Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Посланица патријарха Вартоломеја папи: Наш циљ је постизање евхаристијске заједнице са сестринском Римском црквом

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу).

У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве.

Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. 

Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума".

У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику:

Your Holiness,

Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition.

Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4)

The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches.

We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches.

Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason.

Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43)

In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234)

In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17)

Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity.

At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019

Your Holiness’ beloved brother in Christ,

+ Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch

Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зар нису одавно постигли евхаријстијску заједницу? 

О.Зоран одавно наводи да се римокатолици примају без крштења на причешће у Православну Цркву под Цариградом...

Измењено од Аристарх

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality

Што би Барт рекао: гласаћемо како ја хоћу :)) 

Иначе, не би ме чудило да је папу јако насмејало ово писмо јер му се Барт обраћа као да је неки фактор у православљу а овамо се његова, од свих непризната, украјинска брљока распада на бруку "његове" патријаршије.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Аристарх рече

Зар нису одавно постигли евхаријстијску заједницу? 

О.Зоран одавно наводи да се римокатолици примају без крштења на причешће у Православну Цркву под Цариградом...

Aristarh  ne postoji nikakva evharistijska zajednica i to pise u tekstu, ... sto se rimokatolici primaju bez krstenja nema uticaja na medjusobnu evharistijsku zajednicu.... pa, vidi logiku, cim se primaju u PC oni nisu vise u RC i nema zajednice...:laie_14:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, александар живаљев рече

Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans)

 

пре 3 часа, александар живаљев рече

Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43)

In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches.

Vartolomej je prema Papi kao mala maca kada prede,:D.... te crkva u Rimu koja 'predsedava u ljubavi'.... te sinodalnost i primat ne mogu jedno bez drugog (sto je tacno).... a ovamo kad dodje kuci, .... ja imam privilegije, ja imam pravo na apelaciju u PC, ja sam izvor svega u PC.... ko Vucko, kada ode napolje pred strancima povije rep, kad se vrne nazad, rice ko lav i pravi se neko i nesto.... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Vladan :::. рече

This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality

А мноштво Цркава ће бити изрођено једном Мајком Црквом, све на услузи првом Риму, и Мајци као другом Риму, двоје плућних крила. Да ли се питају ко ће то прихватити, сем новопридошлих антиидентитетских народа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Milan Nikolic рече

А мноштво Цркава ће бити изрођено једном Мајком Црквом, све на услузи првом Риму, и Мајци као другом Риму, двоје плућних крила. Да ли се питају ко ће то прихватити, сем новопридошлих антиидентитетских народа.

Pre ce i Rusi prihvatiti, nego Srbi :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Заједница Земља живих представља пружену Божју руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу - Божји одговор онима који траже искрену радост и смисао у животу.
      Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, уз саслуживање Преосвећеног Епископа мохачког г. Исихија, служио је 15. јула 2019. године, на празник Полагања часне ризе Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у порти цркве брвнаре посвећене Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе Заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности Земља живих.
      Саслуживали су јеромонах Харитон из манастира Ковиља, духовник заједнице Земља живих протојереј Бранко Ћурчин, духовник манастира Драче јеромонах Онуфрије (Вранић), старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереј-ставрофор Марко Митић, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама јеромонах Доситеј Хиландарац, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протонамесник Стефан Франовић, парох рудовачки протонамесник Родољуб Војиновић, као и ђакони Никола Урошевић, Урош Костић и Стеван Илић.
      Литургији је присуствовао и директор Управе за сарафњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са сарадницима.
      Свечаност сабрања увеличана је појањем хора Свети Димитрије из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића.
      Надахнуто је беседио Преосвећени Епископ г. Јован. Преосвећени Епсикоп г. Исихије је изразио велику радост због учешћа у прослави и пренео окупљенима поздраве, молитве и благослове Епископа бачког г. Иринеја.
      Том приликом, Владика шумадијски г. Јован је доделио орден Вожда Карађорђа г. Милану Мишковићу из Лазеревца, директору РБ Колубара, у знак признања за несебичну помоћ заједници Земља живих.
      После свете Литургије припремљена је трпеза љубави трудом штићеника заједнице у Брајковцу и њиховог старешине протојереја-ставрофора Александра Новаковића.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Поводом обележавања имендана блеженопочившег Патријарха српског Г. Г. Павла, који ће бити обележен на Павловдан - Сабор Светих дванаест апостола, 13. јула 2019. године Сабором у Кућанцима, родном селу Патријарха Павла, разговарали смо са протојерејем-ставрофором Радованом Петровићем. Отац Раша поделио је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла из времена када је био Епископ рашко-призренски.
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

       
      Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“.
       
      -Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он.
      Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари.
      –Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике.
      Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација.
      -Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он.
      Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“.
      -Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић.
      Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму.
      -Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он.
      Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини.
      -Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија.
      Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”.
      –На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић.
      Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја.
      -Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић.
      Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан.
      –Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија.
      Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду.
       
      Извор: Ин4с
    • Од Логос,
      У суботу, дана 06. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. 

      Преосвештеном Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакони Предраг Јелић и Срђан Лукић. Овом приликом Владика Херувим увео је у дужност првог пароха даљског протонамесника Немању Клајића, досадашњег пароха мирковачког. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се свештенству и сабраном народу пригодном беседом . По одслуженој светој Литургији радост заједничарења пренета је за трпезу љубави.

      Извор: Епархија осечкопоска и барањска
    • Од JESSY,
      И нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (Еф. 2, 5).
      Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар грех. Да не треба да грешимо? Зашто, које су последице греха?
      Грех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умрети, јер је већ мртав. Он ништа не осећа, мртав човек је мртав, и то не мало или много мртав.
      Када је срце мртво, када је човек мртав, он ништа не осећа: не осећа последице греха. Греши и често покушава да се наслади својим грехом. Сматра да је то природно и говори:
      — Шта се то страшно десило? Какве има везе?
      Он ништа не осећа и ништа не разуме. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да греши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осећа.
      Да би душа осећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осетити, рећи ће да га боли. Зато што жив осећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човек неће престати да буде жив и осећа бол. Ко је жив (телесно), може имати у себи мноштво грехова, његова душа је још увек жива. Он, наравно, схвата последицу греха, схвата да је грех отров који прети да га убије. Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености греховним отровом.
      Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лек. Хтео, не хтео упадаш у сан: „Затвори очи!-кажу ти.- Лаку ноћ, батјушка!“ Исто се догађа и са грехом који нас успављује и умртвљује.
      Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овде каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва грехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6).
      Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве
      Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, где су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно место које се назива мртвачница и где леже тела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји лекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Лекар Христос овде васрксава мртве, а доказ смо сви ми.
      Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“
      Видиш да долази човек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелепог, нешто што поседују лепи људи, пуни добрих намера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог ветра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,-како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“
      То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На пример, болестан човек је оздравио, болестан човек се исцелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увек жива пред Богом.
      Један од великих проблема наше епохе, посебно приметан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје.
      Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто?
      — Мрзи ме!
      — Али, дете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања!
      — Немам жељу, не видим разлог да идем.
      — А шта је са оцем који ти шаље новац?
      Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар.
      То су савремени старци који су живели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст,а имали су по 80, 85, 90 и 100 година-каква им је душа била! Ех, шта да кажем...Била је то жива душа, срце младића, поседовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи.
      У исто време гледаш младе људе, изнурене, исцеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања...
      Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човека. Али чињеница је та да човек, колико год била мртва његова душа, идаље није сасвим умро. Док је телесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва уметност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човек открије сам или уз нечију помоћ.
      Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овде. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац:
      —Да, дете моје, сваки човек-то је човек, а не демон. Колико год да је лош, он је човек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио.
      Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту.
      Често чујемо да је неки човек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповедам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“
      Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио:
      — Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио…
      Управник је као човек пожелео да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али идаље образ. Човек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човек није демон.
      Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо.
      Много тога не знамо, и не смемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успео да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст-отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именон чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа.
      Непријатељ нашег спасења жели да нас учини строгим судијама према себи самима и не дозвољава нам да видимо љубав Божју
      Видите да човек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божју и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убеди да „шта год радио, нема ти спасења! Не мењаш се, не ослобађаш се, не идеш напред, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав.
      Спасење се остварује Христовом благодаћу-уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплатације једног органа у друго тело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тело Цркве и хранимо се Телом и Крвљу Христовим.
      Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Телу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту.
      http://www.pravoslavie.ru/98159.html
×
×
  • Create New...