Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      -Ктиторска слава у свештеној обитељи манастира у Лелићу-   Недеља Светих жена мироносица и празник Преноса моштију Светог Владике Николаја литуријском свечаношћу обележени су у манастиру Лелић, задужбини Лелићког Златоуста и његовог оца Драгомира Велимировића. Светом Литургијом началствовао је старешина манастира, игуман Георгије, уз саслуживање свештенства из Ваљева и архимандрита Филимона, игумана манастира Каона.      По Светој Литургији одслужен је помен блаженоуснулом Епископу ваљевском Г. Милутину и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су обитељ манастира Каона, браћа и сестре парохије у Цириху и Савез српских студената из овог швајцарског града. Будући да је ктиторска слава ове године услед ванредног стања знатно скромније прослављена, они ће имати част домаћина и за наредну годину.   Свете жене мироносице, које су пратиле Господа Христа, предано Му служиле и биле крај Њега у тренуцима распећа на Голготи, Црква у данашњем дану посебно прославља. Оне нас позивају да и ми нашу душу,ум и срце пренесемо на Голготу – на Велики петак, да будемо крај крста Христовог. Ако то будемо чинили, непомјаник који нас лажима обмањује одступиће од нас. Учешћем у Светој Литургији и Светој тајни причешћа, бићемо заједно са мироносицама, а Христос ће бити у нама, казао је у празничној проповеди архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, протонамесник Филип Јаковљевић.   Данашње прослављање жена мироносица поклопило се са празником духовног горостаса Светог Владике Николаја, који је током читавог земаљског века народ приводио Христу, а данас то чине његове свете мошти и дела саткана од непролазне мудрости и љубави Божје. Данас би нам Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве, појаснио зашто је тешко бити Србин у овим тешким и страхом обавијеним временима.   Српски национализам је рам у коме је икона Христова, дом у коме је Христос домаћин, брак у коме је Христос благословитељ, село и град у којима је Христос начелник. То је држава у којој је Христос цар. То је уметност у којој је Христос чаробност, школа у којој је Христос учитељ. То је Црква у којој је Христос првосвештеник. Српски национализам је, каже Свети Владика Николај, борба у којој је Христос војсковођа, страдање у коме је Он главни страдалник. То је мука у којој се Христос мучи кроз невину децу. Мрак, у коме је Христос једина свећа. То је робовање, које је издрживо једино са Христом. Српски национализам је устанак против неправде с барјаком Христовим. То је победа са певањем „Христос воскресе“ – поучавао је отац Филип Јаковљевић на темељу мудрих речи Владике Николаја.   Српски национализам је молитва до последње сузе и последње капи зноја, жртвовање свог имања и себе сама, верност и чистота Христа ради. Срећа у браку и друштву, у колиби и на престолу. Срећа у оба света у име Христа Бога. Ове речи Светог Владике Николаја данас су насушно потребне свугде где Срби живе и служи се Света Литургија. Данас њоме началствује Свети Владика Николај и подсећа нас на то да је тешко бити Србин, али Србин који је са Христом ничега се ни на једном путу не плаши, закључио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина, позвавши све Србе да ове речи пројављују уз помоћ молитава Светих жена мироносица и свих светих у Царству небеском.   Наш живот у Богу и спасење зависи од наших могућности да Богу благодаримо, јер све што смо од Бога добили велики је дар. Суштина нашег живота јесте да дар прихватимо и Богу благодаримо. Зато је свака наша Света Литургија управо благодарење, део је поздравног слова архијерејског намесника првог ваљевског, протонамесника Дарка Ђурђевића.   Посебно то треба да буде овај свети дан у коме треба да оставимо по страни све наше проблеме, недоумице и страхове, наше грехе и нас саме. Јер, постоје празници који наткриљују и надилазе нас саме и све око нас. Дани, у којима је центар у Богу и са Богом. Такав је дан Васкрсења Христовог, такав је и данашњи дан у коме благодаримо Господу и Владики Николају који су нас сабрали данас овде – рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић. По благослову лелићког игумана Георгија, он је упутио речи благодарја Епископу шабачком и администратору Епарије ваљевске Г. Лаврентију, са чијим благословом Црква у Ваљеву живи и узраста. Благодарност, истакао је отац Дарко Ђурђевић, припада и нашем блаженоупокојеном Владики Милутину, који нас је увек учио да идемо стопама Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. У име свештенства, отац Дарко Ђурђевић заблагодарио је игуману Георгију и његовој братији, чуварима моштију и завета Светог Владике Николаја, што браћу свештенике и све намернике раширених руку и отвореног срца увек дочекују. Такође, благодарје је упућено и архимандриту Филимону, игуману манастира Каона, којим је, али и Лелићем као некадашњим метохом каонским, управљао драги нам Владика Милутин, затим свештенослужитељима, и верном народу, који се са љубављу и вером окупио око кивота Светог Владике Николаја.     Извор: Епархија ваљевска
    • By Поуке.орг - инфо
      Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију на празник Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, у недељу 12. априла 2020. године, у нишком Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле.   Звучни запис беседе   Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј Борислав Стаменковић и протођакон Стеван Кричка, уз певничко појање протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића.   Због забране кретања које је увела Влада Републике Србије, поводом сузбијања епидемије вируса, Света служба вршена је иза затворених врата цркве, без присуства верног народа.   Ипак, Његово Преосвештенство се свим верницима, који Свете службе из Саборног храма у Нишу прате путем таласа Радија Глас и преко интернет странице радија, обратио надахнутом беседом.     Извор: Епархија нишка
    • By Поуке.орг - инфо
      Новопрестављени  Епископ ваљевски Милутин током свог архипастировања је посебно бринуо и помагао страдални народ и цркву на Косову и Метохији. Остаће упамћен као један од великих добротвора Призренске богословије, поштовалац и љубитељ појања призренских богослова које је радо дочекивао и у својој Епархији. 
      Говорио је да нема лепше слике од иконе Божје у Богородици Љевишкој која је једина преживљавала вишевековну тортуру рушитеља и завојевача. „Косово и Метохију чувају монаси и деца“, понављао је Владика Милутин, наглашавајући да је Епархија рашко-призренска један од стубова православља. Колико је волео Косово и Метохију, колико се радовао сваком сусрету са Епископом Теодосијем, клиром и верним народом слушате у његовим беседама посвећеним њима.    Посебну драж овог осврта чини звучни запис који нам је послала новинарка и професорка Оливера Радић из Ораховца, а који се односи на Епископову посету јужној српској покрајини 2005. године, када је духовно водио Митрополију аустралијско-новозеландску.     Извор: Радио Источник
    • By Поуке.орг - инфо
      Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије.        *Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање?   Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама.    Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим.      Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд.    Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у  Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од  малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће.    Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и  раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре.    *Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема?   Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног.    Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом -  Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем.     Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку  није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.”   Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“.      Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце.    Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао  довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.”    На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу.    *Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу?   Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију.     У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело  нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у  монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38).     *Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана?   Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у  Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и  хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све  испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај.        Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати.     *Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније?   Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја.    Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш?    Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у  својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине.     *Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу?   Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину.    *Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом?     Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим  жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо.  Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног.    *Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије?   Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову.   *Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком.    У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота.   Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње.       Разговарао: Катихета Бранислав Илић     Извор: Православље
    • By Поуке.орг - инфо
      Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије освештао је, 29. фебруара 2020. године, новоизграђени Светосавски дом у Будисави.     Владици су саслуживали протопрезвитери Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, Милош Јевросимов и Остоја Нијемчевић, протонамесник Бранислав Ђурагић, презвитер Лео Малешевић, као и ђакони Огњен Верић и Мирослав Стојановић.   Данас смо се окупили овде да бисмо осветили новоизграђени Светосавски дом у Богом чуваној парохији будисавској. Ово је нови дом и надамо се да ће на сличан начин и живот у парохији да се обнови, да ће овај догађај да допринесе још бољем парохијском животу, јер парохија је једна породица у коју спадају сви они који верују у Господа, навео је владика Исихије.   Звучни запис беседе Епископа Исихија     Присутнима се обратио и надлежни парох, презвитер Бојан Ђурђевић, који је заблагодарио свима који су допринели изградњи Светосавског дома – простора који ће бити драгоцен за сва окупљања и сабрања верних у Будисави. Чину освећења Светосавског дома присуствовао је г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада.   Звучни запис обраћања презвитера Бојана Ђурђевића     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...