Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Beograd, grad u kom ništa više nije naše

Rate this topic

Recommended Posts

Beograd se ovih dana pretvorio u jednu veliku močvaru, jer je neko umesto Beograđana odlučio da se pare ulažu u jelke i fontane, umesto u sređivanje kanalizacije. Zdravo drveće u Košutnjaku "moralo" je da strada, jer je neko procenio da su "pluća grada" manje bitna od izgradnje sportskog centra. I mada je od strane Beograđana, ali i Upravnog suda, odjeknulo "ne" za gondolu, na Kalemegdanu se već odvijaju radovi, jer se neko istripovao da bi baš lepo legla iznad Ušća. Gomila radova na ulicama potpuno je blokirala grad, iako nikom nije jasno ni zašto ni kako ni ko je dozvolio da se sve to radi odjednom. Ali, očigledno ne mora da nam bude jasno. Zar dosad niste skapirali da ništa nije vaše?

Beograđane je ovih dana uznemirila seča mladih stabala u Košutnjaku. Dejan Jovanović, nezavisni odbornik u opštini Rakovica i predstavnik udruženja Petlovo brdo, snimio je odnošenje drveća i postavio klip na Fejsbuk stranici pod naslovom "Noćna hajdučija u Košutnjaku". Sledeći snimak prikazao je građane dok pokušavaju da blokiraju kamion koji prevozi posečene borove, a u subotu je održana i protestna šetnja pod nazivom "Dosta je masakra zelenila", kada je gradonačelniku poručeno "Poljana, a ne beton", "Priroda narodu"...

Share this post


Link to post
Share on other sites

U međuvremenu se ispostavilo da se građani ni u ovom slučaju ništa ne pitaju, jer uopšte nije reč o nelegalnom masakru prirode Košutnjaka. Zapravo, sve je kao po zakonu.

Drveće na tom mestu seče se zbog izgradnje dvorane Zavoda za sport Srbije za džudo, tekvondo, karate, streljaštvo i sportsko penjanje, koju sa 12 miliona evra iz budžeta finansira Vlada, objavili su mediji.

Kako BBC na srpskom prenosi, u javnom preduzeću Srbijašume tvrde da je za seču borova obezbeđena tehnička dokumentacija, da je izračunat broj stabala koji je bilo neophodno ukloniti i da su ona obeležena. Navode da se površina na kojoj su posečena stabla nalazi izvan šumskog kompleksa kojim gazduje ovo preduzeće, te da je za taj prostor zadužen Republički zavod za sport i nalazi se izvan zaštićenog područja.

Radio Slobodna Evropa podsetio je da se spomenik prirode "Šuma Košutnjak" nalazi u Beogradu na teritoriji opština Čukarica i Rakovica u okviru prostorno kulturno-istorijske celine Topčider i da je proglašen 2014. godine zaštićeno područje Grada Beograda.

Dakle, nemamo šta da brinemo. To nije "naše".

Share this post


Link to post
Share on other sites

A izgleda da više nije "naš" ni Kalemegdan.

Sličan slučaj bio je nedavno kada je na Ušću i Kalemegdanu posečeno više desetina stabala u sklopu pripreme terena za izgradnju gondole, koju je Ustavni sud stopirao.

Uprkos tome, kad su iz Inicijative "Ne davimo Beograd" pre nekoliko dana obišli Kališ, videli su da se radovi odvijaju neometano.

Šef gradilišta tvrdi da ti radovi nemaju nikakve veze s gondolom, a sa čime imaju? Neće da kaže. Samo poručuje da ne brinemo.

Uostalom, zašto bi nam to jedno gradilište bilo bitnije od drugih? Po celom Beogradu raskopane su ulice, sve se renovira, sređuje i pitanje je trenutka kada će vaša ulica zablistati novim sjajem. Jer ste vi to tražili, i jer ste vi to platili. I možda sad pokušavate da se setite šta je uopšte falilo toj ulici i pitate se zar ne bi bilo pametnije uložiti u odvode, ali...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otkud vam ideja da je to vaša ulica? Bolje da gledate u "svoje dvorište", opet se sprema kiša, a i pitanje je koliko će dugo još biti vaše...

Beograd je odavno postao dvorište ljudi na vlasti, ili bolje igralište, gde se državni novac troši kao da je privatan, gde se gradi i razgrađuje i seče i kopa bez konsultacija sa stručnjacima i gde se Beograđani baš ništa više ne pitaju niti mogu da utiču. Vesić i ekipa će vam verovatno objasniti da ništa ne treba da brinete, kao da nije vaše. Ako im i na trenutak poverujete, lako je vama, samo nastavite da "plivate"... Ili tonete, zavisno od toga u kom ste delu grada.

 

Izvor:: Noizz.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Ćiriličar
      I pored strogih zabrana: Više od 70 vernika u Sabornoj crkvi u Požarevcu, pričestili se istom kašikom (FOTO) | Srbija | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Među brojnim vernicima u samoj crkvi, bilo je i starijih od 65 godina i gastarbajtera  
    • By Trifke
      Glas iz Vaseljenske patrijaršije: „Imajte na umu, dragi očevi i braćo iz SPC – istorija nije konačno napisana”
      WWW.ANTENAM.NET    
    • By Драшко
      NOVOSADSKIM ULICAMA: Tužna priča braće Jovandić i njihove majke Jelke 23/07/2018         Horti   Nekoliko dana uoči Bogojavljenja, Jelka Jovandić je usnila Svetog Jovana koji joj je rekao: „Došao sam po svoje stado“. Beleži tu rečenicu u svojoj knjizi o porodici Jovanović-Vakini, dr Vera Jovanović. Jelena – Jelka Jovandić je posle pričala da tada nije znala šta to znači.
      A onda 19. januar 1942. Voda je u Ujvideku bila osvećena, javio se Bog u liku Oca i Sina i Svetoga duha. Kažu u raznim rečnicima simbola da voda briše istoriju, jer uvodi u novo stanje: uranjanje se može porediti sa polaganjem Hrista u grob, posle čega On vaskrsava. Verujem da su u pravu.
      Sutradan bio je dan proslavljanja Svetog Jovana, krstitelja, proroka i preteče. Mnoge pravoslavne i srpske porodice u Ujvideku, u tišini i strahu proslavile su svog sveca-zaštitnika, koji je samo dan ranije krstio Bezgrešnog u reci i tako je učinio svetom.
      Te 1942. godine Sveti Jovan nije proslavljen onako radosno, veselo, pa i preterano glasno, kako je to uobičajeno. Već su bile izdate naredbe da od 21. januara niko ne izlazi iz kuće bez posebnog odobrenja, jer će to biti najstrože kažnjavano. Mađarske vlasti u Ujvideku su najavile raciju, policijsku akciju provere igozolvanja, pretres kuća zbog oružja i hapšenja onih čije delovanje nije u skladu sa zakonima mađarske države.
      Od Hortija nam ostao naziv racija umesto genocid – da se ubice ne naljute, da ne narušimo odnose i bolje sutra.
      Iz šajkaških militarskih, ali i okolnih prtenih sela stizale su strašne vesti o ubijanju, o bestijalnom iživljavanju nad Srbima, pre svih, a potom i nad malobrojnijim Jevrejima.
      A onda je došao 21. januar, prvi dan posle Svetog Jovana, pa 22. januar… “Racija” se, umesto provere dokumenata pretvorila u ubijanje Srba i Jevreja, kao i u celoj Šajkaškoj, najpre onih koji su živeli u centru, odnosno najbogatijih, kako bi se pljačkom namirilo lojalno mađarsko stanovništvo, a i ono drugih nacionalnosti koje se vodi pod „saradnici okupatora“. Krugovi smrti, započeti su u centru, a širili su se, kao talasi, prema udaljenijim delovima grada. Leševi pobijenih su ostavljani na ulici, veći broj još živih ljudi, uglavnom Jevreja, doveden je do Uspenskog groblja tu likvidiran i ostavljen. Zemlja je bila smrznuta i nije se moglo kopati. Pobijeni su ležali po celom gradu.
      Horti Treći dan posle Svetog Jovana, 23. januar, bio je petak, nije ni svanuo. Bilo je neverovatno hladno i celog dana je bio neki ledeni sumrak. Tadašnji Ujvidek, imao je svoj Jovanovski (ili Jovanski) kraj, koji je ime dobio po pravoslavnom groblju i kapelici posvećenoj Svetom Jovanu. Troglava Jugoslavija je srušila kapelu i kažu preselila groblje, ali je ceo kraj sa nazivom Jovanski – dočekao i doba Ujvideka. Posle Drugog svetskog rata, izgradnjom višespratnica i novom uličnom regulacijom, uklonjen, izbrisan je Jovanski kraj.
      Tužna priča majke Jelke, i zločin mađarskih fašista
      U Jovanovskom kraju, u tada Piroškoj, a posle Rumenačkoj, na broju 36, živela je sa svojih pet sinova udovica, samohrana majka Jelena Jelka Jovandić, tri dana posle Svetog Jovana.
      Posle rata je Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina ispričala kako su se pucnji čuli od Vašarišta još od pola osam i kako su bivali sve bliži njihovoj kući. Njen muž Đurica je umro 1927, iste godine kada se rodio peti, najmlađi sin. Bili su sirotinja koja se izdržavala od zemljoradnje. Stariji novosadski sveštenici su mi posvedočili da je Jelena pripadala Bogomoljačkom pokretu – onom koji je uobličio i koji je podržavao sveti vladika Nikolaj Žički.
      Tog 23. januara u pola osam ujutro, Milorad je imao 28 godina, Sava 26 (tek se neku nedelju ranije vratio iz zarobljeništva, kraljev soldat!), Paja je imao 24, Živko 20, a najmlađi Bora 15.
       
      U kuću su banuli žandarmi. Pitali su ih koje su vere. Sava je odgovorio da su pravoslavne. „Vadrac“, rekao je žandarm, „divlji Srbin“. Razdvojili su ih: majku u jednu sobu, decu u drugu. Onda su decu izveli u dvorište, majka je pokušala da izađe, ali je mađarski vojnik sa druge strane čvrsto držao kvaku, bio je jači, nije mogla. Sinovi su je zvali: „Mama, spasite nas“! Među Srbima se u ta vremena držalo do pravila da se majka i otac oslovljavaju sa Vi. Začuo se prvi pucanj. Jelka Jovandić, u Jovanovskom kraju, trećeg dana po Svetom Jovanu se obeznanila. Shvatila je šta joj je poručio Sveti Jovan, kada je rekao „Došao sam po svoje stado“. Nema toga u arhivama, jer u nauci nema Boga.
      Okamenjena u bolu, Majka Božija je stajala pod krstom na Golgoti, gde je Njen Sin prinet na žrtvu, dok su se pod krstom kockali o haljine Gospodnje. Jelena – Jelka je stajala pod pet krstova na kojima je izdisalo njenih pet sinova, nemoćna za bilo šta. Posle su nas učili da je Bogorodica opijum i da Majka Jugovića nikad nije postojala. Da treba da gledamo napred, a ne nazad.
      Grobna tišina i miris smrti
      Kad je izašla u dvorište, uz komšijsku tarabu ležalo je pet sinova, razmrskanih glava. Svima je pucano u potiljak. Još su se tu vrzmali žandarmi. Molila je da i nju ubiju, nisu hteli, samo su je naterali da im da pare koje je imala u kući. Kockali se o haljine Gospodnje, tri dana posle Svetog Jovana, a u petak. Morala je da da trinkelt majstorima za obavljen posao. Onda su otišli. Ona je zapomagala, bila je u kući i u dvorištu, zvala i budila svoje sinove, grlila ih, zazivala komšije.
      Nikog nije bilo, ledeni sumrak, ne sviće, već se stalno smrkava, a i komšije su, uglavnom, pobijene. U neko doba, pojavio se kamion sa vojnicima. Naterali su je da uđe u kuću, a njene mrtve sinove pobacali su u kamion i otišli. Kao cepanice. Kada je izašla iz kuće, dece više nije bilo u dvorištu. Ušla je u kuću, uzela je jednu praznu kutiju i izašla napolje. Tu je pronašla delove raznetih lobanja, malo kose i deliće mozgova svojih sinova i stavila ih kutiju. Leševi sinova su odneti na novosadsku plažu Štrand, tamo gde su toga dana vršene likvidacije najvećeg broja civila – Jevreja i Srba. U koloni, deca i stari su molili da ih ubiju preko reda, jer im je hladno i ne mogu više da izdrže. Vojnici su im izlazili u susret. „Bači će polako, da ne boli“ – govorio je mađarski vojnik u Čurugu dok je testerisao živo srpsko devojče na pola. Uviđavan svet,  ni nalik Vadracima.
      Gazili su po utabanom snegu, ispod koga je pesak, da bi preko dasaka, hodali po zaleđenoj vodi, desetak metara napred, do probušene rupe u ledu. Najlepša rečna plaža u Evropi – jedina plaža agonije.  Kleknuli bi, a onda bi im se metkom  u potiljak oduzimao život. Tela bi u padu, samo gurnuli pod led. Ostalo je činila reka. Polaganje u grob kao pogruženje u vodu, bio je petak, raspeće, pogruženje u grob, krštenje u svetoj vodi i promena strane: prelazak u Carstvo u kome nema zla. Sa svih mesta u gradu gde su bili leševi, donošeni su ovde i bacani u Dunav. I oni sa Uspenskog groblja. Mrtvi su bili smrznuti, vukli su ih kao kerove i bacali kao cepanice, pričala je Jelena Jovandić posle.
      Tamo gde su posle turili spomenik i gde se drže pomeni, niko nije ubijen, niko bačen pod led. Zgodno je za žive, a i kamere bolje „uvate“. Neka, nema veze, pomeni su ionako potrebniji nama, živima. Otvorili smo krug koji je Gospod sa Svetim  Jovanom zatvorio.
      Posle se pričalo, a ta se priča ustalila, kako su ubijani Srbi, Jevreji i Romi. Nema Roma među žrtvama, ali su mi pričali neki ižablja (tako se na bačkom jeziku kaže kad je neko iz Žablja, srpskog ratničkog mesta koje je ime dobilo po sablji), da soldati koji su počinili razna nepočinstva nisu bili baš skroz Mađari, a nisu svi bili ni sasvim beli. Tako su mi rekli.
      Niko ne pominje bele Ruse kao kolektivnu žrtvu, a oni to jesu, kroz ceo prošli vek, pa i u Raciji. Mala, 9-godišnja Tatjana Dronova, zaklana i mrtva pogružena u vodu, upisana je u žrtve, ali njeni roditelji, koji su likvidirani sa svojim detetom, nisu. Bele Ruse i Srbe je isplativo ubijati. A korisno je kad ubaciš Rome, tad se priznaje. Nauka u kojoj nema Boga.
      Jelka Jovandić je, potom, sa kutijom u kojoj je bilo njenih 5 sinova, ušla u kuću i zatvorila vrata. Šta se događalo iza zauvek zatvorenih vrata, zauvek zatvorenog doma Jovandića?
      Jelena Jovandić nikad nikog nije teretila za smrt svojih sinova. „Mi smo sa svima dobro živili, nikome se nismo zamerili, niti se ko nama zamerio. Svima će Gospod dati po zasluzi“,govorila je.
      Tako je mogao da govori samo onaj ko zna, vera nije dovoljna. Sveta znanja. Od kutije u kojoj su se nalazili delići moštiju njenih sinova, nikad se nije odvajala, tražila je da je sa tom kutijom sahrane. Da li je to učinjeno – ne znam. Deliće mozgova je sahranila tu, u dvorištu, iznad toga je, kažu, podigla mali spomenik. Nikad nije kanonizovana, čak se smatra i da nije žrtva, jer je ostala živa.
      Po njenoj deci se zove parče jedne ulice u Novom Sadu, pa i to od pre 20-tak godina. Negde od 1991. Ulica braće Jovandić. Blizu je ulice gde im je bila kuća. A kad je zbrisan Jovanski kraj, zbrisana je i Rumenačka, pa je nova ulica dobila novi naziv: Ulica Salvadora Aljendea. Adresa Bogorodice: Salvadora Aljendea 36, Golgota. Pišite.
      Šta je Jelena? Biće da je simbol, svedok i dokaz da ima Boga i da je život večan i da pobeđuje. I da su njena deca večno živa. Ona to zna i svedoči i dokazuje sobom. Civilizacija ove planete počiva na stradanju Nevinog Sina i nemom bolu Majke. Ovde puta 5. Nismo prepoznali. Nema veze, drugi put.
      Pričao mi je prijatelj koji je 60-ih godina prošlog veka išao u srednju Mašinsku, u neposrednoj blizini Jelkinog doma, da su njih profesori često vodili u kuću Jovandića. Ona im je govorila o svojim sinovima, o potrebi da praštaju i o Bogu. Vera Jovanović je u svojoj knjizi napisala da je Jelka posadila pet jablanova u dvorištu.
      Jelkina smrt
      Po nju je Sveti Jovan došao 1971. Promena strane, Carstvo u kome nema zla, svi Jovandići su opet skupa, ovaj put zauvek. Nebeska Srbija. Kuća je srušena, jablanovi su posečeni, na tom mestu podignute su višespratnice, čak su i ulični pravci izmenjeni. Jovanovski kraj, kao ni Jovandići, više ne postoje. Nema nikakvih obeležja koje bi govorile o njoj, ništa. Spomeničić je sklonjen, a za sahranjene delove mozgova ne znam. Možda su ostali tu, u temeljima neke novogradnje, a možda su i odneti sa šutom kad se krčilo.

      Na Almaškom groblju u Novom Sadu, na mestu gde je sahranjena sa svojim mužem, podigla je za života skromni nadgrobni spomenik. Pored njene i muževljeve, tu su i slike svih pet sinova i njihova imena. Na nadgrobniku je tekst koji mnogo kazuje. Ali, ko je tu kome pisao, ne znam. Spomenik se raspada i kad se skroz sruši i nestane, nestaće i poslednji materijalni trag o njenom postojanju. Simbol Racije, svedok i dokaz da postoji Bog, simbol i svedok da je život večan i da Dobro uvek pobeđuje, a koji nismo prepoznali kao ni mnogo puta ranije i mnogo puta kasnije. Tela sinova je odneo Dunav i neko ih je negde već sahranio. Valjda. Stari Novosađani i Sremci preko puta godinama po Raciji nisu jeli ribu.
      Autor: nsuzivo.rs/nspm.rs
      Preuzeto sa NS uživo 
    • By JESSY
      Danas, više nego ikada, je neophodno podsećati ljude da se izvor zla nalazi u duhovnom svetu nepomjanika. Duhovnost nije samo čistota i dobar moral. U najskrivenijem delu duha nalaze se dve suprotne strane, a to su svetla i mračna. O tome je pisao Ruski Teolog Vasilije Zenkovski (Problemi Prosvete u Svetlu Hrišćanske Antropologije, Pariz 1934, strana 110). Ovaj dualizam kada govorimo o duhu, nije uvek lako prepoznatljiv onima koji nisu u potpunosti upoznati sa duhovnim životom, već još uvek brinu o spoljašnjem plitkom životu. Ali, kako napredujete u duhovnom životu i kako bivate oslobođeni od spoljašnjeg života, to više iskušenja i duhovnih grešaka ima u vama. Sa većim duhovnim visinama, naše dobre namere se mešaju sa lošim namerama.
       
      U većini slučajeva to zlo koje se nalazi pri vrhu ispliva na površinu. Sa pobedama nad standardnim telesnim grehovima, bivamo iskušavani da sebe hvalimo i smatramo da smo mnogo postigli. Što više dajemo pohvalu svojim moćima to se više udaljavamo od Boga. Ako je savršenstvo u samokontroli i odbacivanju telesnih grehova onda bi mnogi filozofi, pa čak i ateisti bili spaseni, jer bi to značilo da se spasenje može steći bez Božije pomoći. Čak, iako neko uspe da suzbije strasti, zaštita od duhovnog zla je nemoguća bez Boga, jer bez Boga mi ništa ne možemo.
       
      Svetla strana duhovnosti je poniznost pred Bogom, a mračna strana su gordost i odbacivanje Boga. Tako da je savim jasno dok ne prihvatimo Boga i dok ne kleknemo pred Bogom i Njegovim veličanstvom i molimo za Njegovu pomoć, svetla strana u nama ne može da pobedi tamnu stranu. Što više poniznosti pred Bogom to manje gordosti u nama i tada svetla strana duhovnosti izbacuje napolje tamnu. Savršena poniznost znači apsolutno prihvatanje Boga, to je ubeđenje da šta god da postignemo je postignuto uz Božiju pomoć. Takođe znači apsolutno odbacivanje gordosti i ubeđenja da smo bolji  od drugih i odbacivanje ubeđenja da nam nije potrebna Božija pomoć i pomoć ljudi da nešto postignemo. Gordost znači odbacivanje Boga i ljudi i potpuna pobeda tamne strane nad svetlom unutar čoveka.
       
      Poniznost je najproduktivnija vrlina koja donosi najviše duhovnih plodova svetloj strani duhovnosti i moralnoj lepoti. Poniznošću se stiče ljubav prema Bogu i ljudima, a izbacuju se iz nas veliki neprijatelje ljubavi, gordost i mržnja.
       
      Poniznost i osećanja koja ona donosi nas podižu u sferu tajne pokajanja. Tada dolazi do veličanstvene pobede nad našom gordošću. Ali sve to zahteva veliku žrtvu, jer da bi naneli konačni udarac našoj gordosti potrebno je proći kroz bolnu i strašnu “operaciju” nakon koje naše ja više ne postoji i nakon koje je stari mrtvi čovek iz nas izbačen.   
       
      Bitnost pokajanja je voama velika, jer tada dolazi do promene u našem razmišljanju i duhovnom stanju i jer tada dolazi do smrti gordosti, a do početka života čija je osnova poniznost. Tehnički, sagledavanje spoljašnjih grehova i priznavanje istih nema bitnost samo po sebi, već onda kada dođe do pokajanja i promene u nama koja potresa naše celo biće. Tako da je pokajanje potrebno i onima koji čine spoljašnje grehove, ali i onima koji smatraju sebe duhovnim i koji ne vide svoje pređašnje grehove. Baš u tim ljiudima je gordost progutala poniznost pa je njima potreban još veći potres njihovog bića. Onima koji sebe smatraju intelektualcima je takođe potrebno pokanje kao svakom drugom čoveku, jer je duhovno zlo više unutra u čoveku nego van čoveka.
       
      Crkva nam dozvoljava da pristupimo novom dobu sveta, odnosno životu po Vaskrsenju, samo nakon pobede svelte strane duhovnosti.
       
      http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8586
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...