Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

никада ништа добро не треба очекивати од њих. просто јер је њихов идентитет и њихово постојање изграђено и засновано на мржњи према свему што је српско и тиче се Србије. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, بسم الله الرحمن الرحيم рече

Oni brane i ubijenog kolaboristu Germogena iz RPCz, a Stepinac i  saradnja SPC i Svete Stolice po riješavanju pitanja beatifikacije blaženog Stepinca su glavna muka. 

Говорим о форуму и причи генерално. Мислим да је добро што су наше владике указале на све разлоге због којих Степинац не може бити блажен у тим разговорима са римокатолицима. После тога мислим да нема шта ми да се надовезујемо на рватске приче о томе како се "није могло а хтело се учинит да се спасу Срби".

Толико о томе.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      -Свечано прослављен празник Свете новомученице Босиљке у Пасјану код Гњилана-   У Пасјану код Гњилана, на прву годишњицу канонизације Свете Босиљке, окупио се велики број верника и гостију из целе земље. Свету литургију служили су Епископи рашко-призренски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије и кумановско-полошки Јоаким. Прва годишњица, посвећена девојчици Босиљки из Пасјана, која је пострадала од локалних Албанаца крајем 19. века јер није хтела да промени веру, обележена је низом пригодних програма.       У беседи пред великим бројем окупљених верника епископ будимљанско-никшићки је поручио да је ова девојчица својом вером, жртвом, чистим образом посведочила православну веру и прославила своје и име свог краја.,,   „У тим временима била су велика искушења, можда већа него што су ова данас и тада су Арнаути желели да протерају Србе са Косова и Метохије, отимали жене и девојке да би потиснули наш народ. Али наш народ је овде укорењен вековима. Наш народ је овде подигао прекрасне светиње.’’ рекао је владика Јоаникије.   „Света Босиљка је својим мучениством утврдила свој дом и ово село и косовско Поморавље. И зато је Господ у ово наше време пројавио њену светост’’, истакао је владика Јоаникије.   Након страдања и убиства седамнаестогодишње девојчице Босиљке, њене мошти су сахрањене у стубу који се налази у цркви Преображења Господњег, а пре неколико дана су извађене и положене у кивот код олтара. Поводом прве годишњице у Пасјану су наступали глумци, културно-уметничка друштва са Косова и Метохије и из Војводине, а присутне је у име писаца Русије и у име руског народа поздравио књижевник и новинар Сергеј Шаргунов, који на Косову и Метохији борави у склопу програма Београдски сајам у гостима у организацији ,,Службеног гласника’’, Сајма књига и Дома културе. ,,Грачаница’’.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Јереј Дејан Трипковић,
      У препуној свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у центру Ваљева у четвртак 3. октобра, један од најпознатијих и најплодотворнијих песника данашњице Љубивоје Ршумовић кроз своје стихове и животне анегдоте дружио се са малишанима и њиховим родитељима, васпитачима и учитељима. Догађају који је носио назив по Ршумовићевој песми „Деца су украс света“ која је пре четири године проглашена за дечју химну, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин. Дружење са песником су организовали ЦО Ваљево при Храму Васкрсења Христовог и Канцеларија за верску наставу Епархије ваљевске у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом диригента Вање Урошевић, својим појањем употпунио је несвакидашње поетско вече у граду на Колубари. Узбуђен и срећан што је после дуже времена међу Ваљевцима, Ршумовић је поновио речи Десанке Максимовић упућене песницима и свим људима жељним знања: „Ловите, ловите и само ловите искре духа“.
      Гледајући емисију Квадратура круга на првом програму РТС-а, у којој је гостовао књижевник Љубивоје Ршумовић, Епископ Милутин помислио је да би било добро да чувени Ршум дође у Ваљево да се дружи са децом и њиховим родитељима. Колико је овај књижевник, кога многи сматрају највећим живим дечјим песником, популаран и вољен у Ваљеву, говори чињеница да ни хладно време ни киша нису спречили неколико стотина деце, њихових родитеља, васпитача и учитеља да дођу, уживају, али и да се замисле над песмама: „Аждаја“, „Седам готована“, „У ваздуху“, „Жице око Грачанице“, „Бог је један“, „Песма Милици Ракић“… Једночасовно дружење са Ваљевцима био је један времеплов кроз Ршумовићеву поезију. Занимљиво је да је први пут написао песму у 3. разреду Основне школе под називом „Златиборе, ти си злато“, за коју је добио награду у виду претплате на Дечје новине и графитну оловку са гумицом на врху. Награду му је уручио тада већ познат Душко Радовић који му је касније причао да је таквих оловака био пун сандук, додељен у виду хуманитарне помоћи из иностранства. Радовић је Ршумовића као бруцоша хтео да ангажује да пише за децу. Овај му је рекао да то не уме, а Душко му на то рекао „Не знаш ти за кога пишеш“. И заиста, Радовић је рекао да за децу треба писати као за одрасле, само много боље. Језик треба да буде леп, здрав, узбудљив и српски, а песма треба да буде духовита, али не и смешна. Духовита значи да има духа, али и душе. И песма треба да има поруку, али не директну. Ршумовић додаје да благословене жене (труднице) треба трудничке дане да проводе у библиотекама, и да се дете роди и расте међу књигама.
      Љубивоје Ршумовић се дружио са многим књижевницима. Посебан траг на њега су оставили Душко Радовић, Стеван Раичковић и Душко Трифуновић којима је посветио и по песму. Али није много познато да је пријатељовао са академиком Владетом Јеротићем са којим је посебно волео да дискутује о Богу. Плод једне такве дискусије је песма „Бог је један“ коју је Политика објавила неколико дана пре академикове смрти. „Увек и на сваком месту понављам Владетине речи да благословена жена треба да прича са својом бебом док је она још у стомаку“, каже Ршумовић који памти и академикове речи да се „човек усавршава и после смрти“.
      У наставку свог изклагања прекиданог честим и дугим аплаузима, Ршумовић је истакао да је игра божански императив у сваком младунцу, усађена у сваком, као припрема за стални живот. „Нагон за игром је већи од љубави за мајком“, каже песник који додаје да деци када заврше са једном игром треба им наћи другу игру или их упослити. „Никако не смеју да буду беспослена“, упозорава Ршумовић, закључујући да „смо дошли до краја вечери, бежећи од почетка“. Дружење је завршено са „Здравицом српском народу“ са основном поруком да се деца рађају, а Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ је отпевао Ршумовићеву песму „Деца су украс света“.
      Марина Марић
       
      Љубивоје Ршумовић са ученицима ОШ „Свети Владика Николај Велимировић“ у Ваљеву
      Пре него што је дошао у Више јавно тужилаштво где се дружио са Ваљевцима, Љубивоје Ршумовић је у пратњи ђакона Драгана Станојевића, вероучитеља у ОШ „Свети Владика Николај Велимировић, дошао у поменуту школу где је ученицима казивао стихове који су они знали и махом певали у глас. С обзиром да је Ршумовић прву књижевну награду добио у 3. разреду Основне школе, награђени ученици 1. и 3. разреда казивали су своје победничке стихове што је песника посебно обрадовало

    • Од Логос,
      Манастир Жичу са црквом посвећеном Вазнесењу Господњем подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Светим Савом, између 1208. и 1215. године. Жичка црква је једнобродна, с једном споља осмостраном куполом на коцкастом постољу широком колико и брод. Олтар је данас једноделан, с полукружном апсидом, а првобитно је био троделан; на северној и јужној страни постојали су проскомидија и ђаконик, вратима повезани са олтаром. Жича је осликана заузимањем Светога Саве.

      Повезана вест:

      У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   Манастир Жича у Доментијановом и Теодосијевом житију     Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.Тада и велику цркву Господњег Вазнесења у Жичи, која се зове Архиепископија, почеше зидати, и док многе друге цркве, мале и велике, свети сазида док остаде као архимандрит у Студеници, не само камене и дрвене, да се на сваком месту своје владавине Бог слави. …….   После овога подиже се свети и оде на од Бога му наречени престо првосветитељства, ка цркви Христа Спаса и Бога нашега у Жичи. Али црква беше велика, а још неосликана, и ову освети и светом трапезом и светим моштима светих украси и утврди, и у њој свеноћне молбе чинећи и свету службу свршавајући, од својих ученика за које је знао да су достојни и подобни за епископе освећиваше, и свакога постављаше на његово место, називајући их апостолски учитељима. …..   Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповедисвети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима. И одмах овај посла заповести свима властима своје државе, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале заједно с великима. А свети архиепископ опет сазва све своје епископе, игумане и све црквене служитеље, и сви се сабираху у Жичу, у архиепископију, ка великој цркви. А када сабор би веома велик, свети са братом самодршцем на престо првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи. ….   Пошто је тада био празник Христа Спаса и Бога нашега, свети сврши у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божанствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима. И у време када треб да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцеименитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског. …   Благочастиви краљ Стефан радоваше се неисказаном радошћу, хоћу рећи не венцу царства ни многоценој багреници, јер је знао да и то са многим красотама света пропада и пролази, него што је толико мноштво било сабрано са свију страна и што су видели цркву његову како је веома красна. Због тога се нарочито радоваше. Јер он беше ктитор те божанствене велике цркве, и беше је украсио многим својим безбројним даровима, иконама светим, свећњацима и завесама, и свим светим сасудима, и свим часним изванредним стварима, тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи, и говорио: Господе, вазљубих красоту дома твојега, освети оне који те љубе и оне који овај дом украшавају благолепијем. Ти их прослави твојом божанственом силом.     Јер уистину Богом би наречена архимандрија, од које и овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов, звану Жичу, коју почевши и сврши са благоверним братом својим, великим жупаном кир Стефаном. …   И призвавши благовернога брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију, звану Жичу, у манастир који је он подигао, и по заповести небеског саздатеља и свога добротвора, Преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стајање, и двоструко прослави Онога који је њега прославио, с једне стране богогласним песмама а са друге сакрушењем срца, приносећи жртву један јединоме на душевном олтару скрушеног срца, које Бог никада не презире.   И у богоподобно време сатворивши свету литургију, и после великога входа свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благовернога брата свога, и помаза га Духом Светим на краљевство, да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих Српских и Поморских Земаља, да од Бога буду венчана сва три помоћника Христова.   Страдања манастира Жиче     Црква нове архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Крајем 13-ог века Жича је страдала када је, како каже један стари књижевник,  “наишао безбожни језик Кумански“. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији, а можда је био и нешто каснији рат са Видинским кнезом Шишманом који је продро у унутрашњост земље све до Пећи. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Архиепископија је била пребачена у Пећ. Опустошену Жичу обновио је архиепископ Јевстатије II (1292-1309) један од најзначајнијих људи које је у средњем веку Црква имала. Највећи посао који је на уметничком пољу сам дао извршити архиепископ Јевстатије II јесте обнова и живописање Спасове цркве у Жичи.   Жича је била опустошена од страних пљачкаша, да више никада и после свих обновљања не буде онаква каква беше испрва. И Јевстатијев наследник Сава III (1309-1316), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа. И по трећи пут за Милутинове владавине Жичу обнавља Савин наследник Никодим (1317-1320), а после њега и Архиеписко Данило II (1324-1357). Први српски патријарх Јоаникије (1338-1354) само је “украшавао велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличитим свештеним сасудима и другим различитим златним и сребрним потребама, украшеним бисером и камењем…“   Тако је Манaстир доживео читав један век после најезде Монгола да сви зидови његове цркве буду украшени, кровови добро заштићени, заједничка трпезарија обновљена и ризница попуњена, као што су то оставили још Свети Сава и Стефан Првовенчани. Све до 1459. живот манастира текао је нормално. Непознато је одређеније време страдања Жиче. Жича је већ по свом топографском положају на удару пљачкашима и насилницима, па је страдала више и брже од других Манастира удаљених од путева и злих пролазника. Средином 16. века њени монаси је напуштају спасавајући се у крајевима преко Саве.   Године 1562. манастир затиче пуст митрополит смедеревски Захарије. За монахе он подиже келије. Кроз читав 17-ти век постоје урезани записи на зидовима цркве, али је несигурно из тога закључити да се у манастиру одвијао нормалан живот. Упркос свему, манастир је до краја 18-ог века био настањен. Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, који потиче из заовставштине Епископа Лукијана Мушицког, а који је могао настати 1804-1805, Жича је убрајана међу запустеле манастире. Настојатељ Жиче Сава Поповић 1866. год. у песми о Жичи каже да је она у време Карађорђевог устанка “мало певала“’. Међутим, на другом месту се каже да је Карађорђе 1806.год. посетио Жичу и да је тада обећао да ће је обновити. Заиста, Карађорђе је подигао келије од четири спрата. За време устанка 1804-1813 жички монаси су учествовали у бојевима с Турцима, а са сломом устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена. По речима Д. Давидовића и Ј. Вујића, Жича се налази у жалосном стању.     Ото Дубислав Пирх путовао је по Србији 1829. и том приликом записао је: “Интересантније од вароши (Карановца) је манастир Жича који лежи у њеној близини. Жича је сада само једна велика рушевина, један део краљевске палате куле и цркве још стоји и свуда се опажа необична димензија“. 1841. Јован Стерија Поповић предлаже Попечитељству да се од народа прикупи прилог за обнову Манастира Жиче. Шта је даље урађено не зна се. По одлуцу Светога Синода од 4.4.1854. Епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира. Све до 1928 то је био најопсежнији захват на њеној оправци. Између два светска рата извршена је рестаурација и делимична реконструкција обнове Жиче.   “Поуздано смо извештени да се стариј монастир Жича оправља. Ми то сматрамо као догађај који ће обшту радост побудити. Жича је монастир у ком су се негда краљеви наши крунисали.“     Код нас се прилично много дискутовало о тачном времену када је Жича престала да буде архијерејско средиште, када се седиште архиепископа преместило у Пећ. Упућујући на свој текст у заједничкој књизи о Пећкој патријаршији подсетићу само на то да је метох Светих апостола, где се чувала ризница Архиепископије и где су сахрањивани архиепископи, прихватио после 1292. старешине из пострадале Жиче. Био је то привремени боравак који се силом околности претворио у трајни. Архиепископи с краја XIII и почетка XIV века неуморно су радили на обнови Жиче. Данилу II (1324-1337) остало је још да покрије храм оловом, подигне кулу, обнови трпезарију, сагради у близини цркве “полату“. Али, ти исти архиепископи су део снага и средстава посвећивали и привременом седишту, додавши Светим апостолима још две цркве, повезавши их спољном припратом, образовавши на тај начин комплекс који ће касније добити име Пећке патријаршије. Континуитет са Жичом, њено продужавање, најбоље долази до израза у преношењу посвете: помоћна резиденција је постала и остала Дом Спасов.   Архиепископи тога доба били су под двојаким притиском: да остану у Пећи, да би били ближи политичким и државним средиштима, која су у то време била у Призрену, дворцима на језеру на југу Косова (Пауни, Сврчин, Штимља, Неродимља), Скопљу, или да се врате у сада периферну Жичу и очувају везу са традицијом и својом јурисдикционом базом, од које су у Пећи били потпуно одвојени. Иако су патријарси више боравили на југу, Жича није престала бити архијерејско седиште. Патријарха Јоаникија пратио је на последњем путовању ка Пећи “сав сабор жички“ (1354), повеља о оснивању и правилу манастира Дренче донета је “в Мораве мјестје рекомјем Жича, в храмје Светаго В’знесенија прјед всеосвештенејшим патриархом српским кир Спиридоном и пред всем збором великије цркве“. Причајући о повратку деспота Стефана после Ангорске битке, Константин Филозоф каже “да је он ишао и приближавао се ка пределима српским где је прва архиепископија српска“. Није се, дакле, заборавила Жича, о чему сведочи и позната повеља за манастир Есфигмен на Светој Гори, издата 1429, у “патријархији у Житчој“.   Странци, мање осетљиви за локалне традиције, које уосталом нису ни добро познавали, почели су патријаршију називати Пећком. Дубровчани говорећи о посланству у Србију (1380, 1386) шаљу га кнезу Лазару, Вуку Бранковићу, али и ad dominum patriarcam Pechi. Цариградски патријарси, навикнути да архијереје називају по градовима, службено називају крајем XIV века српске патријархе архиепископима Пећи.     Но за коначно потискивање и заборављање некадашње улоге Жиче пресудно је било столеће између пада Деспотовине (1459) о обнове Патријаршије (1557), која је од тада заувек пећка. Наша знања о томе времену су преоскудна и несигурна. Упадљиво је да оба дела Дома Спасова не играју знатнију улогу: пећки архијереј сада је митрополит хвостански, а Жича преслаба да прихвати оне територије које су некад Архиепископији биле потчињене – њима се управља из Студенице или Крушевца. У то време Жича ишчезава из хијерархијске номенклатуре; али, њена некадашња улога се памти захваљујући текстовима, а то омогућава у новије доба повратак међу архијерејска седишта, несразмеран значају и угледу који је некад имала.   Српска аутокефална Архиепископија     Никејски цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло имали су не један разлог да изађу у сусрет Савиној жељи да српска црква буде независна, а Сава посвећен за архиепископа. Учвршћивали су на тај начин православље у Србији, чији се владар дао крунисати круном добијеном од папе из Рима; стицали су потпору у противстављању експанзији Латина и латинске цркве; налазили су савезника у борби са епирском државом и охридском архиепископијом за првенство и за наслеђе византијског царства.   Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан упутио је, маја 1220. Сави писмо у коме је оспоравао легалност његовог посвећења за архиепископа и независности српске цркве.   Међу првим пословима које је архиепископ Сава имао да уради по повратку из Никеје било је довршење Жиче. “Црква велика, али још не беше исписана“, каже један његов биограф, а други да се Сава, већ првих дана по доласку, договарао с братом, краљем Стефаном, шта треба “за завршетак свете велике архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу“.     Почетком 1220, у исто време кад се предузимало живописање Спасове цркве, краљ Стефан је упутио, несумњиво у споразуму са архиепископом Савом, папи Хонорију III писмо, чији се латински превод са српског оригинала сачувао.  Стефан у томе писму уверава Хонорија о својој верности и шаљући му свог изасланика епископа Методија, моли за своју круну и земљу папин благослов. Садржину тога писма , у суштини потврђује Доментијан, по коме је Сава послао свога ученика епископа Методија у Рим с молбом папи да пошље “благословену круну“ којом ће он “да крунише свог брата на краљевство“. Папа Хонорије III, по Доментијану, одазвао се Савиној молби и послао круну. Тада Сава позове “благоверног брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију Жичу“, и ту, за време литургије, у присуству властеле и свештенства крунише брата и помаже га “да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ“.   У свом настојању да учврсти и оснажи положај Српске цркве, Сава Немањић се 1219. или 1220. године запутио у Никеју, једно од средишта тада распарчаног византијског света, како би од цара Теодора I Ласкариса измолио допуштење да Српску цркву уздигне у ранг архиепископије. У присуству многобројних црквених и световних великодостојника, како тај чин описују његови биографи Доментијан и Теодосије, Сава је посвећен од стране патријарха Манојла I Сарантина за архиепископа, добивши уз то и аутокефалност за своју цркву, односно право да будући архиепископи не морају да долазе цариградском патријарху на освећење, већ да оно може бити обављено у Србији, одлуком тамошњих епископа.     Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, реаговао је на чин Савиног хиротонисања за архиепископа једним жучним протестним писмом, одаслатим маја 1220. године.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      -Владика Милутин присуствовао дружењу Љубивоја Ршумовића са децом и одраслима-   У препуној свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у центру Ваљева у четвртак 3. октобра, један од најпознатијих и најплодотворнијих песника данашњице Љубивоје Ршумовић кроз своје стихове и животне анегдоте дружио се са малишанима и њиховим родитељима, васпитачима и учитељима.    Догађају који је носио назив по Ршумовићевој песми „Деца су украс света“ која је пре четири године проглашена за дечју химну, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин. Дружење са песником су организовали ЦО Ваљево при Храму Васкрсења Христовог и Канцеларија за верску наставу Епархије ваљевске у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом диригента Вање Урошевић, својим појањем употпунио је несвакидашње поетско вече у граду на Колубари. Узбуђен и срећан што је после дуже времена међу Ваљевцима, Ршумовић је поновио речи Десанке Максимовић упућене песницима и свим људима жељним знања: „Ловите, ловите и само ловите искре духа“.   Гледајући емисију Квадратура круга на првом програму РТС-а, у којој је гостовао књижевник Љубивоје Ршумовић, Епископ Милутин помислио је да би било добро да чувени Ршум дође у Ваљево да се дружи са децом и њиховим родитељима. Колико је овај књижевник, кога многи сматрају највећим живим дечјим песником, популаран и вољен у Ваљеву, говори чињеница да ни хладно време ни киша нису спречили неколико стотина деце, њихових родитеља, васпитача и учитеља да дођу, уживају, али и да се замисле над песмама: „Аждаја“, „Седам готована“, „У ваздуху“, „Жице око Грачанице“, „Бог је један“, „Песма Милици Ракић“… Једночасовно дружење са Ваљевцима био је један времеплов кроз Ршумовићеву поезију. Занимљиво је да је први пут написао песму у 3. разреду Основне школе под називом „Златиборе, ти си злато“, за коју је добио награду у виду претплате на Дечје новине и графитну оловку са гумицом на врху.    Награду му је уручио тада већ познат Душко Радовић који му је касније причао да је таквих оловака био пун сандук, додељен у виду хуманитарне помоћи из иностранства. Радовић је Ршумовића као бруцоша хтео да ангажује да пише за децу. Овај му је рекао да то не уме, а Душко му на то рекао „Не знаш ти за кога пишеш“. И заиста, Радовић је рекао да за децу треба писати као за одрасле, само много боље. Језик треба да буде леп, здрав, узбудљив и српски, а песма треба да буде духовита, али не и смешна. Духовита значи да има духа, али и душе. И песма треба да има поруку, али не директну. Ршумовић додаје да благословене жене (труднице) треба трудничке дане да проводе у библиотекама, и да се дете роди и расте међу књигама.   Љубивоје Ршумовић се дружио са многим књижевницима. Посебан траг на њега су оставили Душко Радовић, Стеван Раичковић и Душко Трифуновић којима је посветио и по песму. Али није много познато да је пријатељовао са академиком Владетом Јеротићем са којим је посебно волео да дискутује о Богу. Плод једне такве дискусије је песма „Бог је један“ коју је Политика објавила неколико дана пре академикове смрти. „Увек и на сваком месту понављам Владетине речи да благословена жена треба да прича са својом бебом док је она још у стомаку“, каже Ршумовић који памти и академикове речи да се „човек усавршава и после смрти“.   У наставку свог изклагања прекиданог честим и дугим аплаузима, Ршумовић је истакао да је игра божански императив у сваком младунцу, усађена у сваком, као припрема за стални живот. „Нагон за игром је већи од љубави за мајком“, каже песник који додаје да деци када заврше са једном игром треба им наћи другу игру или их упослити. „Никако не смеју да буду беспослена“, упозорава Ршумовић, закључујући да „смо дошли до краја вечери, бежећи од почетка“. Дружење је завршено са „Здравицом српском народу“ са основном поруком да се деца рађају, а Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ је отпевао Ршумовићеву песму „Деца су украс света“.   Марина Марић     Извор: Епархија ваљевска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...