Jump to content
Sign in to follow this  
Milan Nikolic

Папа подарио Цариграду честицу моштију св. ап. Петра

Оцени ову тему

Recommended Posts

Папа подарио Цариграду честицу моштију св. ап. Петра

30. Јун 2019 - 23:31

romi_lipsano-1.jpgУ оквиру посете званичне делегације Васељенске Патријаршије Риму, папа Фрања је дао иницијативу да се Константинопољској Цркви подари честица чесних моштију Светог апостола Петра у украшеном реликвијару. 

Честицу чесних моштију, која се чува у Папској капели, уручио је лично папа Фрања архиепископу телмесоском  Јову, који је преводио  цариградску делегацију. Овом чину присуствовали су и владика милитински Максим  и ђакон Воспорије Магафас, писац кодекса Светог и Свештеног Синода Цариградске Патријаршије.

Свечани пријем честице чесних  моштију св. апостола Петра био је у недељу, 30. јуна, на дан када Црква слави Сабор Светих Дванаест Апостола ( по н.ст.), у цркви парохије Ферикија, кад је Божанском Литургијом началствовао лично Васељенски патријарх.

Извор: Ромфеа.нјуз (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом  Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој,  Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће.     Манастир Ждребаоник    
      О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу.   На  жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања.   Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима  се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох.   1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године."   Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда  по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда.   Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа.   Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм.   Ни у другом свјетском рату манастир није био  поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји.   ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ   ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње   У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често.   ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА,   јеромонах П. Павићевић   Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године."   У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века.   У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године.  То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца .   Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских.   Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник.  1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године.   1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла.   Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су  неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини.   Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија.   Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796.   „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“   Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио.   Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа.   „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“   О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа.   Извор: Митрополија црногорско-приморска 
    • Од Логос,
      “Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојанство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благођетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи… пакленим и отровним духом из његове утробе дише.“     (Из посланице Бокељима, 1804. г.)     Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије началствовао светом архијерејском Литургијом.     Дана 30. октобра 2019. године у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима служено је празнично бденије уочи спомена Светог Петра Цетињског, дивног светитеља који је пре 235 година у том храму хиротоносан за Митрополита црногорског од стране Митрополита карловачког Мојсија Путника.   Свечаним бденијем началстовао је протојереј Стојан Билић, парох новосадски, уз саслужење протојереја Сретена Лазаревића, архијерејског намесника румског, јереја Милорада Бојчића, пароха голубиначког, и протођакона Слободана Вујасиновића.   Антифоним појањем бденије су украсили ученици Карловачке богословије, некадашњи и садашњи.    Сутрадан, на празник, Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије началствовао је светом архијерејском Литургијом у поменутом храму. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Богословије у пензији; протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина сремскокарловачке Саборне цркве; домаћин сабрања јереј Станко Лакетић; протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Горан Власац.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом на Цетињу данас, 31. октобра, прослављен је празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, који је крсна слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског.   Звучни прилог радија Светигора   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Високопреосвећеним Архиепископом сарајевским и Митрополитом дабробосанским Хризостом и Преосвећеном господом епископима: милешевским Атанасијем, полошко-кумановским Јоакимом, рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, бихаћко-петровачким Сергијом, буеносајрески и јужно-централноамеричким Кирилом, захумско-херцеговачким Димитријем и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Саслуживало је свештенство и монаштво уз молитвено учешће великог броја вјерног народа, док су за пјевницом одговарали ђаци Цетињске богословије.   Учесници данашњег сабрања имали су и велику радост – рукоположење у чин ђакона Павла Божовића, новинара Радио Светигоре и вјероучитеља при Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.   У пастирској бесједи након читања Јеванђеља, владика умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије је казао да је данас у Цетињском манастиру велики сабор апостола и њихових наследника у част Св. јеванђелиста Луке и апостолског наследника Св. Петра Цетињског, као и да је Црква неразлазни сабор који је БогоОтац кроз Сина Свога сазвао да се никада не разиђе:   „И данас је ово сабор који се не разилази и он је предокушај Царства небескога. Света литургија је уствари Царство небеско на земљи са есхатолошким димензијама до краја вијека и свијета и томе свједочи и овај сабор.“   Појаснио је да је ово сабор у коме кроз апостоле Господ проповједа, а онда кроз њихове наследнике продужује своје Јеванђеље – Благовијест Божија о вјечном животу свега створенога на челу са, као круне свега, човјека.   „Бог је створио сву творевину да буде Тијело Христово којем је Он глава вјечна и незамјенљива, а ми смо сви удови – чланови тог Тијела и тако ћемо бити на сву вјечност, како је Господ и предсказао и на Тајној вечери показао практично међу апостолима. На свакој Литургији то чудо непоновљиво се понавља, та есхатолошка стварност да је Црква Дом Очев, Тијело Христово, заједница Духа Светога“, бесједио је владика Атанасије објашњавајући да је зато важно да се окупљамо на Светој литургији и приступамо Хљебу живота и Чаши пића вјечнога.   Владика је подсјетио на Жичку бесједу о правој вјери Светога Саве у којој он каже да је наследник апостола и да су нам преко отаца апостоли предали вјеру, а да се то преко њега наставља по истом предању и вјери, и по истом наслеђу:   „Зато су епископи наследници апостола и зато поглавари Цркве су у слици и лику и образу Христовоме на земљи“, казао је владика истичући да смо сви чланови тог великог апостолског, педесетничког, Жичкога сабора.   Посебно је нагласио да је велика благодат и велико дјело обнова Цетињске, али Призренске богословије, као и рађење дјеце свуда, а посебно на страдално и под окупацијом наше КиМ, које је срце и матица наша, јер кад год Бог шаље једно дијете у свијет Он пројављује, исказају Своју вјеру у човјека боголикога, христоликога и духоноснога.   Преосвећени владика Атанасије је подсјетио на дивне дарове које је Бог дао нашем народу, на Св. владику Николаја, Светог Јустина… Са присутнима је подијелио радост да је 2021. године када прослављамо 350 година Светога Василија Острошкога, планирано отварање гроба његове мајке Ане гдје се једном годишње виђа зрак небеске свјетлости, а забиљежана су њена чуда и исцјељења.   „Наша је вјера жива, жива је Духом Светим који све оживљава и преноси наше молитве свецима, те их они знају и помажу нам. Дух Свети је душа Цркве која је Тијело Христово, а ми смо чланови, удови живи и зидамо се као живо камење у ту грађевину, како каже апостол Петар“, закључио је умировљени Епископ Атанасије и поручио да они који руше цркве руше своју будућност поистовјећујући се са безбожницима који никада нијесу добро пролазили, као што нијесу ни рушитељи Цркве:   Након што су на крају Литуругије благосиљани славски приноси, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поздрављајући госте, епископе, свештенике, вјерни народ казао да у Цркви Божијој, као што је записао Св. апостол Павле, нема Грка, ни Јеврејина, роба ни слободњака, мушкога ни женскога, него су сви једно, један Исус Христос:   „Ево и данас овдје је сабрана Црква Божија из многих крајева и свих страна, и прослављамо име Божије на свим језицима“, рекао је Митрополит изражавајући радост због присуства великог броја браће архијереја, вјерника из Скадра предвођених оцем Николом из Албанске православне цркве, г.  Ваљона Дашарамија, представника Министарства за људска и мањинска права Црне Горе, амбасадора Србије и Русије господе: Зорана Бингулца и Владислава Владиславовића Масленикова, као и представника других амбасада.   Митрополит Амфилохије је у свом обраћању подсјетио на рушење цркве на Ловћену и замолио представника Владе Црне Горе да пренесе његову молбу, више пута изнијету, да се Црква Светог Петра Цетињског обнови и врати на Ловћен:   „Морам да подсјетим кад су рушили цркву на Ловћену једини који је одбио да учествује у томе је Исо Махмутовић из Бијелог Поља. Он, Муслиман био је часнији од Његушана, Цетињана и нека га Алах упокоји на Страшноме суду. То треба да се зна и памти, а Црногорци треба да иду његовим путем и врате Цркву Светог Петра Цетињског која је срушена од ондашњих безбожних властодржаца.“   На светом сабрању је обиљежено и 60 година монашења и ђакоњења умировљеног владике захумско-херцеговачког Атанасија и тим поводом Митрополит је владици поклонио панагију са ликом Христовим, камилавку и икону Светога Петра Цетињскога.   Такође, данас је Митрополит Амфилохије Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца одликовао г. Гаврила Принципа из Босанског Грахова, др Алека Рачића из Београда, Ђура Пејовића из Будве и Жељка Чолаковића из Канаде.   Послије Литургије у Његошевој сали на манастирском имању Цетињског манастира одржана је празнична акдемија у организацији Богословије Светог Петра Цетињског и Црквене општине Цетиње.   Овогодишња академија је посвећена прослави 800. годишњице аутокефалности СПЦ, у коју се, како је истакао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, ова школска установа укључила пуним срцем истичући да је у тих 800 година скоро па 200 протекло у раду ове школе.   „Ову Богословију је основао књаз Никола уз благослов Цркве да буде прва државна школа и тада Цркви није сметало да наша Богословија буде у склопу државе. Јесте, то била православна монархија и краљ је био побожни владар, али нашој науци и црквеној просвјети не смета укључење у државне токове. Зато је наша заједничка порука, представника овдје сабраних богословија из Крке, Београда, Фоче, Сремских Карловаца, да се настави са реформом црквеног школства. Мислим да је и воља нашег заштитника Светог Петра Цетињског да наше школе буду доступне свима, а да задрже свој јеванђељски карактер.“   Између осталог, ректор је казао да су Влада и Министарство просвјете Црне Горе упознати и са иницијативом да се Богословска школа Светог Петра Цетињског, као прва средња школа у нововјековној историји Црне Горе, региструје и да има право јавности, као и све вјерске и друге школе.   Отац Гојко је истакао посебно задовољство што је један млад образован човјек, Павле Божовић данас на Литургији примио ђаконски чин:   „Нека га Бог поживи и да са овим ђаконским чином те дарове од Бога добијене умножи на добро наше Цркве и наше црквене мисије која је сви добро знате у каквим искушењима у Црној Гори, те нам требају нови проповједници и Богу хвала и Светом Петру на том благослову.“   У наставку се присутнима обратио књаз зетски Станко Црнојевић Бушатлија који је истакао да је наша Црква надживјела три царства: Румејско, Турско и Аустроугарско, Млетачку републику, италијанску и југословенску краљевину, Њемачки рајх, комунистичку и социјалистичку Југославију:   „Зовемо је српском јер је потекла из српских земаља међу српским племенима која су живела на путу којим је цивилизација дошло са Блиског Истока у Европу и учинила их Западом на Истоку, Истоком на Западу. Зовемо је по Србима који су одржали њен хиљадугодишњи континуитет, а од тога 800 година самосталности, не доводећи у питање ничије национално опредјељење као услов припадности нашој Цркви. Тражећи свој идентитет питам се, може ли бити чвршћег упоришта од Православне цркве и за Црногорце и за Србе.“   Књаз Станко је са присутнима подијелио и своја лична размишљања из 2016. године са обиљежавања 240 година битке на Крусима када је, како свједочи, с поносом устврдио да ја на тој пригоди представљао обје стране у том сукобу.   „Као Станко Црнојевић, последњи мушки изданак Ивана Црнојевића, представљам народ који је побиједио у тој славној бици, а као Махмут Бушатлија, последњи мушки изданак Махмут-паше Бушатлије, чија лобања почива у Цетињском манастиру, ја представљам породицу која је битку изгубила. Мудрост Божија и надахнуће нагнало је Светога Петра Цетињског да обавеже потоње генерације да се старају и чувају посјечену главу Махмут-паше, да их подсјећа на његово црногорско поријекло, али и на то како завршавају горди и пријеки владари. Чини ми се да је Свети Петар желио да остави у манастиру и сачува лучу водиљу потомцима Махмут-паше ка њиховим коријенима. Тако је та посјечена глава, свјетлећи под окриљем и у рукама нашег Митрополита Амфилохија, мене позвала на Цетиње гдје је сваки камен био пут ка мојим коријенима“, казао је у празничном слову, између осталог, књаз зетски Станко Црнојевић.   У наставку академије је изведен културно-умјетнички програм у којем су, поред осталих, учествовала и дјеца са вјеронауке, хор „Његош“ и дјечји хор „Св. Мардарије Љешанско-либертвилски“.   Празнично сабрање је настављено уз славску трпезу љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...