Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Beograd, grad u kom ništa više nije naše

Оцени ову тему

Recommended Posts

Beograd se ovih dana pretvorio u jednu veliku močvaru, jer je neko umesto Beograđana odlučio da se pare ulažu u jelke i fontane, umesto u sređivanje kanalizacije. Zdravo drveće u Košutnjaku "moralo" je da strada, jer je neko procenio da su "pluća grada" manje bitna od izgradnje sportskog centra. I mada je od strane Beograđana, ali i Upravnog suda, odjeknulo "ne" za gondolu, na Kalemegdanu se već odvijaju radovi, jer se neko istripovao da bi baš lepo legla iznad Ušća. Gomila radova na ulicama potpuno je blokirala grad, iako nikom nije jasno ni zašto ni kako ni ko je dozvolio da se sve to radi odjednom. Ali, očigledno ne mora da nam bude jasno. Zar dosad niste skapirali da ništa nije vaše?

Beograđane je ovih dana uznemirila seča mladih stabala u Košutnjaku. Dejan Jovanović, nezavisni odbornik u opštini Rakovica i predstavnik udruženja Petlovo brdo, snimio je odnošenje drveća i postavio klip na Fejsbuk stranici pod naslovom "Noćna hajdučija u Košutnjaku". Sledeći snimak prikazao je građane dok pokušavaju da blokiraju kamion koji prevozi posečene borove, a u subotu je održana i protestna šetnja pod nazivom "Dosta je masakra zelenila", kada je gradonačelniku poručeno "Poljana, a ne beton", "Priroda narodu"...

Share this post


Link to post
Share on other sites

U međuvremenu se ispostavilo da se građani ni u ovom slučaju ništa ne pitaju, jer uopšte nije reč o nelegalnom masakru prirode Košutnjaka. Zapravo, sve je kao po zakonu.

Drveće na tom mestu seče se zbog izgradnje dvorane Zavoda za sport Srbije za džudo, tekvondo, karate, streljaštvo i sportsko penjanje, koju sa 12 miliona evra iz budžeta finansira Vlada, objavili su mediji.

Kako BBC na srpskom prenosi, u javnom preduzeću Srbijašume tvrde da je za seču borova obezbeđena tehnička dokumentacija, da je izračunat broj stabala koji je bilo neophodno ukloniti i da su ona obeležena. Navode da se površina na kojoj su posečena stabla nalazi izvan šumskog kompleksa kojim gazduje ovo preduzeće, te da je za taj prostor zadužen Republički zavod za sport i nalazi se izvan zaštićenog područja.

Radio Slobodna Evropa podsetio je da se spomenik prirode "Šuma Košutnjak" nalazi u Beogradu na teritoriji opština Čukarica i Rakovica u okviru prostorno kulturno-istorijske celine Topčider i da je proglašen 2014. godine zaštićeno područje Grada Beograda.

Dakle, nemamo šta da brinemo. To nije "naše".

Share this post


Link to post
Share on other sites

A izgleda da više nije "naš" ni Kalemegdan.

Sličan slučaj bio je nedavno kada je na Ušću i Kalemegdanu posečeno više desetina stabala u sklopu pripreme terena za izgradnju gondole, koju je Ustavni sud stopirao.

Uprkos tome, kad su iz Inicijative "Ne davimo Beograd" pre nekoliko dana obišli Kališ, videli su da se radovi odvijaju neometano.

Šef gradilišta tvrdi da ti radovi nemaju nikakve veze s gondolom, a sa čime imaju? Neće da kaže. Samo poručuje da ne brinemo.

Uostalom, zašto bi nam to jedno gradilište bilo bitnije od drugih? Po celom Beogradu raskopane su ulice, sve se renovira, sređuje i pitanje je trenutka kada će vaša ulica zablistati novim sjajem. Jer ste vi to tražili, i jer ste vi to platili. I možda sad pokušavate da se setite šta je uopšte falilo toj ulici i pitate se zar ne bi bilo pametnije uložiti u odvode, ali...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otkud vam ideja da je to vaša ulica? Bolje da gledate u "svoje dvorište", opet se sprema kiša, a i pitanje je koliko će dugo još biti vaše...

Beograd je odavno postao dvorište ljudi na vlasti, ili bolje igralište, gde se državni novac troši kao da je privatan, gde se gradi i razgrađuje i seče i kopa bez konsultacija sa stručnjacima i gde se Beograđani baš ništa više ne pitaju niti mogu da utiču. Vesić i ekipa će vam verovatno objasniti da ništa ne treba da brinete, kao da nije vaše. Ako im i na trenutak poverujete, lako je vama, samo nastavite da "plivate"... Ili tonete, zavisno od toga u kom ste delu grada.

 

Izvor:: Noizz.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "Prijatelji se sreću, a onda nestaju, da bi ustupili mesto drugima."
      To je na poleđini naše zajedničke fotografije sa maturskog plesa napisala jedna moja tadašnja simpatija iz gimnazijske klupe. Onda je otišla na studije. Na faksu je srela jednog starijeg i zanimljivijeg - i više se nismo sreli. Posle se udala. Tako se njeno poimanje tematike zvane meaning of life sa poleđine one fotografije (koju, začudo, čuvam i danas), obistinilo.

      Međutim, sva moja kasnija iskustva govore suprotno: ljudi koji su mi u bilo kom trenutku životnog maratona postali prijatelji i danas su uza me. Možda ne fizički, taktilno, na dohvat ruke, ali su prisutni u mislima, povremenoj konverzaciji, onlajn razmeni, čak i kod susreta jednom u dvadeset godina a kao da je juče bilo. Nikakav problem.
      Milan Milošević je umetnik, čitaj: muzičar, kompozitor, virtuoz na klarientu (uostalom, kao i njegov otac, legendarni Božidar Boki Milošević) i profesor na Konzervatorijumu u Vankuveru, gradu koji zovem "kanadskim Mediteranom". Sada već mogu da kažem da se dugo znamo, još od 2008. godine, kada sam poslednji put boravio u Vankuveru. Tada sam sa njim i nekoliko njegovih bliskih prijatelja, naših zemljaka, sada naturalizovanih Kanađana, razmenio gomilu informacija o zajedničkim vremenima koje zovemo "nekad i sad" i o zemlji koja je nekada postojala, a sada je više nema.
      I, gle, evo me ponovo sa Milanom Miloševićem, nakon kreativnog kontakta iz te davne godine u kojoj sam pokušao da na ovim prostorima predstavim njegov tadašnji world music projekat "Darunam". Napominjem da se nisam proslavio kao promoter - "Darunam" numere zavrtele su se, koliko mi se čini, samo u mom ZAIRU i nigde više... Rekoh, čini mi se. Zato se, molim vas, uzdržite kad poželite da me angažujete kao promotera vaših krvlju i znojem stvorenih proizvoda.
      Ali, sada je u pitanju jedna priča koja će, mislim bar tako, malo koga ostaviti ravnodušnim, pošto je akter priče Margita, a to znači: Margita Stefanović Magi, tragična junakinja jugoslovenskog roka, pored Milana Mladenovića duša i srce benda koji odavno pripada legendi, EKV.
      Moj prijatelj Milan Milošević nazvao je ovu priču "Nema nazad", a ja sam bio toliko drzak da je prekrstim u:

      Magi, jednom i nikad više

      "Ne znam za bolju osobu od tebe za ovo sto ću da kazem," pisao mi je Milan, "a nadam se da ćeš imati strpljenja za celu priču, budući da je ‘scenario’ zaista zivotni. Želeo bih da dopre do šire publike, a nisam siguran koji je način najbolji da se ovo podeli sa svetom. Priča govori o poslednjem, nikad objavljenom snimku sa Margitom iz maja 1991. godine, snimku koji je nastao sasvim slučajno...

      Elem, pre 28 godina, kao student druge godine na FMU, snimao sam muzički demo u kući jednog zajedničkog prijatelja na Vračaru. To je bio amaterski tonski studio, poseban zbog maltene muzejske kolekcije istorijskih elektronskih klavijatura, kao odraz strasti njegovog vlasnika prema elektronskoj muzici.
      Noć pre tog neobičnog jutra nisam mogao da spavam. Imao sam ključ od studija. Ispostavilo se da su u tom podrumu, zapravo, snimale muzičke zvezde poput EKV, ali i neke tada još nedovoljno poznate grupe poput Mobi Dika i još nekih. Došao sam u studio sam tog ranog jutra, tog krajnje običnog, toplog, mirisnog majskog beogradskog jutra. Napravio sam sebi kafu. U tom neko iznenada, bez kucanja, otvori vrata podrumske sobe, a na vratima - Margita iz EKV!
      Odmah sam je prepoznao, krajnje iznenađen što je srećem u vreme i na mestu na kom je zaista nisam očekivao. Neobično živahnog glasa za tako rani jutarnji čas, reče mi: "Hajde da nešto imrovizujemo, pa kako ispadne... Evo, pustiću traku da ide tek tako, bez stajanja i vraćanja, pa da vidimo, ha?"
      I tako, neplanirano snimismo jednu punu tonsku traku od nekih četrdesetak minuta čiste muzičke aleatorike. U početku, uglavnom, muzičke besmislice, ali ubrzo, nešto kasnije, mnogo smislenije muzičike misli. U prvih 10 minuta čak mislim da se uopšte nismo ni razumeli, niti slagali u idejama; ali posle tog početnog, kriznog perioda, počeli smo da se nadopunjujemo u idejama - i završismo tu seansu krajnje ekstatično...
      Sećam se da sam iz svoje naivnosti i neiskustva namerio da iste večeri sve to izbrišem sa trake. Ali hoćeš, Margita je kasnije dosnimavala svoje improvizacije na postojeći snimak, dodavajući svoje muzičke ideje, kao na kakvom muzičkom kanvasu. U narednih par nedelja, ta traka je postala jedini preostali vid komunikacije među nama.
      ...Nakon tog jutra, Margitu nikada više nisam sreo. Samo sam nailazio na tragove koje je ostavljala za sobom, na tonskom pultu u studiju - male ceduljice, kriptične podsetnike. Tek sada shvatam da je Magi radila demo-snimke i komponovala za buduci EKV album, "Dum Dum". Čuo sam i neke grube snimke na klavijaturama koji su, sada to znam, bili prapočetak numera za album "Neko nas posmatra". Zapravo sam, kao kakav nepozvani svedok, ne kapirajući, slušao i gledao rađanje jednog od najznačajnijih "kamenova mudrosti" jugoslovenskog roka u njegovom izvornom, embrionalnom obliku...
      Tek nekoliko meseci kasnije iste te 1991. godine preslušah naše delo i počeh da ga editujem, dok u jednom trenutku nisam došao do, otprilike, sedam i po muzickih minuta. To što smo napravili zazvučalo mi je kao da dolazi sa druge planete! Ništa slično do tada nisam čuo. Danas mi se čini da zrači duhom albuma grupe Pink Flojd iz 2014, "Endless River", izdatog dvadeset i tri godine posle onog našeg trenutka inspiracije i improvizacije!
      Do sada je taj neobjavjeni snimak bio na analognoj traci u sefu prijatelja. Sef je otvoren ovog proleća, posle 28 godina. Mislim da je ovo poslednji neobjavljeni muzički snimak Margite Stefanovic-Magi i jedini ikada urađen zajedno sa Aleksandrom Radulovicem-Futom, gitaristom i poznatim kompozitorom, koji je tek kasnije nasnimio svoj muzički doprinos na naš inicijalni duet.
      Magi mi je na kraju rekla: "Neka se ovo zove NEMA NAZAD". Zapisao sam to u mom notnom bloku i ostalo je kao podsetnik sve do danas. Bio sam veoma mlad. Nisam tada bio u stanju u potpunosti da razumem njen poseban kreativni muzički dar.
      Margitu nakon tog jutra više nisam video. Ta jedna efemerna, neobjavljena numera, "Nema nazad", ostala je kao trag jednog vremena i nekih divnih ljudi kojih, nažalost, više nema."
      .
      (Vankuver, 28. juna 2019, 2:56 PM, Milan Milošević)
      .
      * * *
      Šta sam mogao da dgovorim Milanu osim: "...Divna priča, hvala ti. Odmah da kažem, više nego išta želim da je u tvoje ime podelim sa slušaocima moje radio-emisije, istovremeno i sa 5000 svojih prijatelja i isto toliko pratilaca na Fejsbuku, a zatim i sa posetiocima sajta www.modli.rs. Znam da će ovu priču sa mog Fejsbuk zida mnogi šerovati - Magi je legenda koju vreme, kako protiče, sve više jača. Očekujem reakcije, a slutim da će mnoge ići ka tebi. Ostaje samo pitanje zajedničkog kompozitorsko-produkcionog projekta na kom ste radili, to jest njegove 7-minutne esencije: gde bi i kako bi svi koji to požele mogli da ga čuju?"
      Milanov info stigao je odmah. Sadržavao je link ka kraćoj verziji na YouTubeu, a tu je, između ostalog, napomena na engleskom: "Never before released improvisational electro-acoustic music from 1991, "Nema Nazad" by Margita Stefanović Magi (EKV), Milan Milošević & Aleksandar Radulović Futa."
      Zoran MODLI, FB
       
    • Од JESSY,
      Zašto mladi ne kupuju stanove? Zato što jedu avokado. Zašto ne mogu da se zaposle? Previše su zahtevni. Zašto ne čitaju knjige? Zato što više vole serije. Zašto ne razgovaraju međusobno? Zato što gledaju u svoje telefone. Zašto pate od depresije? Zbog toga što koriste društvene mreže... Većina ovih premisa se lako može demantovati, ismejati ili posmatrati kao nešto čemu nedostaju nijanse. Takođe ih je lako ponavljati - neke od njih su kao novinarske teze - brze, korisne fraze, zahvaljujući kojima možete instant izraziti stav o ponašanju mlade generacije. Fraze ne zahtevaju previše razmišljanja, kliše je efikasan. Ideja da depresiju izazivaju društvene mreže kreće od tih rečenica. Ne samo zato što se radi o jako ozbiljnoj temi (Svetska zdravstvena organizacija navodi da više od 300 miliona ljudi pati od depresije, a posebno su joj podložni mladi ljudi) već jer i dominantna poruka medija to često podržava.
      Gledam naslove medija i vidim:
      "Depresiju mogu prouzrokovati društvene mreže. Mladi ljudi su najizloženiji" (Gazeta Wyborcza)
      "Poslednja naučna istraživanja pokazuju da postoji jaka veza između dugotrajnog korišćenja društvenih mreža i razvijanja simptoma depresije, uglavnom usamljenosti i umora" (NeuroExpert.org)
      "Svakodnevno ponavljanje aktivnosti kao što su buđenje i uzimanje telefona je postalo klica virusnog širenja internet depresije u doba društvenih mreža" (Psychoportal)
      "Koncentracija i samopoštovanje su sve gori. Kako društvene mreže uništavaju našu psihu"(Focus)
      "FOMO stvarno postoji: kako društvene mreže uzrokuju porast depresije i usamljenosti" (Healthline)
      "Ljudi rođeni posle 1995. imaju više mentalnih poremećaja. Naučnici ukazuju da su uzroci nedostatak sna i razvoj društvenih mreža." (NBC News)
    • Од Милан Ракић,
      Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

      Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine.
      Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin.

      „Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu.
      Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić.
      Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.

    • Од Милан Ракић,
      "IMAM PROBLEM SA LITERARIZACIJOM VUČIĆA ZATO ŠTO MI ON PO SVEMU DJELUJE PRETJERANO. U TAKVOM PRETJERIVANJU NEMA LIKA, NEMA MOGUĆNOSTI ZA PRIČU. TAJ NJEGOV PLAČLJIVI GEST, HIROVITA LJUTLJIVOST, I TA – NE BIH HTIO DA ME SE KRIVO SHVATI – GOTOVO PA ŽENSKA UVRIJEĐENOST NEŠTO JE SA ČIM SE NE UMIJEM NOSITI NI KAO GRAĐANIN – MAKAR STRANI – NI KAO PISAC"
      Kada bismo nabrajali sve knjige hrvatskog književnika Miljenka Jergovića, i to samo prva izdanja, trebalo bi nam odista mnogo prostora (više od 40 naslova). Autor "Sarajevskog marlbora" i "Dvora od oraha" redovno piše novinske kolumne u kojima secira aktuelne društvene teme, a kao strastven čitalac piše i prikaze novih knjiga, neretko podržavajući nove, mlade autore. Nije mu strano da piše i o muzici i slikarstvu. Za sebe će reći da je "inokosna pojava".
      Sa Jergovićem razgovaramo u čuvenom beogradskom kafiću Azra, njegovom omiljenom mestu kada boravi – a to nije retko – u prestonici Srbije. I nekako se poređenje samo nametnulo: ono što je Džoni Štulić značio za jugoslovenski rokenrol, to Jergović i njegovo delo znači za "srpskohrvatsku" književnost.
      "VREME": U jednom davnašnjem intervjuu govorili ste o dolascima u Beograd, o graničnim službenicima i hotelskim recepcionerima koji vas doživljavaju kao"ponositog stranca" koji perfektno govori "njihov jezik". U međuvremenu, vaše delo u Srbiji skoro da je postalo domaće. Da li se može reći da je nekakav jedinstven (eks)jugoslovenski kulturni prostor, uprkos svemu, obnovljen? MILJENKO JERGOVIĆ: Za početak, u Beogradu sam prestao da odsjedam u hotelu i počeo da koristim blagodeti onoga što se zove "stan na dan", i to uvijek istog stana. To je još jedan korak ka "odomaćenju". Koristim i srpski mobitel, zato što je roming između Srbije i Hrvatske skuplji – to znam jer sam lično, svojim mobitelom provjeravao – nego roming između Hrvatske i Bjelorusije ili Hrvatske i Ukrajine. U tom smislu, jedino skuplja od Srbije je Crna Gora.
      Što se tiče "fantomskog" zajedničkog kulturnog prostora, stvar je veoma jednostavna. Taj zajednički kulturni prostor, htjeli mi to ili ne, postoji zato što postoji zajednički jezik i zato što postoje zajedničko kulturno iskustvo i zajedničko istorijsko iskustvo, šta god ono bilo.
      Svi ljudi koji žive na prostoru između, recimo, Sutle i Timoka, najmanje između Sutle i Timoka – da malo Sloveniju i Makedoniju ostavimo po strani – čine taj zajednički kulturni prostor, i svi oni participiraju u njemu. Ne poznajem nikoga, ali zaista nikoga, ko uopšte čita hrvatsku književnost a da, recimo, ne čita srpske knjige i srpske pisce. Postoje samo oni koji ne čitaju ništa, pa jednako tako ne čitaju ni Srbe kao što ne čitaju ni Hrvate. Ako uzmeš te tzv. niže slojeve, one nepismene i polupismene, ili – što je možda najbolje – ako uzmeš nacionaliste, i to one najgore vrste koji bi sutra vrlo rado učestvovali u nekom sljedećem ratu – oni takođe imaju zajednički kulturni prostor i iste zajedničke kulturne sadržaje. Hrvatski nacionalisti koji su redovni na Tompsonovim koncertima, pored Tompsona ne slušaju, recimo, Terezu Kesoviju ili Kiću Slabinca, nego je njihova muzika – Ceca, Dragana Mirković, Stoja, Aca Lukas i već sve niže spomenutih. Dakle, i oni sa Srbima dijele zajednički kulturni prostor.
      A šta je to što spaja ove potonje? I da li su ovi koji čitaju i srpsku, i hrvatsku, i bosanskohercegovačku književnost – na margini, a ovi što slušaju Cecu i Tompsona – mejnstrim? Čitajući su svakako margina, a ovi koji slušaju Cecu i Tompsona su patriotska margina, ona margina koju vlasti u Srbiji i u Hrvatskoj, istina na različite načine, vole predstavljati kao patriotsku i društvenu elitu. Iz perspektive hrvatske predsjednice – to je vjerojatno i jedina elita. Ona je naprosto zaljubljena u taj društveni sloj. Čak mi se čini da ta zaljubljenost iz njene perspektive ima i smisla jer zahvaljujući toj svojoj ljubavi, ona dobija izbore. I to ne zato što je taj društveni sloj većinski, već zato što on predstavlja elitu društva kojeg personificiraju Katolička crkva i konzervativni ideali onoga šutljivog, seljačkog i prigradskog sveta.
      Taj "šutljivi, konzervativni, seljački i prigradski svet" je ono što je većina i u Srbiji i u Hrvatskoj? Da, s tim što oblici njihove konzervativnosti nisu fiksirani. Pre desetak godina u Hrvatskoj oni su većinski glasali za SDP. Ali nisu oni glasali za SDP zato što su bili ljevičari, a u međuvremenu postali desničari – njihov konzervativni ideal nije politički. Oni glasaju za političare kao što bi glasali za televizijske i estradne zvijezde. I u Srbiji i u Hrvatskoj je tako. Ovi koji glasaju za SNS i za Vučića, pre 16-17 godina glasali su za nekakav DS ili DSS. Nema taj većinski sloj ni u jednoj ni u drugoj zemlji fiksirana ideološka i svjetonazorska uvjerenja. Oni čak nisu nužno ni nacionalisti. Mnogi bivaju nacionalisti na isti način na koji bivaju heteroseksualci. Naprosto je sramota biti "peder" i onda se predstavljaš kao heteroseksualac. Takva je, čini mi se, politička svijest u ljudi na današnjem Balkanu.
      Jedan ovdašnji filozof je rekao da je u Srbiji nepodnošljivo lako postati nacionalista... Slažem se, ali to nije karakteristično samo za Srbiju nego za cijelu bivšu Jugoslaviju, minus Slovenija. Jedino se Slovenija – i kada ode ulijevo, i kada ode udesno – ne uklapa u tu sliku.
      Kada smo kod mejnstrima, da li se, s obzirom na vaše impozantno delo, može reći da ste vi u Hrvatskoj mejnstrim pisac? To je "tricky" pitanje, a reći ću vam i zašto. U posljednjih 25 godina nikada ni u jednom kulturnom programu Hrvatske televizije nije se govorilo ni o jednoj mojoj knjizi. U tih 25 godina nikada nisam gostovao u emisiji u kojoj se govorilo o mojoj književnosti. A u poslednjih petnaest godina, sa izuzetkom gostovanja u emisijama Aleksandra Stankovića, moje lice se na HTV-u pojavljivalo samo u vidu potjernica. Recimo, jednom je upriličena i emitovana specijalna emisija posvećena mojoj navodnoj simpatiji za Dražu Mihailovića. Takođe, od postojećih književnih nagrada u Hrvatskoj, dobio sam samo jednu jedinu – "Ksaver Šandor Đalski", i to prije 25 godina kad vjerovatno još nisu bili načisto ko sam i šta sam. Sa te strane gledano, ja ne samo da nisam mejnstrim već ne postojim, ili pak postoji ozbiljan trud mejnstrima da me se učini nepostojećim.
      Sa druge strane, vrlo često ćete od ozbiljnih ljudi, pa i nekih profesora na Filozofskom fakultetu u Zagrebu ili tzv. ljudi iz kulture i književnosti čuti za mene da sam važan, veliki pisac. Pa će se onda moje knjige navoditi kao vrhunci savremene hrvatske književnosti. Stvar je u osnovi paradoksalna i na vaše pitanje nema odgovora. Može se odgovoriti i da sam mejnstrim i da me nema. Ali svi o meni imaju neko mišljenje. U ovom slučaju imati mišljenje zaista znači isto što i imati guzicu.
      A šta je to što smeta mejnstrimu da vam ne odaju više nego zasluženo, po mom mišljenju, priznanje? Riječ je o različitim stvarima, ali im generalno smeta moja drukčijost. Naprosto sam različit. Ta drukčijost se može ticati raznih stvari. Najviše i najprije se tiče toga da nisam deo nikakve grupacije. Ne pripadam grupi desnih hrvatskih pisaca i nacionalista. Oni me preziru. Ne pripadam ni grupi lijevih hrvatskih pisaca i antinacionalista. Oni me takođe preziru. Ja sam, eto, ja. Inokosna pojava. Igrom slučaja, dijelim isti prostor sa njima i nemam pritom nikakav problem sa vlastitom isključenošću, niti imam naročitu želju da stvar bude drukčija. Svaka kultura i svaka književnost zaokružuje i definiše vlastiti prostor, zaokružuje sebe. Definiše svoje važne pisce, važna dela, definiše vlastiti kulturni i književni život. Hrvatska književnost, ono što čini njen mejnstrim, pokušava sebe definisati tako da ja ostanem izvan nje. I to je meni sasvim okej. Hrvatska književnost i hrvatska kultura kroz cijeli dvadeseti vijek i ovaj dvadeset i prvi – sebe je najčešće definisala u negativnom smislu, definišući se preko toga što nije, a ne preko toga što jest. I tako je zaokruživala svoj imaginarni prostor. Nasuprot hrvatskom izolacionističkom principu, tokom dvadesetog vijeka srpska kultura je imala ekspanzionistički princip, neprestano je pokušavala da prisvoji i ono što se činilo izvan njenog obuhvata. U političkom smislu, ekspanzionizam je loša stvar, to znamo iz iskustva, ali u smislu kulturnog obuhvata i definisanja vlastitog kulturnog polja, ekspanzionizam je pozitivan. Ako želiš reći da su Meša Selimović i Ivo Andrić srpski pisci i ako srpsku književnost za vrijeme njihovog života definišeš tako što ih obuhvaćaš kao svoje, ti si na dobitku. Hrvati su svoju književnost definisali tako da ona obuhvaća sve ono što nije Ivo Andrić. I zato je danas smiješan i opskuran pokušaj hrvatske književnosti da, zbog žudnje za Andrićevom Nobelovom nagradom, njega integrišu u nešto čemu on nikako ne pripada prosto zato što je iz toga prethodno isključen. Pokušaj pljačke Andrićeva leša jedna je od odvratnijih stvari u savremenoj hrvatskoj kulturi.
      Jasne su razlike između vas i desnih književnih krugova. Koje su razlike između vas i lijevih književnih krugova u Hrvatskoj? Sa tim ljudima, ljevičarima iz hrvatske književnosti, dijelim minimalna politička uvjerenja, ali ništa osim toga. Sve drugo što oni jesu ja nisam, i obrnuto. Jer, književnost se definitivno ne definiše isključivo kroz političko uvjerenje autora. Književnost se ne definiše ni kroz političko uvjerenje čitalaca. U hrvatskom slučaju između tzv. književnih desničara i književnih ljevičara jedina razlika je u tom mininalnom političkom uvjerenju, i u tome što jedni glasaju za HDZ i ne žele čitati Dragana Velikića i Svetislava Basaru kao što ne čitaju ni bilo šta drugo, ali će zato rado poslušati Cecu. Ovi drugi, ljevičari, ako čitaju, pročitaće Velikića i Basaru i kititi se činjenicom da su ih čitali, i to će biti izraz njihove slobodoumnosti i njihovog velikog ljevičarstva, prema čemu ja imam načelne simpatije, ali mi i dalje ne znači previše. Pogotovo što se u trenutku kada dođu na vlast, odnosno kada njihova ministrica dođe na vlast, ne razlikuju od najcrnje desnice. Ta etapa, kada su u Hrvatskoj na vlasti bili lijevi ministri kulture, u kulturi bila je bitno gora od mnogo dužih etapa desnih ministara kulture. I što je važno: ništa manje isključiva, nacionalistička, sektaška. Po sitnom lopovluku, klijentelizmu i udovoljavanju svojim ljudima, braći od tetke i tetkama, lijevi ministri u Hrvatskoj bili su bitno gori.
      Izneli ste svojevremeno interesantnu tezu o tzv. integralnim fašistima koji su"dekorativni levičari", a koji takođe imaju totalitarni pogled na svet i ne podnose one koji imaju makar i samo za nijansu drugačije mišljenje. O kome ste tačno mislili? Mislio sam na mnoge. Mislio općenito na fenomen ljudi koji se kite lijevim folklorom, a zapravo su fašisti. Oni misle da se ljevica sastoji od majica sa likom Če Gevare, od razgovora o 1968, od čitanja Varufakisa i od crvenog folklora, a nikako od nekog stvarnog sadržaja. Dakle, ništa suštinski, ništa stvarno angažovano. Samo folklor.
      Kako gledate na pojave jugonostalgije i "titostalgiju", koje su prisutne u svim zemljama bivše Jugoslavije? Od samih početaka to mi ide na živce. A kako vrijeme prolazi i kako se pojam jugonostalgije okamenjuje, stvar me još više nervira. Kao prvo, Jugoslavija nije nešto za čim je mudro biti nostalgičan, i to iz elementarnih razloga. Ona je bila neslobodna društvena i politička zajednica. U Jugoslaviji nisu postojale elementarne građanske slobode. Mi smo se osamdesetih borili i potpisivali peticije za ukidanje člana 133 Kaznenog zakonika, odnosno verbalnog delikta. Ne možete biti nostalgični za zemljom u kojoj je verbalni delikt ukinut tri ili četiri godine prije njenog nestanka. Drugo, postoji nešto što se tiče elementarne čovjekove autopercepcije. Prirodno je, naime, da smo nostalgični, da smo bolećivi prema svojoj prošlosti. Naša bolećivost dolazi od onoga što se zove "optimizam sjećanja". Sva naša sjećanja su uljepšana. Sjećanja na Jugoslaviju su strašno uljepšana. A to zapravo nisu sjećanja na Jugoslaviju nego na našu vlastitu prošlost. Zaboravili smo da nam je bilo dosadno, grozno, zaboravili smo da smo bili zabrinuti, da nas je bolio zub, da smo bili bolesni, da smo imali grozne roditelje, da je grozno bilo u školi, da smo imali jedinicu iz matematike koju je valjalo popraviti... Sve smo to zaboravili, ostale su samo lijepe stvari. Naprosto zato što je to koncepcija ljudskog sjećanja. Pomalo je nedostojanstveno biti žrtva faličnosti sopstvenih sjećanja. U toj Jugoslaviji proveo sam petnaest mjeseci na odsluženju vojnog toka, a služenje JNA bila je kombinacija zatvora i ludnice. Danas postoji nostalgija i za tim vojničkim danima, što je najluđe od svega.
      Sa druge strane, ako ostavimo po strani to da je Jugoslavija bila loša, nepraktična, neslobodna zemlja, opasna za svoje građane, treba reći da je za čovjeka koji se zanima za kulturu, koji čita, sluša muziku, gleda filmove – bilo dobro živjeti na mnogostruko većem prostoru od ovih današnjih država. I takva, neslobodna Jugoslavija bila je više integrisana u Evropu i u svijet nego ijedna današnja postjugoslovenska zemlja, uključujući Sloveniju. Kada si bio čitalac u Jugoslaviji, ti si bio čitalac u Evropi. Tvoj svijet je bio evropski svijet. Danas smo spušteni deset spratova niže i od kulturne, intelektualne i svake druge bijede spasava nas samo to što smo dio digitalnog, internetskog svijeta, i što tako možeš da komuniciraš sa svijetom. Da nije tog kompjutera, mi bismo danas živjeli malo bolje nego što se živjelo u Enver Hodžinoj Albaniji, s tim što ne bismo bili izmučeni albanskom Partijom rada nego svijetom provincijskih tabloida. Tabloidi bi danas bili naš pakao da ne postoje kompjuteri i internet. U pitanju je užasno velika razlika između današnjih država i Jugoslavije, koja govori u korist Jugoslavije. Ali opet ponavljam, ne može se za tom i takvom zemljom, i tim i takvim društvom, biti nostalgičan. Jer, nostalgija za Jugoslavijom je i nostalgija za služenjem JNA. A meni je JNA, nakon matematike u osnovnoj i srednjoj školi, najstrašnije iskustvo u životu.
      Često se na regionalnim skupovima novinara ili nevladinih aktivista, ljudi iz bivših jugoslovenskih republika utrkuju da dokažu kako je kod njih – stanje najgore. Otkud potreba za tom vrstom ekskluziviteta? Putujući po zemljama bivše Jugoslavije, čovjek svuda dođe na dan-dva, tri, sedam, deset, petnaest... Čak i ako ostane dva-tri mjeseca, on je neko sa strane kog se toliko ne tiču, to jest nimalo ga se ne tiču lokalne stvari i lokalna sredstva maltretiranja. Uvijek si toliko izmaltretiran u svojoj maloj republici, u svom malom gradu, u svojoj maloj palanci, da ti se čini da je u onoj drugoj palanci, sa druge strane granice, puno bolje. Meni je, recimo, u Beogradu puno bolje nego u Zagrebu. Čak mislim da je i objektivno bolje, iz prostog razloga što je Beograd veći od Zagreba, pa sama ta veličina izrodi i nešto pozitivno. Ali, moj osjećaj da je ovdje bolje više se tiče činjenice da ja nisam odavde, da gledam, recimo, na Vučića kao na živopisnu pojavu sa ekrana, a ne na nekog ko ima bilo kakvog utjecaja na moj život. Kada moram pronaći način da prođem beogradskim Trgom republike, da nekako pronađem ulicu kojom se može ići – meni to predstavlja svojevrsnu avanturu, jednom u tri-četiri mjeseca, a ne svakodnevnu stvar. Ja se ne vozim beogradskim gradskim prevozom, gužvu na Brankovom mostu doživim jednom godišnje. O beogradskom, srbijanskom i vojvođanskom očaju saznajem od svojih prijatelja i poznanika i onda to uspoređujem sa svojim očajem. Uvijek je vlastiti očaj veći od tuđeg. To dolazi od toga i to je jedan veoma zanimljiv fenomen. Dok se nacionalisti, čak i kada imaju minimum svijesti da je u njihovoj zemlji loše, uvijek tješe time da je u Srbiji još gore, ili da je u Bosni još gore, ili da je u Hrvatskoj još gore, antinacionalistima se opet čini da je u Srbiji bolje, da je u Bosni bolje. Kažu, u Bosni su barem tri nacionalizma, a tri nacionalizma tlače manje nego jedan. Dok se onima koji su u Bosni čini da tri nacionalizma tlače više nego jedan. Sve je to razgovor ljudi koji zapravo nisu u stanju razgovarati, jer nisu u stanju izaći iz vlastite situacije i vlastite ucijenjenosti.
      Ipak će kolege iz regiona morati na kraju da priznaju da Srbija ima ubedljivo najgore tabloide. Kada dolazite ovde i vidite te pojave na kiosku ili ih listate, šta pomislite, o čemu se tu radi? Najprije da kažem, u Srbiji su novine bolje nego u Hrvatskoj. U Srbiji, naime, postoje i novine koje nisu tabloidi. Tačno je da u Hrvatskoj nema novina poput "Informera" ili "Srpskog telegrafa", ali su tzv. mejnstrim novine u velikoj mjeri tabloidi. Tako izgledaju, tako funkcionišu, i u jednom dobrom dijelu se bave taboidnim temama. Dok u Srbiji postoje dvoje-troje žanrovski ozbiljnih novina, potpuno svejedno da li su te novine nama politički simpatične ili nisu. Mislim da upravo to u Srbiji omogućava i postojanje tih jednokratnih žurnalističkih tabloidnih ludila... Prekjuče hodam pored trafike i ugledam na naslovnoj stranici glave masakriranih ljudi. I nešto ispod toga, neki naslov – ubilo, zaklalo... To je, recimo, nešto što se, čini mi se, više nigdje osim u Srbiji ne može vidjeti na kioscima. Kada bi nekome negdje palo na pamet da na naslovnu stranu ili uopšte u novine tako nešto stavi, to bi neko vijeće za štampu ili nekakav higijenski zavod jednostavno zabranilo.
      Vučić je u nekim zemljama Zapada doživljavan, poput onomad Miloševića, kao faktor regionalne stabilnosti. Istovremeno, njegovi mediji bljuju nacionalističku mržnju, a takva je i infrastruktura njegove vlasti, antidemokratska i antizapadna. Kako objašnjavate taj fenomen? Srpsko društvo i javna scena zasnovani su na nizu paradoksa. Tabloidi i poluautoritarna vlast – to je paradoks. Paradoksalno je i to da u Srbiji postoje tri gradića u kojima SNS nije na vlasti, a u isto vrijeme se vlast tako zdušno i tako energično bori protiv opozicije. To je suludo. Srpsko društvo, odnosno društvo koje stvara i projektuje ova vlast je ultrakonzervativno, a premijerka Ana Brnabić je žena sa seksualnim opredeljenjem koje jedva da nije protivzakonito. U Srbiji je nezamislivo, kao i u Hrvatskoj uostalom, da gej par ima dijete, a predsjednik Srbije premijerki šalje čestitku nakon što je ona u svojoj partnerskoj vezi dobila dijete. Da li to može samo ona!? Postoji li ikakav način da to može još neko? Ne, ne postoji. I to je paradoks. Kada je Ana Brnabić postala ministrica, a pogotovo kada je postala premijerka, vjerovao sam da će se ovako ili onako dogoditi nekakva dobra stvar. Naprosto da će ljudi, ta divlja masa, reći da je to okej, da će o njoj govoriti na osnovu toga kakva je ministrica ili premijerka, a ne na osnovu njenog seksualnog oprijedeljenja. Mislio sam da će njen izbor relaksirati situaciju u odnosu na tu manjinsku grupu. Međutim, nije se desilo ništa nalik tome. Dogodilo se to da je prihvaćeno kako je Ana Brnabić gej i da sa tim niko nema problema, pa čak ni episkopi. Ali, to se odnosi samo na nju i ni na koga više. To je takođe neviđeni paradoks. Jednako kao što je paradoksalno i to što pojedinci pišu na novčanicama da je Kosovo Srbija, a zaboravljaju da to znači i to da je bezmalo dva miliona Albanaca takođe Srbija. Ako su i oni Srbija, onda za početak, prijatelju, dužan si da pola večernjeg dnevnika bude na albanskom jeziku, i da ga uređuju od tebe nezavisni albanski novinari. Dužan si i da svaki natpis u Srbiji bude dvojezičan.
      Govorite o Kosovu i odnosu prema Albancima. Da li se može reći da svojevrsni kultur-rasizam prema kosovskim Albancima nije bio samo monopol Srbije i Srba već da je bio deo zajedničke kulture "naroda" bivše Jugoslavije? To je važno pitanje. U pitanju je bila bomba koja je morala da razori Jugoslaviju. To je i pokazatelj da je ideja o jugoslovenskom zajedništvu bila falična, nedovršena, kvarna, iznuđena... Svaki Albanac i svaki Mađar je morao, ali baš morao, da zna naš jezik. Svaki Albanac i svaki Mađar ga je u školi učio dok ga ne bi naučio, a onda bi se u JNA proveli kao bosi po trnju sa svojim nedovoljnim znanjem srpskohrvatskog jezika. Niko od nas većinaca nije u školama, makar fakultativno, morao ili mogao da uči ni mađarski ni albanski, pa ni makedonski ni slovenački jezik. Mi o njima ništa nismo znali i ništa nismo htjeli da znamo. To je bio mnogo veći problem Jugoslavije nego ideja o zajedničkoj kulturnoj sceni. U krajnjoj liniji, kosovski Albanci bivali su važnim akterima i činili deo jugoslovenske kulturne scene, ali samo u slučaju da su savršeno ili gotovo savršeno govorili naš jezik. Ili ako su kao pjesnici ili prozni pisci bili prevođeni u Jugoslaviji, to jest u Srbiji. Naime, izvan Srbije Albanci se i nisu prevodili kao što se ni danas ne prevode. U Hrvatskoj je preveden samo neki antisrpski esej velikoga albanskog pisca Ismaila Kadarea i to je, koliko se mogu sjetiti, jedina knjiga prevedena sa albanskog u Hrvatskoj u posljednje dvije i po decenije. Sa jedne strane, hrvatska se državna politika zalaže za prava Albanaca na Kosovu. Hrvatska je priznala Kosovo. Kada se na jednoj strani nađe albanski stav, a sa druge srpski, Hrvati će uvek biti za albanski stav, a kada treba prevesti knjigu ili pjesmicu ili bilo šta, onda se pokazuje da ih taj svijet jednostavno ne zanima. Još više ih ne zanima nego što ih nije zanimao u jugoslovenska vremena.
      Liberalni kapitalizam i Crveni Kmeri
      Koliko je uopšte kultura ovde moguća bez državne pomoći ili finansiranja iz nekih stranih donacija? Da li je moguće da ozbiljna kultura na ovim prostorima bude samoodrživa? Naravno da nije. Ne samo na Balkanu. Kada bi kultura bila oslobođena poreza, onda bi bila druga stvar. Porezi služe da se zadovoljavaju elementarne potrebe zajednice, a kultura je elementarna potreba zajednice. Pod uslovom da zajednica postoji, bilo kao nacija, bilo kao društvo povezano jezikom, državnim granicama i poreznim sistemom. Ideja da se kultura izostavi i prebriše iz elementarnih potreba zajednice huliganska je ideja, koja po svojim metodama i ciljevima pripada metodologiji Crvenih Kmera. Iako se u našim slučajevima to naziva idealom liberalnog kapitalizma. Ako je tako, onda između tako zamišljenog liberalnog kapitalizma i Crvenih Kmera nema nikakve razlike.
      Spomenuli ste Vučića. Da li je on vama literarno zanimljiv lik? Imam problem sa literarizacijom Vučića zato što mi on po svemu djeluje pretjerano. U takvom pretjerivanju nema lika, nema mogućnosti za priču. Taj njegov plačljivi gest, hirovita ljutljivost, i ta – ne bih htio da me se krivo shvati – gotovo pa ženska uvrijeđenost nešto je sa čim se ne umijem nositi ni kao građanin – makar strani – ni kao pisac. Kada kažem ženska uvrijeđenost, nadam se da ne trebam objašnjavati kako postoji i muška uvrijeđenost, koja od ženske nije ni bolja ni lošija, nego je različita. To što je Vučićeva uvrijeđenost ženska meni nipošto nije smiješno, samo me zbunjuje i ne da mi da o njemu dalje mislim kao o književnom liku. Ako bih nekoga iz Vučićevog kruga literarizirao, meni bi Ana Brnabić bila mnogo zanimljivija. Ona je sigurno žena s elementarnom građanskom hrabrošću, spremna pripadati prezrenoj i degradiranoj društvenoj manjini, razlikovati se, ne biti po mjeri čaršije. Ali njoj se, čini mi se, dogodila velika, teško objašnjiva transformacija. Od vremena kada je bila ministrica, od vremena kada je postala predsednica Vlade, pa do danas, ona se promijenila u svom nastupu, u svojoj gesti, u odnosu prema društvenim vrijednostima. Promijenila se u temperamentu. U nastupu je počela ličiti na Vučića, i to je jako zanimljivo s obzirom na prethodnu poziciju.
      Ako sam dobro razumeo, za Vučića nema prostora u nekoj ozbiljnoj književnosti? Možda bi imao prostora kod nekog pisca među kakve ja ne spadam. Možda bi Miodrag Bulatović u svojim najboljim danima mogao od Vučića da napravi književni lik. Ili recimo možda čak – ovo će malo čudno zvučati – možda čak i Kurt Vonegat. Možda bi on od njega uspeo napraviti nekog zanimljivog čudaka. Ja Vučićem kao književnim likom ne vladam. Moji su čudaci obični, svakodnevni autsajderi. A Vučić je krajnje artificijelna pojava, kakvih ima u literaturi, ali ih nema u stvarnosti. Ne bi me iznenadilo kada bih saznao da Aleksandar Vučić zapravo ne postoji.
      U jednom vašem intervjuu bilo je reči o dva spakovana kofera u kojem treba da držite sve važne stvari i uspomene, jer postoji velika mogućnost da će sve osim toga biti izgubljeno. U zbirci "Sarajevski marlboro" varirali ste tu Džumhurovu tezu. Da li sada imamo gdje da odemo, pobjegnemo, s obzirom na loše vijesti koje dolaze iz svijeta? Prije samo deset godina dijelili smo zajednički san o evropeizaciji naših prostora. U međuvremenu su se stvari radikalno promijenile. Svijet je prilično balkaniziran. Kada gledam i slušam Donalda Trampa, u sebi osjećam istu emociju kakvu sam osjećao prije dvadeset i pet godina, a koju osjećam pomalo i danas kada gledam i slušam Šešelja. Oni su užasno slični, ne toliko u fizičkom smislu, mada ni fizički nisu sasvim različiti, koliko u načinu na koji govore i emocijama koje odašilju. Slični su i u tom konstantnom prelaženju granice pristojnog, granice mogućeg, granice društveno prihvatljivog. Šešelj je osuđeni ratni zločinac sa radnim mjestom u Skupštini Srbije, što nije naročito visok položaj, a Donald Tramp je predsjednik Amerike, na neki način predsjednik svijeta. Donald Tramp je svijet. To znači da se Amerika, barem preko svog predsjednika i svega što on znači i što metastazira, pretvorila u Balkan. Ako je Amerika Balkan, onda se sa Balkana nema gdje pobjeći. Možda nije mudro ni bježati danas sa Balkana. Istina, Amerika je veličanstvena jer uspijeva već godinama držati Trampa na uzdama, što je pokazatelj snage jedne stvarne demokracije, ali sa druge strane, stvar je – zastrašujuća.
      Ipak, odavde ljudi odlaze i dalje na zapad, rezultati "egzodusa" su strašni? To je zajedničko svim našim zemljama. Tačno, mladi ljudi odlaze. Svi odlaze na zapad, i nacionalisti, i fundamentalisti, i vjerski manijaci bilo koje vjerske denominacije. Niko da ode u središte svoje vjere, osim ako ne ide malo da ratuje za ISIL ili za Rusiju. Odlaženje ljudi sa ovih prostora najviše se tiče nemogućnosti da se napravi projekcija vlastitog života u kojem bi se moglo zamisliti da će sljedeće godine biti bolje. Mislim da zbog toga ljudi odlaze, i sa te strane ih potpuno razumem. Neprestano je prisutna projekcija da će nam biti gore, i gore, i gore. Čak i kada je bolje, mi nemamo utisak da je tako jer imamo strah od sljedeće godine. Da se razumijemo, u proteklih petnaestak godina koješta je u ovim zemljama bivalo i bolje a da to nismo ni primijetili.
      Da li su izbeglice u Evropi zapravo novi varvari, oni iz legendarne Kavafijeve pesme, bez kojih ne znamo "šta će biti s nama"? Koliko je Evropa danas zajednica na koju treba da se ugleda ostatak sveta, a koliko jedan svet u zalasku? Iako su izbori za Evropski parlament, prema mnogima, zaustavili, bar delimično, uspon ekstremne desnice, ipak je snaga ovih stranaka neupitna. Izbori u Danskoj su pokazali i jednu zabrinjavajuću tendenciju: "izdominirali" su levičari koji takođe vode antiimigrantsku politiku. Najprije, ja nisam siguran da je riječ "izbjeglica" adekvatan pojam. Oni koji su bježali od rata, iz Sirije, jesu izbjeglice, ali ljudi iz različitih dijelova Afrike i ljudi iz drugih država Bliskog istoka i Srednjeg istoka koji su išli prema Evropi težeći za boljim životom – jesu gastarbajteri u pokušaju. Oni su ljudi koji se preseljavaju, ali nisu izbjeglice. Problem je u tome što smo mi u poslednjih nekoliko godina prihvatili kriminalizaciju ljudi koji idu za boljim životom. I koji se sele iz ekonomskih razloga. Odjednom je to postalo zazorno. Moram priznati da je to nešto što je veoma zabrinjavajuće, čak i u diskursu u tom smislu inače korektne Angele Merkel. I ona je počela da pravi razliku između ratnih izbjeglica i ekonomskih migranata, u kojima je potonje sumnjičila da nešto sa njima nije u redu. Težnja za boljim životom i težnja da se ide negdje gdje ćeš bolje živjeti, više zarađivati i gdje će tvojoj djeci biti bolje – najprirodnija je stvar na svijetu, i to je nešto što je upisano u sve naše porodične povijesti. Svi mi smo tako išli nekud, naši očevi ili pradjedovi... I Evropa je sastavljena od takvih ljudi. Kako da je to odjednom postao problem? Očito da je taj problem produkovan nizom informativnih kampanja i protivkampanja, i da je Evropa sama sebi stvorila ozbiljan problem tokom ove izbjegličke krize. Stvorila je problem u percepciji sebe same, a pogotovo u percepciji ljudi koji dolaze, prolaze, odlaze... I stvoreno je tako plodno tle za stvarno opasne tipove kakav je Viktor Orban. On je opasan, jer djeluje infektivno, zarazno. Istina, velika zaraza u Evropi nikada nije kretala iz male zemlje, a Mađarska je ipak mala zemlja, ali bez obzira na to, stvar nije ni ugodna ni bezazlena.
      Danski primjer samo potvrđuje kako je mondeno i moderno biti protiv drugih i drugačijih. Mi na Balkanu jako dobro znamo one koji su se na sličan ili isti takav način ponašali. Meni pada na pamet hrvatski solcijaldemokratski ministar kulture, lijevi ministar kulture koji se zvao Antun Vujić, i koji je bio ideološki guru SDP-a. On je, nakon što smo mi za svoj račun sa FAK-om (Festival alternativne književnosti) 2001. godine išli u Novi Sad i Beograd, sazvao konferenciju za štampu na kojoj nas je proglasio nacionalnim izdajnicima zato što smo se usudili ići u Srbiju prije nego Srbija vrati hrvatska blaga opljačkana u ratu. On je bio ikona hrvatske ljevice. Naprosto mu se isplatilo da nekom montira metu na čelu jer mu je to donosilo nekakvu popularnost. Istina, ta strategija se pokazala potpuno pogrešnom jer ideja da ćeš ti u nacionalizmu pobijediti nacionaliste doživjela je potpunu propast. Dugoročno, takve strategije svugdje izazivaju propast. Neumitno je da se partikularno, djelomično ljevičarenje kad-tad skrši na temeljnim pitanjima.
      Nedim SEJDINOVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      Brisel – Generalni sekretar Severnoatlantske alijanse Jens Stoltenberg, nakon posete Severnoj Makedoniji, konstatovao je za „Politiku” da se danas suočavamo s najnepredvidljivijom bezbednosnom situacijom u svetu poslednjih godina, ali da je NATO pozitivna sila u stvaranju održivog međunarodnog poretka.
      Istakao je da zna da su mnogima u Srbiji i dalje bolne uspomene na 1999. godinu. „Svaki izgubljeni nevini život jeste tragedija. I duboko žalimo zbog toga”, rekao je Stoltenberg u razgovoru za naš list.
      Posle vašeg dvodnevnog boravka u Severnoj Makedoniji sa Severnoatlantskim savetom, koja je poruka za region, posebno za Srbiju, čija politika ostaje neutralna? Kakav je vaš stav o nerešivom problemu Kosova između Beograda i Prištine?
      Bio sam u Skoplju početkom ovog meseca. Moja poruka je bila jasna: spremni smo da primimo Severnu Makedoniju u NATO porodicu. Članstvo Severne Makedonije predstavlja priliku za sve, jer će stabilnost koju ono donosi biti korisna za sve u regionu, politički i ekonomski. Ne može biti napretka bez sigurnosti. Ovu korelaciju već vidimo u praksi, jer su se strane investicije u Severnoj Makedoniji više nego utrostručile prošle godine, a strane investicije u Crnu Goru dvostruko su veće otkako se pridružila NATO-u 2017. godine.
      Prespanski sporazum je otvorio put za članstvo Severne Makedonije u NATO. To ne bi bilo moguće da nije bilo sjajnog liderstva, političke hrabrosti i vizije, koje su u teškim vremenima pokazali premijeri Zaev i Cipras. To je inspiracija za čitav region i odličan primer koji pokazuje kako se ranija neslaganja mogu prevazići i da je buduća saradnja izvodljiva. Zemlje u regionu koje su se pridružile Alijansi postale su izvoznici stabilnosti za zapadni Balkan. A nema sumnje da je stabilan zapadni Balkan u interesu svih.
      Za ovaj region je važno i stabilno Kosovo. Već 20 godina su mir i stabilnost na Kosovu prioritet za NATO. Mandat UN za našu mirovnu misiju KFOR ostaje nepromenjen. Nastavićemo da radimo na sigurnom i bezbednom okruženju na Kosovu za dobrobit svih ljudi koji tamo žive.

      Foto: NATO
      Prilikom nedavne posete pape Frančeska Bugarskoj, Severnoj Makedoniji i Rumuniji kardinal Pjetro Parolini, državni sekretar i drugi čovek Vatikana, govoreći o situaciji u svetu, rekao je u intervjuu za „Politiku” da smo nakon Hladnog rata još daleko od ostvarivanja novog, pozitivnog i održivog međunarodnog poretka. Kako vi ocenjujete situaciju u svetu i koliko smo stvarno daleko od rešenja?
      Sasvim je tačno da se danas suočavamo s najnepredvidljivijom bezbednosnom situacijom u poslednjih mnogo godina. Tu su sve agresivnija Rusija, sajber i hibridne pretnje, nestabilnost širom Bliskog istoka i Severne Afrike i produžena teroristička pretnja. Kao odgovor na to, NATO ubrzano sprovodi najveće prilagođavanje kolektivne odbrane od Hladnog rata. Dakle, u svetu koji je sve manje predvidiv ‒ NATO je važan kao što je uvek bio.
      Alijansa čuva bezbednost naših zemalja već sedamdeset godina. Snažna veza između Evrope i Severne Amerike stvorila je od NATO-a najjači savez u istoriji. Činjenica da ćemo uskoro prihvatiti Severnu Makedoniju kao 30. članicu pokazuje da je NATO uspešan savez. Uzastopni krugovi proširenja dokazali su da NATO i posle 70 godina privlači interesovanje i da je on pozitivna sila ka održivom međunarodnom poretku o kojem govorite.
      Balkan je ponovo region koji potresaju tenzije i gde još nisu sasvim izbledela dramatična sećanja na blisku, kao i na malo dalju prošlost: Veliki rat, Drugi svetski rat, raspad SFRJ, bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO-a itd. Ovih dana autori Serž Halimi i Pjer Rambe u francuskom „Mond diplomatiku” ističu da je Severnoatlantski savez bombardovao Jugoslaviju na osnovu lažnih informacija iz uglednih medija. Koliko je bila opravdana bilo kakva vojna akcija na tlu bivše SFR Jugoslavije, a posebno kampanja NATO-a, koji je vojno-političku akciju sproveo bez odobrenja UN?
      Kada je NATO pokrenuo operaciju saveznička snaga, u martu 1999, glavni motiv ove teške odluke bio je da zaustavi humanitarnu katastrofu koja se tada odvijala na Kosovu. Do kraja 1998. godine politika predsednika Miloševića primorala je više od 300.000 Kosovara da napuste svoje domove. Sporazumi o prekidu vatre su kršeni, a pregovori su zaustavljeni.
      Ujedinjene nacije i Kontakt grupa uložili su intenzivne napore da doprinesu mirnom rešenju, ali na kraju ni međunarodni diplomatski pokušaji nisu rešili sukob. Savet bezbednosti UN u nekoliko navrata isticao je zabrinutost zbog humanitarne situacije na Kosovu i zbog sve većeg broja izbeglica isteranih iz sopstvenih domova kao pretnje međunarodnom miru i bezbednosti. Imajući u vidu krizu koja se rasplamsavala, upotreba sile od strane NATO-a nije shvaćena olako. Nikada nije. Ali istorija je pokazala da je bila i neophodna i legitimna, jer je zaustavila nasilje, a izbeglice su mogle da se vrate kući. Misija NATO-a KFOR, pod mandatom UN, pomogla je da se na Kosovu stvori bezbedno i sigurno okruženje za sve, uključujući i srpske zajednice
      Znam da NATO još izaziva kontroverze u Srbiji. Mnogima su i dalje bolne uspomene na vazdušnu kampanju 1999. godine. Još je teže onima koji su izgubili voljene. Svaki izgubljeni nevini život jeste tragedija. I duboko žalimo zbog toga
      Kao što sam jasno rekao tokom posete Srbiji prošlog oktobra, ta kampanja nikada nije bila usmerena protiv srpskog naroda. Naprotiv. Cilj je bio da se zaštite civili u širem regionu tako što će se zaustaviti akcije Miloševićevog režima, koje je međunarodna zajednica bila osudila.
      Nikada ne smemo zaboraviti prošlost, ali moramo iz nje da učimo i da je ostavimo iza sebe. To je ono što NATO i Srbija rade kroz partnerstvo, koje je korisno i NATO-u, i Srbiji, i širem regionu. Naša saradnja sa Srbijom kreće se od reforme sektora bezbednosti do pomoći u slučaju nepogoda i odlaganja viška municije. Na primer, u oktobru prošle godine Srbija je bila domaćin naše najveće održane civilne vežbe za pomoć u vanrednim situacijama, pod nazivom „Srbija 2018”, u tesnoj saradnji s Evroatlantskim koordinacionim centrom za vanredne situacije NATO-a. Ova vežba je pomogla saveznicima NATO-a, kao i Srbiji i drugim partnerima, da postanu bolje pripremljeni za delovanje u slučaju prirodnih katastrofa, kao što su poplave i zemljotresi. Srbija je sarađivala s NATO-om u obuci iračkih vojnih medicinara, pomažući u donošenju stabilnosti na Bliski istok. Naša saradnja ponekad je spasavala živote, kao što je bio slučaj 2016. godine, kada je KFOR helikopterom prevezao novorođenče sa srčanim problemima u srpsku bolnicu. Osim toga, pomažemo Srbiji da se bezbedno reši viška municije kroz tesnu saradnju s Tehničkim remontnim zavodom u Kragujevcu. U ovaj projekat smo uložili više od četiri miliona evra i dosad bezbedno uništili više od 200 tona municije
      Ovi primeri praktične saradnje pokazuju da cenimo partnerstvo koje smo razvili sa Srbijom i nadamo se boljoj budućnosti. U potpunosti poštujemo politiku neutralnosti Srbije. Kao što pokazuju Austrija, Švedskai Finska, neutralnost i partnerstvo s NATO-om međusobno se ne isključuju. Naše partnerstvo je dobro za Srbiju, dobro za zapadni Balkan i dobro za NATO.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...