednik izdanja Milan Šarac (izdavači su „Profil“ i Srpsko narodno vijeće), konstatira: “Najveća ironija svakog knjigocida i jest u tome da će na koncu svaki završiti u knjizi. Knjige uzvraćaju udarac”. Autor „Knjigocida“ zato podsjeća da je Hrvatska jedinstvena, jer nitko nije kažnjen zbog uništavanja kulturnoga blaga.
      https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/10/20/literatura-uzvraca-udarac-knjigocid-u-hrvatskoj-nije-zaboravljen/
    • Од александар живаљев,
      VLADIKA BAČKI OBRUKAO SPC Nemušta pravdanja bojkota carigradskog patrijarha
       Željka Jevtić  14.10.2019. 20:07     FOTO: OLIVER BUNIĆ / RAS SRBIJA Sinod Srpske pravoslavne crkve bez ijednog valjanog razloga "lupio je šamar" prvoj među patrijaršijama - Carigradskoj. SPC je ušla u opasnu igru protiv nadmoćnijih od sebe samo jer je grupa vladika preuzela odlučivanje u Crkvi. 
        Šta se događa? Prvi među patrijarsima, carigradski Vartolomej, organizovao je proslavu u čast Srpske crkve, njene autokefalnosti i hirotonije Svetog Save baš tamo gde se sve i dogodilo - u Nikeji, davne 1219. godine. Dvodnevna svečanost ovog vikenda posvećena SPC prošla je, međutim, bez SPC. Sinod Srpske crkve, u kojem su četvorica vladika i jedan član zamenik, krio je od "sopstvenih vladika", ali i vernika da poziv uopšte postoji. I to ne bilo koji poziv, već od patrijarha - koji odlučuje o autokefalnosti crkvi i koji je u nekoliko navrata štitio SPC. Poslednji primer je pre izvesnog vremena kada je poslao oštro pismo u Crnu Goru da tamošnja vlast ne preduzima radnje protiv Srpske crkve i da neće dobiti priznatu crkvu.
      Svečanost u čast SPC držana je, bukvalno rečeno, u toj istoj Crkvi u strogoj tajnosti iako su pismom patrijarha Vartolomeja pozvane sve vladike da dođu. I ne samo to - carigradskom patrijarhu na dva pozivna pisma vladike iz Sinoda nisu ni odgovorile kako dolikuje.
        "Blic" je, međutim, pre dva dana otkrio i objavio ovaj skandal u SPC i tajnu grupice srpskih vladika. Na to se oglasio jedan od članova Sinoda, pretpostavljamo u ime Sinoda, portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović). U izjavi za medije upitan o događaju vezanom za Carigradsku patrijaršiju i činjenicu da nijedan vladika nije otputovao jer nisu ni znali, episkop bački je izneo nekoliko navoda. Problem je, međutim, što ne odgovaraju sadržini zvaničnih dokumenata.
      Vladika bački Irinej na početku svoje izjave praktično priznaje pisanje "Blica" da je bilo pozivnog pisma patrijarha Vartolomeja, a da je neodlazak vladika - odluka Sinoda. Dalje nastavlja o razlozima i kaže:
      - Razloga su dva - praktične teškoće, tek je završena višednevna proslava u Žiči, Peći i Beogradu, pa carigradski poziv nije bilo moguće ni saopštiti arhijerejima pošto je stigao uoči naše proslave, kao i načelni razlozi... - navodi vladika bački.
            Međutim, "Blic" poseduje oba pozivna pisma patrijarha Vartolomeja. Prvo je upućeno 5. septembra, a drugo 25. septembra. Proslava u Žiči počela je 6. oktobra, dakle 12 dana kasnije od upućenog pisma iz Carigrada. Ako bismo čak i banalizovali problem - nijedno pismo, a posebno carigradskog patrijarha, ne putuje 12 dana. Vladikama, međutim, nije saopšteno ni za prvo pismo poslato mesec dana ranije.  
      Drugi pokušaj vladike bačkog je navod o tome šta Srpska crkva slavi. Tako on kaže:
      "Naša Crkva ne proslavlja, naime, 800. godišnjicu hirotonije Svetog Save u episkopski čin, a na tu proslavu nas poziva Carigradska patrijaršija, nego proslavlja 800. godišnjicu autokefalnosti naše Crkve. Hirotonija Svetog Save je, prema našem shvatanju, samo deo ukupnog događaja koji proslavljamo".
      "Blic" poseduje pismo, koje je sa potpisom patrijarha srpskog Irineja, a koje je poslato svim patrijarsima kao poziv da prisustvuju jubileju SPC. "Blic" prenosi deo tog pisma:
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      "Ovim bratoljubivim pismom čast nam je obavestiti vas da se 2019. navršava osam vekova od kada je Sveti Sava hirotonisan i potvrđen za prvog arhiepiskopa srpskih i pomorskih zemalja u Nikeji... Ovaj goržestveni čin koji je venac hrišćanskog prosvetljenja srpskog naroda naša sveta Crkva će obeležiti u sabornom duhu sa predstojateljima namesnih pravoslavnih crkava...", navodi se u pismu SPC upućenom između ostalih i carigradskom patrijarhu, gde se poziva na našu proslavu u Srbiji.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA U pozivu sa potpisom patrijarha srpskog Irineja za obeležavanje jubileja SPC govori se o proslavi rukopoloženja Save Nemanjića
      Dakle u ovom pozivnom pismu srpskog patrijarha uopšte se ne pominje reč "autokefalija" nego proslava rukopoloženja Save Nemanjića. Tako se i patrijarh Vartolomej u svom obraćanju srpskom patrijarhu pozvao na sadržaj tog pisma - pozvao na proslavu onoga što i SPC slavi. Ukoliko se carigradskom patrijarhu "uzme za zlo" što je pozvao na "pogrešnu" proslavu, onda podjednako nije jasno ni kako je takav isti previd mogao da se dogodi onom koji sastavlja pisma u ime srpskog patrijarha. Takođe, i da Sinod dopusti da se takav previd "pošalje u beli svet".
      Međutim, igri reči ili samim događajima, za kojima je posegnuo vladika, jednostavno nema mesta. Opšte je poznato i bar za života sadašnjeg carigradskog patrijarha neupitno izjednačavanje vrednosti hirotonije i autokefalije. Carigradska patrijaršija nijednog trenutka u novijoj istoriji nije postavila pitanje autokefalnosti SPC. U Carigradu nije postavljeno pitanje, primera radi, da je autokefalija data u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca koja, međutim, više ne postoji. Ali zato jesu poslate jasne poruke i to u nekoliko navrata po pitanju Crne Gore i Makedonije, koje su u duhu očuvanja teritorije SPC.  
        Vladika bački Irinej navodi za medije da ukoliko neko od vladika i ode, "to će biti nezvanično, odnosno u svoje lično ime". Međutim, u oba pozivna pisma patrijarh Vartolomej zove patrijarha i odreda sve episkope, tako da ne bi bilo ni prirodno da je svakom episkopu slao posebno poziv.
      Odnos sa drugim patrijaršijama u SPC, a posebno bojkot prvog patrijarha, nije nikada bio u ovoj meri stvar jednog čoveka pa čak ni samo Sinoda, a da je Sabor sveden na one koji treba da "upale sveće". Bojkot prve među patrijaršijama ne sme biti odluka u kojoj ne učestvuje Sabor. Inače, pisma koja je poslao carigradski patrijarh sročena su u lepom i iskreno bratskom tonu. U njima je izraženo veliko poštovanje prema SPC, kojoj je na kraju Carigradska patrijaršija i ukazala čast proslavom, što do sada nije činila drugim crkvama. Narodski rečeno, kulturno je bilo odgovoriti na tu ljubaznost i čast.
      Mitropoliti Carigradske patrijaršije bili u Nikeji
      Bez SPC tokom vikenda u sklopu obeležavanja jubileja 800 godina autokefalnosti Srpske crkve, u subotu su jerarsi i sveštenstvo Vaseljenskog trona posetili drevni grad Nikeju (Iznik). Poklonici su u Nikeju stigli u podne gde su obišli ostatke hrama Uspenja Presvete Bogorodice u kome je, po mišljenju nekih istoričara kao i Sv. Justina Popovića, 19. avgusta 1219. rukopoložen Sveti Sava za episkopa.
        FOTO: GORAN SRDANOV / RAS SRBIJA Patrijarsi Vartolomej i Irinej uputili su pozive za svečanosti u bratskom tonu
        U ovoj pokloničkoj poseti učestvovali su sedmorica mitropolita Carigradske patrijaršije. Liturgijom je juče načalstvovao patrijarh Vartolomej.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      Prevod pisma iz Carigrada
      Prvo podvučeno: svedoči da je patrijarh Vartolomej prvo pismo poslao 5. septembra
      Drugo podvučeno: radi većeg učešća Srpske crkve pomera datum na 12-13. oktobar
      Treće podvučeno: poziva svakog arhijereja pojedinačno
      Četvrto podvučeno: datum ovog drugog pisma je 25. septembar
      Drugi pasus:
      "Kao nastavak naših bratskih patrijaraških pisama od 5. septembra ove godine, želimo ovim pismom da obznanimo Vašem ljubljenom Blaženstvu da, želeći veće bratsko učešće svetih arhijereja i klirika Vaše vozljubljene najsvetije Srpske crkve, prenosimo vreme proslave na dane 12-13. dolazećeg oktobra". 
      Treći pasus:
      "Stoga upućujući otvoreni bratski poziv Vašem Blaženstvu i svakom od svetih arhijereja pojedinačno, očekujući Vaše učešće u ovoj sveštenoj jubilarnoj proslavi, celivamo Vas svetim celivom..."
    • Од Милан Ракић,
      "IMAMO SITUACIJU DA JE BRANKO STEFANOVIĆ ANGAŽOVAN U FIRMI GIM I ZAJEDNO SA VLASNIKOM GIM OSNIVAČ JOŠ JEDNE FIRME REGISTROVANE ZA TRGOVINU ORUŽJEM, NJEGOV MLAĐI SIN NEMANJA JEDAN JE OD SUVLASNIKA FIRME IZ ISTE BRANŠE ZAJEDNO SA DIREKTOROM SDPR JUGOSLAVOM PETKOVIĆEM, A STARIJI SIN NEBOJŠA JE MINISTAR POLICIJE I IZDAJE DOZVOLE ZA TRGOVINU ORUŽJEM. SASVIM JE JASNO DA ČLANOVI PORODICE STEFANOVIĆ NEMAJU NIKAKVE REFERENCE KOJE IH KVALIFIKUJU ZA USPEŠNO BAVLJENJE POSLOM MEĐUNARODNE TRGOVINE ORUŽJEM OSIM BLISKOSTI I LOJALNOSTI SA PREDSEDNIKOM VUČIĆEM. TO JE, IZGLEDA, SASVIM DOVOLJNO U REŽIMU GDE JE VLAST LIČNA I GDE SE DRŽAVA TRETIRA KAO PRIVATNO VLASNIŠTVO"

      Pre 2012. godine nije bilo privatnih trgovaca oružjem koji su po obimu poslovanja bili čak i blizu Jugoimporta SDPR. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, procvetale su neke privatne firme koje se bave trgovinom naoružanjem. Njihova bliskost sa SNS-om je obostrano plodna, a najbolje berbe su u vreme izbornih kampanja, kaže za "Vreme" penzionisani general Zdravko Ponoš, bivši načelnik Generalštaba, a danas potpredsednik Narodne stranke.
      Kako, pored monopoliste poput SDPR-a, jedna privatna firma kao što je GIM, može uzimati takav veliki deo "kolača" u trgovini naoružanjem i vojnom opremom? SDPR nije monopolista već duže vreme. I nije to problem. Problem je što je državna kompanija sa višegodišnjom tradicijom i referencama gurnuta u neravnopravan položaj u odnosu na novoosnovane privatne firme bez referenci u poslu trgovine sa naoružanjem. Tako nešto može biti zbog dva razloga. Prvo – preko privatnih firmi mogu sa manje reputacionog rizika da se obavljaju poslovi na ivici ili iza granice poštovanja međunarodnih regulativa. To je mehanizam koji omogućava nečijoj državnoj administraciji da se distancira od tako obavljenog posla ako stvari krenu u lošem smeru. Drugi razlog je da se enormne zarade koje se ostvaruju u ovom biznisu na mnogo fleksibilnije načine prelivaju na privatne račune nego što je to moguće sa računa državne kompanije. Imam utisak da je drugi od navedenih razloga, preciznije interesa, toliko dominantan da je obesmislio prvi, jer se poslovi obavljaju preko osoba koje su u porodičnim relacijama sa samim vrhom režima.
      Ko stoji iza toga, za čiji račun se radi? Trgovina oružjem je veoma specifičan biznis. Zato je sistem izdavanja dozvola za obavljanje prometa za naoružanjem i vojnom opremom koncipiran da smanji rizik i od korupcije i od drugih zloupotreba. Da bi se dobila dozvola od Ministarstva trgovine, neophodna je saglasnost ministarstava odbrane, unutrašnjih poslova, spoljnih poslova i BIA. Ovakav sistem trebalo je da obezbedi ne samo profesionalno, kompetentno i državno odgovorno sagledavanje svih aspekata za koje su navedeni organi nadležni, nego i da se smanji mogućnost korupcije. Dovoljno bi bilo da bar jedan od navedenih organa nije stranački ili na neki drugi način korumpiran, odnosno privatizovan, pa da se prikoči trgovina uticajem. Međutim, to funkcioniše samo kad sistem nije institucionalno urušen. U Vučićevoj verziji države stvari su izokrenute. Ni jedna institucija i državni organ ne može da funkcioniše shodno profesionalnim normama i pravilima struke. O svemu, a posebno o onome gde se vrte velike pare, odlučuje se na jednom mestu, a svi državni organi služe samo da stave pečat i ništa ne pitaju. Tako se obezbeđuje da povlašćene firme imaju ekspresnu prohodnost kroz državnu administraciju, a ta ista administracija ima zadatak da one druge redovno usporava i onemogućava da posluju. Dovoljno je da jedan od organa ne izda neku dozvolu ili saglasnost pa da se onemogući da posluje firma koja nije blisko povezana sa režimom. Uostalom, to je sistem koji je SNS režim doveo do savršenstva i primenio u svim oblastima – od dobijanja građevinskih dozvola i papirologije u oblasti farmacije do trgovine naoružanjem. Najliberalniji oblik funkcionisanja je plaćanje reketa da bi se dobila ničim sporna saglasnost ili dozvola ili rešenje. Naravno, uz uslov da se pronađe neko ko zna nekoga... Trgovina naoružanjem nije ni toliko liberalna. Jer samo par ljudi može da dođe do onoga ko stvarno odlučuje.
      Nebojša Stefanović demantuje, ali dokumenti i fotografije govore suprotno – otkud ime Branka, oca ministra unutrašnjih poslova Stefanovića na zvaničnom zahtevu za ulazak delegacije trgovaca naoružanja u Krušik? I otkud on na proslavi godišnjice te firme? U papiru u koji javnost ima uvid, sasvim jasno stoji da Branko Stefanović posećuje "Krušik" u sastavu delegacije firme GIM. Ministar Stefanović je najpre tvrdio da njegov otac nije uključen u biznis trgovine oružjem, potom da nije vlasnik firme GIM, što niko nije ni tvrdio. Na kraju je odbio da odgovara na pitanja na navedenu temu, a Vučić je, kao čovek sa ispravnom diplomom pravnog fakulteta zatečen u obavljanju posla predsednika države, presudio da Branko Stefanović nije počinio nikakvo krivično delo. To je trebalo da bude kraj ove sage.
      Kolika šteta po državu nastaje takvim aranžmanima, a navodno je "Krušik" čak u gubicima? I zašto je za GIM data manja cena po kontingentu nego za SDPR? Objašnjenje koje je stiglo iz "Krušika" nije baš uverljivo. Ovakvi aranžmani prave višestruku štetu interesu države. Sasvim je jasno da je povlašćeni položaj koji ima GIM po pitanju cena na direktnu štetu proizvođača, a i državne firme SDPR. Ne manji problem su uslovi rada u srpskoj namenskoj industriji gde radnici često stradaju. Enormni profiti završavaju u džepovima trgovaca, a fabrike, zaposleni i država ostaju kratkih rukava. Tehnologija proizvodnje u nekim od fabrika zastala je u sedamdesetim godinama prošlog veka, a mere zaštite na radu žrtvuju se za ispunjenje nerazumnih rokova isporuke. Na stranu što država povremeno iz budžeta pokriva rupe u poslovanju fabrika namenske industrije.
      A to što oružje završava na nekoj strani koja je pod međunarodnim embargom, iako je papirološki sve "čisto"? Posebna dimenzija je uključenost srpskih firmi u međunarodnu trgovinu oružjem koje završava na područjima zahvaćenim građanskim ratom, i to u rukama ekstremističkih islamističkih naoružanih grupa. To pravi nesagledivu štetu ugledu Srbije u svetu. Zar je potrebno posebno objašnjavati zašto velike sile koje podržavaju neku od zaraćenih strana prilično paze da ne ostave direktan otisak prstiju u njihovom snabdevanju oružjem. I baš je Vučićev režim zagrizao da upetlja Srbiju u prljave poslove za tuđe državne, a svoje lične interese. Sasvim je jasno da se ne radi o državnim interesima Srbije. Kao što se o njima nije radilo ni kad je izdavan srpski pasoš Jingluk Šinavatri, bivšoj premijerki Tajlanda za kojom je raspisana međunarodna poternica.
      Kako tumačite to što su se dokumenti o umešanosti Stefanovićevog oca u trgovinu oružjem za Jemen pojavili na bugarskom sajtu, za koji ministar tvrdi da ima svega stotinak pratilaca, šta stoji iza toga? Arms Watch nije nepoznat onima koji se interesuju za oblast koju prati, ni u Srbiji ni u svetu. Izazvao je pažnju šire javnosti u Srbiji kada je objavio materijal koji dokumentuje umešanost srpskih privatnih firmi, a posebno firme GIM i oca ministra Stefanovića u trgovinu oružjem koje završava u rukama islamističkih grupa. Indikativno je da je sajt, po objavljivanju navedenog materijala, pod konstantnim hakerskim napadima za koje se tvrdi da dolaze iz Srbije. Izgleda da režim pokazuje aspiracije da primeni svoje standarde medijskih sloboda i van granica Srbije. Poznato je da u Jemenu trenutno bukti surovi građanski rat uz indirektni sukob nekih moćnijih regionalnih i svetskih sila. To je prostor trenutno najmasovnijih stradanja civila u svetu, a stanje se kvalifikuje kao humanitarna katastrofa. Javnost u Srbiji ima pravo da zna kako se oružje proizvedeno u Srbiji, koje je iz fabrika preuzela firma za koju radi otac ministra policije, našlo u rukama jedne od zaraćenih strana. Da li je vlast u Srbiji možda zauzela stranu u tom sukobu, s kojim razlogom, šta je nacionalni interes, ko i kad je o tome odlučivao? Šta je po tom pitanju savetovao savetnik Toni Bler i da li njegovi saveti možda odražavaju interes onoga ko ga plaća, jer izgleda da ipak nije plaćen iz srpskog budžeta.
      Otkud u Bugarskoj, da li iza toga stoje interesi SAD, kako tvrde neki? Nije mnogo važno odakle radi ili čiji pasoš poseduje novinar koji objavi argumentovanu priču na temu od ogromnog interesa javnosti, a samim tim i razloga za glavobolju neke vlasti koja najradije operiše u mraku. Osim toga, i neki domaći novinari, konkretno BIRN, veoma podrobno su pisali o ovoj temi. Nemam dilemu da Vašington zna šta Vučić radi i u Srbiji i van Srbije. A da li Vašington ima neki problem s tim ili ne, to je pitanje za američku administraciju. Srbija i njeni građani svakako imaju problem sa Vučićevim režimom i taj problem moraćemo da rešavamo sami, bez obzira šta kaže ili radi neko spolja. Bilo bi lakše kada bi iz Vašingtona, Brisela, Berlina pokazali više interesa za stanje demokratije, ljudskih prava i institucija, ali oni trenutno imaju neke druge prioritete u Srbiji. Što se tiče priča o unutrašnjim previranjima u vrhu režima, nema tu niko ko može Vučiću dobronamerno da kaže ni da poseti lekara, a kamoli da oproba autonomnost u svom delovanju. Nije se on slučajno okružio ljudima sa lažnim diplomama i raznim drugim moralnim i radnim deficitima i kompromitujućim nasleđenim dosijeima.
      Šta se dešava sa SDPR? SDPR je državna firma pod punom partijskom kontrolom SNS, konkretnije, poverena je na operativno upravljanje izraslijim članovima zemunske filijale SNS. Naravno, ni ta ekipa nije prošla neki staž ni bezbednosnu proveru da se bavi poslom kojim se bavi SDPR. Ali to SNS ni inače ne praktikuje u poslovima od posebnog državnog interesa. Ima još nekih interesantnih stvari vezanih za SDPR i aktuelnu upravljačku garnituru. Imamo situaciju da je Branko Stefanović angažovan u firmi GIM i zajedno sa vlasnikom GIM osnivač još jedne firme registrovane za trgovinu oružjem, njegov mlađi sin Nemanja jedan je od suvlasnika firme iz iste branše zajedno sa direktorom SDPR Jugoslavom Petkovićem, a stariji sin Nebojša je ministar policije i izdaje dozvole za trgovinu oružjem. Sasvim je jasno da članovi porodice Stefanović nemaju nikakve reference koje ih kvalifikuju za uspešno bavljenje poslom međunarodne trgovine oružjem osim bliskosti i lojalnosti sa predsednikom Vučićem. To je izgleda sasvim dovoljno u režimu gde je vlast lična i gde se država tretira kao privatno vlasništvo. Svakim danom je sve jasnije da Srbijom vlada jedan čovek uz pomoć svoje i sa osloncem na još samo par porodica. Takav sistem vlasti obično se sreće kod nekih drugih entiteta, a duboko je suprotan ustrojstvu i funkcionisanju normalne države.
      Da li Branko Stefanović nabavlja džipove za MUP
      Ima mnogo pitanja na koja javnost čeka odgovor. Evo i novih – za Vučića, jer Stefanović ili ne zna ili ne sme da odgovori ni na jedno. Da li je tačno da GIM, preduzeće u kojem je otac ministra Stefanovića angažovan, nabavlja za MUP 49 džipova Range Rover Discovery u vrednosti 2.500.000 evra? Da li je tačno da vozila plaća GIM? Da li je u pitanju poklon firme GIM srpskoj policiji ili oca sinu? Ili je posredi neki kompenzacijski posao između GIM i MUP i šta GIM dobija u toj trampi? Da li je to naoružanje i gde ide to naoružanje? Da li je Srbija možda samo tranzitna zona i za ove džipove?
      Postoji li i pedeseti džip i da li je on predmet neke posebne kompenzacije? Ako je sve to istina, kako se objašnjava porodična relacija u kojoj sin izdaje dozvolu za izvoz oružja firmi za koju radi njegov otac, a onda ta ista firma kupuje džipove ministarstvu koje vodi sin? Da li je po sredi sukob interesa ili ipak samo otac i sin u zrelim godinama razmenjuju igračke – oružje za džipove? S obzirom da ni otac ni sin nisu do nedavno pokazivali neke natprirodne moći, a u skorije vreme čine čuda, kako u oblasti obrazovanja tako i biznisa, čovek se zapita – da li je uz oca i sina prste umešao neki duh, ili svetovno kum. I ko je taj kum?
      Davor LUKAČ

       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...