Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Milan Nikolic

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему

Recommended Posts

Обраћам се свим који се баве, академски или не, теологијом, да просуде о кључним питањима теологије: о логосима бића и твари и о самом Богу Светој Тројици. Да ли је све већ изречено и записано као Догма, или можемо или морамо изнети нешто ново, и шта би то било важно да се изнесе у данашње време?

Јако је важно да има разлог зашто бисмо износили нешто ново, јер и да знамо нешто ново, боље је то држати за себе уколико нема опште потребе за тим. Данас Црква има тешкоће са расколима: са латинима, дохалкидонцима са којима нисмо успели изићи на крај тих раскола, а признаће свако да имамо и нових изазова, пре свега са модерним схватањем појма ипостаси.

Да ли има нешто важније од могућности објединити сва питања и све проблеме због којих смо оптерећени расколима? За такву потребу морали бисмо изнети нешто ново од теологије, јер све до сада што је изнето, или само због начина на које је изношено, није уродило плодом. Теологији треба једноставнија и јаснија решења, задржавајући све до сада установљено. Али, ипак, потребно је нешто заиста ново, јер, како верујем, постоји то што би било конкретно ново у теологији, а што би довело до усаглашења и прихватања свих неопходних ставки потребних за јединство.

Ако смо хришћани и живимо ради Христа, знамо да је јединство најважније стремљење, као што је било и за Христа, пред страдање. Сам Бог стално ради на томе, време је да се покажемо да учествујемо.

Разуме се да постоји страх од странпутице, али ако будемо разговарали и испитивали све, засигурно ће нам помоћи Дух Свети да изнесемо то дело до краја.

Да ли нам треба Путин, Ђинпинг да сазову све на ово дело, можда да, али имамо Богом дан форум да макар заподенемо о томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ključ svega je u Ličnosti Isusa Hrista kao spasitelja, znam da zvuči izlizano a možda i neadekvatno ali je zaista tako. neka pitanja su već ovde bila raspravljana npr čega je Isus Hristos bio svestan kao beba, kao dečak, kao mladić i kao čovek, kakva je bila svest IH o samom sebi, šta je i kakvi su u stvari "principi" njega rukovodili? da li je i kada je i koliko je i kako je bio svestan svoje dvojne prirode? koliko je on i na koji je to način bio svestan svoje božanske komponente...uz svu čovečnost koje je sigurno bio svestan. kako je donosio odluke, kako je otkrivao rešenja, kako je postavljao pitanja sam sebi ....i uopšte kako je uspeo da pomiri svoje dve prirode? 

zašto ovo navodim kao pitanje od velikog značaja zato što odgonetanjem te tajne možemo odgonetnuti i kako Pravoslavna Crkva kao Telo Hristovo treba biti ustojena, vođena i generalno iz čega ili kako (na koji način) ona crpi svoje postojanje u svetu. ko i kako u njoj kao u telu vlada, odnosno kako ona sama (On Sam) dolazi do svesti o svojoj apsolutno i ne lažnoj Božanstvenosti? mislim da dok got se budemo oslanjali na čoveka da će mo biti u problemu. da li je moguća struktura koja crpe sve što je potrebno bukvalno s' više odnosno bez prvog (čoveka)? koliko got suludo zvučalo mislim da je moguće? šta je potrebno da bi se taj "kanal otvorio"? po meni jedna prosta stvar: istovetnost. ukoliko bi uspeli da ostvarimo ono što je do nas a to je da budemo istovetni u smislu vere u smislu brisanja razlika mislim da bi i telo profunkcionisalo.

ako bi banalizovali da li u biološkom telu postoji prvi koji je za sve odgovoran i koji svima rukovodi i bez kojeg se ne može? ne, ne postoji. može se i bez mozga biti živ (nesvest/koma ili poremećaji) a može se i bez malog prsta biti živ. ok ne može bez srca ali ne moće se reći da srce upravlja celim telom. kada dođe do povrede ili problema ne upućuje srce zapovesti da se to rešava. dakle Život (nastanak, razvoj pa u krajnjem slučaju i večnost) nastaje, izvire i upravlja se (dokazano milionima godina) nekim "principima" koji su izvan nas, na nama je da samo budemo međusobno u skladu i prevaziđemo izdeljenost a putanju i odredište određuje nešto što je izvan nas, nešto s' visine.

barem ja tako zamišljam (trenutno floskulu) "izvole se nama i Svetome Duhu"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прочитао сам два пута што си написао, сад ми је јасније шта хоћеш да кажеш, само ми је тешко да се усредсредим на она питања која сматраш важним. Сматрам да је незахвално, због самих тешкоћа у научном смислу, бавити се о томе да ли је физичка свест Исуса, као бебе или младог детета, била свесна божанства себе као личности, и томе слично. Не кажем да се не може расправљати о томе, али моје је мишљење да том врстом расправе нећемо моћи доћи до конкретних решења оних проблема које си навео, заправо у вези првенства и какву улогу оно може имати.

Мени је тај начин, из тих питања која си навео, превише компликован. У сваком случају треба се:трудити да дођемо до начина којим би успешно решавали проблеме, од којих је критичан и круцијалан управо тај који си навео, питање првога, првенства.

Share this post


Link to post
Share on other sites

slažem se da je pitanje odnosno odgovor možda i nedokučiv. mnoge umene glave su se bavile ovim, a i crkva se evo 2000 godina bavi ovim i pitanje je koliko se uspelo u tome. pitanje je koliko se uopšte zemljanim može objasniti nebesni. ja garantujem da je i sam Isus Hristos sam u sebi imao fascinaciju time (barem onaj čovečiji deo njega) jer je podjednako bio i jedno i drugo sve sjedinjeno u jednoj ličnosti. teško je pojmiti kako u Jednom obitavaju dve prirode a da pri svemu tome on zna da Jeste (ja sam onaj koji Jeste). a u tom Jeste je sve. u tome je spasenje.

to je u krajnjem slučaju (po blagodati koja nam je darovana) pitanje i svakog čoveka, ako je pitanje svakog čoveka onda je i pitanje svake Crkve, ako je pitanje svake Crkve onda je i pitanje Vaseljenske (Saborne) Crkve, a ako je tako onda je i pitanje celog sveta, odnosno jednostavno: pitanje nad pitanjima. kako shvatiti tu tačku gde je Bog "maximalno nisko" a čovek "maximalno visoko" a opet nikad pomešano a opet (za)jedno.

jedino je Bog izvor Dobra, sve što mi učinimo čak i ako je dobro pre ili kasnije pokaže i svoju lošu stranu, kako se prepustiti Bogu, kako se odreći sebe...a opet funkcionisati u svetu, sa svetom i "pored" sveta "voditi" svet?

u svakom slučaju ova kriza je i velika prilika kako oprisutniti Boga, kako svetu pokazati efikasnost samoprinošenja i svesne žrtve, ukoliko bi se našao modus operandi kako to fizički organizovati možda bi polako Novi Jerusalim počeo da sija i ovde dole...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Малочас сам шетао и размишљао о твом питању, и онда сам се сетио нечег што дуже време разматрам, а толико је једноставно, чак опасно или превише једноставно за нас компликоване људе. Ради се о нечем што је повезано са учењем о логосима бића и твари, заправо, можда и о самом учењу о тим логосима. Али то питање, то учење о логосима, је толико дубоко и недоречено, да сада представља велику тешкоћу да дођемо до логичког разумевања о томе, иако је, како рекох, реч о једноставном објашњењу. Истина је да је Бог сувише једноставан.

Ако је логосима успостављено и одржавано све што постоји, па и наше мисли и све честично и духовно што чини нашу свест, онда је једноставно разумети одакле Исусу јединствена свест о себи као једном од Тројице и Богу. Али неопходно је развити то учење о логосима, ако је уопште могуће да буде прихваћено у новим елементима, јер се код св. отаца сматра за најопасније и најделикатније питање. Дакле, питање је сада само колико смо у могућности да разумемо једноставност која је, како рекох, превише за нас компликоване.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Milan Nikolic 

Ep.David je pisao o ovome što tebe najviše interesuje :D

Цитат

Еклисиолошки модел један и многи

 

Еклисиолошки модел један и многи одржив је само под једном претпоставком: останка у оквирима еклисиологије, и њеног непресликавања на тријадологију. У противном случају, у случају поистовећења еклисиологије са тријадологијом, и обрнуто, поистовећења тријадологије са еклисиологијом зарад афирмације управо тог модела-модела један и многи, његови заговорници ће неминовно бити одведени у ћорсокак; тамо где се поистовећују икономијска и теолошка тријада; када се и незадрживо појављује субординација унутар тријадолошког догмата.

А тада би већ Отац био један по власти, а Син и Свети Дух би били остали по части. То би узрочно-последично проузроковало рушење и једног и другог догмата – и даље страхоте – страхоту укидања божанског једносуштија, – догматског појма пар екселанс –, ради којег су наши Свети црквени Оци водили ратове против јеретика, страдали од њих, али их и побеђивали! Дакле сви они који даље буду доводили у питање неприкосновеност богословских догмата и канониолошких категорија, и неподобштинама својим експериментисали на месту светом, вргнуће себе у семи-гностицизам, и касније, у фул-гностицизам!!!

Задубимо се у овај процес. Монархију Бога Оца пресликати на ингеренције цариградског Првопрестолника, који се и у улогу Милет-баше расколних Украјинаца данас веома уживио, па затим фанариотску еклисиологију моделовати према гео-политичком тренду Вашингтона уз асистенцију мајдановаца-унијата, … за велики Божји ајтар, неће ли порекло овог дела бити од онога кога су наши Свети Оци назвали Великим умом, а блаженопочивши Патријарх Павле Кусим?!

Иначе, промоцији идеје првенства Цариградског црквеног Трона над осталим патријаршијским Троновима Православне Цркве са једначењем појмова по части и по власти, те са истицањем појма субординације који  садржи ознаке фаворизовања Првог Трона наспрам осталих црквених Тронова, било је могуће присуствовати свакоме од нас који се најкасније 2001-2. године нашао на предавању на ову тему Митрополита Јована Зизјуласа у Атини, у задужбини Гуландри Хорн. Иста ова гледишта су затим понављали његови епигони по Европи и у теолошким школама, а што чине даље, и све до овога часа. С друге стране, како онда на предавању у поменутој задужбини, тако и данас, ово мишљење које има амбицију да прерасте у догму, није имало, и нема пријема код већине; ни ад хок, ни апостериори! Али тамо где је наишло на пријем, оно не престаје да делује разорно, управо као догма измозгана ради црквеног престижа, а сада већ и ради гео-политичких аспирација!

Не треба бити пророк, поготово не зао, да би зналац ових ствари могао закључити да увођење еклисиолошког примата у тријадологију с описаним ознакама и јеретичким тринама, ма од чије стране, и циљано долазио (на пример од Васељенског Патријарха ради теоретског и догматског и практичног уздизања Цариградског и Васељенског трона у статус и са ингеренцијом и по власти), неизбежно доводи црквени Цариград – Други Рим до пада у вишестрану јерес – свејерес; као што је рецимо, својевремено био довео у папоцезаризам, па у свејерес, и Први Рим! За почетак, Цариграду или Другом Риму прети, и у њега се већ увукао источни папизам! У наше дане и та се пошаст обистињује на васељенском нивоу; беспоговорно се протежира од стране првог међу једнакима, и од стране свих његових лобиста, односно теолога-корифеја даље се лансира! Заједно са тим ми постајемо сведоци још једне појаве: синдрома другог плућног крила – синдрома који је проистекао из несрећне синтагме, лансиране од стране једног недавно умрлог Римског Понтифекса Словена – који иначе није волео православне Словене! А није их волео до тог степена да је јавно заговарао и предлагао бомбардовање Срба и Србије од стране НАТО-крсташа. И оно се 1999. године и збило!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тај проблем, који долази од Фанара, подразумевао сам под оним проблемом који сам у вези раскола навео као ,,модерним схватањем појма ипостаси". Управо нам том пољу, које је, разуме се, тријадолошко поље, заснива се рушилачко, или како еп.Давид рече, разорно деловање од стране Фанара и оних који би да му у томе следују.

Зато је неопходно разговарати о свим појединостима тог проблема. Потребно је аргументовано изнети разлог зашто идеја, рушилачка и катастрофална, идеја да примат из тријадологије применимо на еклисиологију, не може бити оправдана и заснована на истини.

Share this post


Link to post
Share on other sites

nije mi jasno zašto bi išli toliko daleko u Trijadologiju, ono što je nama dostupno je Hristos, ok naravno da je on omeđen Trijadologijom ali sa druge strane on je krajnja granica dometa, mislim da je pretenciozno i ne moguće napraviti taj dalji korak ka samoj Trojci.

malo je to teško razlučiti jer se sve prepliće i jedno je uslovljeno drugim, ali definitivno mislim da je rešenje u Hristu ne dalje od toga...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Христос нас свакако сједињује са Тројицом, тачније са Собом и другом Двојицом.

Данас настаје дилема до које мере можемо, као створени, општити са Бићем Божијим у нивоу саме Ипостаси. Фанар данас намеће да те границе нема, те зато, наводно, можемо применити начин постојања да имамо Првог међу нама, тј. међу поглаварима цркава, као што у самој заједници Тројице, ипостас Оца јесте Прва.

Тачно је да у некој мери можемо засновати примат из Тријадологије на еклисиологију, а та мера је Љубав и једнакост, када Отац, иако први, не може ама баш ништа чинити без сагласности и дејства свих осталих. Међутим, нешто сасвим друго, и недостижно, је покушај примењивања првенства на нивоу узрочности (а то је оно што Фанар себе назива Мајком Црквом) када други немају шта да траже у тој улози, јер је заснована на јединственом извору, на личности Узрока, тј. на самој Ипостаси Оца, и то баш на том неприступном нивоу Његовом као Узрока.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Приметили сте да је Зизијулас искључен из еклисиолошке аргументације којом Цариград оправдава поступке патријарха Вартоломеја у вези Украјине?

Мислим да је проблем у томе што су они отишли далеко даље од Зизијуласа у правцу дефинисања места и улоге универзалног примата у Цркви, уопште. Њима очигледно није било довољно то што је Зизијулас покушавао да пројектује одређени примат еклисиологијом заједнице, којом се ипак оставља примус у одређеној условљености његовог идентитета и ауторитета заједницом, полазећи од његових теорија о онтологији личности и монархије Оца у тријадологији.

Они су својим еклисолошким кредом “првог без премца”, одлучно одбацили кинонијске услове које је Зизијулас постављао да би према његовом мишљењу примат био догматски оправдан и прихватљив не само за православне, већ и за католике, у екуменском дијалогу. А, то су:

1. Примат не сме бити јурисдикцијски;

2. Не сме бити повластица индивидуе, већ првопрестоне локалне цркве, и

3. Мора бити схваћен и спровођен у саборском контексту, у складу, и у духу 34. апостолског правила.

Очигледно да је нестрпљење у Цариграду превагнуло.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Смисао љубави је бити последњи. Отац жели бити последњи, да служи Сину и свима. Као што си Ти, Оче, вазда Први и заиста Први, подари мени да будем вазда последњи и заиста последњи.

Ко се наметне за првог, тај уистину нема љубави. Љубав је гледати другог вазда испред. Христос је нама Први у Евхаристији, а један другог треба гледати као последњи првог уз самог Христа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Савремени проблеми теолошког учења могу се сузити на јадноставно питање, које се тиче логоса бића и твари из учења св.Максима Исповедника. Покушајмо да одговоримо на то питање.

Наиме, из учења знамо да су логоси вечни и нестворени и да постоје пре постања света. Питање је да ли се логоси враћају у своје превечно стециште у есхатолошком постојању?

Ово питање је, заиста, једноставно, али засеца и продире у срж сваког актуелног теолошког проблема. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Imao bih ja jedno pitanje na ovu temu. Mada, s obzirom da se ne razumem mnogo, možda ovo i nije baš u duhu pravoslavnog tumačenja, ali eto voleo bih da neko prokomentariše ovo razmišljanje. Pošto je Hristos i Bog i čovek, a postoji i ono da smo svi mi sazdani po Božijem liku  (,,Bogovi ste" ili kako već glasi citat), tj. da imamo Boga u sebi (istina samo potencijalno, ali mi ne znamo kod koliko ljudi je ta klica ostvarena, možda kod mnogih, možda i kod nekog od nas). Da li bi se onda moglo reći da je Hristova svest bila slična svesti bilo koga od nas, i da je doživljavao sebe slično kao što i mi doživljavamo sebe, ali da je ta slika Božija, koju svi imamo, u njemu prosto bila apsolutna prisutna i razvijena (ne negirajući pritom da je On sam i ta slika Božija)? Poenta je da možda i nije neophodna tolika mistifikacija svega, možda je sve to, nekima od nas, zapravo poprilično intuitivno jasno, samo nismo ni svesni toga. Dakle, ovako kako sam postavio stvari, Hristos je imao svest nalik na nas (delimično), ili nekog svetitelja (skoro u potpunosti), što uopšte ne negira da je njegova božanska slika On sam. Hvala

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!".     ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва.   Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост?   Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно.   Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу.   ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли?   Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи.   Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама.     ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица?   Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење.   ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве?   Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио.   То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете.   Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу.   Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо.   ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг?   Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“   Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро.     ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава.   Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч.   Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу.   Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“     ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира?   То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост.   Разговор водили:  Ивица Живковић и Миљан Никитовић     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.   

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...