Jump to content
Milan Nikolic

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему

Recommended Posts

@Milan Nikolic Ја ћу се само на Светог Владику осврнути...да не пишем километре, а могао бих, о његовим разлозима за "догматизацијом" Молитава (а и других дела), само да кажем да је он богонадахнуто поимао највеће дубина и висине, али је то "спуштао" на себе/нас, нашу палост, а све у сотериолошке, спасењске, сврхе. И то је радио бриљантно, зато и јесу у њему проговорили св. Григорије, Јован и Василије (Боголов, Златоуст и Велики).

Ти си помињао како Николај сматра да имају две вечности, постојање пре постојања (ја се плашим и написати Кога, нашег Бога, Једнога у Тројици и Тројице у Једноме), а то је велика омашка...Николај "хиперболише" овде са тим појмовима, и не смеш ионако мали, уски контекст, једне Молитве тако брутално тргати и пребацивати у други. Ем си "потргао" Николајеве речи, ем си их онда "преселио" у своје неке контесте и поимања - неће моћи, роде!

Он је сагледао своје постојање (неше) у Творцу: Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме (не што смо били, него је Бог свезнајући и самосебезнајући, и не у некој преддестинативној појави везано за нас).

Затим повукао паралелу са постојањем (=јеством) Онога/Оних Који Јесте/Јесу, и то чисто без остављања икавих простора за дилеме: Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отвори оба ока, тако су се одједном и истовремено отвориле три ипостаси у Теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.

Када је направио увод, а Николају је све увод ради једног циља - спасења - он завршава сотериолошки (та форма прати све олитве, а све Николајево дело је такво и са тим циљем):  Није ли историја моје душе тумач историје свега створенога, свега иситњеног и свега уједињеног? И Тебе, домовино моја, и Тебе је - опрости - тумач душа моја. Домовино моја, спаси ме од навале туђинаца на мене. Животе мој, сагори све упљувке смрти на души мојој и на телу моме.

Поцепао си Светом Владики контест, узео метафорично-хиперболичне речи из њега, и преместио у неку своју причу. А игнорисао си кристално јасни сажетак односа Св. Тројице. Једино што прихватам у твојој опаски, јесте да си сагледао (валда) да су Молитве пуне догматског богословља, али са њим се не треба играти.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Milan Nikolic рече

Значи, мислиш да није могло ни једно друго Лице Свете Трпјице осим Сина да се оваплоти. По теби, није било слободе, није било саветовања, него је нужно Син оваплоћен.

Немој да се бојиш могућности да је било које Лице Тројице могло бити узрочник у божанском постојању. Знам да си учен, да си пронашао истину и слободу, међутим, није довољно само учити о томе.

Опет кажем, говорим ти оно што видим и чему сведочим. Не бих се ни ја бакћао са тобом да није у питању ,,слобода" коју мислиш да разумеш како треба. Размисли, да ли је Отац нужно узрочник, да ли је морала личност Оца бити та која ће узроковати другу Двојицу или је то била могућност за свако од Лица Тројице, које је препуштено од стране Двојице једном Лицу које је пристало на то?

Милане, можда уносиш превише логике тамо гдје она престаје да важи, мислим да није проблем шпекулисати  али врло опрезно, и са циљем.

Ако је свјет створен у Логосу - Логос се морао оваплотити. Да ли је могао бити створен у неком другом лицу, можда и вјероватно би другачије изгледао. Али чему то питам?

Када говориш да видиш и сведочиш на шта мислиш? Гдје су по теби границе Богопознања?

Ти знаш да и  у међуљудским односима тамо гдје почиње љубав умовање престаје.

То не значи да је љубав не смислена, него мултисмислена, али шта може ум него да се диви и дивљење је његов крајњи домет.

Продирање умом у област љубави, да би се она схватла, као са створеним стихијама је непристојно. Љубав је за учествовање не за поимање.

Па ми створеној природи можемо донекле прићи умом а онда само чуђење и дивљење, а нестворену никад нећемо сазнати.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Ćiriličar 

Молим те да не учитаваш шта сам и како разумео. Опет кажем, ја говорим оно што видим, из искуства и чему сведочим. Ја се никад не бих хватао за речи отаца да то није нужно ради доказивања онима који сумњају у оно што говорим. Једно је дебатовати и доказивати, а сасвим друго је богословствовати. Ово друго желим ја, да говорим оно што видим и када ми Бог то да.

Могу да допринесем свим питањима који муче савремену Цркву, а што се нагомилава од првих векова. Ја не тражим никакву част, само сам тужан због тога што се у нашој Цркви одбацују нове речи и појашњења која неко даје из искуства. Срби су то. Али то је страно Србима. Барем би требало бити.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Milan Nikolic рече

Једно је дебатовати и доказивати, а сасвим друго је богословствовати. Ово друго желим ја, да говорим оно што видим и када ми Бог то да.

Можемо ли са дужним поштовањем дебатовати о твоме искуству?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Milan Nikolic рече

@Bokisd 

Није реч о томе да Личности Тројице могу да мењају улоге, него да при излажењу Двојице из Једнога и начину на који ће Двојица изићи, није било нужности и предодређености које ће Лице имати улогу узрока, рођеног или исхођеног.

Свети Николај Жички говори о првој и другој вечности. У првој, (ја објашњавам) није било одређено које ће Лице бити Отац, Син или Дух, односно које ће Лице имати какву улогу и место у божанском поретку. О тој слободи желим да разговарамо.

Ако неко каже да је Отац, који је у другој вечности то што јесте, морао бити, нужно, Отац и умати улогу Узрока, без да је неко друго Лице Тројице могло бити Узрок, онда се поставља питање истините онтолошке слободе.

Зар је алтернатива да Тројица не би ни постојала да Отац, који је Узрок, није био Узрок, да би се, тобоже, говорило о неком монотеизму? Зато треба размислити о слободи која, заиста, превазилази сваку могућу нужност, али која, пре свега, укључује сабор и слободу сваке личности.

Син и Дух слободно препуштају Оцу улогу Узрока, тј. да буде Отац, а то значи да су Лица Тројице имала саветовање и одлучивање о сопственим улогама. За мене је то једини начин истинске слободе да божанска Личност буде то што буде.

ОВО ШТО ИЗНОСИТЕ, ДА ЛИ ЗБОГ НЕДОСТАТКА ТЕОЛОШКОГ ОБРАЗОВАЊА (ЈЕР ПО ОБРАЗОВАЊУ И НИСТЕ ТЕОЛОГ), ТЕ С ТИМ У ВЕЗИ И ОДГОВАРАЈУЋЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ, ВОКАБУЛАРА ИЛИ ЧЕГА ВЕЋ, ВИ ОВДЕ ГОВОРИТЕ О НЕЧЕМУ ШТО НЕМА ВЕЗЕ СА ПРАВОСЛАВНОМ ТЕОЛОГИЈОМ И ТО ШТО ПИШЕТЕ ЈЕ У НАЈМАЊУ РУКУ ВАШЕ ЉУДСКО УМОВАЊЕ КОЈЕ ЋЕ ВАС БЕЗУСЛОВНО ОДВЕСТИ У ЈЕРЕС. ЗБОГ ТОГА МОРАМО ДА УПОЗОРИМО ЧЛАНСТВО И ЧИТАОЦЕ ТЕМЕ ДА ВАШЕ ПОРУКЕ УЗИМАЈУ СА ВЕЛИКОМ РЕЗЕРВОМ. 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Ако је свјет створен у Логосу - Логос се морао оваплотити. Да ли је могао бити створен у неком другом лицу, можда и вјероватно би другачије изгледао.

Свет није створен једино у Логосу, него подједнако у свим Лицима Тројице. Нити логоси твари припадају једино Логосу, него подједнако свим Лицима Тројице, с тим да има логоса који су искључиво Логосови, али има и логоса који су искључиво Очеви, као и логоси који су искључиво Духа Светога. Логоси твари су као индивидеалне воље сваког Лица Тројице, које резултују као једна воља, а логоси својим састављањима изграђују творевину.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Milan Nikolic рече

Свет није створен једино у Логосу, него подједнако у свим Лицима Тројице. Нити логоси твари припадају једино Логосу, него подједнако свим Лицима Тројице, с тим да има логоса који су искључиво Логосови, али има и логоса који су искључиво Очеви, као и логоси који су искључиво Духа Светога. Логоси твари су као индивидеалне воље сваког Лица Тројице, које резултују као једна воља, а логоси својим састављањима изграђују творевину.

Милане, опет бркаш, али пошто већ хоћеш да допинесеш мораш прихватити преиспитивање свога искуства и онога што видиш.

Једна је воља и енергија у Светој Троици, то мораш да знаш.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Поуке.орг инфо рече

ОВО ШТО ИЗНОСИТЕ, ДА ЛИ ЗБОГ НЕДОСТАТКА ТЕОЛОШКОГ ОБРАЗОВАЊА (ЈЕР ПО ОБРАЗОВАЊУ И НИСТЕ ТЕОЛОГ), ТЕ С ТИМ У ВЕЗИ И ОДГОВАРАЈУЋЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ, ВОКАБУЛАРА ИЛИ ЧЕГА ВЕЋ, ВИ ОВДЕ ГОВОРИТЕ О НЕЧЕМУ ШТО НЕМА ВЕЗЕ СА ПРАВОСЛАВНОМ ТЕОЛОГИЈОМ И ТО ШТО ПИШЕТЕ ЈЕ У НАЈМАЊУ РУКУ ВАШЕ ЉУДСКО УМОВАЊЕ КОЈЕ ЋЕ ВАС БЕЗУСЛОВНО ОДВЕСТИ У ЈЕРЕС. ЗБОГ ТОГА МОРАМО ДА УПОЗОРИМО ЧЛАНСТВО И ЧИТАОЦЕ ТЕМЕ ДА ВАШЕ ПОРУКЕ УЗИМАЈУ СА ВЕЛИКОМ РЕЗЕРВОМ. 

 

Прихватам упозорење и спреман сам да се суочим са свим последицама, са испитивањима и својом одговорношћу. Оно о чему говорим ће се показати важним кроз наредне векове, јер ће Црква бити подељеније више него икада. Нудим, јер имам то, да објасним сваку актуелну проблематику која води или је већ довела до раскола. У принципу, Бог је једноставан, јер је Љубав и Заједница, али смо ми компликовани у својим расуђивањима. Од администрације тражим само слободу коју има било који други учесник.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Може бити да си свашта испројектово и предочио уму па сад то опажаш, то је у једном периоду историје умјетности било легално.

Али за теологију је виђење строжије. Најгоре је ако се још пристрасно заљепиш за слику. Можеш да упаднеш у самообману.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Можемо ли са дужним поштовањем дебатовати о твоме искуству?

Можемо. Све ово о чему говорим видим пред собом. Свестан сам да људи, једноставно, не могу тек тако да поверују у то. Тражим само да разговарамо и да одговарам.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Milan Nikolic Ок Мишуре, нема љутиш. Причамо, ја сам осеетљив на Николаја :) Ништа лоше...рекао сам да не пратим темз тек површно - не значи да тебе критикујем што је форсираш, ја те ствари не созерцавам. Ако сам ти спочитао нешто, опрости...па драго ми је ако није како сам рекао...али ипак сам бацио око на тему...није баш паралела на месту, ал ајде, ако сматраш да јесте.

Него ипак и увек:

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Пресвета Тројице. помилуј нас; Господе, очисти грехе наше; Владико, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше, имена Твога ради.

Господе помилуј; Господе помилуј, Господе помилуј!

_______

Ипак ти добро прочитај братов (мој, теби одмила) коментар о Светом Владики...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Може бити да си свашта испројектово и предочио уму па сад то опажаш, то је у једном периоду историје умјетности било легално.

Али за теологију је виђење строжије. Најгоре је ако се још пристрасно заљепиш за слику. Можеш да упаднеш у самообману.

 

Нема ништа лепше него залепити се за Слику по чијој смо обличју. Нећеш ме уплашити својим добронамерним упозорењима. Хајде да разговаарамо, ако желиш, о теологији. Можемо да укључимо и нас саме, али немојмо да сужавамо причу на нас.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хвала ти, још се надам да ће се укључити неко компетентнији да помогне, наравно свјестан си да ја  бар за сад не сагледавам заједно са тобом и да треба некако да ми рјечима опишеш то што видиш, а надам се и у изобилну помоћ Духа Светога који увјек помаже у комуникацији.

Моја су питања о мјесту тога што сагледаваш, да ли је у уму, или како смо то навикли споља, да ли свјет још постоји или је нестао. Да ли је свјетлост жива или је "неон".

Може лоше бити заљепити за слику Исуса Христа, јер није свака слика Икона, него и ту може бити обмане, зато оци молитвеници забрањују примање слика.

С тим у вези, да ли мислиш да се забрана односи на слике које примаш. Јер макар по оцима виђења су разна.

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Теологија су наша деца, породица и ближњи. Искуство личносног односа са самим Богом долази једино кроз другога човека. Можемо овде разговарати о Тројици, али надам се да уочавате у чему је поента. Учење по себи неће нам открити Бога, него живот са другим и борба за врлине.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, Александар Милојков рече

Хитно се јави квалитетном духовнику. 

Препоручујем Перановића

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом упокојења протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског протопрезвитера протопрезвитеријата бококоторског у свим намјесништвима у Црној Гори служен је помен. Архијерејски протопрезвитери и свештеници широм Црне Горе су на овај начин молитвено учествовали у опијелу и сахрани земних остатака оца Мома, услед немогућности да буду физички присутни.     “Свједочим и пред Богом и пред људима да је прота Момо био један од најревноснијих, најчеститијих и најинтелектуалнијих свештеника у Црног Гори. Својим способностима је могао да остане у Србији или било гдје у свијету али он се вратио у Црну Гору, тамо гдје је било најтеже али и најпотребније. Отац Момо је, не само народу, него и нама свештеницима који смо долазили после њега био велики ослонац и потпора и знали смо када је он ту, да је и Божији благослов са нама и да ће све што радимо бити како треба”, рекао је отац Радојица Божовић након помена служеног у храму Светог Василија Острошког у Никшићу.   Вјечан спомен оцу, брату и саслужитељу Момчилу Кривокапићу!   Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!   Цетињски манастир  
      Храм Свете Тројице у Будви  
      Манастир Ђурђеви Ступови  
      Саборни храм у Никшићу  
      Саборни храм у Подгорици  
      Саборни храм у Пљевљима  
      Манастир Савина  
      Храм у Херцег Новом - Топла     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима.     Хришћани  широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије.   *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус?   Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти.   *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама?   Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење.   *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији?     Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу.   *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове?   Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх.   *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења?   Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији.   *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери?   Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није.   *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи?   Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога.   *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…?     У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку.   *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова?   Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање.   *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота?   Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима.   *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења?   Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа.   *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење?   Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења.   *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом?   Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује.     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у посебном Васкршњем разговору слушаоцима радија "Слово љубве" поручује да се морамо непрестано подсећати смисла Васкрсења Христовог, јер је овај догађај донео највише плодова нама као народу, али плодоносан је и за свакога од нас понаособ, у нашем личном животу.   Звучни запис разговора   У светлу Васкршње посланице СПЦ, питамо Преосвећеног Владику како да ми као Христоносни народ, у светлости Христовог Васкрсења, сагледавамо себе и своју светлу, славну и христоносну историју? Владика Атанасије одговарајући напомиње да "ово питање подразумева и шири контекст, па и овог времена и страдања, јер - као да је Бог све ово дао да бисмо ишли у дубину прослављања овог празника". Преосвећени подсећа на прелазак изабраног народа преко Црвеног мора, који се по заповести Мојсијевој окренуо и видео како је Бог интервенисао и отклонио опасност од свог народа. "Народ је тако видео од каквих непријатеља је заштићен и ослобођен" каже Епископ милешевски и истиче да "Пасха подразумева ношење свести тога сазнања - од чега смо ослобођени и заштићени". Владика додаје да пошто смо очигледно до сада површно празновали Пасху, могуће је да је у Божијем плану да нас подсети да је грех права опасност човеку и животу човечанства. Стога нас Господ за овај Васкрс и подсећа на праве ствари - "од чега је то потребно нас ослобађати и ко је то ко нас може ослободити" рекао је између осталог Епископ Атанасије.   Питамо и зашто је човеку 21. века толико тешко да каже да је свет Божије дело, када наука свакодневно показује величину Божије промисли?Владика наглашава да празновање Васкрса има и спољашњу и унутрашњу страну, па смо ове године позвани да се више бавимо оним унутрашњим аспектом. "То је подвиг и велико делање" напомиње Владика и додаје да је обнова нашег унутрашњег бића "могућа уз Божије деловање - али нашим прихватањем тог подвига". "Ако то успемо – онда смо најдостојније прославили овај Васкрс" истиче Владика Атанасије и закључује да нас „Господ позива да имамо заједништво живота“. Зато Преосвећени позива да наше празновање ове године нарочито укључи ишчитавање књига Новога Завета, јер "слабо познајемо Свето Писмо са којим се по значају ништа не може изједначити".   Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, али многи га дочекују сами и усамљени? "Шта значи бити усамљен?" пита Преосвећени и каже да "ништа није онако као што изгледа". Подсећа да су "наши преци у најтежим тренуцима успевали да буду са најјачим - са Христом". „Нисмо усамљени када смо прикључени Христу! Ми са Њим можемо бити и када смо сами, али то је ствар разумевања срцем", подвлачи Владика Атанасије.   У овим тешким данима, многи тугују због растанка са својим најмилијима, те питамо како њих утешити? "Обуцимо се у свеоружије Божије" подсећа Владика на речи светог Апостола Павла, појашњавајући да је то позив "да се обучемо у јеванђељске врлине". "Потребно је да боље научимо како треба живети у свету у којем смо, очигледно је да смо у нечем грешили" поучава Епископ милешевски.   Замолили смо Преосвећеног Епископа Атанасија да каже коју реч и о јубилеју, 800 година милешевске светиње, која је током векова преживела све болести, ратове и недаће. Зар није чувени Бели анђео, чији приказ је отишао и у свемир и који ће и после нас руком показивати на покров у празном Христоовм гробу, довољан доказ онима који не верују, али и најбољи подсетник хришћанима да страха нема, већ живот вечни, живот у Христу?   Владика Атанасије каже да су околности страдања у којима се свет затекао сада мало одложиле саборну прославу 8 векова Милешеве. "Тај јубилеј дејствује, држи нас и даје нам снагу. И у овим страдањима се подсећамо на Божије присуство међу нама, на оно што су наши преци показали - Васкрсну силу, силу трајања, моћ истрајавања у искушењима и страдањима" истиче Владика и додаје: "Наша вера је таква да даје снагу, неуништивост, а само присуство Христа Васкрслога може објаснити то трајање на овом простору". "Нема јачег мотива у уметности од призора са гроба Христовог", каже између осталог Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у овом празничном разговору за Радио "Слово љубве".

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...