Jump to content
Milan Nikolic

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему

Recommended Posts

Управо сада, Milan Nikolic рече

Учење по себи неће нам открити Бога, него живот са другим и борба за врлине.

Не треба да претендујемо да нам "открије Бога" ни учење ни однос са бложњим...немој сад да ти ја почнем Николај, па да ти покажем да ми нисмо ни себе открили...имаш погрешну поставку ствари у темељу...све даље је само погрешна надоградња. Не треба тежити да нам се Бог открије - ми смо, бре, у амбису смртном* у многим стварима гори смо од животиња (отац Јустин каже да имамо способност да будемо гори од демона), а кад читамо Оце, не треба свашта ни да читамо, јер је много тога "јака храна" (Св. Павле) за нас. Нису Оци писали све уопштено, и свакоме, свака Отачка реч има и свој историјски и социолошки контест. Ок, многе су вечно савремене (речи), али ипак...

Читаш Молитве? Лепо...нађи тамо где Владика говори како силази у своје срце, па у свој ум, па у своју душу (три молитве за редом, једна иза друге, свака посебно)...може бити корисно.

Било би ми задовољство да о Николају причамо, али не, никако, у оваквим контестима...овде га само помињем да не залутамо у недођију. Зато - ај ам оф.

-------------------

*   "Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе моје, који се уплаши од мене и прну у страну као преплашени гаврани са стрвине.А душа моја лежаше развраћена као девојчура са пијаца вавилонских, која заборави свога вереника". Св. Никоја Српски

Логор Дахау, постоји сведочанство да се Николају јавио сам Господ - сва његова молитва сручена је у једно и непрестано понављано: "Господ, ја сам ништа; Господе ја сам ништа; Господе ја сам ништа..."! То је, видиш. откривено једном од највећих Светитеља новије, а можда и целе историје Цркве (није Светима стало до компарације, код њих је компарација у супротном правцу, ка унижењу себе...јеси се питао окуд то да Свети хоће и осећеају, то није рационална ствар, осећају да су лоши и нагори?...то је задобијена љубав, па хоће да служи и да се жртвује за другога...по оној из Јеванђеља "ко хоће први да буде..."). Боље да се нама не открива много, ни за мало нисмо кадри...одмах идемо у недођије и са то мало.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Ćiriličar 

Кад кажем да треба да откријемо Бога, то значи да треба да победимо себе, да омрзнемо наш живот и одрекнемо га се. Драго ми је што бринете за мене и моју духовност.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево духовника који ће успети да Миланчету избије бубе из главе - мајстор Томас де Торкемада

Torquemada.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Ćiriličar рече

@Milan Nikolic Ја ћу се само на Светог Владику осврнути...да не пишем километре, а могао бих, о његовим разлозима за "догматизацијом" Молитава (а и других дела), само да кажем да је он богонадахнуто поимао највеће дубина и висине, али је то "спуштао" на себе/нас, нашу палост, а све у сотериолошке, спасењске, сврхе. И то је радио бриљантно, зато и јесу у њему проговорили св. Григорије, Јован и Василије (Боголов, Златоуст и Велики).

Ти си помињао како Николај сматра да имају две вечности, постојање пре постојања (ја се плашим и написати Кога, нашег Бога, Једнога у Тројици и Тројице у Једноме), а то је велика омашка...Николај "хиперболише" овде са тим појмовима, и не смеш ионако мали, уски контекст, једне Молитве тако брутално тргати и пребацивати у други. Ем си "потргао" Николајеве речи, ем си их онда "преселио" у своје неке контесте и поимања - неће моћи, роде!

Он је сагледао своје постојање (неше) у Творцу: Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме (не што смо били, него је Бог свезнајући и самосебезнајући, и не у некој преддестинативној појави везано за нас).

Затим повукао паралелу са постојањем (=јеством) Онога/Оних Који Јесте/Јесу, и то чисто без остављања икавих простора за дилеме: Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отвори оба ока, тако су се одједном и истовремено отвориле три ипостаси у Теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.

Када је направио увод, а Николају је све увод ради једног циља - спасења - он завршава сотериолошки (та форма прати све олитве, а све Николајево дело је такво и са тим циљем):  Није ли историја моје душе тумач историје свега створенога, свега иситњеног и свега уједињеног? И Тебе, домовино моја, и Тебе је - опрости - тумач душа моја. Домовино моја, спаси ме од навале туђинаца на мене. Животе мој, сагори све упљувке смрти на души мојој и на телу моме.

Поцепао си Светом Владики контест, узео метафорично-хиперболичне речи из њега, и преместио у неку своју причу. А игнорисао си кристално јасни сажетак односа Св. Тројице. Једино што прихватам у твојој опаски, јесте да си сагледао (валда) да су Молитве пуне догматског богословља, али са њим се не треба играти.

пре 20 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Мислим да грјешиш, да сливаш природе, ништа од нествореног не можеш опазати неким инструментом, бавећи се физиком ти се бавиш створеним.

Можеш бити причастан нествореном (споља по енергији) али не можеш поимати као са створеним, енергије - воља - љубав Божија су божанске природе, али су општиве за нашу личност ако ти је лакше.

Није материјал, воља-милост- је створила и одржава...

А однос природа су дефинисали оци : несливено, нераздељиво, неизменљиво и неразлучно .  Када се бавиш стварањем, односмо енеригијама, разних смислова, требаш се држати тога...

Малоприје као да си хтјео да кажеш да се нешто десило са логосима нествореним по стварању али то нарушава принцип непромјељивости.

Што се тиче новог, то је само можда нова формулација или проблематика и ми смо нови, јер усвојити наук цркве значи осветити се, ми треба да растемо.

 

А што се тиче Зизија он сад управо размишља о загонеки логоса и кад се деси Еврека (а то је откровење) он ће наћи да се може ипак рећи да је благодат створена и да Варлам није то мислио и некако ваљда будући изузетне саборности и геније, вазда открије нешто што нас приближава јединству Хришћана, ако загусти баци коју димну, као Вартоломеј око прославе...гледано оперативно са мало људи и мало лове направили су нам хаос( ако нема тамо неки институт који то пише под његовим именом)

 

пре 19 часа, Александар Милојков рече

То благе везе нема са оним што сам ја написао. Кажем, последице зависе од читаоца.

пре 19 часа, Александар Милојков рече

У том што сам писао то не кажем ја него показујем да то говоре Оци. Ниси пажљиво читао. Све изврћеш. Исто као за Зизијуласа да је ракао да су и Отац и Син могли да се оваплоте, а човек то нигде не каже већ критикује такав став код појединих схоластичких теолога.

 

пре 19 часа, Александар Милојков рече

Не да греши него колосално лупа глупости. Али то њему не можеш доказати.

пре 19 часа, Александар Милојков рече

Значи, невероватно је колико ти непажљиво читаш и колико изврћеш речено!? Нигде ја нисам ово тврдио. Говорио сам о тумачењу Григорија Богослова против аријанаца који су зс Сина говорили да је мањи у односу на Оца. У том контексту Григорије прави разлику између богословља и икономије, говорећи да се те особине које показују слабост Сина односе на његову у икономији преузету људску природу а не на његово божанство, по којем је он једнак Оцу. Забога, ако не читаш пажљиво немој ни да читаш. То је језиво колико изврћеш ствари због своје непажње. И наравно сад идеш у неко тумачење и фантсзирање које везе нема са оним што сам ја написао на теми о икономији и богословљу.

 

пре 18 часа, Bokisd рече

Iskreno da ti kazem Milance, pa kakav razgovor da se vodi, ako je otkrivenje o sv.Trojici..... koje nam je dato svetiteljima koji su znali o sv.Trojici onoliko koliko im je ta ista Trojica otkrila o samoj sebi ,.....

пре 6 часа, Milan Nikolic рече

@Ćiriličar 

Кад кажем да треба да откријемо Бога, то значи да треба да победимо себе, да омрзнемо наш живот и одрекнемо га се. Драго ми је што бринете за мене и моју духовност.

Нисам баш компетентан да дискутујем о овако високим темама, али оно што се види из коментара, цитата које сам издвојио (а има их сигурно још), ....

Укратко. Опрости брате Милане, мани се ћорава посла, од овог можеш добити само неку шифру и ко зна шта још ... Иако сам вечити оптимиста у оваквим случајевима једини ми је коментар да не буде само горе од овог горе наведеног.

Праштајте браћо и сестре

 

 

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Александар Милојков рече

Ево духовника који ће успети да Миланчету избије бубе из главе - мајстор Томас де Торкемада

Torquemada.jpg

Је л' то призиваш инквизицију на мене или имаш неко уврнуто оправдање како си мислио све фино?

Мени је жао што је ситуација таква каква јесте. Нећу да прећуткујем оно што мислим за тебе.

Мислим да си ти антиталенат за теологију, антитеолог и да си промашио професију. Могао си бити нешто друго што је безопасно знати и радити напамет.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Kafanski amater 

Ако сматрате да нисте компетентни за теолошке расправе и немате шта богословски да изнесете, а нисте ни нашли шта да ми замерите у поређењу са отачким учењем, онда нема смисла да ми сензибилношћу намећете шта треба да радим.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Milan Nikolic Не љути се Миланче, шалим се мало са Торкемадом. Велим, он је способан да убеди човека да је мислио и што није мисли и да није мислио што је мисли. ;) Шала.

А можда и јесам све промашио. Можда си и у праву. Да шта ваљам вероватно бих и био негде где ваља. Ко ће га знати. Човек читав живот испитује да ли је промашшио правац кретања.

Жив ми и здрав био и не љути се.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Бре, не дирајте ми војничину...јесу Срби изгубили поштовање према свему п аи према војницима? Цццц...

@Milan Nikolic Две приповести о Св. Николају :)

Знаш да је он писао оно Ниче и Достојевски...кад би његове речи применили на њега и митропоита Зијуласа, онда би то оако звучало: Поштујте, браћо, св. Владику Николаја, али  поштујте и митрополита Зизјуласа. Али, ако би дошао одсутни тренутак да морате да бирате између њих двојице - определите се за св. Владику Николаја  :).

Ево још једне. Пред Други светски рат народ забринут га је сколионе би ли их велики, славни Владика утешио нечим, разбио им страхове, па питаше 'оће ли бити рата. Владика не хтеде ожалостити народ, дубока погледа поче да "стреља" по народу, не одговара ништа, а питање о рату виси у ваздуху - сви чекају шта ће рећи. Он гле, гледа по народу, па пружи прст у једног дечака и упита: "Синко, како се зовеш"? Мали одговри: "Десимир"! Владика понови: "Десимир? Деси мир (где је мир)"? Онда гледа даље и пружи прст у другог дечака: "Синко, како се ти зовеш"? Мали одговри: "Богдан"! Владика ће: "Богдан? Деси мир - Десимир! Богом дан - Богдан"!

Тако је одговрио народу да је мир Богом дан...после су калуђери делили мале крстиће народу, направљене од грабова прућа...

Ја бих додао да не би требало да бирамо између Николаја и Зизјуласа, али штета је трошити време на Зизјуласа, а не потрошити га на Николаја...ал' то је ствар слободне воље кога бирамо  :)  

Не секирај се роде, воли тебе Ацо, мене је блокирао...

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Живимо у јако потресном времену када антиправославне снаге креирају замке и мреже како би саплели и упропастили верне. Њихови војници, у сарадњи са заблуделим фанариотима, здушно раде на упропашћавању православне вере, иако, можда, мисле да Богу службу чине.

Идеја антиправославних данас је да наметну тумачење да је икономија и устројство црквеног поретка условљено богословљем о унутрашњем животу Свете Тројице. Пошто могу да сведочим о унутрашњем животу Свете Тројице, познавајући ограничења која имамо као створена бића, ја морам да кажем своје мишљење о целој тој ситуацији.

Фанариоти данас запостављају неприступну раван унутар постојања саме божанске Личности, невезано са неприступношћу везано за суштину Божију. Фанариоти сматрају да је личносно постојање Божије у потпуности приступачно за нас, створене. Ова проблематика није довољно јасна у савременој теологији, тако да фанариоти користе прилику да прошире своје активности и доведу све до свршеног чина.

Једна од њихових заблуда је да је Бог Отац начело суштине Божије, што није погрешно рећи, али они то погрешно тумаче и погрешно примењују. Слично је било са исповедањем филиоквеа, које у почетку није имало погрешно тумачење и погрешну примену, али латини су довели филиокве до тога да буде јерес.

О проблему примене тријадологије на еклисиологију, тако да примат и поредак у еклисиологији буду условљени приматом и поретком у богословљу о унутрашњем животу Свете Тројице, говорили су м.Амфилохије и еп.Иринеј бачки, као и други епископи, како из СПЦ, тако и из Руске и других православних Цркава. Међутим, нико до сада није аргументовао зашто је погрешно такво богословље, осим што је изнето да је неприхватљиво.

Моја маленкост, тачније рећи, моје проклетство, жели да изнесе такве аргументе. Желим да објасним како је у искључиво личносном постојању Тројице немогуће да општимо са Њом, да наша природа не може никада да се сједини са Тројицом у Њеном постојању које превазилази не само суштину Божију, него и Њен божански поредак.

Желим да објасним тврдњу да се наша природа, чак у самом Есхатону, сједињује са Личностима Тројице искључиво на граничној равни са суштином Божијом, где је присутан поредак Трију Личности, поредак који је нестворена слава и који омогућава постојање саме творевине. Даље од тога, наша природа нема начина да продре, осим да се распадне и логоси бића врате у своје превечно стециште, што Бог неће учинити.

Жељан сам да о томе разговарамо и да одговарам на питања, јер ми је Бог дао да сагледавам те тајне, а не да се расправљамо и вређамо. Ако имате нека конструктивна питања, изволите, а мрзитељима дијалога по овим питањима желим смирење и стрпљење. Молим се и надам да ће све бити добро.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Milan Nikolic рече

Пошто могу да сведочим о унутрашњем животу Свете Тројице

 

пре 7 минута, Milan Nikolic рече

Жељан сам да о томе разговарамо и да одговарам на питања, јер ми је Бог дао да сагледавам те тајне

Тебра, си ОК? Оно, јесте да ова промена времена уме да буде гадна, ал' ово је ипак мало хардкор...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да пробамо да растумачимо и Светог Владику Николаја, његову 11. молитву на језеру:

Цитат

Кад сам се везао за Тебе, љубави моја, све друге везе су попуцале.
Гледам ласту како је збуњена над разореним гнездом, и велим: ја нисам везан за гнездо своје.
Гледам сина како се жалости за родитељем својим, и велим: ја нисам везан за родитеље своје.
Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам ја! Ако ме изваде из загрљаја Твога, тренутно ћу издахнути као риба бачена на песак.
Но како сам могао тако безповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам био у Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме.
Постоји вечност у вечности као што постоји трајање у времену. У једној вечности, Господе, Ти си био у неисказивој безразличности и вечерњем блаженству своме. Тада су ипостаси Твоје истине биле у Теби, јер нису могле не бити у Теби. Но нису се созерцале једна у другој, јер нису се знале у својој различности. У другој вечности Ти си био у јутарњем блаженству Своме, и три ипостаси сазнале су се и созерцале као такве.
Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отвори оба ока, тако су се одједном и истовремено отвориле три ипостаси у Теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.
Када легнем крај мога језера и спим сном без сањања, тада не умире у мени ни моћ сазнања, ни жеља ни акција, но све се слива у једно блажено, нирванско, безразлично јединство.
Кад сунце проспе своје злато по језеру, ја се будим не као нирванско јединство но као тројединство, од сазнања, жеље и акције.
То је Твоја историја у мојој души, Господе, тумаче живота мога.

Као што се види, контекст је упитаност о пореклу везаности човека за Бога. У том контексту Владика каже да је човек вечно у Богу (отуда потиче та потреба везаности човека за Бога):

Цитат

Но како сам могао тако безповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам био у Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме.

Како је то човек, конкретан човек, вечно у Богу? Као Божја воља (логос). Бог вечно жели човека и свет (да их створи). То је та, како Владика каже "прва вечност". Пошто Бог не иступа из вечности, стварање човека и света бива из те перспективе. Тај божански творачки акт Владика назива "другом вечношћу". У тој "другој вечности" Бог Творац се открива као Бог Тројица (мада јесте вечно Тројица, како то Владика јасно и каже), у самом акту стварања, које је јединствено, али се дејство божанских личности у стварању разликују (синергија) - стварање се догађа од Оца, кроз Сина у Духу Светоме (како нам је и окривено и записано у Библији). То октривење различитости божанских ипостаси јесте отривење за нас - то је дејство Тројице према творевини. Дакле, не ради се Богу по себи, да у њему као таквом постоје "две вечности", да се Тројица у вечности саветовала ко ће бити Узрок, Начело Тројице, то јест Отац. Тројица је вечна Тројица. А то значи да је Отац вечно Отац своме Сину којег рађа и да из Оца вечно исходи Дух Свети. Символ вере започињемо речима: Верујем у једнога Бога Оца... Исповедивши Оца, исповедамо и Сина и Духа Светога, јер Оца нема бези Сина и Духа Светога. Свети Григорије Богослов би рекао: Ако је један од искони, онда су тројица. Дакле, ако је тај један Отац (личност), онда са њим неодвојиво иду и они у односу на које и јесте Отац, односно Узрок, Начело - Син и Дух Свети. 

Слобода Тројице није слобода аутономних индивидуа, које би прво морале да постоје па да се онда питају и да "слободно" одлуче какве ће односе успоставити. Слобода Тројице је вечна љубав која као дар иде од Оца ка друге две божанске личности и као вечно уздарје које од друге двојице иде ка свом Начелу. Слобода је вечни покрет те вечне љубави којом Тројица и јесу јадан и недељиви Бог. 

Појам слободе где ми прво постојимо па онда одлучујемо о односима јесте појам наше људске и то пале егзистенције. Њу у Христу ваља да превазиђемо. Суштина хришћанства је једнинство, заједница - литургијски догађај Христа. Хришћанин и када се сам код куће моли, он се Богу Оцу обраћа са - Оче наш..., никада са Оче мој... Зашто? Ко има право да Бога Оца назове својим Оцем, до његов јединородни Син? Он је једини који му може речи - Оче мој. А ми му се можемо обратити као свом Оцу, само уколико се поистоветимо са Његовим Сином. А поистовећујемо се управу у догађају Цркве - бивамо сабрани као Тело Христово, којем је Христос Глава. Зато што смо поистовећени са Христом (јесмо Тело Његово), Његовог Оца називамо нашим Оцем. Али, са Христом смо поистовећени не као аутономне побожне индивидуе, већ као сабрање, као Света Литургија - као Црква. Без тог сабрања, без идентитета који извире из тог сабрања, не можемо се поистоветити са Христом. Отуда се и Богу, и када смо сами у молитви, обраћамо са Оче НАШ - јер идентитет Његовог Сина имамо само као причасници сабрања које је Тело Његово. И кад смо сами у молитви, наш идентитет је везан за сабрање, за Цркву - зато НАШ, а не МОЈ.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Александар Милојков рече

Тројица је вечна Тројица. А то значи да је Отац вечно Отац своме Сину којег рађа и да из Оца вечно исходи Дух Свети.

Да додам речи Светог Григорија Богослова горе реченом, ради додатног појашњења:

 μονὰς ἀπ᾿ ἀρχῆς εἰς δυάδα κινηθεῖσα, μέχρι τριάδος ἔστη. καὶ τοῦτό ἐστιν ἡμῖν ὁ πατήρ, καὶ ὁ υἱός, καὶ τὸ ἅγιον πνεῦμα·[1]

 

[1] Λόγος 29, 2; PG 36, 76В.

Превод:

монада се од искони покренула ка дијади, зауставивши се на тријади. И за нас су то Отац и Син и Свети Дух.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И саму божанску суштину, Син и Дух, у вечном односу рођености, односно исхођености, имају од Оца. Свети Григорије каже:

Κοινὸν γὰρ Πατρὶ μὲν καὶ Υἰῷ καὶ ἁγίῳ Πνεύματι τὸ μὴ γεγονέναι, καὶ θεόθης· Υἰῷ δὲ καὶ ἁγίῳ Πνεύματι, τὸ ἐκ τοῦ Πατρός.[1]

 

Заједничко Оцу и Сину и Светоме Духу су непосталост и божанствο, које је [божанство] Сину и Духу од Оца.

 

[1] Λόγος 25, 16; PG 35, 1221В.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Када говоримо Богу, говоримо о Тројици - о Оцу и Сину и Светоме Духу (нема две вечнаости, да су се Тријица саветовала па онда успоставила међусобне односе). Свети Григорије каже да се изван Оца и Сина и Светога Духа божанство не прелива, то јест не можемо говорити о Бофу изван божанских личности:

Θεοῦ δὲ ὅταν εἴπω, λέγω Πατρὸς, καὶ Υἱοῦ, καὶ ἁγίου Πνεύματος· οὔτε ὑπὲρ ταῦτα τῆς θεότητος χεομένης...[1]

 

Када говорим о Богу, говорим о Оцу и Сину и Светоме Духу; нити се божанство изнад тога прелива...

 

[1] Λόγος 38, 8; PG 35, 320В.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Θεοῦ δὲ ὅταν εἴπω, ἑνὶ φωτὶ περιαστράφθητε καὶ τρισί· τρισὶ μὲν, κατὰ τὰς ἰδιότητας, εἴτουν ὑποστάσεις, εἴ τινι φίλον καλεῖν, εἴτε πρόσωπα...

ἑνὶ δὲ, κατὰ τὸν τῆς οὐσίας λόγον, εἴτουν θεότητος. Διαιρεῖται γὰρ ἀδιαιρέτως, ἵν᾿ οὕτως εἴπω, καὶ συνάπτεται διῃρημένως. Ἓν γὰρ ἐν τρισὶν ἡ θεότης, καὶ τὰ τρία ἕν. τὰ ἐν οἷς ἡ θεότης, ἢ, τό γε ἀκριβέστερον εἰπεῖν, ἂ ἡ θεότης.[1]

 

А када говорим о Богу, будите обасјани једном и трима светлостима. Трима, по својствима, или ипостасима, ако неко жели да их тако назива, или лицима...

А једном из разлога (једне) суштине, то јест божанства. Јер се (Тројица) раздељују нераздељиво, да тако кажем, и сједињују раздељиво. А у трима (ипостасима-лицима) је једно божанство, и троје су једно: оне (три ипостаси) у којима је божанство, или, још прецизније рекавши: које су божанство.[2]

 

[1] Λόγος 39, 11; PG 36, 345CD.

[2] Превод Атанасија Јевтића, Свети Григорије Богослов, Празничне беседе, 75.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.   
      Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега!   О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије.    *На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма?   Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело.  Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца.   *У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима?   Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење.    *Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену.    Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо.  Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати.   *Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)?   Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама.   *Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу?   Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја.   *Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу?    Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро.   *За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?      Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега.   Разговарао:   Катихета Бранислав Илић      *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)      
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом упокојења протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског протопрезвитера протопрезвитеријата бококоторског у свим намјесништвима у Црној Гори служен је помен. Архијерејски протопрезвитери и свештеници широм Црне Горе су на овај начин молитвено учествовали у опијелу и сахрани земних остатака оца Мома, услед немогућности да буду физички присутни.     “Свједочим и пред Богом и пред људима да је прота Момо био један од најревноснијих, најчеститијих и најинтелектуалнијих свештеника у Црног Гори. Својим способностима је могао да остане у Србији или било гдје у свијету али он се вратио у Црну Гору, тамо гдје је било најтеже али и најпотребније. Отац Момо је, не само народу, него и нама свештеницима који смо долазили после њега био велики ослонац и потпора и знали смо када је он ту, да је и Божији благослов са нама и да ће све што радимо бити како треба”, рекао је отац Радојица Божовић након помена служеног у храму Светог Василија Острошког у Никшићу.   Вјечан спомен оцу, брату и саслужитељу Момчилу Кривокапићу!   Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!   Цетињски манастир  
      Храм Свете Тројице у Будви  
      Манастир Ђурђеви Ступови  
      Саборни храм у Никшићу  
      Саборни храм у Подгорици  
      Саборни храм у Пљевљима  
      Манастир Савина  
      Храм у Херцег Новом - Топла     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима.     Хришћани  широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије.   *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус?   Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти.   *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама?   Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење.   *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији?     Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу.   *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове?   Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх.   *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења?   Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији.   *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери?   Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није.   *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи?   Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога.   *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…?     У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку.   *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова?   Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање.   *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота?   Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима.   *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења?   Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа.   *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење?   Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења.   *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом?   Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује.     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...