Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Milan Nikolic

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН
пре 12 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Заиста и свети грјеше, то је нека Николајева имагинација, али ће га Ћириличар кориговати. То прије и посље може бити примјењено само историјски у смислу како се Новозавјетна Тројица у времену јављају.

Мени и даље није јасно како ти ....(или неко други ко несумљиво има аутентично искуство славе - сагледање (природе) Бога-ад-екстра) причасност божанском енергијом (еманацијом природе, прородом ад екста), која је једна за сву Тројицу - као што је и једна природа која је исијава...

...можеш да сагледаваш поредак - односе међу личностима? То спорим јер је воља увјек једна, и дејство и енергија.

Ако кажеш да свети Владика у нечем греши, треба то да објасниш. У његовом говору о првој и другој вечности има јако важних истина.

Када помињете чуда и како је Владика призвао многе у веру, сећам се, пре скоро 25 година, пар мојих другара отишли су на кивот владике Николаја. Сећам се како су били унезверени. Кажу да су оставили новац у храму, а кад су пошли од храма нађу тај новац у џеповима. Кукали су како Владика није хтео прљави новац, а ја сам био збуњен. Сви смо се бавили криминалом.

Недуго потом и мени је дошла мука у животу, био сам на прекретници. Изабрао сам Јеванђеље и покајање. Седам дана нисам јео ни попио кап воде, могао сам да осетим демоне у себи и око себе. Изговарао сам три хиљаде Исусових молитава на дан. Како ми се одгрчи врат, тако сам чуо пуцање штока и грактање препале вране.

Шеснаестог дана гладовања, док сам се молио, опалила ме је светлост по сред чела, као метак, тада сам први пут у животу удахнуо ваздух тако да сам осетио присуство у свом срцу. Након тога све је било другачије, било је олакшање и борба се наставила на другачији начин.

Прво сам читао духовне књиге, попут Добротољубља. Током година почео сам се интересовати за теологију. Дубоку теологију развијао сам размишљајући и расуђујући колико је то било у мојој могућности, а црквене оце сам почео читати да бих проверио да ли сам дошао до исправних схватања. Када сам увидео да ни у чему нисам застранио, а долазио сам до сазнања без читања књига, било ми је јасно да имам дар теологије.

Наставио сам да истражујем и убрзо сам закључио да је опасност у вишку информација. Окренуо сам се породици, настављајући да расуђујем о теологији. Сада могу рећи да је Бог сувише једноставан за наше компликације. Потпуно другачији принцип теологије је потребан, уместо бубања и знања напамет. Потребно је искуство, да цео живот буде живот теологије.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 9 минута, Milan Nikolic рече

Ако кажеш да свети Владика у нечем греши, треба то да објасниш. У његовом говору о првој и другој вечности има јако важних истина.

Када помињете чуда и како је Владика призвао многе у веру, сећам се, пре скоро 25 година, пар мојих другара отишли су на кивот владике Николаја. Сећам се како су били унезверени. Кажу да су оставили новац у храму, а кад су пошли од храма нађу тај новац у џеповима. Кукали су како Владика није хтео прљави новац, а ја сам био збуњен. Сви смо се бавили криминалом.

Недуго потом и мени је дошла мука у животу, био сам на прекретници. Изабрао сам Јеванђеље и покајање. Седам дана нисам јео ни попио кап воде, могао сам да осетим демоне у себи и око себе. Изговарао сам три хиљаде Исусових молитава на дан. Како ми се одгрчи врат, тако сам чуо пуцање штока и грактање препале вране.

Шеснаестог дана гладовања, док сам се молио, опалила ме је светлост по сред чела, као метак, тада сам први пут у животу удахнуо ваздух тако да сам осетио присуство у свом срцу. Након тога све је било другачије, било је олакшање и борба се наставила на другачији начин.

Прво сам читао духовне књиге, попут Добротољубља. Током година почео сам се интересовати за теологију. Дубоку теологију развијао сам размишљајући и расуђујући колико је то било у мојој могућности, а црквене оце сам почао читати да бих проверио да ли сам дошао до исправних схватања. Када сам увидео да ни у чему нисам застранио, а долазио сам до сазнања без читања књига, било ми је јасно да имам дар теологије.

Наставио сам да истражујем и убрзо сам закључио да је опасност у вишку информација. Окренуо сам се породици, настављајући да расуђујем о теологији. Сада могу рећи да је Бог сувише једноставан за наше компликације. Потпуно другачији принцип теологије је потребан, уместо бубања и знања напамет. Потребно је искуство, да цео живот буде живот теологије.

Слажем се са тобом, сличан пут сам имао, чак сам смислио златно правило, колико антиципације толико читања.

Може да звучи чудно, али много је љепше живјети филмове па их гледати. Рецимо ћутио сам двије године, а онда гледао прије кише... о Идиоту да не причам, у руке су ми долазиле кљиге о којима сам претходно размишљао...

Мислим да је у приступу све и да имаш добар приступ, али да треба о свему причати и сва искуства опет и опет преиспитивати.

А ови штребери, то је као кописти иконописци, жилава јерес и хула, лишеност. Њима одговара каква таква хијерархија да покрије голотињу... послаћу ти на пп скеч о томе зове се теолог 1 и теолог 2

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Milan Nikolic Милане, брате, ни Николај није хтео писати о својим спознајам и созерцањима, већ на прилично прозаичан начин...зато ја не волим много Зизјуласову теологију - није нама потребно да спознајемо неспознајно.

Него ово:

Вера Те моја види, Господе. Она је светлост и даљновид очију мојих.

Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке к небу.

Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на песму.

Кад се ласта приближује, ластавчићи се узнемире у гнезду. Јер и на даљини осећају долазак мајке.

Вера је моја узнемиреност моја, јер Ти долазиш, Мајко моја.

Кад ми пријатељ пише писмо у далеком граду мислећи на мене и ја напуштам друге мисли и мислим на пријатеља свога.

Вера је моја мисао о Теби, што покреће Тебе, Најеластичнијега, да мисли о мени.

Кад се одвоји лав од лавице, замуте се очи лаву од туге за лавицом.

Вера је моја туга моја за Тобом, кад си далеко од мене, Красото моја.

Кад сунца нема, најстрашније буре шибају море.

Вера је моја утишаност буре у души мојој, јер светлост Твоја полива ме и умирује.

Очи моје говорише ми: не видимо Га. А ја их умирих речима: заиста, ви нисте ни створене, да видите Њега но Његово.

Уши моје говорише ми: не чујемо Га. А ја их уразумих речима: заиста, ви нисте ни створене, да чујете Њега но Његово.

Ништа од свега што је створено не може видети и чути Њега но Његово. Створено види и чује створено. Само рођено од Њега може видети Њега. И само рођено од Њега може чути Њега. Не може слика видети сликара, али син сликарев може видети сликара. Не може звоно чути звоноливца, али кћи звоноливца чује оца свога.

Око Га не може видети, јер зато је створено - да Га не види. Ухо га не може чути, јер за то је створено да Га не чује. Али Га вид може видети, и слух Га може чути.

Вера Те моја види, Господе, као што рођено види родитеља свога. Вера Те моја чује, Господе, као што рођено чује родитеља свога.

Бог у мени види и чује Бога у Теби. А Бог се не ствара но рађа.

Вера је моја гњурање у бездан душе моје и испливавање с Тобом.

Вера је моја једино озбиљно знање моје. Све друго је дечје сабирање шареног шљунка на језеру.

Вера је моја једино озбиљно занимање живота мога. Заиста, све је друго комедија чула.

Кад кажем: додај ми вере, ја мислим: додај ми Себе, Оче мој и Боже мој.

--------------

Да нам молитвама Светог Владике Бог да смирења, снаге да можео својим најближим бити слуге (=служити им)....а какве дарове имамо или немамо, само се кроз служење најближњима и послушање Цркви проказује. А у Цркви има толико великих људи, да је мене срамота и помислити да ја имам неке дарове који они немају више, и које ће на добробит свих нас умножити. Разговарати је једно, а претендовати решавању нечега што није ни потребно решавати је друго. Ја знам, из љубави ка Владики, коју сам од њега осетио, да је непто требало рећи људима корисно - он би то рекао, сигурно не би мене чекало.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Ćiriličar 

Ја не знам колико сам пута прочитао Молитве на Језеру. Читао сам као псалме, штампао поједине молитве и стављао у молитвеник. На пример, молитву за брак, а назвао сам их све Језерице:

20190905_142804.thumb.jpg.68a58897b5c7ae31cbe201437dad01e7.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Поуке.орг инфо @Александар Милојков 

Да не бисте и владику Николаја оптужили за јерес и да се не саблажњавате, молим вас да саслушате објашњење о чему се ту ради. Владика Николај говори о првој вечности, о Богу пре него што је Отац извео из себе Сина и Духа. Владика каже да су божанске Ипостаси биле ,,безразличне". Шта то значи?

Замислите вас двојицу и мене, нас тројицу, да смо потпуно сједињени, да смо један у другоме, тако да када би нас неко посматрао видео би једног човека. Нисмо сливени у једну особу, него и даље јесмо посебне личности, као када је Христос пролазио кроз врата није се слио са вратима, него су и даље врата била врата, а тело Господње, тело Господње.

Замислите да долази тренутак да изађемо један из другог, а остајући сједињени по суштини, што је у Божијем постојању могуће. Дакле, ако смо безразлични, тј. нико није предодређен да узрокује извођење друге двојице, шта је онда карактеристика узрочности? Иницијативу узрочности може да има:свака личност, али она личност која покрене извођење друге двојице постаје узрочник.

Личности су у апсолутном смислу једнаке. Међутим, пошто је покрет и начин извођења друге двојице нешто конкретно, ту иницијативу сведочи поредак који након извођења друге двојице постоји на граничној равни суштине и личности. Тај поредак је нестворена слава о којој говоре свети оци, а такође је и неопходан ради каснијег постојања творевине.

Ако желите да чујете ова објашњења о постојању нашега Бога, помоћу којих можемо разрешити многе црквене проблеме, неспоразуме и поделе, волео бих да ми поставите питања која сматрате да су потребна. Моја је молба да се посветите учењу црквених отаца, које садржи потврду или основу овога о чему говорим.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Milan Nikolic Ако је то што објашњаваш говорио Владика Николај - онда је изговорио јерес. Или, да не будемо баш груби (јер јерес је упорно истрајавање у заблуди и након упозорења Цркве), одлутао је у заблуду. Али, ја мислим да то што ти говориш нису мисли Владике Николаја. Божанске ипостаси не претходе односима које имају међусобно. Јер су ти односи заправо њихови животи. Отац је вечно Отац - то значи да вечно постоји као Онај који рађа Сина (не да прво постоји, па да онда рађа, како би било у твом тумачењу). Син је вечно Син - то значи да вечно постоји као Онај који је од Оца рођен (не да прво постоди, па да је онда рођен). Дух Свети је вечно Дух Свети - то значи да вечно постоји као онај који од Оца исходи (не да прво постоји, па да је онда исхођен).

Владика жели да каже да ни једна личност није пре било које друге две - у смислу да никада ни једна личност није била самац, па да је накнадно успоставила односе са друге две вечности. То је антиаријански став - да Отац није Узрок у смислу да је постојао пре Сина и Духа, већ да је вечно Отац, да вечно рађа Сина и исгоди Духа Светога.

"Две вечности"представљају Бога и Бога са светом (Бога Творца). "Прва вечност" јесте Бог који жели свет, али свет још није створен. "Друга вечност" је Бог који је створио свет и том свету се открива као Тројица - дејством својим се покреће, стварајући од Оца кроз Сина у Духу Светоме. И у том акту стварања нама се Бог показује као Тројица - три божанске личности, једне суштине.

Да је Син (Логос) вечно Син, нека ти каже Јеванђеље по Јовану:

Ἐν ἀρχῇ ἦν ὁ λόγος, καὶ ὁ λόγος ἦν πρὸς τὸν θεόν, καὶ θεὸς ἦν ὁ λόγος. 

У почетку беше Реч (Логос), и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.

Када каже да Реч беше - ово "беше" (имперфекат глагола бити) указује на вечност. То мораш знати да би умео речено да растумачиш. Дакле, Реч (Логос, Син) је вечно Реч (Логос, Син). Чија Реч (Логос, Син)? Божија, односно Очева.

Οὗτος ἦν Οὗτος ἦν ἐν ἀρχῇ πρὸς τὸν θεόν. 

Она (Реч, Логос) беше у почетку у Богу.

У почетку (ἐν ἀρχῇ) беше - значи да је то битисање Речи начално, темељно - да му ништа као постојеће не претходи. Грчка реч архи значи начело, темељ, почетак. Дакле, нема никаквог божанског стања које би претходило Речи (Сину) која беше у почетку - што опет значи беше као прва стварност, одувек. Син је, дакле, вечно Син.

Када се каже да је Отац начело или узрок Сину и Духу Светоме, онда то треба разумети овако (Свети Григорије Богослов):

πῶς οὖν οὐ συνάναρχα, εἰ συναΐδια; ὅτι ἐκεῖθεν, εἰ καὶ μὴ μετ᾿ ἐκεῖνον. τὸ μὲν γὰρ ἄναρχον, καὶ ἀΐδιον· τὸ ἀΐδιον δέ, οὐ πάντως ἄναρχον, ἕως ἂν εἰς ἀρχὴν ἀναφέρηται τὸν πατέρα. οὐκ ἄναρχα οὖν τῷ αἰτίῳ· δῆλον δὲ τὸ αἴτιον ὡς οὐ πάντως πρεσβύτερον τῶν ὧν ἐστιν αἴτιον· οὐδὲ γὰρ τοῦ φωτὸς ἥλιος. καὶ ἄναρχά πως τῷ χρόνῳ...  οὐ γὰρ ὑπὸ χρόνον τὰ ἐξ ὧν ὁ χρόνος.[1]

 

Како дакле [Син и Дух Свети] нису саначални [са Оцем], ако су [Оцу] савечни? Зато што су одатле [од Оца], али не и после њега. Оно што је безначално, то је и вечно. Оно пак што је вечно, није увек и безначално, уколико се односи на начело које је Отац. Стога, нису [Син и Дух Свети] безначални са узроком [Оцем]. Јасно је пак, узрочник није увек старији од онога чему је узрочник, као што ни сунце није [старије] у односу на светлост. Свакако да су [Син и Дух Свети] безначални у односу на време... јер, нису под временом они од којих је време.

 

[1] Λόγος 29, 3; PG 36, 77В.

 

Читај пажљиво - Син и Дух нису саначални са Оцем (=нису Начело или Узрок Тројице, као Отац), али су савечни са Оцем. Зашто? Зато што су из вечног Оца - вечно су, иако нису Начело као Отац.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Не доводи се у питање начело и узрок који је Отац. Питање је карактера тог квалитета. Отац је то што јесте због својег покрета и дејства у исхођењу друге двојице.

Уосталом, владика Николај је толико јасан са својим говором о две вечности, да нема смисла тумачити другачије. Остаје да расудимо да ли је у питању заблуда или веома значајна ставка тријадологије.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 38 минута, Milan Nikolic рече

Не доводи се у питање начело и узрок који је Отац. Питање је карактера тог квалитета. Отац је то што јесте због својег покрета и дејства у исхођењу друге двојице.

Уосталом, владика Николај је толико јасан са својим говором о две вечности, да нема смисла тумачити другачије. Остаје да расудимо да ли је у питању заблуда или веома значајна ставка тријадологије.

Отац је то што јесте због рађања Сина и исхођења Духа Светога. Тачно. И то рађање и исхођење је од искони, то јест вечно, ништа му не претходи, никаква друга вечност Тројице. Отац је вечно Отац, Син је вечно Син, Дух Свети је вечно Дух Свети.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Милане ју шхуд гив ап! Отац је Отац "од тренутка" (нема тренутка) када рађа Сина. Не може бити Отац без Сина. Ако је био нешто друго "пре" није био отац,

Апропо "у почетку"....стварно пара уши, али то је Милојов објаснио...проф. Калезић је ту добра слажем се са њим, требали смо убацити старословенско "искони"...мада за лаике на почетку читања то није битно, а догматичари касније схавет да нема почетка...

Никаве две вечности Никоја не спомиње, то је само језички као и "у почетку"...лепо је Владика нацртао како и "када" Отац бива Отац, одувек и нема Оца без Сина....

Маните паметовање....кошарка! Ко нема РТСа овде

WWW.ROJADIRE.COM

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Milan Nikolic Слава о којој говоре Оци је света Тројица споља, и ми смо причасници те славе - енергије

Односи међу ипостасима су  унутрашњост свете Тројице, за нас непричасна природа, али личности откривене у Христу.

Ако кажеш да су Троични односи нестворена слава ти претпостављаш да је иста нестворена енергија која је споља присутна и унутар троичним односима, што није немогуће наручито због тога што је Црква - Твар унутар свете Троице, али не можемо путем твари дефинисати предвечне односе.

Преко енергија будући да су божанске можда можемо, међу људима сигурно: по основу рецимо наших текстова (а то су наше енергије) ти можеш да сагледаваш односе међу ипостасима.

Али већ сам ти рекао имаш проблем јер света тројица говоре вазда исто? Уствари не говоре, јер Оче наш не говори отац.

Дакле Миланче за ово скидам капу...

Молићу те да наставимо овај разговор, али да се крећемо сигурним стазама уз покоји излет

 

Нека кретња у Светој Тројици о којој говориш би уносила промјену у самоме Божанству, што је спорно по много основа и немамо извјештаја о томе (осим овога који ти наводиш и тумачиш).

Ако се гледа из тријадологије једине кретње су стварање, и касније овапоћење (усвајање створене природе као природе Христа)

Оно што подржавам је равноначалност која је преко потенцирања узрочности и монархије можда мало нарушена.

Али као што је здраво богословље тројично а ипак монотеистичко, тако се очувавају принципи монархије и равноначалности.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ти у  ствари тврдиш да је благодат и унутартројична?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Лепо је Владика рекао, да постоји вечност у вечности, када је реч о иманентном постојању Божијем. Ипостаси су постојале и у првој вечности, као што Владика каже. Међутим, није постојао поредак. Ипостаси су биле ,,безразличне".

Опет ћу појаснити. Милојков, Петровић и Николић могу се замислити као потпуно сједињени, да када би неко погледао у њих видео би једнога човека, док у том једном обличју постоје три набројане личности. Тако постоји Бог у првој вечности.

Друга вечност је када један изводи двојицу, попут лепезе када из једнога крака излазе други. Ипостаси су толико једнаке да се не може рећи која излази из које, али постоји поредак који то открива. Она која покреће друге да изађу из ње, та Ипостас је начело и узрочник. Могла је да буде било која Ипостас узрочник, али две Ипостаси су то препустиле једној, коју називамо Оцем.

У другој вечности, дакле, постоји поредак. У првој вечности је била, како вл.Николај каже, ,,безразличност" Ипостаси. Након извођења двојице из једнога, односно када имамо тројицу коју можемо да упоредимо са гледањем у три човека, тада имамо божански поредак на граничној равни суштине и личности. Тај поредак је нестворена слава Божија. Од тог поретка зависи целокупно постојање творевине, од тренутка стварања до вечности Есхатона.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Milan Nikolic Можемо замишљати, али није то метологија која је легална. Овај "развој ипостаси" је у колизији са учењем Цркве, ипак мене си просвјетлио и отворио ми пут за разматрање унуртроичних односа из откровења - Писма.

И још да установа рјечи (оче наш...) да је то благодат, да се те рјечи налазе од Сина ка Оцу- што је отворен пут за сагледање из Цркве, а вјероватно се може извести и из антропологије...

Хвала на постицају

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Овде само Ава Римски може да помогне. :)

Истерује јерес и утерује православље!

@Зоран Ђуровић

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 часа, Milan Nikolic рече

Лепо је Владика рекао, да постоји вечност у вечности, када је реч о иманентном постојању Божијем. Ипостаси су постојале и у првој вечности, као што Владика каже. Међутим, није постојао поредак. Ипостаси су биле ,,безразличне".

Опет ћу појаснити. Милојков, Петровић и Николић могу се замислити као потпуно сједињени, да када би неко погледао у њих видео би једнога човека, док у том једном обличју постоје три набројане личности. Тако постоји Бог у првој вечности.

Друга вечност је када један изводи двојицу, попут лепезе када из једнога крака излазе други. Ипостаси су толико једнаке да се не може рећи која излази из које, али постоји поредак који то открива. Она која покреће друге да изађу из ње, та Ипостас је начело и узрочник. Могла је да буде било која Ипостас узрочник, али две Ипостаси су то препустиле једној, коју називамо Оцем.

У другој вечности, дакле, постоји поредак. У првој вечности је била, како вл.Николај каже, ,,безразличност" Ипостаси. Након извођења двојице из једнога, односно када имамо тројицу коју можемо да упоредимо са гледањем у три човека, тада имамо божански поредак на граничној равни суштине и личности. Тај поредак је нестворена слава Божија. Од тог поретка зависи целокупно постојање творевине, од тренутка стварања до вечности Есхатона.

Трудим се да те разумијем, мени љепше звуче равноначална Тројица и када се каже један Бог да се не мисли само на Оца него на Тројицу.

Сад то како говориш - има мислим ово што сам рекао садржано, али је рјечима формулисано тако да не може да стоји.

Ти у ствари хоћеш да кажеш да није Бог само један по природи, а тројичан по ипостасима, него условно речено, један је и по личности и кад се обраћамо једном Богу, не обраћамо се Оцу, него (неиздиференцираној) свој Тројици.  Што мени годи и на тај начин се отклања фанарска тријадологија која је по моме осјећању реметила равноначалност и узрочно Цркву.

Да ли се приближавамо, мало сам упристојио текст?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Поводом изјаве председника Црне Горе Мила Ђукановића да ”Црној Гори треба сопствена Црква да учврсти свој идентитет” на твитеру се огласио игуман манастира Високи Дечани поручивши да ”председник заборавља да је Црна Гора секуларна држава и да православна Црква данас све више делује у мултиетничким срединама и не може и не сме да буде експозитура ниједне државе или режима”.     Игуман Сава је истакао да СПЦ није државна црква Србије већ већинска Црква у неколико земаља а присутна је на свим континентима.   ”Не чине је само грађани Србије већ више земаља. Идеја стварања тзв. црногорске цркве је рецидив комунистичког и тоталитарног менталитета кога се неки политичари још нису ослободили” – поручио је отац Сава.   ”Српска Православна Црква има вернике различитих националности и језика а служба се служи на свим језицима земаља где Црква делује. У нашим редовима има Американаца, Немаца, Талијана, Француза итд. Концепт националних Цркава сваким даном се превазилази у једном глобалном друштву”, истакао је игуман Манастира Високи Дечани и као пример навео Руску Православну Цркву.   ”У згради Московске патријаршије видимо патријархов трон окружен заставама држава у којима Московска Патријаршија делује. Она није више само Руска Црква, већ постоји широм света, иако је заснована на руској традицији”, подсетио је отац Сава и нагласио да је  идеја да свака нова држава треба да оформи своју цркву заправо покушај коришћења Цркве у политичке сврхе.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Члановима Одбора предочени најновији и најдрастичнији примери кршења најосновнијих људских права у Црној Гори.   Повезана вест:    Епископ диоклијски Методије и прота Радомир Никчевић у својству изасланика Епископског савета у радној посети Вашингтону   У наставку своје мисије упознавања америчких званичника и јавности Сједињених Америчких Држава у целини са тешким стањем у Црној Гори, изазваним грубим нарушавањем људских права од стране државних структура, изасланици Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, архијерејски намјесник херцегновски, сусрели су се у Вашингтону и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса Сједињених Америчких Држава.   За разлику од Хелсиншких одбора у другим државама, овај одбор у САД није невладина организација већ један од значајних одбора америчког Конгреса, државна комисија задужена за надзирање и унапређивање људских права, војне безбедности и економске сарадње у 57 земаља Европе, Евроазије и Северне Америке. Девет чланова Хелсиншког одбора америчког Конгреса чланови су вишег конгресног дома – Сената, девет чланова нижег – Представничког дома, а три члана су извршни грански званичници.   Како се наводи и на званичном сајту Одбора, Црна Гора, „најмања од бивших југословенских република“, досад је била предмет појачане пажње Хелсиншког одбора америчког Конгреса као земља у којој је уочена трговина људима и земља са наглашеном «унутрашњом разноврсношћу, чији су носиоци националне мањине и битни део православне словенске популације која више настоји на одржавању тесних веза са Србијом него што истиче неки свој различити идентитет“.   Изасланици Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори документовано су предочили члановима Одбора најновији и најдрастичнији пример кршења најосновнијих људских права, озакоњеног усвајањем тзв. Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница, који Епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори настоји да лиши њихове вековне имовине и готово им онемогући даље деловање, кршећи тиме право на неповредивост својине и самим православним верницима право на слободу вероисповести. Представници наше Цркве указали су исто тако на  атмосферу уцена и претњи учесницима молитвено-протестних ходова и медијских манипулација од стране носилаца власти у Црној Гори, којима се крше људска права на мирна окупљања и слободу говора. Подсетили су и на дугогодишњи процес изгона српског језика и писма и културе из јавног живота и школства Црне Горе у чијем се систему образовања форсирају једнострана тумачења и схватања владајуће партије и њених идеолога, и намећу системски као једини истинити поглед на садашњост и прошлост Црне Горе.   Чланови Хелсиншког одбора америчког Конгреса изразили су спремност да пажљиво размотре аргументе и правне предлошке које им је изасланство Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори уручило.   Представници наше Цркве настављају своју мисију у главном граду Сједињених Америчких Држава.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!".     ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва.   Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост?   Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно.   Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу.   ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли?   Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи.   Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама.     ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица?   Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење.   ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве?   Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио.   То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете.   Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу.   Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо.   ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг?   Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“   Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро.     ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава.   Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч.   Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу.   Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“     ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира?   То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост.   Разговор водили:  Ивица Живковић и Миљан Никитовић     Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...