Jump to content

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему


Recommended Posts

пре 12 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Заиста и свети грјеше, то је нека Николајева имагинација, али ће га Ћириличар кориговати. То прије и посље може бити примјењено само историјски у смислу како се Новозавјетна Тројица у времену јављају.

Мени и даље није јасно како ти ....(или неко други ко несумљиво има аутентично искуство славе - сагледање (природе) Бога-ад-екстра) причасност божанском енергијом (еманацијом природе, прородом ад екста), која је једна за сву Тројицу - као што је и једна природа која је исијава...

...можеш да сагледаваш поредак - односе међу личностима? То спорим јер је воља увјек једна, и дејство и енергија.

Ако кажеш да свети Владика у нечем греши, треба то да објасниш. У његовом говору о првој и другој вечности има јако важних истина.

Када помињете чуда и како је Владика призвао многе у веру, сећам се, пре скоро 25 година, пар мојих другара отишли су на кивот владике Николаја. Сећам се како су били унезверени. Кажу да су оставили новац у храму, а кад су пошли од храма нађу тај новац у џеповима. Кукали су како Владика није хтео прљави новац, а ја сам био збуњен. Сви смо се бавили криминалом.

Недуго потом и мени је дошла мука у животу, био сам на прекретници. Изабрао сам Јеванђеље и покајање. Седам дана нисам јео ни попио кап воде, могао сам да осетим демоне у себи и око себе. Изговарао сам три хиљаде Исусових молитава на дан. Како ми се одгрчи врат, тако сам чуо пуцање штока и грактање препале вране.

Шеснаестог дана гладовања, док сам се молио, опалила ме је светлост по сред чела, као метак, тада сам први пут у животу удахнуо ваздух тако да сам осетио присуство у свом срцу. Након тога све је било другачије, било је олакшање и борба се наставила на другачији начин.

Прво сам читао духовне књиге, попут Добротољубља. Током година почео сам се интересовати за теологију. Дубоку теологију развијао сам размишљајући и расуђујући колико је то било у мојој могућности, а црквене оце сам почео читати да бих проверио да ли сам дошао до исправних схватања. Када сам увидео да ни у чему нисам застранио, а долазио сам до сазнања без читања књига, било ми је јасно да имам дар теологије.

Наставио сам да истражујем и убрзо сам закључио да је опасност у вишку информација. Окренуо сам се породици, настављајући да расуђујем о теологији. Сада могу рећи да је Бог сувише једноставан за наше компликације. Потпуно другачији принцип теологије је потребан, уместо бубања и знања напамет. Потребно је искуство, да цео живот буде живот теологије.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 168
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

@Milan Nikolic  Ep.David je pisao o ovome što tebe najviše interesuje   

ОВО ШТО ИЗНОСИТЕ, ДА ЛИ ЗБОГ НЕДОСТАТКА ТЕОЛОШКОГ ОБРАЗОВАЊА (ЈЕР ПО ОБРАЗОВАЊУ И НИСТЕ ТЕОЛОГ), ТЕ С ТИМ У ВЕЗИ И ОДГОВАРАЈУЋЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ, ВОКАБУЛАРА ИЛИ ЧЕГА ВЕЋ, ВИ ОВДЕ ГОВОРИТЕ О НЕЧЕМУ ШТО НЕМ

Posted Images

пре 9 минута, Milan Nikolic рече

Ако кажеш да свети Владика у нечем греши, треба то да објасниш. У његовом говору о првој и другој вечности има јако важних истина.

Када помињете чуда и како је Владика призвао многе у веру, сећам се, пре скоро 25 година, пар мојих другара отишли су на кивот владике Николаја. Сећам се како су били унезверени. Кажу да су оставили новац у храму, а кад су пошли од храма нађу тај новац у џеповима. Кукали су како Владика није хтео прљави новац, а ја сам био збуњен. Сви смо се бавили криминалом.

Недуго потом и мени је дошла мука у животу, био сам на прекретници. Изабрао сам Јеванђеље и покајање. Седам дана нисам јео ни попио кап воде, могао сам да осетим демоне у себи и око себе. Изговарао сам три хиљаде Исусових молитава на дан. Како ми се одгрчи врат, тако сам чуо пуцање штока и грактање препале вране.

Шеснаестог дана гладовања, док сам се молио, опалила ме је светлост по сред чела, као метак, тада сам први пут у животу удахнуо ваздух тако да сам осетио присуство у свом срцу. Након тога све је било другачије, било је олакшање и борба се наставила на другачији начин.

Прво сам читао духовне књиге, попут Добротољубља. Током година почео сам се интересовати за теологију. Дубоку теологију развијао сам размишљајући и расуђујући колико је то било у мојој могућности, а црквене оце сам почао читати да бих проверио да ли сам дошао до исправних схватања. Када сам увидео да ни у чему нисам застранио, а долазио сам до сазнања без читања књига, било ми је јасно да имам дар теологије.

Наставио сам да истражујем и убрзо сам закључио да је опасност у вишку информација. Окренуо сам се породици, настављајући да расуђујем о теологији. Сада могу рећи да је Бог сувише једноставан за наше компликације. Потпуно другачији принцип теологије је потребан, уместо бубања и знања напамет. Потребно је искуство, да цео живот буде живот теологије.

Слажем се са тобом, сличан пут сам имао, чак сам смислио златно правило, колико антиципације толико читања.

Може да звучи чудно, али много је љепше живјети филмове па их гледати. Рецимо ћутио сам двије године, а онда гледао прије кише... о Идиоту да не причам, у руке су ми долазиле кљиге о којима сам претходно размишљао...

Мислим да је у приступу све и да имаш добар приступ, али да треба о свему причати и сва искуства опет и опет преиспитивати.

А ови штребери, то је као кописти иконописци, жилава јерес и хула, лишеност. Њима одговара каква таква хијерархија да покрије голотињу... послаћу ти на пп скеч о томе зове се теолог 1 и теолог 2

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Milan Nikolic Милане, брате, ни Николај није хтео писати о својим спознајам и созерцањима, већ на прилично прозаичан начин...зато ја не волим много Зизјуласову теологију - није нама потребно да спознајемо неспознајно.

Него ово:

Вера Те моја види, Господе. Она је светлост и даљновид очију мојих.

Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке к небу.

Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на песму.

Кад се ласта приближује, ластавчићи се узнемире у гнезду. Јер и на даљини осећају долазак мајке.

Вера је моја узнемиреност моја, јер Ти долазиш, Мајко моја.

Кад ми пријатељ пише писмо у далеком граду мислећи на мене и ја напуштам друге мисли и мислим на пријатеља свога.

Вера је моја мисао о Теби, што покреће Тебе, Најеластичнијега, да мисли о мени.

Кад се одвоји лав од лавице, замуте се очи лаву од туге за лавицом.

Вера је моја туга моја за Тобом, кад си далеко од мене, Красото моја.

Кад сунца нема, најстрашније буре шибају море.

Вера је моја утишаност буре у души мојој, јер светлост Твоја полива ме и умирује.

Очи моје говорише ми: не видимо Га. А ја их умирих речима: заиста, ви нисте ни створене, да видите Њега но Његово.

Уши моје говорише ми: не чујемо Га. А ја их уразумих речима: заиста, ви нисте ни створене, да чујете Њега но Његово.

Ништа од свега што је створено не може видети и чути Њега но Његово. Створено види и чује створено. Само рођено од Њега може видети Њега. И само рођено од Њега може чути Њега. Не може слика видети сликара, али син сликарев може видети сликара. Не може звоно чути звоноливца, али кћи звоноливца чује оца свога.

Око Га не може видети, јер зато је створено - да Га не види. Ухо га не може чути, јер за то је створено да Га не чује. Али Га вид може видети, и слух Га може чути.

Вера Те моја види, Господе, као што рођено види родитеља свога. Вера Те моја чује, Господе, као што рођено чује родитеља свога.

Бог у мени види и чује Бога у Теби. А Бог се не ствара но рађа.

Вера је моја гњурање у бездан душе моје и испливавање с Тобом.

Вера је моја једино озбиљно знање моје. Све друго је дечје сабирање шареног шљунка на језеру.

Вера је моја једино озбиљно занимање живота мога. Заиста, све је друго комедија чула.

Кад кажем: додај ми вере, ја мислим: додај ми Себе, Оче мој и Боже мој.

--------------

Да нам молитвама Светог Владике Бог да смирења, снаге да можео својим најближим бити слуге (=служити им)....а какве дарове имамо или немамо, само се кроз служење најближњима и послушање Цркви проказује. А у Цркви има толико великих људи, да је мене срамота и помислити да ја имам неке дарове који они немају више, и које ће на добробит свих нас умножити. Разговарати је једно, а претендовати решавању нечега што није ни потребно решавати је друго. Ја знам, из љубави ка Владики, коју сам од њега осетио, да је непто требало рећи људима корисно - он би то рекао, сигурно не би мене чекало.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Ćiriličar 

Ја не знам колико сам пута прочитао Молитве на Језеру. Читао сам као псалме, штампао поједине молитве и стављао у молитвеник. На пример, молитву за брак, а назвао сам их све Језерице:

20190905_142804.thumb.jpg.68a58897b5c7ae31cbe201437dad01e7.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Поуке.орг инфо @Александар Милојков 

Да не бисте и владику Николаја оптужили за јерес и да се не саблажњавате, молим вас да саслушате објашњење о чему се ту ради. Владика Николај говори о првој вечности, о Богу пре него што је Отац извео из себе Сина и Духа. Владика каже да су божанске Ипостаси биле ,,безразличне". Шта то значи?

Замислите вас двојицу и мене, нас тројицу, да смо потпуно сједињени, да смо један у другоме, тако да када би нас неко посматрао видео би једног човека. Нисмо сливени у једну особу, него и даље јесмо посебне личности, као када је Христос пролазио кроз врата није се слио са вратима, него су и даље врата била врата, а тело Господње, тело Господње.

Замислите да долази тренутак да изађемо један из другог, а остајући сједињени по суштини, што је у Божијем постојању могуће. Дакле, ако смо безразлични, тј. нико није предодређен да узрокује извођење друге двојице, шта је онда карактеристика узрочности? Иницијативу узрочности може да има:свака личност, али она личност која покрене извођење друге двојице постаје узрочник.

Личности су у апсолутном смислу једнаке. Међутим, пошто је покрет и начин извођења друге двојице нешто конкретно, ту иницијативу сведочи поредак који након извођења друге двојице постоји на граничној равни суштине и личности. Тај поредак је нестворена слава о којој говоре свети оци, а такође је и неопходан ради каснијег постојања творевине.

Ако желите да чујете ова објашњења о постојању нашега Бога, помоћу којих можемо разрешити многе црквене проблеме, неспоразуме и поделе, волео бих да ми поставите питања која сматрате да су потребна. Моја је молба да се посветите учењу црквених отаца, које садржи потврду или основу овога о чему говорим.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Milan Nikolic Ако је то што објашњаваш говорио Владика Николај - онда је изговорио јерес. Или, да не будемо баш груби (јер јерес је упорно истрајавање у заблуди и након упозорења Цркве), одлутао је у заблуду. Али, ја мислим да то што ти говориш нису мисли Владике Николаја. Божанске ипостаси не претходе односима које имају међусобно. Јер су ти односи заправо њихови животи. Отац је вечно Отац - то значи да вечно постоји као Онај који рађа Сина (не да прво постоји, па да онда рађа, како би било у твом тумачењу). Син је вечно Син - то значи да вечно постоји као Онај који је од Оца рођен (не да прво постоди, па да је онда рођен). Дух Свети је вечно Дух Свети - то значи да вечно постоји као онај који од Оца исходи (не да прво постоји, па да је онда исхођен).

Владика жели да каже да ни једна личност није пре било које друге две - у смислу да никада ни једна личност није била самац, па да је накнадно успоставила односе са друге две вечности. То је антиаријански став - да Отац није Узрок у смислу да је постојао пре Сина и Духа, већ да је вечно Отац, да вечно рађа Сина и исгоди Духа Светога.

"Две вечности"представљају Бога и Бога са светом (Бога Творца). "Прва вечност" јесте Бог који жели свет, али свет још није створен. "Друга вечност" је Бог који је створио свет и том свету се открива као Тројица - дејством својим се покреће, стварајући од Оца кроз Сина у Духу Светоме. И у том акту стварања нама се Бог показује као Тројица - три божанске личности, једне суштине.

Да је Син (Логос) вечно Син, нека ти каже Јеванђеље по Јовану:

Ἐν ἀρχῇ ἦν ὁ λόγος, καὶ ὁ λόγος ἦν πρὸς τὸν θεόν, καὶ θεὸς ἦν ὁ λόγος. 

У почетку беше Реч (Логос), и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.

Када каже да Реч беше - ово "беше" (имперфекат глагола бити) указује на вечност. То мораш знати да би умео речено да растумачиш. Дакле, Реч (Логос, Син) је вечно Реч (Логос, Син). Чија Реч (Логос, Син)? Божија, односно Очева.

Οὗτος ἦν Οὗτος ἦν ἐν ἀρχῇ πρὸς τὸν θεόν. 

Она (Реч, Логос) беше у почетку у Богу.

У почетку (ἐν ἀρχῇ) беше - значи да је то битисање Речи начално, темељно - да му ништа као постојеће не претходи. Грчка реч архи значи начело, темељ, почетак. Дакле, нема никаквог божанског стања које би претходило Речи (Сину) која беше у почетку - што опет значи беше као прва стварност, одувек. Син је, дакле, вечно Син.

Када се каже да је Отац начело или узрок Сину и Духу Светоме, онда то треба разумети овако (Свети Григорије Богослов):

πῶς οὖν οὐ συνάναρχα, εἰ συναΐδια; ὅτι ἐκεῖθεν, εἰ καὶ μὴ μετ᾿ ἐκεῖνον. τὸ μὲν γὰρ ἄναρχον, καὶ ἀΐδιον· τὸ ἀΐδιον δέ, οὐ πάντως ἄναρχον, ἕως ἂν εἰς ἀρχὴν ἀναφέρηται τὸν πατέρα. οὐκ ἄναρχα οὖν τῷ αἰτίῳ· δῆλον δὲ τὸ αἴτιον ὡς οὐ πάντως πρεσβύτερον τῶν ὧν ἐστιν αἴτιον· οὐδὲ γὰρ τοῦ φωτὸς ἥλιος. καὶ ἄναρχά πως τῷ χρόνῳ...  οὐ γὰρ ὑπὸ χρόνον τὰ ἐξ ὧν ὁ χρόνος.[1]

 

Како дакле [Син и Дух Свети] нису саначални [са Оцем], ако су [Оцу] савечни? Зато што су одатле [од Оца], али не и после њега. Оно што је безначално, то је и вечно. Оно пак што је вечно, није увек и безначално, уколико се односи на начело које је Отац. Стога, нису [Син и Дух Свети] безначални са узроком [Оцем]. Јасно је пак, узрочник није увек старији од онога чему је узрочник, као што ни сунце није [старије] у односу на светлост. Свакако да су [Син и Дух Свети] безначални у односу на време... јер, нису под временом они од којих је време.

 

[1] Λόγος 29, 3; PG 36, 77В.

 

Читај пажљиво - Син и Дух нису саначални са Оцем (=нису Начело или Узрок Тројице, као Отац), али су савечни са Оцем. Зашто? Зато што су из вечног Оца - вечно су, иако нису Начело као Отац.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не доводи се у питање начело и узрок који је Отац. Питање је карактера тог квалитета. Отац је то што јесте због својег покрета и дејства у исхођењу друге двојице.

Уосталом, владика Николај је толико јасан са својим говором о две вечности, да нема смисла тумачити другачије. Остаје да расудимо да ли је у питању заблуда или веома значајна ставка тријадологије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 38 минута, Milan Nikolic рече

Не доводи се у питање начело и узрок који је Отац. Питање је карактера тог квалитета. Отац је то што јесте због својег покрета и дејства у исхођењу друге двојице.

Уосталом, владика Николај је толико јасан са својим говором о две вечности, да нема смисла тумачити другачије. Остаје да расудимо да ли је у питању заблуда или веома значајна ставка тријадологије.

Отац је то што јесте због рађања Сина и исхођења Духа Светога. Тачно. И то рађање и исхођење је од искони, то јест вечно, ништа му не претходи, никаква друга вечност Тројице. Отац је вечно Отац, Син је вечно Син, Дух Свети је вечно Дух Свети.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Милане ју шхуд гив ап! Отац је Отац "од тренутка" (нема тренутка) када рађа Сина. Не може бити Отац без Сина. Ако је био нешто друго "пре" није био отац,

Апропо "у почетку"....стварно пара уши, али то је Милојов објаснио...проф. Калезић је ту добра слажем се са њим, требали смо убацити старословенско "искони"...мада за лаике на почетку читања то није битно, а догматичари касније схавет да нема почетка...

Никаве две вечности Никоја не спомиње, то је само језички као и "у почетку"...лепо је Владика нацртао како и "када" Отац бива Отац, одувек и нема Оца без Сина....

Маните паметовање....кошарка! Ко нема РТСа овде

WWW.ROJADIRE.COM

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Milan Nikolic Слава о којој говоре Оци је света Тројица споља, и ми смо причасници те славе - енергије

Односи међу ипостасима су  унутрашњост свете Тројице, за нас непричасна природа, али личности откривене у Христу.

Ако кажеш да су Троични односи нестворена слава ти претпостављаш да је иста нестворена енергија која је споља присутна и унутар троичним односима, што није немогуће наручито због тога што је Црква - Твар унутар свете Троице, али не можемо путем твари дефинисати предвечне односе.

Преко енергија будући да су божанске можда можемо, међу људима сигурно: по основу рецимо наших текстова (а то су наше енергије) ти можеш да сагледаваш односе међу ипостасима.

Али већ сам ти рекао имаш проблем јер света тројица говоре вазда исто? Уствари не говоре, јер Оче наш не говори отац.

Дакле Миланче за ово скидам капу...

Молићу те да наставимо овај разговор, али да се крећемо сигурним стазама уз покоји излет

 

Нека кретња у Светој Тројици о којој говориш би уносила промјену у самоме Божанству, што је спорно по много основа и немамо извјештаја о томе (осим овога који ти наводиш и тумачиш).

Ако се гледа из тријадологије једине кретње су стварање, и касније овапоћење (усвајање створене природе као природе Христа)

Оно што подржавам је равноначалност која је преко потенцирања узрочности и монархије можда мало нарушена.

Али као што је здраво богословље тројично а ипак монотеистичко, тако се очувавају принципи монархије и равноначалности.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Лепо је Владика рекао, да постоји вечност у вечности, када је реч о иманентном постојању Божијем. Ипостаси су постојале и у првој вечности, као што Владика каже. Међутим, није постојао поредак. Ипостаси су биле ,,безразличне".

Опет ћу појаснити. Милојков, Петровић и Николић могу се замислити као потпуно сједињени, да када би неко погледао у њих видео би једнога човека, док у том једном обличју постоје три набројане личности. Тако постоји Бог у првој вечности.

Друга вечност је када један изводи двојицу, попут лепезе када из једнога крака излазе други. Ипостаси су толико једнаке да се не може рећи која излази из које, али постоји поредак који то открива. Она која покреће друге да изађу из ње, та Ипостас је начело и узрочник. Могла је да буде било која Ипостас узрочник, али две Ипостаси су то препустиле једној, коју називамо Оцем.

У другој вечности, дакле, постоји поредак. У првој вечности је била, како вл.Николај каже, ,,безразличност" Ипостаси. Након извођења двојице из једнога, односно када имамо тројицу коју можемо да упоредимо са гледањем у три човека, тада имамо божански поредак на граничној равни суштине и личности. Тај поредак је нестворена слава Божија. Од тог поретка зависи целокупно постојање творевине, од тренутка стварања до вечности Есхатона.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Milan Nikolic Можемо замишљати, али није то метологија која је легална. Овај "развој ипостаси" је у колизији са учењем Цркве, ипак мене си просвјетлио и отворио ми пут за разматрање унуртроичних односа из откровења - Писма.

И још да установа рјечи (оче наш...) да је то благодат, да се те рјечи налазе од Сина ка Оцу- што је отворен пут за сагледање из Цркве, а вјероватно се може извести и из антропологије...

Хвала на постицају

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Овде само Ава Римски може да помогне. :)

Истерује јерес и утерује православље!

@Зоран Ђуровић

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Milan Nikolic рече

Лепо је Владика рекао, да постоји вечност у вечности, када је реч о иманентном постојању Божијем. Ипостаси су постојале и у првој вечности, као што Владика каже. Међутим, није постојао поредак. Ипостаси су биле ,,безразличне".

Опет ћу појаснити. Милојков, Петровић и Николић могу се замислити као потпуно сједињени, да када би неко погледао у њих видео би једнога човека, док у том једном обличју постоје три набројане личности. Тако постоји Бог у првој вечности.

Друга вечност је када један изводи двојицу, попут лепезе када из једнога крака излазе други. Ипостаси су толико једнаке да се не може рећи која излази из које, али постоји поредак који то открива. Она која покреће друге да изађу из ње, та Ипостас је начело и узрочник. Могла је да буде било која Ипостас узрочник, али две Ипостаси су то препустиле једној, коју називамо Оцем.

У другој вечности, дакле, постоји поредак. У првој вечности је била, како вл.Николај каже, ,,безразличност" Ипостаси. Након извођења двојице из једнога, односно када имамо тројицу коју можемо да упоредимо са гледањем у три човека, тада имамо божански поредак на граничној равни суштине и личности. Тај поредак је нестворена слава Божија. Од тог поретка зависи целокупно постојање творевине, од тренутка стварања до вечности Есхатона.

Трудим се да те разумијем, мени љепше звуче равноначална Тројица и када се каже један Бог да се не мисли само на Оца него на Тројицу.

Сад то како говориш - има мислим ово што сам рекао садржано, али је рјечима формулисано тако да не може да стоји.

Ти у ствари хоћеш да кажеш да није Бог само један по природи, а тројичан по ипостасима, него условно речено, један је и по личности и кад се обраћамо једном Богу, не обраћамо се Оцу, него (неиздиференцираној) свој Тројици.  Што мени годи и на тај начин се отклања фанарска тријадологија која је по моме осјећању реметила равноначалност и узрочно Цркву.

Да ли се приближавамо, мало сам упристојио текст?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем који је реализован на програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији милешевској је говорио о актуелним темама црквеног живота. 
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" биће уживо емитована у среду 22. Јула 2020. Лета Господњег од 20:30ч, када ће акатист Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском читати презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске. Специјални гост биће Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита). Музички део емисије употпуниће група "Нектарија" из Ваљева. Модератор емисије биће катихета Бранислав Илић.    Животопис Епископа милешевског Атанасија (Раките)   Акатист Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском /pdf/
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Најава: Акатист и разговор са Епископом осечкопољским и барањским Г. Херувимом
      ZIVERECI.COM   Драга браћо и сестре, после дуго времена, опет смо заједно уз акатист блаженој матери Ксенији, али уз нови формат емисије, тако да ћемо кренути са акатистом, наставити са музичким гостима и завршити вече уз Владику осечко-пољског и барањског Господина Херувима. Будите са нама. Ако желите да подржите пројекат Живе Речи, то можете учинити на линку https://zivereci.com/podrzhite
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Најприје смо чули пјесму “Православље Црном Гором блиста”, за коју је објављен и спот, док је Даница пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебана у подгоричком Саборном храму, док се спот за њу очекује у исто вријеме док снимамо овај разговор.   Звучни запис емисије   Спот за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница.   “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала попадија Дајана Петровић чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану Светиња у Црној Гори.   Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду док сам глас снимила у студију Радија ,,Светигора“. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“- каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу.   Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић.   “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану Светиња. Иако нас ова пјесма “Весели се српски роде“ позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше Светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“- каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга.     Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу.     Са задовољством вам представљам нову пјесму: “ВЕСЕЛИ СЕ СРПСКИ РОДЕ”   Текст: Ђакон Иван Црногорчевић Музика: Ђакон Иван Црногорчевић, Даница Црногорчевић Арр. Александар Ковачевић   Кавал: Милош В. Николић Фрула: Милинко Ивановић Црни Гитара: Љуба Нинковић Виолина: Милица Кнежевић Хармоника и клавир: Александар Ковачевић   Пратећи вокали: Певачка група “Свети цар Давид” (Слађана Ковачевић, Јелена Кандић и Ана Дреч), Милица Кнежевић, Даница Црногорчевић, Александар Ковачевић.   Снимано и миксано у “AK Sound” студију, Београд 2020. године.   “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу снимимо у Призрену али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена“.   “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој, ако Бог да запјевати сви заједно као браћа“- каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет.   “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане“- каже Даница.   Она додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму.   Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебане и литије али дођите и на литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне“- каже Даница.     Осим новим пјесмама, Даница нас је посебно обрадовала, отпјевавши нам уживо у студију пјесме “Где си било јаре моје“ и “Црвен цвете“.       Повезан садржај:    Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву!   Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији   „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи   Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду!   Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста   Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота!     Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.   
      Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега!   О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије.    *На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма?   Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело.  Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца.   *У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима?   Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење.    *Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену.    Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо.  Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати.   *Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)?   Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама.   *Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу?   Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја.   *Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу?    Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро.   *За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?      Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега.   Разговарао:   Катихета Бранислав Илић      *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)      
       

×
×
  • Креирај ново...