Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Боки, поента теме је да ми знамо реалнос у Рвата која нас се тиче много.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

никада ништа добро не треба очекивати од њих. просто јер је њихов идентитет и њихово постојање изграђено и засновано на мржњи према свему што је српско и тиче се Србије. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 18 минута, بسم الله الرحمن الرحيم рече

Oni brane i ubijenog kolaboristu Germogena iz RPCz, a Stepinac i  saradnja SPC i Svete Stolice po riješavanju pitanja beatifikacije blaženog Stepinca su glavna muka. 

Говорим о форуму и причи генерално. Мислим да је добро што су наше владике указале на све разлоге због којих Степинац не може бити блажен у тим разговорима са римокатолицима. После тога мислим да нема шта ми да се надовезујемо на рватске приче о томе како се "није могло а хтело се учинит да се спасу Срби".

Толико о томе.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Наш саговорник Игор Зиројевић рођен je 1977. године у Требињу. Ту је завршио основну, основну музичку, и средњу школу. Од 1997. године налази се у Атини ради студија црквене музике. Студирао је на конзерваторијуму „Никос Скалкотас“ у Атини, у класи професора Константина Ангелидиса. Након студија наставља да изучава богослужбени репертоар, музичку теорију и слично. Честим боравком на Светој Гори пружа му се прилика да интензивније изучава музичке рукописе. Потом уписује и завршава постдипломске студије на Атинском конзерваторијуму, у класи професора др Георгија Констандинуа, за време којих проширује и продубљује своја музичка знања. Хороначалник је Српског византијског хора, а од скора и свештеник. А пре свега и изнад свега супруг и отац шесторо деце. У том смислу његово искуство ће нам бити драгоцено.
      Игоре, с обзиром да имаш шесторо деце, реци нам кад је било најтеже? Мислим на то која бројка деце је најтежа или најлакша за поднети :)?  Мислим да не постоји експлицитан одговор на то питање. Сваки случај је имао другу врсту тешкоће, али и друге, да тако кажем, погодне факторе. На примјер, са првим дјететом увијек постоји тај полет и одушевљеност, па ти ништа није тешко. Сјећам се са колико лакоће сам устајао ноћу када ми је први син имао грчеве и носио га на рукама по читаву ноћ.. а сада када имам шесторо, већ гледам “попријеко” будилник кад зазвони 🙂  Али, са првим дјететом истовремено постоји и неискуство, па радиш и многе ствари које нема потребе да радиш, или их радиш много компликованије и спорије него што би се могле урадити. Свако наредно дијете тражи више труда, што у случају мале дјеце значи мање времена за друге ствари, а неријетко и мање сна. Чини ми се од трећег дјетета ствари постају доста практичније, иако су услови знатно компликованији и ситуација захтјева добру организацију у кући и много жртве. Али, већ се стекне неко искуство практично како и шта треба радити.

       
      С друге стране, већ кад добије треће дијете, чини ми се, човјек некако схвати да то што успјева да постигне сваког дана је заиста дар Божији, и некако почиње да не брине толико. Видиш сваког дана колико Бог помаже и родитељима и дјеци. Са сваким наредним дјететом је то све очигледније. Али, то свакако не смањује напор родитеља у физичком смислу. Даје једну потпору и утјеху и полет, тако да човјек може тако велику жртву да поднесе са радошћу. И да се не лажемо, највећи терет у једној породици са много дјеце подижу мајке, и зато свака мајка, а посебно она која има много дјеце, је достојна сваког поштовања и части. А уз то, за нормалну породицу, а поготово је то евидентно у породицама са више дјеце, неопходно је у сваком смислу присуство оца у породичном животу, и тоу свим његовим аспектима.
      Шта си преузео на себе када је у питању одгој деце? Чини ми се да постоје двије врсте „преузимања“ ствари у породици. Једна је ствар некако практична. На примјер, неким данима, зависно од неких других мојих обавеза, ја водим дјецу у школу, а неким данима моја супруга. Исто тако је и са преузимањем дјеце из школе. Некада ја купам дјецу, некада супруга. Некада ја пресвучем бебу, али углавном супруга. (Код прве дјеце сам ја то радио знатно чешће, али су и моје професионалне обавезе биле знатно мање). Углавном ја помажем дјеци око учења. Пошто четворо старијих тренира пливање, на базен их водимо наизмјенично са супругом. У шетњу углавном иду са мном. Неке кућне послове раде са мном, а неке са супругом. На примјер, некада кувају са мајком, а некада са мном. У набавку исто тако. То су, дакле, те неке ствари практичних обавеза. Али, постоји и један други аспект, који је у вези са карактером људи и неким афинитетима, и свакако и са личним односом који родитељи имају са дјецом. Иако су наша дјеца веома комуникативна и знају да испоље доста добро оно што осјећају, и то раде и са мајком и са мном, чешћи је случај уколико имају неки проблем да дођу мени да разговарамо о томе. У неким случајевима, ипак, прво разговарају са мајком. То је на примјер једна „обавеза“, која углавном не улази ни у један распоред кућних обавеза, али постоји као могућност у сваком тренутку, и добро је да човјек има слуха и за такве потребе дјеце. То некада може бити свега неколико секунди, када дијете има потребу да ти нешто каже, и  чак и не очекује да му нешто одговориш, већ само да га саслушаш, али некада може да потраје и знатно дуже.
      У принципу, добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту и да се гаји дух да човјек може трудом много да постигне, и да својим трудом можемо учинити сретним многе друге. Ако човјек то научи у породици, он је заиста способан да живи било гдје и да се бави било чиме, и биће успјешан. И што је најважније, биће му пуно срце.
      Како се носите са кризним ситуацијама? У принципу, читав живот је једна криза. Етимолошки криза и значи суд. Дакле, на основу тога како се поставимо у некој ситуацији, биће нам суђено, тј. други ће донијети суд о нама. У том смислу, у животу родитеља нема момента који није криза. Али, ако говоримо о тим неким тежим ситуацијама или периодима, свака криза је потпуно јединствена, јер се тиче саме личности свакога од нас који учествује на неки начин у тој кризи. Оно што се ми трудимо је да учимо из својих и туђих грешака, и да се потрудимо да будемо на „висини задатка“.
      Добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту.
      Искрено, ја лично често не успијевам да будем онакав какав бих требало да будем. Али, и то је саставни дио узрастања и нас родитеља и дјеце. Оно на чему ми инсистирамо у том смислу, је да дјеца схвате да проблеми, тешкоће, кризе, безизлази нису нешто толико страшно од чега треба створити неки баук. То је све нормално, и сви ми пролазимо кроз то. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Не успијевамо увијек да будемо онакви какви бисмо жељели бити, али није ни то страшно. Ја неријетко дјеци признам да сам у нечему погријешио, да нешто не знам, да и ја сам имам слабости и да не успијевам да постигнем све онако како бих желио, и видим да то дјецу веома растерећује у погледу њихових слабости. Лакше им је да и сами прихвате себе са слабостима, а не да стварају маске. У свакој кризи се човјек суочава са самим собом, и има прилику да упозна и прихвати себе заиста онаквим какав јесте, а не онаквим каквим му се чини да је. Ми дјеци у разговору често кажемо да уопште није страшно погријешити или имати слабост, али да је за самог човјека веома деградирајуће да се не бори да буде бољи него што је сада.
      Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо.
      Чини ми се да је суштински важно да човјек схвати и прихвати своју слабост, а у исто вријеме да се бори да буде бољи. Свакако, ако се човјек ослони на Бога, Који је Љубав и Који је Свемогућ, онда то прихватање себе као слабог није уопште толико страшно колико изгледа. Један реалан став према себи и према животу, са много искрености, без оправдавања себе, оставља дјеци много простора да се и сама изборе са својим проблемима на један здрав и конструктиван начин.
      И наравно, у тешким тренуцима, више од свега помаже смирено обраћање Богу.
      Да ли се променило нешто од када си постао свештеник, да ли су те додатне обавезе оптеретиле или растеретиле као оца? Па, када постанеш свештеник, све буде исто, али се и све промијени. То је, просто, тако. Практично су се у нашем животу промијениле неке ствари, у смислу да ја имам и неке додатне обавезе и потребе, интезивније и на другачији начин испољене него што је то било прије мог рукоположења. Али, суштински се у том смислу није ништа промијенило. Просто, то што сам свештеник ни у ком случају не треба и не може да значи да сам ја сада својој супрузи мање супруг, или да сам својој дјеци мање отац, или у својој кући мање домаћин. Мислим да би једно такво тумачење свештенства било јако опасно и штетно. Напротив, и као родитељ и као супруг, а посебно као свештеник, позван сам да будем примјер служења. Тако да то што сам сада свештеник мени лично буди свијест о томе да треба још више да се трудим да својој породици будем све, по цијену било какве жртве. А, свакако, сада је на мени и већа одговорност у одгајању дјеце. Ако је неко, на примјер, лош отац, он својој дјеци преноси лошу и искривљену слику о браку, љубави и родитељству. Када је уз то тај отац и свештеник, он му пренесе и јако погрешну слику о томе шта је Црква. Тај примјер родитеља је нешто што се јако дубоко утисне у душу и свијест дјетета, и не знам да ли је могуће икада да се промијени тај утисак. Сјећам се неке моје познаинце, која је имала јако лоше искуство са својим оцем. Када јој је један духовник објашњавао да је нама Бог отац, да нас тако воли… она је рекла: „Ако је Он као отац (мислећи на свог оца), мени он није потребан. Не желим Га!“ Страшно је кад човјек схвати колика је одговорност родитеља у изграђивању цјелокупне личности дјетета!
      Сада када сам свештеник, постоји само још већа потреба за служењем, за исправљањем самога себе и доброг и суштинског односа са дјецом, а када то кажем мислим прије свега на однос једне озбиљне љубави, која изграђује и родитеља и дијете.
      Какав однос си ти имао са својим оцем и у каквој породици си одрастао? да ли нешто од тога што си добијао као поуку у детињству користиш и сада међу својом децом? Моји родитељи су били сасвим различити једно од другог и по карактеру и по навикама и по начину како су функционисали. И поред тога, с обзиром да су се много вољели, налазили су начине да функционишу добро. Ја сам са обоје родитеља имао добар однос. Према покојном оцу сам, поготово када сам већ био одрастао, али и док сам био млађи, можда и због карактера обојице нас, могао лакше да се отворим. Он је имао љубави и њежности и поготово стрпљења да се носи са мном. И оставио ми је свој примјер као заиста веома висок идеал. Био је веома сталожен и расудљив човјек, и знао је веома добро да одржава равнотежу у многим стварима и односима у кући. Такав став ствара свима у породици велику сигурност. Као млад, нисам то баш добро схватао. Сада му се најискреније дивим! Имао је љубав и самилост који су могли да опросте све. То су ствари које су за мене велики светионик у животу, мада не успјевам да их остварим ни приближно колико је то успјевао мој отац.
      Оно што и ја интезивно покушавам са својом дјецом да остварим, а то сам научио у својој породици од родитеља, је принципијелност. Ако се нешто договоримо, то просто мора да буде тако. Није могуће да кажемо да постоји неко правило, и да за преступање тог правила ће се сносити неке посљедице, било какве да су оне, па да када се преступи то правило ми кажемо просто „нема везе“. Не као да је циљ да се неко казни, на било који начин, већ да је неопходно да се сви учимо и научимо дисциплини, одговорности и поретку. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Очекују да им сви испуњавају све прохтјеве, и да никада не сносе посљедице за своје изборе или промашаје. При том, оно што је можда најгоре, поистовјећују такву родитељску попустљивост са љубављу, па ко год у животу није попустљив према њима, они то доживљавају као нељубав.
      Има ли нека поука неког старца или светитеља која ти корсти у родитељству? Трудимо се да сваку поуку ставимо у свој свакодневни живот. Али, можда су нама најважније оне поуке које нам помажу да стекнемо свијест о томе да су нам дјеца дата на дар, на неко вријеме, да им помогнемо да постану људи и да онда она ураде са својим животом оно што хоће, без обзира на то да ли се нама то што ће она да изаберу свиђа или не. Говорим то у смислу да и ја вјерујем да је велика грешка да родитељи покушавају да живе живот своје дјеце, умјесто да стоје поред и да помогну, веома дискретно.
      Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу.
      Такође, много нам користе и свакодневно се опомињемо савјета да само добар примјер родитеља исправља дјецу. Ми родитељи смо често склони да много причамо дјеци шта и како треба, па чак да им причамо много и о Богу, вјерујући да ће дјеца тако да науче. А истина је да дјеца уствари највише уче из онога што виде да ми радимо. Свети старац Порфирије је рекао некој мајци која је много бринула о свом дјетету, јер у пубертету више није хтјело да иде у Цркву: „Мање причај дјетету о Богу, а више причај Богу  о дјетету“. Дакле, да не испирамо дјеци мозак поукама, него да живимо живот, да се молимо Богу, и то ће да буде најбоља поука и свједочанство.
      Шта видиш као највећи изазов данас у родитељству? Као највећи изазов доживљавам то да човјек у браку има могућност да кроз жртвену љубав према својој супрузи постане један цјеловит и здрав човјек, и да онда као такав може бити јако користан својој дјеци, а и много шире. Вјерујем да ако човјек схвати какве су перспективе и могућности истинског брачног живота, а када то кажем мислим на брак схваћен на начин како га поима Црква, сви остали аспекти живота, па свакако и родитељство, добијају своје мјесто, смисао и пуноћу и само још више изграђују човјека. То излажење из себе, превазилажење себе кроз брачну љубав је врхунац храбрости и узбуђења. Када као плод такве љубави и борбе са собом дођу и дјеца, па кроз родитељску љубав човјек још више заборавља на своје прохтјеве и комфор, и несебично се даноноћно жртвује за своју дјецу, његово срце омекша и толико се отвори да може да смјести у себе и Самога Бога, а са Богом и читав свијет и све свијетове. Треба ли нам нешто друго? Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. То је права мала икона Цркве Божије, Царства Божијег.
      Да ли би нешто урадио другачије да време може да се врати? Прије свега, опет бих изабрао исту жену и опет бих се радовао због много дјеце.
      А промијенио бих, да је могуће, само себе. Жао ми је за сваки тренутак и поступак гдје сам мислио више на себе него на друге и када год нисам урадио оно што сам могао да урадим за добро других.
      Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња.
      Нека поука за крај? Не сматрам себе за узорног родитеља, па тако не сматрам да сам у ситуацији да из личног искуства посавјетујем било кога како би требало живјети. Али, ето, могу подијелити са вама један натпис, који ми држимо у кући на видљивом за све нас мјесту, а који нас свакодневно подсјећа на неке основе принципе успјешног и пријатног саживота, коме сви стријемимо:
      У ОВОЈ КУЋИ:
      СМО ИСТИНИТИ (НЕ ФОЛИРАМО)
      МОЖЕ И ДА СЕ ПОГРИЈЕШИ
      ТРАЖИМО ОПРОШТАЈ
      ДАЈЕМО СВАКОМЕ ЈОШ ЈЕДНУ ШАНСУ
      ПРОВОДИМО СЕ ДОБРО
      ГРЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ
      ПРАШТАМО СВИМА
      СТРПЉИВИ СМО
      ЖИВИ СМО ЉУДИ
      ВОЛИМО СВАКОГА
      Деца су нам дата на дар - отац Игор Зиројевић - Први пут с оцем
      PRVIPUTSOCEM.COM  
    • Од Логос,
      Наша света Црква 2. јануара по новом и 20. децембра по старом календару, у време Божићног поста, молитвено се сећа светог Игнатија Богоносца. Учимо ли ми децу да следе Христов пут? Колико су наша деца данас богоносци и јесмо ли као родитељи свесни улоге коју имамо да их правилно, хришћански васпитамо?    Звучни запис емисије   Ово су само неке од тема о којима смо, у духу припрема за радосни празник Христовог Рођења, разговарали у емисији „Оче, да те питам”. Гост у студију био је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 2. јануара 2020. године.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      У емисији „Гост Радија“ угостили смо ђакона Александра Верића, ђакона при храму Светога великомученика Георгија у Сомбору. Ђакон Александар је говорио о предстојећој прослави Божића. Водитељ емисије је Милан Радишић.   Звучни запис емисије   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Свештенство Покровске цркве уз појање певнице и Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ служило је Свету Литургију на празник Детињци у недељу 22. децембра.      Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу згрчене жене, протонамесник Бранко Чолић је рекао да читајући Свето Писмо без осећаја и без срца, имаћемо само суво знање без праве примене. „Бог нам је оставио средства којима се припремамо за сусрет са њим: молитву, целокупни пост, исповест и покајање којима чистимо душу“, рекао је отац Бранко који је подсетио да Црква трећу недељу пред Божић слави Детињце. „Деца постају тирани када се не богате Богом“, упозорио је отац Бранко указавши на речи Светог Владике Николаја да је најтеже добро водити земљу, али и добро васпитавати дете.     Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14)   Звучни запис беседе   У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић.   Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић.   Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић.   Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу:   “Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине.    И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”.   У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога.   “Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”.   Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије.    Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена.    Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”.     Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...