Jump to content
Милан Ракић

Derviška molitva ponovo u Beogradu posle 236 godina

Rate this topic

Recommended Posts

Grupa derviša sa Kosova i Metohije došla je u Beograd gde su danas u Šejh Mustafinom turbetu kod Studentskog trga odrzali zikr (molitvu), prvu posle 236 godina u Beogradu.

Tan2019-6-30_141813902_0.jpg

Okupljeni koji su došli iz Đakovice, nosili su tradicionalnu garderobu, a molitva Bogu je počela uz karakteristične ritmičke pokrete koji se razlikuju od ostalih pripadnika muslimanske veroispovesti.

Derviši kažu da su se okupili kako bi odali počast preminulom rođaku, čija duša je, kako smatraju i dalje živa.

„Ta duša koja je ostala ovde, među svim ostalim koje su otišle i nestale, nama to simbolično mnogo znači. I mi zato volimo da ga posećujemo, da ga obeležavamo i slavimo, da radimo neka dobra dela i poklonimo njegovoj duši. Mi imamo to verovanje u islamu da taj živ čovek kada radi neko dobro delo i dobije nagradu od boga za to dobro delo, tu nagradu može da pokloni nekom umrlom“, objasnio je Muhamed Nasir iz Islamska zajednica.

Šejh Mustafino turbe posvećeno je Mustafi Bagdađaninu, starešini Hadži-šejh Muhamedove tekije u kojoj su se okupljali derviši moćnog reda Kadir.

danas-logo.png?x82945

Share this post


Link to post
Share on other sites

Derviši u Beogradu

Beogradske tekije, tarikati, šejhovi

Kada je januara 2005. godine grupa sufija iz hrama Mevlevi Galata u Istanbulu izvela svoj impresivni sema obred u beogradskom Domu omladine, malo koji radoznalac koji je prisustvovao tom događaju bio je doista svestan da turski derviši nisu premijerno došli u Beograd, već su se u njega vratili. Jer, kako saznajemo iz čuvenog Putopisa Evlije Čelebije, u vreme kada je on boravio u Beogradu 1660. godine, u tom gradu je bilo čak sedamnaest tekija.[1] U periodu od 1521-1867. godine, dakle, gotovo puna tri i po veka, derviši su živeli u Beogradu, redovno izvodili zikr,[2] izučavali dela velikih sufijskih mislilaca, sami pisali mistička dela i poeziju, i imali jednu od centralnih gradskih ulica koja se na austrijskom planu Beograda iz 1789. godine nazivala Derwisch Gassen.

Gde su se sve nalazile beogradske tekije, kako su izgledale, kojim redovima su pripadale? S obzirom na manjkavost podataka koji se tiču baš tog aspekta religijskog života u „Stolnom Beogradu“ u spomenutom periodu, nije lako danas pružiti nedvosmislene odgovore na ova pitanja. Zahvaljujući turskim i austrijskim planovima grada, popisima muslimana, defterima, beratima i vakufnamama iz različitih perioda, kao i docnijim istraživanjima istoričara i istoričara umetnosti, za bar osam tekija se, s prilično pouzdanja, može odrediti tačna ili približna lokacija. Još dve tekije koje se tu spominju do kraja 17. stoleća ostale su, na žalost, neubicirane.

U Beogradu su se još 1863. godine mogle videti bar četiri od tih deset tekija, a jedna od najznačajnijih, Hadži-šejh Muhamedova, čije je turbe sačuvano i danas se nalazi u nekadašnjem dvorištu te kuće, fotografisana je 1866. godine nakon što je u njoj, u jednom kraćem periodu, zasedao Pravitelstvujušći sovjet.[3] Pored spomenute kuće, koja se nalazila u vrhu nekadašnje „Derviške ulice“, odmah ispod današnjeg Studentskog parka, na spisku lociranih, ubiciranih beogradskih tekija, nalaze se još: tekija na Savi, tekija u tvrđavi Narin (na zapadnom kraju Gornjeg grada), kao i tekije nazvane po Šejh Ali-efendiji, Šejh hafiz Mehmedu, Šejh Hasan-efendiji, Šejh Hašim-efendiji, i Mehmed-paši Jahjapašiću.[4]Neubicirane su tekije za koje se, prema pisanim izvorima, veruje da su se nalazile u mahali Tir-i-bala džamije i Bulbulderu,[5] današnjoj Zvezdari.

S obzirom na to da je sačuvana njena fotografija, najviše se danas zna o Hadži-šejh Muhamedovoj tekiji na početku strme Višnjićeve ulice ispod Studentskog parka. Što je najvažnije, i danas se zna kako je ona izgledala i gde se tačno nalazila. Na planu austrijskog oficira Bruša iz 1789. godine, ova tekija je ucrtana odmah preko puta Kizlar-agine džamije iz ranog 17. veka. Feliks Kanic, štaviše, beleži 1897.g. da su se u turbetu ove tekije nalazili grobovi trojice „verskih junaka“: Horasani baba-Mehmeda, Bagdali Mustafa-bega[6] i Anteđe hadži-šejh Omer-efendije. Pretpostavlja se da je tekijska kuća na fotografiji iz 1866. podignuta u 18. stoleću, dok je izvorna Horasanijina tekija bila iz Čelebijinog vremena, dakle, sredine 17. veka. Pravougaone osnove, ona je imala dimenzije 17,5m x 8m i kraćom, strmom stranom, njen spoljašnji zid se spuštao niz Dervišku ulicu. Dužom stranom ona je bila okrenuta ka današnjem Studentskom parku. Kapija, i sama zgrada tekije, nalazile su se na toj strani. U tekiju se ulazilo iz dvorišta u kome se, pored spomenutog mauzoleja, nalazilo nekoliko nišana, kao i štala, nužnik i zatrpan bunar. Pored tekije se u istom dvorištu nalazila i manja prizemna kuća, a glavna kuća se sastojala od tri prostorije u prizemlju (veća soba, manja soba i hodnik) i još četiri na spratu, među kojima je, po svemu sudeći, bila i semahana, prostorija u kojoj su derviši izvodili svoj centralni obred – zikr (dhikr). Na žalost, ova istorijska kuća je porušena 1892.g., a u zemlji je ostao još samo njen podrum.[7]

Ko je bio šejh Mehmed (Muhamed) Horasani i kojem tarikatu je pripadao? U svom putopisu Čelebija spominje tekiju Mehmed-paše Jahjalija (Jahjapašića),[8] jedno od najstarijih beogradskih sufijskih zdanja, podignutih, svakako, pre pašine smrti 1548. Ta tekija se nalazila u dnu Derwisch Gassen, na Dorćolu, u bloku između današnje Dušanove, Knićaninove, Skenderbegove i Dubrovačke ulice.[9] S obzirom na to da nose isto ime, te da su se nalazile nedaleko jedna od druge, sasvim je moguće da su ova, i Hadži-šejh Muhamedova tekija, bile sagrađene iz istog vakufa Mehmed-paše Jahjapašića, odnosno Mehmeda (Muhameda) Horasanije. A kako je Mehmed-paša bio poznat kao akindžijski beg, pretpostavlja se da su obe tekije izvorno pripadale bektašijskom redu, jer je među akindžijama bio razvijen kult Hadži Bektaš Velija, osnivača tog bratstva.[10] Bektašije su bile tipično turski derviški red, rasprostranjen među pripadnicima osmanske vojske. Njihovi šejhovi su obično vršili dužnost imama među posadama tvrđava.

Moguće je, isto tako, da su te dve tekije, u docnijim periodima, pripadale i nekim drugim tarikatima. U natpisu šejh-Mustafinog turbeta, koji je 1783.g. podigao defterdar Husni Jusuf,[11] piše, na primer, da je taj šejh bio sadija, pa je osnovana pretpostavka da je i Hadži-šejh Muhamedova tekija, koncem 18. veka, pripadala tom redu. Sadije su, kao i bektašije i rifaije, bile tipično vijnički tarikat. Za bektašije se još vezuje i tekija u tvrđavi Gornjeg grada, kao i Subašina tekija na periferiji Beograda koje takođe spominje Evlija Čelebija u svom zapisu.[12] Izgleda da je baš o toj drugoj tekiji reč u vakufnami beogradskog defterdara Ahmed-efendije, koji spominje nekakvu bektašijsku kuću koja se nalazila na Bulbulderu. Za hranu u toj derviškoj tekiji defterdar je namenio 12 akči dnevno, dok se, u istom dokumentu, za sadijsku i halvetijsku tekiju određuje po 30 akči.[13] Ovaj dokument, koji u svom radu navodi Radmila Tričković, dragocen je za istraživače, naročito zbog toga što se tu izričito spominju tri poznata sufijska reda u Beogradu u 18. veku. Defterdar Ahmed je, prema tom dokumentu, „za stan šejhova halvetijskog reda namenio dve kuće, od kojih je jedna imala 5 odaja u prizemlju i 6 na spratu, a druga dve velike prizemne odaje i mutvak, jednu odaju na spratu, zatim zgradu za seno, bunar, baštu od 4 dunuma i avliju od 25 aršina. Šejhovima sadijskog reda defterdar je zaveštao jednu kuću blizu konaka beogradskog mukabeledžije na Zereku. Ova kuća imala je po 5 odaja u prizemlju i na spratu, mutvak, podrum, jednu zasebnu odaju, baštu od pola dunuma i malu avliju. Za izdržavanje šejhova ovog derviškog reda Ahmed-efendi je ostavio i jedan vinograd od 45 dunuma, koji se nalazio blizu starog ambara u Varoši, na Dunavu“.[14] Pretpostavlja se da je i defterdar Ahmed bio pripadnik nekog od spomenutih tarikata.

Iz nekih drugih dokumenata koji pripadaju osmanskom periodu u povesti Beograda, saznajemo imena brojnih drugih derviša. Najpre Evlija Čelebi spominje nekog šejha Kurudžizade kao starešinu (dede) beogradskih halvetija, dodajući da je on bio dobar i pobožan šejh i halifa Mahmud-efendije, pročelnika glavne tekije u Uskudaru,[15] derviši Hamza i Husein iz Anadola, te Baba Ruhi Adžem, Emir Bagdadi i ćatib Baba Bali iz Kuliča. Samo četvrt veka docnije (1560.) spominju se još i Šaban-dede, Baba Bustan, Baba Mahmud, Dedezade, Omer (sin Dedekaima), Pervane, derviš u Ferhad-pašinoj mahali, i još neke sufije.[16]

Poseban ugled u versko-pravnim i naučnim krugovima imao je, na prelazu iz 16. u 17. vek, šejh Nurullah Ibrahim bin Iskender, poznatiji po svom književnom imenu Muniri Belgradi. Šejh Muniri je bio rodom iz Bosne, školovao se u carigradu, a u Beogradu je proveo najveći deo svog života kao muftija i profesor čuvene medrese Mehmed-paše Jahjapašića. Pisac i pesnik, enciklopedik, propovednik, Muniri Belgradi je bio autor brojnih versko-moralnih i pravnih spisa, uključujući i geografski traktat Seb’yyat koji je izgubljen, kao i rodoslov derviških redova na Balkanu (Silsilat al-mugarrabin),[17] uputio starešini derviškog reda melamija Huseinu Lamekaniju. Šejh  Iskender je umro 1617. godine, a njegovo turbe se dugo nalazilo na uglu Dubrovačke i Skenderbegove ulice.[18]

Hazim Šabanović pretpostavlja da je u 16. i 17. stoleću u Beogradu bio zastupljen veliki broj derviških bratstava, uključujući bajramije, melamije, bektašije, halvetije, gulšenije, kadirije, hindije, mevlevije, nakšibendije, rifaije, sadije, sunbulije, šabanije, šazilije i ušakije. Moguće je da su tu još bile prisutne i bedevije, dželvetije, džerahije i sinanije, „o kojima nema pomena u izvorima, ali ih je bilo po drugim balkanskim centrima“.[19]

Ono što, međutim, sigurno znamo jeste da su se, pored halvetija, sadija i bektašija, u Beogradu nastanile i kadirije i nakšibendije. Kadirije su imale svoje tekije na Dorćolu i Kalemegdanu. U Gornjem gradu se njihova tekija nalazila pored šehidskog turbeta Damad Ali-paše, osvajača Moreje, koji je poginuo u bici kod Petrovaradina avgusta 1716. godine. Tu tekiju je, između 1743. i 1746.g., podigao beogradski vezir Jahja-paša Hatibzade[20] (po kome je i sama tekija dobila ime), a njega je na tom mestu docnije nasledio sin Hasan.[21] Radmila Tričković to zaključuje na osnovu berata iz 1793. o postavljenju šejha Seid Hasana, sina rahmetli šejha Mehmeda Hašima.[22] S obzirom na to da je Hašim-efendija bio kadirijski šejh, logično je pretpostaviti da je i ova tekija, bar u jednom periodu, pripadala kadirijama. Istom redu je verovatno pripadala i Šejh Hasan-efendijina tekija koja se, prema turskom planu iz 1863.g., nalazila na uglu današnje Gospodar Jovanove i Rige od Fere (br. 12).[23] Ta tekija se spominje u Kanličkom protokolu iz 1862., a u jednom drugom dokumentu iz 19. veka ona se urbanistički ucrtava u istu liniju sa Bajrakli-džamijom.[24] Ovoj tekiji je, pak, pripadala Kalin-džamija, sa spiska džamija iz 1836. godine.

Ćehajić i Tričković, štaviše, dovode još šejha Hasana u vezu sa tekijom koja se u 19. v. nalazila pored nestale džamije na staroj Aga-kapiji. Moguće je, naime, da je i ona, vek ranije, pripadala kadirijama. U jednoj umrlici iz 1698. spominje se, najzad, i tekija kod Šehitlik džamije na Dorćolu. Docnije se tu nalazila čuvena Ali-pašina džamija, a pored nje, u 19. veku i tekija šejh Ali-efendije, u bloku između ulica Visokog Stevana, Cara Uroša, Despota Đurđa i Braće Baruh.[25]

Kada je reč o nakšibendijama, zna se, na osnovu jednog sudskog protokola iz 1680., da je izvesni šejh Husein ibn Muhamed, koji je i sam bio nakšibendija, sagradio tekiju u Beogradu i poverio je halifi Alija Samarkandija – šejhu Mehmed ibn šejh Isi. U tu svrhu, šejh Husein je poklonio svoje imanje i dućan. Ćehajić, koji daje ovaj podatak, pretpostavlja da je ta tekija bila aktivna u 17. i 18. veku, te da su se u njoj smenjivali šejhovi nakšibendijskog reda.[26] Nakšibendije, i danas veoma rasprostranjene u Bosni, izvodile su pored uobičajenog, glasnog (džehri), i skriveni, bezglasni zikr srca (kalbī).

Ne zna se, najzad, kojem tarikatu je pripadala još jedna dorćolska tekija, podignuta u bloku između ulica Francuske, Simine, Dositejeve i Gospodar Jevremove, na mestu gde se danas nalazi ambasada Holandije. Ova tekija nosi ime Šejh-hafiz Mehmeda i ucrtana je na turskom planu iz 1863.

Na osnovu napred spomenutih podataka o poznatim beogradskim tekijama, sasvim je osnovano pretpostaviti da je Evlija Čelebi, inače često nepouzdan kada je reč o statistici, bio dosta  precizan u svom izveštaju o 17 tekija koje su se oko 1660. godine nalazile u tom gradu. Tu bi se, verovatno, mogle ubrojiti sve poznate tekije s kalemegdanske tvrđave, iz varoši, ali i neke sa periferije Beograda. Sasvim je izvesno da su se već tada u gradu nalazile tarikatske zajednice kadirija, halvetija, nakšibendija, sadija i bektašija. Bilo je tu, svakako, i drugih redova, ali bi se o njihovom prisustvu može samo posredno zaključivati. Izgleda da je u Beogradu islamski misticizam (tasawwuf) našao pogodno tle naročito u 17. stoleću, kako u praktičnom delovanju raznih tarikata, tako i u njihovoj naučnoj, književnoj, pravnoj i filozofskoj ostavštini.

 
Peščanik.net, 12.02.2007.

———–    

 

  1. Evlija Čelebija, Putopis  odlomci o jugoslovenskim zemljama I, prev. H. Šabanović, Svjetlost, Sarajevo, 1957, str. 99. 
  2. Zikr (dhikr) je centralni derviški (sufijski) obred podsećanja na Boga putem invokacije i ponavljanja njegovog imena i njegovih atributa u jedinstvu daha, zvuka i pokreta. Ova praksa se temelji na jednom ajetu iz Kurana (33,41) u kome se savetuje: „O vjernici, često Allaha spominjite i hvalite“. Postoji više vrsta, tipova zikra koji se praktikuju u sufizmu, a derviši se, povodom njegovog kolektivnog izvođenja, u tekijama obično sastaju jednom nedeljno. 
  3. Videti odštampanu fotografiju ove kuće u Divna Đurić-Zamolo, Beograd kao orijentalna varoš pod Turcima 1521-1867, Muzej grada Beograda, Beograd, 1977, ilustracije.  
  4. Ibid., str. 72-73.  
  5. bid., str. 74. Tu je verovatno bila reč o Subašinoj bektašijskoj tekiji sa Čelebijinog spiska beogradskih izletišta (Čelebija, str. 103). 
  6. Po kome se ovo turbe i danas naziva Šejh-Mustafino turbe. To, uostalom, piše i na ploči iznad ulaza u turbe, gde se još nalazi i podatak da je ono sagrađeno 1783-84. godine, te da je šejh Mustafa bio starešina sadijskog derviškog reda(Ibid., str. 71). 
  7. Ibid., str. 71. 
  8. Čelebija, str. 99. U originalnom tekstu putopisa stoji Mehmed-paša Abali, ali prevodilac Šabanović smatra da je reč o grešci, i da tu treba da piše Jahjali, odnosno Jahjapašić. 
  9. Ovo je bila jedna od istorisjkih lokacija u beogradskom šeheru toga vremena. Tu se nalazila i čuvena džamija Gazi Mehmed-paše Jahjapašića, docnije poznata i kao Imaret džamija, sagrađena 1548-1549.g. (Čelebija, str. 97) u mavarskom stilu. Pored same džamije i tekije, u istom bloku se nalazila i Jahja-pašina medresa iz 1599, a verovatno i biblioteka. 
  10. Cf. Džemal Ćehajić, Derviški redovi u jugoslovenskim zemljama, Sarajevo, 1986, str. 170 i Hazim Šabanović, „Islamska prosveta i kultura“, u Istorija Beograda 1, Prosveta, Beograd, 1974, str. 416. Akindžije su inače bili jurišni konjanici koji su vršili upade u neprijateljsku teritoriju. Možemo pretpostaviti da su se neki od tih bektašija našli u Beogradu odmah po njegovom zauzimanju 1521. godine. 
  11. Radmila Tričković, „Promene u varoši posle 1740.“ u Istorija Beograda 1, str.670. 
  12. Cf. belešku 4. 
  13. Ibid., str. 670. 
  14. Ibid., str. 670. 
  15. Evlija Čelebija, Putopis, str. 100. U Beogradu je pre 1717. godine doista postojala jedna halvetijska tekija iz vakufa Koski Mehmed-paše, ali se ne zna njena tačna lokacija. 
  16. Šabanović, str. 415-416. 
  17. Ibid., str. 418. Reč je tu zapravo o Rodoslovlju božijih ugodnika i biografijama pobožnih. Najbolji izvor za biografiju i bibliografiju Munirija Belgradija je delo istoričara Hazima Šabanovića Književnost Muslimana BiH na orijentalnim jezicima, Sarajevo, 1973. Prema Šabanoviću, Muniri je napisao 121 biografiju derviških šejhova koji su živeli u Anadoliji i Rumeliji do kraja vladavine sultana Ahmeda III (1617.g.). Rukopis tog dela se čuva u Carigradu., dok je manje poznato delo iz etike i prava Staza pravoga puta sačuvano u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu. 
  18. Čelebija, str. 106. Tu se nalazila i poznata Munirijeva bašta koju Evlija opisuje na sledeći način: „U Muniri-efendijinoj bašči ima sočnih ’kumru’-kajsija koje su teške po četrdeset drama, zatim sočnih šeftelija koje su teške po stotinu drama, a ima i grožđa, šljiva, krušaka, trešanja, dinja i lubenica. Na glasu je još rumeni sok od višanja, museles i hardalija“ (str. 103). 
  19. Ibid., str. 416. 
  20. Đurić-Zamolo, str. 73. 
  21. Ćehajić, str. 136. 
  22. Tričković, str. 671. 
  23. Đurić-Zamolo, str. 73. 
  24. Ibid., str. 72. 
  25. Ibid., str. 73. 
  26. Ćehajić, str. 67. 

Milan VUKOMANOVIĆ

logo1.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Trifke
      Passover Lamb could be Sacrificed on Temple Mount for first Time in 2,000 Years
      ENDTIMEHEADLINES.ORG OPINION (ETH) - Recently we reported on how there has been an increase in activity in regards to the push for what many are...  
    • By farisejski.bukvojed
      Pre trinaest godina prestao sam da se pricescujem u SPC i prestao da primam svestenika da sveti vodicu (od dokumenta u Raveni 2006/7). Parohijski svestenik je uredno obavesten, dva puta me je pitao u roku od godinu dana da li ostajem pri toj odluci, obavestio je nadleznog vladiku i prestao da se mnome bavi. Pogresio sam sto o razlozima mog okretanja od crkve nisam jos tada podneo pismenu predstavku (sa sve prijemnim potpisom nadleznog svestenika i datumom, kad crkve nemaju prijemni pecat).
      Nikada se nisam pricestio ni ispovedio u bilo kojoj crkvi koja nije u opstenju sa SPC, ni kod klirika koji su izopsteni iz SPC (ne prejudicirajuci time da li se slazem ili ne slazem sa njihovim izopstavanjem iz SPC).
      Mojoj odluci doprineli su poimenicno: gg. Radovic, gg. (umirovljeni) Jevtic, gg. Zlizloulas i pisanija mnogih diskutanata na forumu (z)verujem i ovom forumu (poimenicno A. Djakovaj i o. Ugrin, izmedju ostalog). Sa doticnima nemam nista zajednicko, niti nameravam.
      Pop Djurovic nema nista sa ovim, a nase virtuelno poznanstvo (medjusobno citanje poruka objavljenih na ovom forumu) datira nekoliko meseci unazad, da ga neko ne bi optuzio da je moj "guru".
      Kako da se vratim u SPC ako i dalje imam negativan stav prema gg. Radovicu i gg (umirovljenom) Jevticu, ne kajem se zbog svog stava prema njima i nemam nameru da ga menjam?
      Da li je tu nesto kriv pop Djurovic?
      'Ocel' neko od nazovi pravoslavnih da pokusa da mi zbog ovoga menja "prosopu" (licni opis), kao sto je ovde obecao jedan "veliki" doktor teologije kada sam skup na Kritu iz 2016 nazvao razbojnickim Saborom?
    • By александар живаљев
      “U Boliviji se ponovo masakriraju Indijanci; zemlja se pretvara u brutalnu vojnu diktaturu”: Tekst iz Gardijana koji nudi drugačiju perspektivu o dešavanjima u Latinskoj Americi
        Margita Milovanović  - 26/11/2019 Foto: Profimedia Na sajtu Gardijana objavljena je kolumna Nika Estesa, profesora na Odseku za američke studije na Univerzitetu u Novom Meksiku i jednog od osnivača urođeničke organizacije “The Red Nation”. On pripada narodu Sijuksa, a u tekstu koji sledi on nudi novu perspektivu o dešavanjima u Boliviji koja su dovela do svrgavanja Eva Moralesa, ali i o onome što je usledilo kada se Žanine Anjez samoproglasila za predsednicu i uspostavila, prema Estesu, brutalnu vojnu dikaturu.
      Estes piše o aparthejdu i teroru nad većinom, o simbolici koju je Morales nosio kao predsednik, ali i krvavim sukobima koji ne prestaju da odnose živote u Boliviji.
      U Boliviju su se vratili masakri nad Indijancima. Ova tragedija ima istoriju – krvavi sukob, tačnije. Samoproglašena predsednica Žanine Anjez oživela je rasnu mržnju stare oligarhije i varvarsku praksu ubijanja Indijanaca, kolektivno kažnjavanje urođeničke većine koja čini naciju zato što se usudila da pruži otpor decenijama starom rasnom poretku aparthejda i opresije. Od svrgavanja prvog bolivijskog predsednika urođeničkog porekla Eva Moralesa, bezbednosne snage izvele su najmanje dva masakra nad urođeničkim narodom koji se pobunio protiv vojnog puča.
      Svega dve nedelje otkako su se dokopali moći, postalo je jasno: ovo je desničarska, vojna diktatura. U zemlji poput Bolivije jasan dokaz za to su ubistva Indijanaca.
      Vojska je 15. novembra otvorila vatru na mirnim demonstracijama u Kokabambi kada je stradalo osmoro ljudi i ranjeno desetine. Dan nakon masakra u Kokabambi, 16. novembra, Anjez je izdala dekret kojim se policija i vojska izuzimaju od krivične odgovornosti u operacijama “obnove poretka i javne stabilnosti”. Uz punomoćje da se ubija po slobodnoj volji, bezbednosne snage su ispratile direktivu okrutno.
      Tanjug (AP Photo/Natacha Pisarenko) Prošlog utorka su na gasno postrojenje Senkata u El Altu zapljuštali meci i suzavac. Ubijeno je osmoro, a desetine ranjeno. A Anjez nije stigla ni do druge nedelje na predsedničkoj funkciji.
      Dva dana kasnije u La Pazu, bezbednosne snage su na posmrtnu povorku sasule gumene metke i suzavac. Kovčezi žrtava stradalih u masakru u Senkati pali su na zemlju, a ljudi koji su ih nosili se uskomešali u panici. Porodice i zajednice već ophrvane tugom ponovo su ponižene.
      Zvaničan broj žrtava otkada su protesti počeli procenjuje se na više od 30, desetine ljudi je nestalo, više od 700 povređeno, a skoro hiljadu uhapšeno. Urođenici u Boliviji su glavne mete ovog rasističkog nasilja kojim orkestrira država.
      Kada je poslednji put država stajala iza ubistva ovolikog broja Indijanaca, aktuelni lider bolivijske opozicije Karlos Mesa nalazio se na mestu potpredsednika. Više od 60 pripadnika urođeničkog naroda Ajmara ubijeno je 2003. godine u “Plinskom ratu”. Plan predsednika Gonzaloa Sančeza de Lozada da naftu i gas izveze u SAD preko konzorcijuma multinacionalnoh korporacija – nastavljajući tako vekovima dugu tradiciju haranja nacionalnih resursa za tuđe interese – doveo je do pobune, a narod je zahtevao nacionalizaciju bolivijskog ugljovodonika i izvršio pritisak na predsednika da podnese ostavku.
      “Ne mogu da prihvatim ubijanje kao odgovor na pritisak”, rekao je Mesa 2003. godine posle masakra. Po svemu sudeći, sada misli drugačije.
      Pošto ga je Evo Morales na ovogodišnjim izborima 20. oktobra porazio, Mesa je prvi priznao Anjez za predsednicu, ostavši nem na njene autoritarne ispade, savez sa hrišćanskom desnicom i masakrima urođeničkih naroda koji su učestvovali u protestima. Drugi su lekciju naučili iz haosa koji desnica potpiruje i pomirenosti liberala.
      “Iza svakog umerenog liberala stoji fašista”, istakao je u jednom intevrjuu o Mesi srvgnuti potpredsednik Bolivije Alvaro Garsija Linera.
      Prisutni su i odjeci starih bolivijskih diktatura koji ilustruju da autoritet Žanine Anjez ne potiče iz moći koju joj je dao narod, već sa kraja puške. Nasuprot predsedniku urođeničkog porekla koga se rešila, ona nije izabrana i građanstvo nije dalo dozvolu da se ona kruniše za predsednicu. Eva Moralesa je predsednikom imenovala skupština, tri puta, a njoj je na grudi predsedničku lentu stavio vojni general.
      (Foto: Profimedia) Poslednji put je u Boliviji predsednik ovako inaugurisan 1980. godine posle vojnog puča. Tada je general Luis Garsija Meza uspostavio vojnu diktaturu pošto je izvršio atentat na socijalističkog lidera Marsela Kirogu Santa Kruza i masakrirao desetine rudara urođeničkog porekla.
      Želja da se svrgnu Evo Morales i urođenički društveni pokreti koji su mu dali moć tinjala je godinama. Prvi pokušaj državnog udara dogodio se 2008. godine kada je Media Luna, opozicioni blok sačinjen od četiri područja na istoku zemlje u kojima preteže stanovništvo evropskog porekla, pokušala da se otcepi od Bolivije. Rasistički separatistički pokret iznikao je usred izrade nacrta novog ustava koji je Boliviju identifikovao kao višenacionalnu državu u kojoj urođenički narodi imaju jednak status i kontrolu nad prirodnim resursima. Ovu oblast zapalile su pobune sa ciljem da se zemlja podeli u dve savezne države: jednu imućnu kojom će dominirati potomci Evropljana i koja će biti dom naftne i industrije gasa, i onu drugu u kojoj će živeti siromašni urođenici. U desničarskim protestima protiv resursnog nacionalizma i okončavanju aparthejda život je izgubilo 20 urođenika.
      Uloga SAD u produbljivanju rasnih podela je neupitna.
      Poslednji talas antiindijanskog nasilja ispinovan je kao samoodbrana. Ministar unutrašnjih poslova Arturo Muriljo koga je imenovana Anjez želi da krivično goni i pritvori Eva Moralesa za terorizam i podsticanja na pobunu pošto je navodno naredio blokiranje bolivijskih gradova. Ipak, svedočenja preživelih iz masakra u Senkati govore drugačiju priču. Tokom saslušanja Međuameričke komisije za ljudska prava održanog krajem protekle nedelje, sestra jednog od muškaraca koga su ubile bezbednosne snage navela je da je u zatvoru mesto Žanine Anjez, Karlosu Mesi, Luisu Fernandu Kamaču, pripadniku hrišćanske desnice sa kojim Anjezova šuruje, i Arturu Murilju. Njen brat je, posvedočila je, ustreljen dok je pešačio na posao.
      Da li će mrtvi i ranjeni dobiti pravdu je otvoreno pitanje.
      (Foto: Profimedia) Iako je zakonodavno telo odobrilo raspisivanje novih izbora, ova odluka podrazumeva ozbiljne kompromise i male šanse da Žanine Anjez popusti u svojim namerama da zadrži moć. Ukratko, mogućnost “slobodnih i poštenih izbora” je tanana u trenutnim okolnostima kada autoritarna vlada nekažnjeno masakrira urođeničke narode, zatvara lidere socijalnih pokreta i krivično goni za terorizam i izdaju sve one koji se tome suprotstave.
      Vlada, zaista, brutalna diktatura.
      Urođenički pokreti u Boliviji su 14 godina razbijali čaroliju koja je kolonijalnoj oligarhiji i eliti evropskog porekla pružala nedodirljivost – i oni još uvek predstavljaju značajan izazov. Predsednik urođeničkog porekla bio je dokaz da i skromni ljudi na zemlji mogu da vladaju. To je njihov neoprostiv greh.
    • By александар живаљев
      Na stotine ljudi u Beogradu čekalo u redu za jedne patike
       24.11.2019703 REAKCIJE NOIZZ SNEAK(ER) PEEK: TRAVIS SCOTT X NIKE AIR FORCE 1 "CACTUS JACK" PR fotografije   NA STOTINE LJUDI U BEOGRADU ČEKALO U REDU ZA JEDNE PATIKE    IVANA STOJANOVSenior Editor
      FACEBOOK TWITTER Ni jaka košava nije sprečila zaljubljenike u patike da porane i zauzmu red koji se tokom celog prepodneva pravio ispred prodavnice "Tike" u koju je stigao model Air Force 1 Cactus Jack, nastao u kolaboraciji Travis Scott x Nike. Model Air Force 1 Cactus Jack o kom sve detalje možete pročitati u našoj rubrici NOIZZ patika je danas stigao u Tike, ali nije bilo lako ugrabiti svoj par. Deljenje brojeva za učestvovanje u izvlačenju je počelo jutros u 9:30, pa se red formirao mnogo pre toga.
         
       
        Pravila igre su sledeća: jedna osoba je mogla da se prijavi za jedan broj, a nakon podele brojeva je počelo izvlačenje. Oni koji su izvučeni su mogli da kupe samo jedan par patika. Ukoliko izvučena osoba nije bila prisutna u trenutku prodaje, nije imala pravo da Air Force 1 Cactus Jack kupi kasnije. Dostupne su bile veličine od 39 do 46, a cena je 20.790 dinara. Sudeći po Tike storijima na instagramu, patike su rasprodate i do njih je danas došlo 639 ljudi.

        Red ispred Tike radnje Foto: Instagram / Noizz.rs
        Ono što izdvaja Cactus Jack od svih njegovih dosadašnjih kolaboracija na prepoznatljivim Nike modelima oplemenjenim Travisovom estetikom je višebojnost i koloritni kvalitet celokupnog izgleda patike, pojačan srednjim delom đona u boji ovsene kaše sa kontrastnim vezom acid green koncem. Nama sa ovih prostora neće promaći da je Cactus Jack ispisano ćirilicom. Air Force 1 Cactus Jack je ove godine sigurno jedna od najvažnijih vesti za sneakerheade širom sveta, pa i kod nas. Zato ne čudi što je i Beograd danas ličio na druge prestonice u kojima je kultura patika opsesivno ušla u pore klinaca koji žive streetstyle.
        Izvor: Noizz.rs

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...